Сви историјски споменици на територији Северне Македоније, старији од 1870. године, споменици су или српске или турске или античке (грчко-римске) националне културе
Извор: Фејсбук страница Историја Срба
Северна Македонија је једина земља на свету која на својој територији нема ниједан историјски споменик своје (македонске) националне културе.
Сви историјски споменици на територији Северне Македоније, старији од 1870. године, споменици су или српске или турске или античке (грчко-римске) националне културе.
Биној Кемпмарк: Скопље, кич и Мајка Тереза или Измишљање Македоније
На тој територији нема ни споменика бугарске националне културе, нити албанске.
Скоро све што пипнете од историјских споменика на тој територији су градили или дограђивали Срби.
Да не помињемо Душанов мост у Скопљу или рецимо град Прилеп, које су из темеља изградили Срби.
Душанов (данас прекрштен у „Камени“) мост у Скопљу, 1930. (Фото: Купиндо)
Погледајте само део списка од више од 800 средњовековних цркава и манастира на том простору које су изградили Срби.
Најпознатије српске светиње на овом простору су:
– Манастир Треска код Скопља, ктитор Андријаш Мрњавчевић
– Варошки манастир код Прилепа, ктитор краљ Вукашин Мрњавчевић
– Вељушки манастир код Струмице, ктитор монах Манојло Србин
– Манастир Светог Ђорђа на реци Серави код Скопља, ктитор краљ Милутин Немањић
– Манастир Нагоричане код Куманова, ктитор краљ Милутин Немањић
– Манастир Свети Илија Горњи код Скопља, ктитор краљ Милутин Немањић
– Карпински манастир код Куманова, ктитор деспот Дејан Драгаш
– Манастир Конче код Радовиша, ктитор велики војвода Никола Стањевић
– Кучевишки манастир код Скопља, ктитор велики жупан Урош II Вукановић
– Манастир Водоча код Струмице, посед манастира Хиландара
– Манастир Забел код Куманова, ктитор кнез Лазар Хребељановић косовски
– Манастир Лесново код Злетова, ктитор велики војвода Јован Оливер
– Манастир Зрзе код Прилепа, ктитор монах Герман за време цара Душана
– Манастир Лешак код Тетова, ктитор кнез Лазар Хребељановић косовски
– Манастир Матејче код Куманова, ктитор краљ Милутин Немањић
Јасмина С. Ћирић: Матеич – манастир Богородице Црногорске код Куманова
– Манастир Рајчица код Дебра, изграђен у време краља Милутина
– Манастир Свете Богородице Пречисте код Кичева, ктитор или краљ Стефан Првовенчани или његов брат Вукан Немањић
– Бигорски манастир код Маврова, ктитор Свети кнез Јован Владимир
– Манастир Светог Наума код Охрида, ктитор Свети Наум, а обнављали га и даривали сви српски владари
– Манастир светог Пантелејмона у селу Горњи Нерези код Скопља, ктитор краљ Милутин Немањић
– Манастир Трескавац код Прилепа, ктитор краљ Милутин Немањић
Манастир Трескавац (Фото: Википедија)
– Марков манастир код Скопља, ктитори су краљ Вукашин Мрњавчевић и његов син краљ Марко Мрњавчевић (Краљевић Марко)
– Манастир Успења Пресвете Богородице у селу Матки код Скопља, ктитор је властелин Бојко, службеник цара Душана
– Манастир Свети Никита код Скопља, ктитор краљ Милутин Немањић
– Осоговски манастир, оснивач испоснице један од првих српских светаца Свети Јоаким Осоговски, манастир изградио краљ Милутин Немањић
– Полошки манастир код Кавадараца, ктитор Иван Драгушин, службеник цара Душана
– Поречки манастир код Македонског Брода, ктитор краљ Милутин Немањић
– Манастир Псача код Криве Паланке, ктитор српски великаш кнез Паскач и његов син севастократор Влатко, који је овај храм 1358. године приложио манастиру Хиландару
– Сливнички манастир код Ресена, ктитор Пећка патријаршија и српски народ у 17. веку
– Црква Богородице Перивлепте код Охрида, ктитор ромејски велможа Прогон Згур, обновио цар Душан Немањић заједно са Мрњавчевићима и господарем Охрида севастократором Бранком Младеновићем, родоначелником српске династије Бранковића
– Црква Свете Софије код Охрида, ктитор грчки охридски архиепископ Лав, обновио и проширио цар Душан Немањић и царица Јелена
– Црква Свети Јован Канео код Охрида, ктитор цар Душан Немањић
Црква Св. Јована Богослова, Охрид – Канео (Фото: Андреја Мирицки)
– Црква Светог Климента код Охрида, Свети Климент Охридски, обнављана и богато даривана од свих српских владара, у њој је сахрањен велможа Остоја Рајаковић, рођак Мрњавчевића
– Шишевски манастир код Скопља, ктитор свештеник Ненад уз подршку краља Марка Мрњавчевића (Краљевић Марка)
– Mанастир Свети Заум код Охрида, ктитор ћесар Гргур Бранковић, брат косовског господара Вука Бранковића.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Историја Срба)
Categories: Гостинска соба
Чудна је тврдња да Бугари нису оставили ниједан свој споменик на територији данашње Македоније. А којом су владали, наизменично са (више) Грцима и (мање) Србима, неколико векова. Штавише, где им је у једном тренутку била престоница царства и црквено средиште. Таквим тврдњама се потпуно непотребно доводе у питање остали, иначе чврсти аргументи. Не би смела да постоји српска истина, бугарска истина, грчка истина, албанска истина… Ако ништа, не би смела да постоји за нас, као Христов народ. Боље ће нас одбранити увек иста истина, него било каква пристрасност.
Сад се питам: шта се то десило па се један добар део тог народа који припада овим силним манастирима, безмало искључиво српским, толико острвио и опио мржњом према Србима, смртоносно негира не само своје српско порекло већ било какву везу са Србима, булазни о некој својој самобитности (попут Словенаца својевремено), која, тобоже, сеже у доба Александра Македонског, Грка, цара над грчким народом? (Али они негирају и да су Грци.)
Очигледно је да ни толики бројни манастири нису успели да кроз векове сачувају српски дух у том народу, као што је било у српским земљама северније од њих. Шта је узрок томе? Њихово понашање данас је бедно и јадно, већ много пута виђено код новокомпонованих нација које су безрезервно потпомогнуте од стране наследника нацистичке Европе и прекоокеанског разулареног силеџије: брисање српских имена, рушење српских споменика културе, писање новокомпоноване (турбо-фолк) историје, асимилација српског становништва…
У једном тренутку, размишљајући о несрећи која је снашла српски народ у Великом рату, Данков Милутин каже: Ама, да се не огрешисмо о Турке? Да ли је могуће да смо се, ми Срби, огрешили и о тај народ у Македонији, па нам сад обилато враћају ножем у леђа?
Част оном делу македонског народа који, ако и не осећа своје српско порекло, макар је братски привржен српском народу! И због којег је радост и милина проћи кроз Македонију, истина, често прекиданим горком тугом и сетом.
Poštovani autore , sasvim slučajno moj otac je rođen u blizini manastira Sv Jovan Bigorski koji je 2022 g negodinu slavio 1000 godina postojanja . Sveti Jovan Vladimir je pogubljen 1016 g tako da nikako nije moga biti ktitor tog manastira .
Moj dobronamerni savet je da prvo obiđete mesta i građevine o kojima pišete a naročito Ohrid u kome će te naći ostatke bazilika iz ranohrišćanskog perioda .
Nacije su nastale posle buržoaske revolucije u Francuskoj tako da Vi tražite nešto što ne postoji obzirom da srednjevekovni vladari nisu imali izražena nacionalna osećanja .
Kad budete obilazili spomenike u Makedoniji koje ste nabrojali pokušajte da uživate u njihovoj lepoti a ne da mrtvim ktitorima prebrojavate krvna zrnca .
Како бре нема?!? Па има Томос!
„Ако архиепископ Стефан и наша браћа из МПЦ и даље буду овако благодарна и томос СПЦ сматрају само „препоруком“ и „обичним парчетом папира“, патријарх је најавио да ће уместо уступања на коришћење српских манастира у Старој и Јужној Србији предложити епископу Бачком, Синоду и Сабору да се сви манастири и званично поклоне сестринској МПЦ. Такође, патријарх инсистира да се Сабор – уверен је једногласно, као и досад – извини браћи из МПЦ што су толико дуго чекали да им се призна власништво над имовином која никад није била њихова.“
(ПАТРИЈАРХ ДРЖАВНИЧКИ: Да нисмо дали томос МПЦ, Македонија би омогућила долазак Лаврова. И шта бисмо тад? , https://stanjestvari.com/2022/06/07/patrijarh-drzavnicki/)
А коме су прављени ти манастири ако не Србима ,кристално је јасно да пре доласка Турака на тим просторима су живели Срби,е сад што мекентиши неће да буду Срби то је друга што би рекли Работа.
Teško da bi se Bugari i Grci složili sa vama.
Од Александра Македонског царства преко Душана Силног царства па до
Англо-протестанско-католичко-НАТО АГРЕСОРСКОГ царства није остало НИШТА од ткзв. СПОМЕНА националне КУЛТУРЕ ни у ГЛАВАМА нити на ГЛАВАМА ткзв.
Македонаца.
Севених.
Јужних.
Западних.
Источних.
Зато ДАНАС после више од 2000 година
„стварања“ националне КУЛТУРЕ ткзв.
Македонци и њихова ткзв. привремено-промењивог-примењивог имена Македонија има :
ТРИ ГЛАВЕ И ТРИ КАПЕ.
Које ВУКУ свака на СВОЈУ страну.
Стално-Промењиво-Примењиво.
КЕЧЕ. Шиптарска капа на Шиптарској глави.
КАЛПАК. Бугарска капа на Бугарској глави.
ЕВЗОНИ ФЕСИ. Згрчка капа на Згрчкој глави.
СВЕ ТРИ капе су на СВЕ ТРИ РАЗЛИЧИТЕ ГЛАВЕ а да ни ЈЕДНА ЈЕДИНА НИЈЕ
Македонска.
Само једна ЈЕДИНА КАПА И ГЛАВА не
ВУЧЕ на СВОЈУ страну.
ШАЈКАЧА.
Зато ШАЈКАЧУ не воле ни једна од ТРИ
КАПЕ на ТРИ ГЛАВЕ које СТАЛНО вуку свака на своју страну, и ЦЕПАЈУ БЕЗГЛАВУ И БЕЗКАПНУ Маћедонију.
Разлога за то је само ЊИМА познат.
А ни БЕЗГЛАВА И БЕЗКАПНА Маћедонија
не воли ШАЈКАЧУ.
Е’ разлог за то је ПОЗНАТ.
02.08.1944 године у Србији у Манастиру Србске Православне Цркве из 11 века
Прохор Пчињским на самом ЈУГУ МАЈКЕ СРБИЈЕ ткзв. МАКЕДОНЦИ КОМУНИСТИ су прогласили МАКЕДОНИЈУ КОМУНИСТИЧКУ.
Од 1991 године ткзв. Македонија СТАЛНО ТРАЖИ од ШАЈКАЧЕ да јој ШАЈКАЧА да
ЏАБАКА или ПОКЛОНИ ЏАБАКА територију са Манастиром Прохором Пчињском.
Разлог.
Да и ткзв. Македонија има БАР ЈЕДАН ЈЕДИНИ СПОМЕНИК СВОЈЕ НАЦИОНАЛНЕ
„КОМУНИСТИЧКЕ“ КУЛТУРЕ.
Ал’ не у ТУЂИНИ.
Ал’ са ПЕТОКРАКОМ КАПОМ НА ШТРУМФ ГЛАВИ.
Да могу и МАКЕДОНЦИ да се ПОНОСЕ
како им ГАРГАМЕЛ свих ШТРУМФОВА
каже да се НОСЕ у ….. …….
Za MAKEDONCITE I MAKEDONIJA pisuva vo Biblijata
nema srbi bg i grci
samo Makedonci😍
Тражиђо поништај то оса о аутокефалноѕти и повраћај наше Србске баштине, манастира и светиња..
Обавезно и безусловно ..
Kad su mogli crnogorci da se rasrbe zašto zamerati severnim makedoncima koji plus imaju dosta bugarske i grčke krvi.Trreba pamtiti svoju istoriju i graditi s njima prijateljske odnose, jer osim porekla imamo istog krvožednog neprijatelja (i još jednog potencijalnog istočno..)
Почитувана @maja Koneska,
Знаете ли можеби попрецизно кои Македонците? Егејските, пиринските, вардарските, Северните? Или некој петти?
На кој јазик зборуваше? На кој се молаше? Со кои букви книги пишуваше? От која азбука?
Се знае нешто?
СТАРА СРБИЈА !
@maja Koneska: Duhovito i tačno . Kao što ima naroda koji su dobili ime po teritoriji na kojoj su „nastali“ i naroda koji su teritorijama i drugim narodima davali imena iz svog jezika. Poput onoga : Šta je starije , kokoš ili jaje?
@ Србин
Јужна Србија.
Године 2018. у Новом Јорку (бивши Нови Амстердам) англоционисти преименују Јужну Србију у „Северну Македонију“.
Година 2022-2026. у Скопљу у србској царској престоници управник „скопљанске кривославне цркве“ је Стојан Трајанов Вељановић 1955. из Добрушева, где парохијски православни храм Светога Спаса Срби светосавци изграде и обнове четири пута 1860, 1924, 1960. и 1990. док бугари „православци“ богождерски руше два пута 1916. и 1941.
Данас 2026. у Јужној Србији поред србских, јелинских и римских споменика постоје османски мухамедански споменици пошто тек 1924. кабалисти почињу да стварају Републику Турску и потом турке.
Данас 2026. у Туркменији вилајет Балкан је прототуркијски празавичај ватиканских нација бугара, турака и хрвата.
Уљези на Хелму.
A sto se makedonci rasrbili, sto se to u najnovije doba desilo sa pola crnogoraca i prije 100 god sa pola hercegovaca? Da nije problem do Srba i nasih predvodnika?
Ko i dalje krcmi Srbe, Srbiju i sve sto je Srpsko. Pa srpski predvodnici.
Maledonci su nacija stvorena od Srba za vreme komunizma,kao i MAKEDONSKA CRKVA.
Ствар је крајње једноставна нема народа нема ни споменика! Ту живе Срби од који је један део потпао под утицај Бугара а и сами Бугари су највећим делом Срби. Грци су такође подјармили и преточили српски народ у Грке на северним делу онога што се данас зове Грчка а никада у историји није било
To je stvarno zalosno kolko se sve falsifikuje, ..
Niko ne spominje Sopluh koji se proteže od Svrljiga do iza Sofije pa preko Pirin planine do Lerina u Grčkoj. U njemu su živeli Srbi, a ovdašnji ili komunistički Srbi su se osiono ponasali prema makedonskom narodu te je to i danas razlog što su opravdano kivni na Srbe. Na kraju Makedonci su najbolji narod na Balkanu.
Ajde ovako.
Od nasih vladara do politicara loshijih ljidi kratkovidikijih nije i nece biti nikada.
Kod nas su uvek bile problem PARE.
Sav kapital je bio donekle koncentrisan ili u Beigradu ( kraljevina Yu, zatim SFRJ) ili ostalim severnim republikama.
I taj narod Makedonia i Crna Gora ako nisu bili u Vojsci policiji ili politici su jako skromno ziveli.
A onda su dosle 90 te i navala nevladinih organizacija koje su davale dobre plate ali samo ako prihvatis i krenes da pricas njihove price.
To sto mi kao narod nismo mogli a ljudi koji su vodili drzavu nisu hteli da naprave red ( a i to je duskutabilno na ovoj svetskoj raskrsnici)
to je drugo pitanje.
Ti danasnji Makedonci pricaju Staro Srpskim jezikom koji ima primesa Bugarskog.
A sad lepo knjigu u sake pa vidite gde je Vuk Karadzic ziveo i ko ga je i zasto finansirao da otudji Srpski od ostataka Slovenskih jezika.
A zasto? Vecita zelja Rusije da preko Balkana izadje na topla mora.Preseci zajdenicki ili slican jezik.
Овде има тачних ствари, али је закључак погрешан.
Нико озбиљан не спори да је српски средњовековни утицај на простору данашње Северне Македоније био велики. Немањићи, Мрњавчевићи и друга српска властела јесу били важни ктитори, обновитељи и политички фактор на овом простору. Тај слој историје не треба брисати, нити умањивати.
Али из тога не следи да Македонци немају културу, нити да је цело наслеђе овог простора искључиво српско.
Много је поштеније рећи да је простор данашње Северне Македоније историјски слојевит: византијски, словенски, српски, бугарски, османски и локално македонски. Српски средњовековни слој је велики и важан, али није једини, нити даје било коме право да другима негира идентитет или културно наслеђе.
Такође, модерна македонска нација јесте новија историјска појава. Она није настала као наставак неке средњовековне македонске монархије, нити мора да буде. Настала је из конкретног историјског искуства људи овог простора: дугог османског периода, балканских ратова, подела, туђих администрација, асимилација, спорења око језика и цркве, и коначно Другог светског рата, када добија свој политички и државни облик.
И то је сасвим легитиман историјски пут. Не мора свака нација да има своју краљевску династију из 13. века да би имала право на идентитет. Македонци су, ако ништа друго, имали више него довољно туђих царева, краљева, бегова, патријарха, администрација и “заштитника” који су им објашњавали шта су и чији су.
Плус, и сам списак има спорних атрибуција. Свети Пантелејмон у Горњем Нерезију није ктиторство краља Милутина, већ византијско-комнински споменик из 1164. године. Богородица Перивлепта у Охриду није српско ктиторство, већ је подигнута 1294/5. од стране византијског великаша Прона/Прогона Сгура и његове жене Евдокије. Света Софија у Охриду је 11-вековни византијско-охридски споменик. То не умањује српски утицај, али показује да ствар није тако једноставна како овај пост покушава да је представи.
Као успутна примедба: Срби су историјски врло вешти у производњи снажних националних наратива. То није само по себи лоше — сваки народ има своје митове, трауме и историјско памћење. Али код нас се то често претвори у осећај сталне историјске неправде, опкољености и туђег дуга према Србима. Мислим да то објашњава добар део српских политичких фрустрација у последњих неколико деценија.
Тако да — да, ово може бити добар повод за разговор о српском средњовековном утицају у Македонији. Али ако је циљ да се докаже да Македонци “немају културу”, онда то више није историја, него интернет-национализам.
И на крају, ваља приметити и извор: ово није потписан академски текст, него објава пренета са странице “Историја Срба” и објављена на Стању ствари. Па је легитимно питање: ко стоји иза оваквих страница, ко их финансира или подстиче, и коме политички одговара да се овакви наративи стално гурају у јавни простор?
Makedonci su u BIBLIJI I svi mnogu samo da stave prst u ista ILI prst na glavu I malo da promuckaju zaklzlali mozak
Како се тако олако прећуткује, заборавља или злонамерно прећуткује изузетан допринос комунистичке секте на уздизању македонске, црногорске и муслинанске нације кроз фирмирање држава. Па ако си се изјашњавао тврдим припадником тих нација добијао си СВЕ повластице у СФРЈ. Како су постајали муслимани за време турака, тако су постајали и ови ОПРЕДЕЉЕНИ македонци или црногорци. Сада се интезивно ради на војвођанској и влашкој нацији, а Бгд ћути као и за отето и окупирано срце Срптва, Космет! Комунистичка секта је 100% остварила све зацртане планове. Да живи СКЈ, за ове млађе, ако незнају савез комуниста југославије.
Cela poenta teksta je umanjivanje značaja Makedonije. Komšijske zemlje koja nam ništa loše nije uradila. Prilično zlonamerno i bez ikakvog povoda. U prevodu Ćorava posla sa velikim Ć (slovo koje verovatno i nosite kao bedž)
@ Sinisa
Кад поменусте Вука Караџића и „књигу у шаке“, па ево:
У одбрану Вука и реформе
У последње време јавља се све више гласова који доводе у питање сврсисходност Вукове реформе српског језика, па чак је и одбацују као унапред смишљену да нашкоди самом српском националном бићу. С обзиром да је аргументација заступника таквих ставова крајње танка, поготово када се узму у питање лингвистички и културолошки аргументи, осетио сам потребу да напишем један шири текст са циљем одбране реформе и обесмишљавања било каквог слабо аргументованог напада на њу.
Развој језика уопште као живог организма – развој српског језика са упоредним примерима међу другим језицима
Језик је алат који људи користе да међу собом што лакше комуницирају. Временом се језик развијао, јављају се различити језици којима су различите (пре свега етничке) групе комуницирале међу собом. Дају се имена различитим појмовима, а временом се јављала и потреба да се мисли записују како се не би заборавиле. Увек је тежња била да се мисли на што једноставнији начин записују. У овом контексту и смислу целог текста јако је важно схватити – језик и писмо нису иста ствар, језик је тек средство да се нешто запише.
Како време пролази и језик се мења – јављају се нови појмови који дотад не постоје и треба их именовати, било измишљањем нових речи, било позајмљивањем из језика где су појмови већ именовани (углавном се речи позајмљују из језика који је у том историјском моменту културно доминантан). Уз то се развија и писмо. Углавном културно доминантна култура извози своје писмо за записивање других језика који се налазе под том доминацијом (ћирилица међу туркијским језицима Руске империје, арапско писмо међу исламским земљама,…). Често поједине културе стварају ново писмо, мање или више ослоњено на неко постојеће – тако су настале латиница и ћирилица.
Српски језик припада словенским језицима, тј. јужнословенској подгрупи. Теоријске поставке нам говоре да се развио од старословенског језика (иако старословенски нигде није записан, нити имамо икакве податке да је уопште постојао). С обзиром да у времена настанка српске државе није постојао словни систем којим су словенски народи записивали свој језик, а у циљу црквених потреба Свети Ћирило и Методије су креирали писмо за записивање словенских језика – глагољицу која је у великој мери подсећала на грузинско писмо асомтаврули. Такође, као стандардни језик за словенска богослужења узет је језик којим су говорила словенска племена у Македонији, Тракији и Тесалији одакле су и били Ћирило и Методије и тај језик је назван црквенословенским, те се и дан данас користи у православним богослужењима. Оно што је данас честа грешка је што се црквенословенски језик (који припада јужнословенској подгрупи) често назива старословенским језиком, иако то није случај. Самом анализом можемо извући да је црквенословенски језик ближи српском и бугарском, него рецимо руском или пољском.
Како су прве словенске државотворне установе (пре свега српске кнежевине међу њима као најстарије) за записивање својих аката користиле грчко писмо (печат кнеза Стројимира нпр.) или на западу латиницу, глагољица није заживела као потпуно независтан систем који је требало применити. Тако је настала ћирилица (произашла из грчког алфабета) коју су користили најпре Срби, потом и Бугари, а касније и Руси, што ће рећи, православни Словени, док је међу Словенима окренутим западу латиница остала као средство записивања мисли.
У тој потреби, да би језик био разумљив свима, а опет усклађен са црквеним стандардима, јављају се комбинације говорног и црквенословенског језика, какав је био српскословенски језик – полувештачка творевина, али разумљива свима. Тим језиком, а на старој ћирилици написани су наши први писани споменици попут Номоканона Светога Саве. Каснијим развојем, световна документа су писана српским народним језиком – први пример је Душанов законик. Ко је читао најраније преписе, схватиће да је и данас веома разумљив просечном Србину.
Нажалост, турским освајањем, које је пратило разарање државе, и (што је још важније) разбијање цркве, стандардизовање српског језика је процес који је стао и који је буквално био угашен. Осим тога, велики број писаних споменика је услед физичког разарања уништен. Ипак, Срби у Хабзбуршкој монархији у 18. веку имају потребу за обнављањем и очувањем наслеђа, међутим недостаје учена инфратруктура за тако нешто. Тада долазе руски учитељи и стварају једну веома вештачку и нефункционалну мешавину, такорећи франкенштајнски језик познат под називом славјаносербски – мешавину црквенословенског и руског са појединим упадима српског језика. Језик је био тотално неразумљив свима и њиме су комуницирали и то искључиво у писаном облику српске елите у Хабзбуршкој монархији. Сваки Србин који је читао текстове на славјаносербском налази разумљивији не само Душанов законик, него и Номоканон, па чак и црквене књиге на чисто црквенословенском језику.
Овде долазимо до васкрса српске државности, те потребе да се прави српски језик, језик којим говоре живи Срби поново стандардизује, да се пут којим се кренуло у златно доба Србије настави (односно обнови). С обзиром да је прошло много времена, да је међурешење било неодрживо, та обнова је захтевала и јаке резове – одабир дијалекта који се може сматрати најближим наследником старог српског језика какав је сачуван у писаним споменицима и његова даља стандардизације, реформа писма која је морала пратити тај језик и ускладити се са њиме што је више могуће.
Реформа језика и писма није карактеристична само за српски језик и српску ћирилицу. Узмимо за пример, данас доминантан, енглески језик – његова еволуција се може пратити још од норманског периода. Такође, и латиница се прилагођавала језику. И не само енглеском, латиница има својих варијанти отприлике колико и језика који је користе, од астечког на западу, па до вијетнамског и јаванског на истоку. И сама ћирилица се разликује од језика до језика, јер се писмо прилагођавало језику. Већ споменух грузинско писмо, док се древни асомтаврули и даље користи у црквеним књигама, реформисани мхедрули се користи у световној употреби.
Зашто је била потребна реформа и зашто је Вук дао право решење
Потребе за реформом су већ објашњене – турска и хабзбуршка власт нису давале довољно културног простора за даљи развој стандардизовања српског језика и био је потребан својеврсни ресет. Вук за стандардизацију није одабрао само дијалекат свог краја, већ дијалекат који се највише ослањао на старе писане споменике српског језика (Душанов законик пре свега). Уосталом највише људи и јесте говорило тим дијалектом – источнохерцеговачки као ијекавски и шумадијско-војвођански као екавски. Зетско-рашки је врло сродан тим дијалектима, док су косовско-ресавски, тимочко-призренски и торлачки остали нестандардни, мада сасвим разумљиви говорницима осталих дијалеката. Овде српски језик није имао проблема као рецимо немачки где је морао да се прави вештачки хох-дојч заједнички за све.
Такође, Вук је направио и корак напред – није се задовољио пуким прилагођавањем старе ћирилице српском језику, већ је, а на основу рада ранијих реформатора (Сава Мркаљ, пре свих) унео тотално прилагођавање ћирилице по принципу једна фонема – један знак. Овом приципу је данас, поред српског једино грузински језик сасвим доследан. Ово је био идеалан моменат и за реформу писма јер је број писаних споменика на старој ћирилици био минималан и могло се кренути од новог почетка.
Алтернатива Вуковој реформи било је прихватање славјаносерпског језика као стандардног. По већ ранијем опису тај језик је био мртав и вештачки и илузорно је уопште терати цео народ да чита језик којим не говори, а још илузорније наредне генерације терати да причају нови и вештачки језик. Једини сличан пример у свету је Израел где је тешком полурепресивном политиком оживео древни хебрејски као говорни у свега неколико генерација. Такође, тежња у грчком за наметањем катаревусе као црквеног језика наспрам говорног димотики је на крају резултовала одустајањем од катаревусе 70-их година 20. века уз огромну цену превођења и прештампавања гомиле дела која су у међувремену написана (управо ствар предупређена Вуковом реформом).
Аргументи који се користе против Вукове реформе и њихово побијање
Први, и по мом мишљењу, једини разуман аргумент је чињеница да су стари српски споменици писани на оригиналној ћирилици и махом на српскословенском језику. Међутим, број тих споменика је мали и много лакше је њих и превести на савремени српски. Такође, одговор на ово није силовање језичке стварности (већ је наведен грчки пример како је тај покушај пропао), већ проширивање образовања – боље је да ђаци у основној школи уче да пишу и стару ћирилицу уз основе црквенословенског и српскословенског језика, уместо што се агресивно, већ у другом разреду основне деци намеће учење латинице. Наравно, од стручњака за хуманистичке дисциплине би се подразумевало да врло добро владају и старом ћирилицом и црквенословенским језиком.
Други аргумент је да је реформом раскинута политичко-културна веза са Русијом. Овај аргумент не пије воду, јер таква веза није уопште раскинута, напротив, временом се појачавала и то на здравим основама, где смо у културном смислу одржавали братски ниво раван са равним, док би се прихватањем непотребног руског утицаја довели у потчињени положај, који би се на крају изродио у отровни општи однос, те и дан данас не бисмо имали макар једну велику силу на коју можемо да се ослонимо, а да колико-толико уважава и наш интерес. Једноставно, ми смо Срби, причамо српски и имамо своју особену српску културу и на томе увек треба инсистирати.
Трећи аргумент произилази из другог и залази у теорије завере у негативном смислу тог појма, а то је реформом извршено позападњачење Срба. То захтева посебно поглавље за побијање.
Зашто Вукова реформа није позападњачила српски народ нити јој је то био циљ
Као што је речено, реформа језика није била уперена против Русије, а у циљу позападњачења, већ искључиво као тежња за наставком процеса прекинутих турским освајањем. Тврдње о томе да је Вук био аустријски шпијун немају никакву основу, пре свега што Србима није наметнута латиница (а могла је бити, чак је у исто време и састављена латиница прилагођена српском језику), нити било који други западни модел у реформи језика. Спомињање слова Ј као великог и пресудног немачког утицаја је толико апсурдно да се не бих превише трошио на то. Узмите пример да је фонема Ј први пут записана као грчко слово јота (I).
Наравно, Вук је највише стварао у Бечу, јер је тамо у то доба још увек био центар српске интелигенције (која се у то доба већ селила у Пешту и даље ка Новом Саду), а не зато што га је врбовала аустријска служба. Управо је од српске интелигенције добијао највише подршке за свој рад. Спомиње се као аргумент и јерменска (јерменско-католичка) штампарија, али Срби нажалост нису имали своје штампарије, те је узета она која је давала најповољније услове. Најсмешнији аргумент о венчању у католичкој цркви ћу, иако ми је испод части, побити тиме да тајна служба својом методологијом раде да ништа што чине је не доводи у везу са њом самом. А овакав чин би је разоткрио. На крају крајева, који су ти резултати аустријског пресудног утицаја? Већ смо установили да не постоје.
За крај Јернеј Копитар и његова помоћ Вуку. Ту можемо наћи покушај аутријских служби да утичу на Вуков рад, али само покушај и то ограничен покушај. Утицај Копитара на Вука и ствари које су се касније догађале заслужују посебан осврт.
Хрватски канцер на телу српског језика и српске културе
Оно што се спочитава Вуковој реформи је да је она дала Хрватима самосвест и језик који дотад нису имали. Међутим, да није било Вукове реформе, да ли би они остали без тога? Чисто сумњам.
У доба буђења национализма у Европи, Хабзбуршка монархија као једна антинационална творевина је морала да се избори са сузбијањем те појаве на својој територији. Такве тежње је остваривала најпре давањем привилегија однарођеним елитама у нацијама које су се стварале, али и коришћењем једних национализама против других (српски против мађарског, мађарски против немачког и сл.) код већ фомираних нација.
У то доба хрватски национализам и нација с тек стварају. Међутим, са помађареним елитама, латинизованим и махом србизованим приморјем Хрвати немају шансе за свој успон. Зато се малобројни национални интелектуалци, а у складу са вековном хрватском традицијом служења најпогоднијем господару, одлучују за прихефтавање Србима и српском национализму. Ствара се Илирски покрет који промовише идеју о јединственој јужнословенској заједници (клица интегралног југословенског национализма), а путем којег би се Хрвати и њихова култура закачили за Србе у свом осамостаљивању од хабзбуршких стега. С друге стране, Аустрија ту види свој интерес, да се преко католичких Хрвата српски национализам разводни и по могућству одвоји од новоформиране Српске кнежевине. У том смислу је и ангажован Копитар, не да утиче на Вукову реформу, већ да је прати и у складу са тим усмерава хрватске и словеначке елите.
Ту долазимо до суштине – није реформа српског језика та на коју је утицао Копитар, већ је она та на коју се хватао Копитар ради остварења својих циљева. Да је Вук или било ко други реформисао језик на било какав други начин, Копитар би се ухватио тога, па самим тим и Хрвати и Словенци. Да је неком фантазијом изабрано да Срби причају кинески, и Хрвати би га данас причали. Ток је даље ишао следећим путем:
Како је хрватски језик (чакавштина) сам по себи био сиромашан било каквим споменицима и традицијом, припадници Илирског покрета су буквално наметнули свом народу српски језик. Хрватски се временом изгубио и постао небитан дијалекат, а код хрватских елита, а временом и народа је језик споразумевања постао српски. Даљим бујањем хрватског национализма, српски језик је проглашен хрватским, као што је сада свима нама познато, а прави хрватски је отишао у заборав и прича се у забаченим селима Горског Котара.
Штагод да су Срби урадили почетком 19. века, Хрвати би се ухватили за то као за сламку свог спаса. Занимљиво је да су овде Словенци задржали своју кајкавштину иако културно још инфериорнији од Хрвата. Можда је и сам Копитар имао заслуге за то јер није био спреман да до краја ризикује у овој коцки свој народ који би можда тиме био комплетно асимилован, да ли у Србе, да ли у Хрвате.
За крај кратак закључак да је реформа била итекако потребна, да је урађена на најбољи могући начин и да за културу и науку ту нема ничег спорног. Оно где су Срби погрешили је била политика, у којој није било толико самосвести и трезвености као када је у питању наука.
Ризикујем да будем незналица ако питам :Да ли би некоме на немачком данас пало на памет да брани Гетеову реформу? Кроз све оне године две Немачке непрекидно се консензусом учвршћивао стандардни језик .
За то време се од српског од сваког жаргона формирала нација . Ако заиста на јесен студенти узму власт ето и Студентског језика !!!
Olivija-new
28. мај 2026. • 22:36
Makedonci su u BIBLIJI I svi mnogu samo da stave prst u ista ILI prst na glavu I malo da promuckaju zaklzlali mozak
maja Koneska
28. мај 2026. • 11:32
Za MAKEDONCITE I MAKEDONIJA pisuva vo Biblijata
nema srbi bg i grci
samo Makedonci😍
Тачно, али ти Македонци из Библије су ваљда, грчки Македонци?
Колико сам разумео, ви сте сада СЕВЕРНИ македонци?
Или можда Бугари?
Синот на војводата Милан Матов: „Македонец значи најдобар Бугарин“
А неки вас зову СКИђоши?
Из свега се може закључити, ни ми а ни ви сами више не знате ко сте?
Jedna trecina ovih manastira koja je ovde pibrojana nisu gradili srpski vladari nego Vizantija a posle osvajanja od strane srpskih vladara samo su prosireni i oni su ih darivali novcem( pa nisu blesavi da ruse crkve vere u kiou se krste….)
Vlastelin Bojko koji se ovde spomiinje je bio makedonac u sluzbi cars Dusana tako da taj manastir u selu Matka nije srpski…isto tako manastir Sv. Naum je podiga Sv.Naum a pare dali srpski vladari ali nije stpski nego makedonski( pa i EU je dala pare za nase autoputeve ali oni nisu evropski nego srpski….) tako da konstatacija da “ pred 1870 nije bilo makdonskih spomenika..“ ne drzi bilo je ali vrlo malo…
P.S. makedonci su slavensko pleme koje se doselilo na teritoriju MKD i uzelo ime te pokrajne, i potpuno su drugo slavensko pleme u odnosu na srbe ka i na bugare( mesavina avara i slovena) .probali su zajedno da napadnu Konstantinopol 3 puta i 3 puta su odbijeni „grckom vatrom“ pa su odlucili da ostanu na bivsoj vizantijsko teritoriji, da se nasele..
P.P.S. za onog sto tvrdi da slovenci su srbi ali umisljaju…oni su ostavili ime sloven- ci nisu bili serbi( robovi)…i imali su prvu drzavu juznih slavena , KARANTANSKI (Koruski) SAVEZ pod knezom Samom celih 70 godina dok je Srbiju u to vreme gazila Vizantija….
Veću ****** ne pročitah odavno. Tekst kome je svrha da raspaljuje neuku masu. Ljudi vam dali dva pisma, glagoljicu i kirilicu. Obrazovali Svetog Savu. Izgradili Belgrad. Pola gore navedenih manastira postojali su pre pojavljivanja „srpskih“ velikaša, kao i „Dušanov“ most. U Dušanovom zakoniku je upisana njegova titula. Pročitaj, obrazuj se, ne laži narod.
Srpska pravoslavna crkva t.e.mlađa Pećka patrijaršija je imala jurisdikciju nad mnogoo starijom Ohridskom Arhiepiskopijom samo od 1912 g. do 1959 g. zaslugom srpskog kralja koji znamo kako je završio.Nikada pre toga i nikada kasnije. Upotaj se koliko crkava je izgradila Ohridska arhiepiskopija po današnjoj Srbiji i Kosmetu. Na pola manastira i crkava koje ste napomenuli na zidovima stoji obeležje sunca iz Kutleša (Virgine).
Како неко може да верује да нека нација може тек тако да се направи за 30 година и да је Тито измислио македонце ? Београд је током своје историје био више под бугарским владарима него под српским па то не значи да су београђани пореклом бугари.
Dolaskom komunističke demagogije svi Srbi u Makedoniji su se morali odreći svoje vjere i prezimena samo im je dodano umjesto ič i biće ski,ovo itd uzimali ižprezimena od ako deda Đuro samo se dodalo ski.da ih još ne nabrajamo.
Ne znam čemu služe komentari. Ako je stari jezik plemena Normona uspeo da se nemetne kao vodeći svetski jezik za pitanje za sve nas je KAKO. Ovo prepucavanja baš ne doprinosi približavanju ni starih ni novih nacija već daljem udaljavanju,jednih od drugih. Evo ja izjavljujem da potičem od čovekolikog majmuna i ništa nisam pogrešio niti se osećam manje vrednim od bilo kog.
SrbI zaboravljafe da se srpska crkva odvojila na DIVO od Makedonske Arhiepiskopije/Patrijarsije naucjte to pa posle pridikujte,poprimili ste to od takozvanih grka nacija Koja je napravlje a od Njemacke 1832 godine pa I dan Dana’s kradete Ili volite da kradete Makedonski istorija,Ako hocete da image dobre odnose sa Makedonijom I Makedonija bolje je da ne dirate tamo gde ne treba,Pozdrav.
Чудан смо ми свѣт. За див-Србе и див-учењаке прогласимо типове којима „исквареним“ српским говоре сви који живе изван њиховог села, па се онда ишчуђавамо како и откуд то да тамо нѣки нѣће да буду исто што и ми, па се читаве покрајине одрѣчу српства (на страну, молићу, дѣловање злих странаца – под капом небеском нѣма народа коме о глави нѣ ради нѣка туђинска сила). У цирка сто година примѣне накарадно спроведене језичке реформе, управо по њеним наопаким начелима накоти се 5-6 вѣштачких народића, а „учени“ паунови из петних жила крѣште о генијалности творца „реформе“, у међуврѣмену подигнутог на пиједестал полубога – све папагајски понављајући своје „научне истине“ – заправо у доброј мѣри папазјанију од истинитих чињеница, полуистина, обичних измишљотина, па и чистих глупости.
Тако нам и @Noske овдѣ просу тепих својих „научних“ откровења, излизаних од (зло)употрѣбе, којима се овог пута уопште нѣћу бавити. Умѣсто тога ћу и њему и другима опет прѣпоручити да се мало упознају с аргументима Вукових саврѣменика и противника – од њега кудикамо васпитанијих и образованијих, а до нѣдавно потпуно нѣдоступних за читање. Наравно, уколико је икоме уопште стало да нѣшто заиста разумѣ у овом важном националном питању. Наравно да ни ти Вукови критичари нѣ бѣху баш у свему у праву, али је научна истина ипак – барем 70% – била на њиховој страни. У природи никад и нѣ бива да је нѣко апсолутни геније, а сви други тоталне будале. То бива само код залуђених секташа и мутивода.
О томе да царски Беч и Копитар са својом реформом српског језика нѣсу имали никакве ниске намѣре према Србима: https://sloven.org.rs/srb/?p=26177
као и
ову малу књижицу: https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=1095&m=2#page/2/mode/2up
Обрана језика србског од изопачивања и простачења његовог и кирилице од вуковице Евстатија Михајловића из 1863. године: https://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=1050&m=2#page/1/mode/2up
и, најзад,
једну саврѣмену (2015) докторску дисертацију Неде Павловић под насловом Филолошко дѣло Јована Стерије Поповића: https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/31594/Disertacija471.pdf
Кад савладју овај мали увод у неопходну лектиру, @Noske и ини се могу јавити да водимо разговоре угодне о српском језику. Добар тек!
Р.Ѕ. Дашто ми ти, дашто: тко бѣјаху онѣ добрѣ јунаци Благоје Љамевић и Димитрије Стојковић (у монаштву Доситѣј)?
@ Марко
Године 1944. у Јужној Србији Австронемачка створи Прву Независну Државу Македонију.
Године 1992. у Жабљаку Друга Титославија или Велика Монтенегрија призна Другу Независну Државу Македонију.
Године 1999. Друга Независна Држава Македонија нападне и раскомада Републику Србију.
Дана 9. октобар 2008. у Скопљу Друга Независна Држава Македонија и у Титограду (бивша Подгорица) Друга Независна Држава Монтенегрија истовремено признају „Репубљику Косову“, чиме постају и остају србождерски агресори против Републике Србије 2008-2026.
Нацистичке творевине.
Баш ми је мило ем драго што брака Македонски читају Стање Ствари!
То значи да неће имати изговора пред Небеском Србијом да „не знаевме, наистивна“.
Једино ми је мало криво што је тамо Милост превелика, па се реално може десити да им потпуно некритично буде опроштено.
Да се Ја питам…
@Гремлин
Док будем читао линкове које си послао, молио бих са твоје стрне више аргументације (расправа се на томе и темељи, и сам сам више времена провео аргемунтујући текст него пуким навођењем догађаја) а мање демагогије типа „ништа то не ваља, ево ја нађох неколико радова који делом поткрепљују моје виђење“, иако има много више радова који га побијају.
Наравно, твој коментар ми оставља сумњу да ниси читао уопште текст до краја јер мојој тврдњи о ниским намерама Беча и Копитара супротстављаш исто мишљење.
@maja Koneska
Напишете на кирилица, ако сте од Македонија. Или сте од римската провинција Македонија? Словенка сте или Римјанка?
Severna Makedonija je NATO DRZAVICA A SEVERO-MAKEDONCI vestacka nacija, nastala od Srba a ne od Grka…! Neka Severo- Makedonci budu sta hoce, njihov izbor…Ali za DRUGI DOLAZAK GOSPODA NASSEG HRISTA, trcace oni da pronadju svoju SRPSKU KRSSTENICU, ali nece stici da je nadju…
Ево на пример, да узмемо овог момка из публике… ти, ти у другом реду, дођи овамо, попни се, дај руку хопла!
Како се зовеш делијо?
Лала из баната милош обилић – супер, супер.
Боље и то него четник, могли би људи помислити да си незнам шта.
Шта си то рекао? Може мало ближе микрофону?
„Ali za DRUGI DOLAZAK GOSPODA NASSEG HRISTA, trcace oni da pronadju svoju SRPSKU KRSSTENICU, ali nece stici da je nadju…“
Хвала, хвала, седи. Ех добар мали. Нек су нам деца жива и здрава, хехехе…ех, да.
Е па ето вам. Све што ми мислимо о Македонцима, стаје +/- у ову реченицу. Са већим или мањим варијацијама.
Ако хоћемо да се с њима порокамо као са хрватима, муслиманима и шиптарима… морамо пожурити. Овде има још тога да се заметне, ал на добром смо путу, добром. Добро нам иде.
„Ми смо изабрани народ, а македонци су гоје“!
„Узели су…НАШЕ“
А, зашто сте објавили коментар овог човека, лале из баната? Због демократије? Права гласа?
Аха.
А чије демократије, српске, македонске, људске, СтСт демократије?
Доо-бро. Ништа, само питам.
Мислим, да сам ја шиптар на СтСт и да хоћу да се срби и македонци мрзе, исто бих писао.
Ах, а ви мислите да су из истог разлога кумунисти гушили причу о јасеновцу? Разумем. Нећете да се понови, истина мора на видело? Да, да.
Е,па – једно је кад ти држе руку на устима и гуше крик.
Друго је кад видиш, схваташ, разумеш, и знаш да истина или делови истине (македонци нису 100 посто срби. Јбг.) може бити контра продуктивна „у светлу дешавања и утицаја великих сила на малену балканску земљу, и њен однос према суседним земљама“, па…оћутиш.
Акционизам је отац глупости.
Друже Лало, у име народа и народности, отпужбе против Вас ће сада изнети тужилац ЉХ.
ЉХ: лало из баната…
Лала: Извин’те, госн ЉХ, је л’ може л и б великим слов…
ЉХ: Тишина! Знам ја вас. Све вас знам. Знам и шта мислите. Јесте ли ово сами писали или сте удружено злочиначки писали ваш коментар са неких 7 милиона Срба у матици и наравно Републици Српској!?! Познајем ја вашу сорту. Схватате ли да сте тиме учинили већи злочинац од покоља Срба у Јасеновцу од Хрвата. Претити овим и оним, али претити Другим Христовим доласком. Срамота!
Лала: Та госн ЉХ, немојте се једити да Вас замолим. Бејах љут што прогоне Српску нам Цркву у Маћедонији, па хтедох метафорички касти…
ЉХ: Шта сте хтели касти? И ко Вам је дозволио објаву на порталу Стање ствари? Схватате ли шта је Ваша објава учинила нашој крхкој демократији? А шта тек спољним односима?
Лала: Госн ЉХ, та ни моја соса не верује у демократију. А ћаћа ме учаше да се једаред у животу мора касти ,,Попу поп, а бобу боб.“
ЉХ: Али зар не разумете да то што сте објавили може да прочита неки Македонац и да може погрешно да схвати? Да се наљути, промени однос према Србима због Вашег коментара, постане нам непријатељ?
Лала: Госн ЉХ, та Ви сте све у праву. Жао ми је ако се неко наједио због мојег писања. Та разумеће комшије Маћедонци, у току су ми пољски радови, па се деси да уморан касно увече нешто напишем.
Настаје мир у судници. Присутна публика се комеша. Чује се тихи шапат једног седог господина своје сину, а само син јасно чује очеве речи: ,,Делује ми да се у овом тужиоцу боре два вука. Један који би да оде на познат терен и други који тражи одговоре. А они који траже одговоре најчешће траже Бога.“
Neko tilu rece da makedonci pricaju strao srpskim jezikom sa primesama bugarskog . Ludi ne lupajte vise gluposti!!!! Jezik kojim bugari pricaju je cist starosrpski,oni nisu sloveni,ti su ih germanski istoricari strpali jer pricaju slovenski jezik a taj jezik nije njihov,bugare je vizantija dovukla tu gde su u 7.veku da budu otstupnica od Srba u morali su da se pokrste u Hriscane! Laz je da su oni imali drzavu nezavisnu a kamo li da su drzali Srpske zemlje jer pre njih je bilo rimsko carstvo,posle Vizantija a onda Srbija,zatim Turska pa opet Srbija!!!! To sto im je Vizantija krunisala nekog bugarina ne znaci nista jer je bio Vizantijski sluga i Vizantija je upravljala a ne neki bigarin!!
Два вука
Први: доста смо ћутали. Доста бре. Док се ми питомимо и као бајаги кријемо и поричемо своју природу, те племенит вук, те коље само да једе у кад мора, пређосмо море у вегетаријанце.
Чиме ћемо децу нахранити. Док нас оптужују и прогоне и за крађе и нападе које нисмо извршили, џукеле прекоплоташи, који су нам вазда на нашој слободи и куражи завидели, лове већ одавно по нашим земљама и пољима. Те хијене и шакали ће нам ускоро и нејач ловити, док ми будемо пасли и брстили. Време је да се заурла, да се каже, да се повуче линија. А ти, шта се ти правиш фин. И ти све то добрано знаш. Ја те познајем.
Други вук: не живи се само о јањцима и кокошкама, о младим теоцима и јарићима, него и о сваком поветарцу, сунчевом зраку и капи росе. Ми не користимо ни оно под носом, а завијамо на месец као да му претимо да ћемо га појести. Он се престрашен никада неће спустити на земљу. Криће се на планини и међу облацима.
Први: окачи то мачку о реп (ако се не противи твојој љубезној природи), месо и кост захтевају месо и кост. Откуда је вучица дала млеко од сунчевих зрака, како роса да утоли жеђ младим вучићима. Те твоје песме су за зимске ноћи у пећини, и нису писане за данашња времена. Не може се имати и овце и вукове на броју. Оваца је све мање, и нас је све мање, а лове нас исти ти који такве песме спевају, као ето ти! Ти си нам гори непријатељ од заједничких нам ловаца, њих се пазимо а ти си тиха губа у властитом чопору.
Други: јесам губа, да. Губа сам гладном истине, гладном своје вучје природе, гладном правде и освете. Гладном слободе и гладном славе и гладном угледа и поштовања. Гладном историје. И нисам њихов пророк. Али они ће и онако поломити зубе, са или без мене. Јер свет није исти као некада док су људи ловили моткама и камењем. Долази време када ће и вук и овца заједно ходати без страха или скривене намере. Осећаш ли то? Зар не видиш да је све почело да говори, и птице и цвеће, и камен и овце. Долази време када ћеш се борити да спасеш своје стадо од оних који не лове моткама и каменом. И када ће наши вучићи бити сити и пијани од росе са цвећа и мане с неба. Не у обиљу живећемо, него у довољности. Не јер смо вукови него јер смо се склонили из ланца исхране оних који не лове каменом и штапом. Градимо пријатеље, ми који смо заборавили и на племе и на чопор. Хајде да излечимо свој чопор, онда ће друге врсте пожелети да буду део нашег чопора. Онда ће и пиле и јагње тражити мир нашег кланца и наше јаруге и висоравни.
Први: до тада ће нас пронети селом на штапу.
Други: врло могуће. На свакоме од нас је да живи оно што верује. Изабери, живиш ли по страху или по вери.
Први: ја да сам на твом месту, гледао бих како да преживим сигурно и према вучијој и земаљској природи.
Други: да сам ја на твом месту, и ја бих исто рекао.
Први: али ти у суштини хоћеш исто као ја. Све у миру уместо све у рату.
Други: да, истина. Хоћу све у миру. Али не све мени, у миру. Него све самном, у миру и мене и вас – са свима у миру. Вучија песма неће изгубити на својој лепоти ни тада, али ће се певати без да другима леди крв у жилама.
Први: онда она неће бити вучија песма него врапчије чаврљање.
Други: то се може тако назвати али и не мора. Нису одлучујући појавни облици, него наше поимање. Шта води миру и заједничком животу, то нек ти је битно.
Први: ха! Сад сам те ухватио за гушу. Ти би да мењаш перцепцију, наратив, генотип и архетип свог чопора!
Други: ако се све то не промени у свима нама, од ловаца преко оваца, до нас вукова, нестаћемо. А неко жели да нестанемо. Исто тако, неко тамо горе жели да опстанемо, али не сви. Земља се мења, небо се мења. Ти, као да желиш да те други обликује, чим избегаваш да се обликујеш сам. Сам себе у вери и љубави, или обликован од других уз челично кљусе, вучије удице и ограде од струје – истовремено нагоњен директно на њих? Нека те не мења страх него свест и план Великог Праоца. А он има срце и за вукове и за овце. Па и за ловце. Требамо избећи поларисање и поделе, да би планине, ветар, сунце, месец и земља и даље живели. То је важније од тога шта или колико иде у желудац. И не брини се за сутрашњи дан. Ко је лепше обучен од љиљана у пољу?
Први: твоје лајање није за ово време, можда за нека друга времена.
Други: зар не видиш да смо са две шапе у другим временима?
Први: ја сам са свим шапама чврсто на земљи
Други: ја стојим на задњим шапама. Можда зато имам другачији поглед на многе ствари. Покушај да се усправиш. Слушај месец и сунце, не завијај на њих. Наш Отац хоће нешто да ти каже.
Седели су тако дуго, као одсечени од света, као сцена изрезана из крајолика. Над њима су се смењивали месец и сунце, звезде и облаци, пролећа, лета, јесени и зиме. Неки чобани су се заклињали да су ноћима чули две литице како фијучу и хуче једна на другу, вечно стојећи изнад дивљих планинских река у срцу древног хелма, као да зборе једна са другом. Прва, која гледа ка небу, као у нади, и друга, задубљена у дубине, као у страху, обе камено постојане на свом трону, израсле из истог лековитог биља. У њиховом подножју тињале су ватре у зимским ноћима, и над њима су често у току летњих дана ударали громови. Као да их је обе напајала и хранила нека људима непозната природна сила.
Ма пустите Македонце са али експреса… Они су потомци Александра великог, али се нигде нису право борили, други их ослобађали, са свима се слизали. Њима се помиње име у Библији али је на римокатоличку унију први прешао скопски епископ још почетком 13 века, скупа са Бугарима. Бришу имена српских светитеља са фресака и дописују ромејска. То су расколници и издајице. Грубо звучи али је тако.
Шта је прави Србин? Само онај ко је 1/1 Србин. Чим ти неко каже да је Црногорац, Херцеговац, Македонац ти одмах знаш да имаш пребега преко пута себе. Па не завршавају им се за џабе презимена као Јудо Искариотском.
Велика је само грешка што смо их ослобађали, коме Бог није дао државу значи да је и не заслужује. Сваком треба помоћи а никога ослобађати.Тако смо исто и покварене Црногорце ослободили, кад су положили оружје а краљ Никола обукао швапску униформу на броду који је бежао, па нас и они сада вређају, уображава кући да су вељи јунаци а ми у поређењу с њима, скоро па Роми…. Смешно
Истини за вољу нису ти Македонци једино криви што су се претворили у ту накараду, то је пројекат који су гурали многи, слично као што је Теодора Толева открила за Арнауте, од Аустрије, Ватикана па чак и Русије. Али шта је ту је. Свакако им није још пуно остало за ту творевину архи усташе Броза. То кажем иако им ништа лоше не желим, нити се радујем туђој муци, како су сејали тако ће жњети
Свака част Срдану на поучном тексту. Онима који су за Српство увек и свуда, поручио бих да се најпре мало упознају са историјом па онда пишу коментаре. А она је недвосмислена: српске земље (а касније и државе) су Рашка, Зета, Захумље и Травунија. Све остало су крајеви који су пре Срба населила многобројна сродна словенска племена. Јесу сродна, али нису иста. Ширећи се на околне земље Срби су на власт доводили своје великаше али је народ остао исти-несрпски. Тако је између осталих крајева то био случај и са Македонцима. Када су се словенска племена доселила на тај део Балкана затекла су староседеочко македонско (грчко) становништво. Пролазили су векови и они су се међусобно стопили при чему је превладао словенски језик и македонско име народа јер су словенска имена племена ионако била многобројна. То што је тако настало становништво било повремено под влашћу Византинаца, Бугара или Срба никако не значи да су тако постајали Византинци, Бугари или Срби. Владари су градили своје манастире, цркве или мостове али је народ остајао онај који јесте-аутохтон. И то што су касније од осталих добили своју државу и цркву не чини их мање вреднима, напротив. У тој земљи је српски народ популарнији од свих других и то треба ценити. Не постоји ни једна другатаква земља!!!
Тачно је да смо истог порекла, истог културног кода, истог менталитет (подмитљивост, склоност ка корупцији) и имамо црквено јединство још увек. Такође имамо и исте непријатеље. Због свега наведеног треба да поштујемо и помажемо Македонце јер ближе од њих немамо.
Хм