Број људи из генерације X драстично се смањио, док је укупан број присутних добио на броју. Студенти су успели да се успешно обрате својој генерацији, чиме се констатује да им ми, генерација X, више нисмо потребни
Фото: Друштвене мреже
Некако се увек погоди да, кад год са задовољством дођем у Београд, не ради градски превоз. Под тим притиском на Славији, наравно, дође до колапса и ту останемо заглављени. Србија воз се традиционално солидарише, док сви остали тврде да само раде свој посао. Метеоролошки завод прети алармима, буџетски запослени подржавају своје страначке намештенике, приватници имају приватне обавезе, родбина рођенданске прославе, а корпорације тим-билдинге. Председник је, очекивано, на аеродрому.
Испада да су једини који не гледају довољно своја посла органи реда, па је држава приморана да организује криминалце да чувају кључне институције. Криминалци, наравно, имају своје приоритете, због којих су подељени у два главна клана. То је уједно и највећи национални проблем: рекло би се да би, кад би се ти кланови измирили, цео народ живео у идили. Црна Гора и Србија – једна мафија.
Осим ових што раде свој посао, остали махом гледају своја посла. То су они који би се снашли у сваком систему; паметни су, раде за добре фирме или су у привилегованом односу са буџетом. Ако им деца нису генијалци, наследиће породичне бизнисе, а ако јесу отићи ће у иностранство да не зависе од државне милостиње. Пресудно је да немају потребу да са другима саосећају, а пожељно је и да их презиру. Они су једноставно убеђени да им је у сваком систему добро и имају доказе за то.
Фото: Данило Милошевић/Системија
Ипак, већина оних који гледају своја посла убеђена је да им ни у једном систему не може бити добро и да им је најпаметније да се држе по страни. Они, пак, на друштвене ломове гледају амбивалентно, научени искуством да им ни промене ништа добро донети неће.
У ситуацији у којој је већина задовољна својим животом, или је барем убеђена у то, тешко је да дође до смене власти. Ево, незадовољни Бугари за три дана протеста сменише владу, а овде ни године не помажу.
Да ствар буде тежа, и црква је заузета својим обавезама насталим, како кажу, из потребе епископа да се баве приватним бизнисом, па, како канони налажу, прво решавају проблеме у својим редовима. Незадовољство верног народа свештенством, што овога пута неће ускочити да замени укинуте институције, неоправдано је. И они људи раде свој посао. Моле се, и то усрдно, као што, рецимо, банкари процењују ризике кредита. У супротном би могли да добију парохију у некој забити, а сви добро знамо колико су сељаци понижени.
Таква искушења и разрешења, а у недостатку других доказа, најбоље је покрити изношењем неке светиње верном народу на увид. У том случају би се свака друга активност, осим целивања исте, могла оправдано сумњичити. А свако ко би експлицитно довео те две ствари у везу, могао би се лако осудити.
Можемо само да замислимо панику међу владикама кад чују да се опет планира доношење неке светиње у верни народ, па се са страхом запитају: ко је следећи?
Овог пута на викенд-протест у Београд не крећем о свом трошку. Пут финансира комшија. За разлику од мојих сапутника, који верују у обнову државности, снагу српског рода и сличне утопије, ја наступам реалполитички. Идем без икаквих очекивања, али са осећајем комотности. Навикнут да се политички крећем око изборног цензуса, саживео сам се са улогом у којој је најпријатнија ситуација бити против било које власти. Резултати досадашњих режима дају ми потпуно право на то, што посебно годи мојој моралној изузетности.
Једноставно, и ја гледам свој посао и приде уживам пљујући по издајницима. То ме доводи у удобну ситуацију да ни сам не морам ништа конкретно за државу да урадим. Тако се потпуно усаглашавам са општим трендовима, а једини изузетак долази из факта да редовно плаћам порез.
Таман кад сам помислио да је протест као протест, који ништа ново не доноси, изненадило ме присуство великог броја младих људи. Да се разумемо, ја сам само из политичког сажаљења подржавао студенте: мањина су, неозбиљни и наивни, и то мени даје могућност да наставим како своју цензусну политику, тако и пуританство. Сви сте криви, осим мене, нико се не обазире на потребе заједнице и сличне трактате.
Присуство оволиког броја истомишљеника доводи ме до страха да, којим случајем, нисам постао део критичне масе. То ме наводи да урадим врло озбиљну ревизију својих екстремистичких ставова.
Мени је потпуно јасно да овај мој елитизам не произлази из моралних побуда, већ из статистичког прорачуна: кад се крећеш по маргинама, готово је немогуће да дођеш у ситуацију у којој си сам за нешто одговоран.
Почињем себи да личим на оне чангризаве интелектуалце који масовно убедише народ да су сви опаснији од ових за које сами тврде да су фатални по државу, институције, интересе и ресурсе. На први поглед, исплати се придружити им се у тој чангризавости. Ипак је њихова позиција потпуне отуђености од система комотнија од ове моје, цензусне. Но, како су се већ етаблирали као апсолутна већина, преузели су потпуну одговорност за настале последице пасивности, па ја, принудно и невољно, остајем уз студенте.
Милош Ковић: Немам поверења у људе који ће бити на Студентској листи
Ако ништа, могу барем студентима које лично финансирам да погледам у очи и оправдам се чувеним ставом: моја генерација је све упропастила, децо, извините.
Али где је ту конкретно моја генерација? За разлику од претходна два окупљања на истом месту, број људи из генерације X драстично се смањио, док је укупан број присутних добио на броју. Дакле, студенти су успели да се успешно обрате својој генерацији, чиме се констатује да им ми, генерација X, више нисмо потребни. Посебно боли што ту и нема неке штете.
За разлику од режимских медија, који тврде да су управо њихови родољубиви гласачи, припадници X генерације, васпитавали децу издајнике, овде је ипак у питању логички суд. Моја генерација мора да ради и приходује, док су студенти докони, а и од учења ионако немају никакве вајде. Плус, моја генерација је измислила и инсталирала све те друштвене мреже које они тако обилато користе. Тако да се може рећи да одлазимо заслужено, као доказани губитници, али са великим стилом: барем смо васпитали децу да се не угледају на нас. Ето, да се и у нечем сложим са режимском нарацијом.
Што се мене тиче, ја бих ионако свакако био против власти. Да су ови садашњи мирно интегрисали Косово, успоставили западне границе које су на почетку каријере обећали, да су нас по датим обећањима истовремено увели и у ЕУ и интегрисали у Евроазију, да смо победили НАТО и у Капитол хилу отворили канцеларију српског генералштаба, да смо на месту Пентагона направили српски хотел, да нам је просечна плата већа од швајцарске, коефицијент равномерне расподеле једнак словеначком, а пензиони фонд јачи од норвешког; да је НИС купио MOL, да смо отворили руднике у Кини, да Немци нашим инвеститорима дају огромне субвенције, да имамо прилив мозгова, да држимо хуманитарни центар у Санкт Петербургу и Српску базу у Тексасу која брани њихово право на независност; да наша флота регулише пролаз бродова кроз Ормуски мореуз задржао бих право да, због менталне хигијене, мењамо на сваких пар изборних циклуса и оне које можемо касније прогласити за светитеље.
Та моја позиција је неоспорна све док не будем доведен у стање присиле или нужде. То је, уједно, и моја дијагноза о свакоме ко било активно, било пасивно, учествује у одржавању ових на власти.
Десимир Ћировић: Како упокојити Комунистичку партију Југославије
Једина утеха је што се, за разлику од прошлог пута, кад се осамосталило једно дете, сада деца масовно осамостаљују. Морамо признати да то смањује вероватноћу успоставе диктатуре, чиме нам анархија остаје као једина брига. А ту су нам шансе ипак веће.
П. С.
Полицајци су на крају ипак радили свој посао: прво су довезли своје цивилне провокаторе, па сачекали да се маса присутних сведе на број који је одговарао њиховим проценама, и тек онда почели да бију студенте. За разлику од полицајаца, који су видели сваког петог присутног, приватни медији су видели сваког двадесетог, а јавни сервис ниједног. То је та статистика у којој се крећемо сви, само се генерација X у њој потпуно изгубила. А РТС је приде то X дефинисао као непознату: не само да су нам ставови непознати, већ је питање да ли и ми сами више постојимо.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Реквијем за СВЕ Србске ГЕНЕРАЦИЈЕ.
То је ТА СТАТИСТИКА.
Срећа.
Реч или појам који Срби као уосталом и СВИ други народи користе у разговору са другим људима сваки боговетни дан.
Срећна нова година.
Срећан ти пут.
Срећно и берићетно ти било.
Срећан си.
Итд………
Срећа је важна. Срећа је чудо невиђено.
Шта је то срећа ? Знамо ли када смо срећни или када смо несрећни ?
Може ли се измерити срећа ?
СТАТИСТИКА ИЛИ ФАКАТ.
За срећу за 2025 годину.
Статистика ГАЛУПОВЕ студије о срећи се
МЕРИ у 147 земаља од 192 на свету.
Србија је за 2025 годину ЗАУЗЕЛА 30 место.
Из ткзв. региона само је Словенија БОЉЕ пласирана на 18 месту.
Бугарска, Мађарске, Крватска и Згрчка су се пласирале од 70 до 85 места.
Задњих 10 година Србија бележи стални раст „ИНДЕКСА СРЕЋЕ“.
Пре тога периода од 1991 године па до 2015 године је РЕДОВНО била ПЛАСИРАНА
изнад 100 места.
ИЗНЕНАЂУЈУЋИ факат или чињеница у
ЗАКЉУЧКУ ГАЛУПОВЕ СТУДИЈЕ је да овако ВИСОК пласман Србија може ЗАХВАЛИТИ „ставовима и перцепцији“
МЛАДИХ ЉУДИ који су УЧЕСТВОВАЛИ у студији.
Да ли је овакав пласман Србије субјективан или објективан остаје сваком појединачно из сваке Србске ГЕНЕРАЦИЈЕ да се пита или упита.
Оно што је веома ЧУДНО као чињеница или факат је да ОВАКВУ ВЕСТ о СРЕЋИ у
Србији нису ПРЕНЕЛИ ни медији који готиве ткзв.власт ни медији који готиве ткзв.опозицију.
Са изузетком од понеких од „њих“ који су чланак о „индексу среће“ пријавили на
КРАЈУ свих КРАЈЕВА са констатацијом да је и ОВЕ ( 2025 г. ) Финска на ПРВОМ МЕСТУ као НАЈСРЕЋНИЈА земља на свету.
Ја нисам ФИН да бих живео у Финској и био најсрећнији на свету по ГАЛУПУ.
Ја сам ИН Србин и најсрећнији сам што живим у Србији по МИШЉЕЊУ.
И рођењу.
Срећан.
Срећом.
Рођеном.
Свих предходних Србских ГЕНЕРАЦИЈА.
Teкст је добро написан са благом дозом ироније и неким симпатичним формулацијама. Посебно ми се допада поигравање са „својим послом“ у реченици „Осим ових што раде свој посао, остали махом гледају своја посла“. Дакле чланак је добар у свом жанру. Међутим ипак сам мишљења да нама заправо треба нешто друго, мало више једноставности и простоте у смислу простодушности. Једна од народних савремених мана рекао бих да је сувишна и непотребна образованост из које излази виспрен тон, луцидност, и често самозадовољство. И шта онда, кад тако све добро објаснимо? Па ништа. Све остаеј како је и било.
Посебно би требало скренути пажњу на ову генерацијску поделу, која се доста некритички усваја. Ово је настало у Америци, наводно су то генерације које слично доживљавају свет и деле исте вредности.
Тзв бејби бумери су генерација рођена после рата у оном америчком најбогатијем периоду кад су имали толико пара да рађају по петоро деце и кад су настали рокенрол, драјв ин биоскопи, џубоксови и цела иконографија која је прославила Америку и учинила је пожељном у свету. Не постоје никакви српски бејби бумери. Код нас је тад постојала Озна. Данас, кад пронађу костур неког „Римљанина“ испод темеља неке зграде у Београду, тога су ту ставили највероватније у том периоду. Погледајте српске филмове, партизанске и оне социјалне драме са вешом на штрику у блатњавим двориштима, то су наше педесете.
Генерација Икс у Србији? Па добро кренуо је рокенрол стидљиво, Индекси, Корни група али шта, да нисмо исти као Америка у том периоду? Па Тито је био овде људи, два тв канала на једном идеолошки монтиран програм, на другом она жвалављења комуниста.
Миленијалци? У Америци је ово период апсолутне доминације Америке у свету, појаве широке употребе компјутера, нове експанзије. Код нас слом старе државе, губитак идентитета доброг дела нације, неколико ратова, владавина криминала.
Српске генрације би могле бити две: 1. до 2000.-Југословени с америчким комплексом и 2. Србија понижена, са наметнутом кривицом за ратове и губитком сваког достојанства, накалемљена на америчко опште светско дрво у којој се млади „осамостаљују“ не зато што су зрелији већ што су паре и „индивидуализам“ као еуфемистички израз за егоизам постале општи менталитет. Нпр возим моторчић за Глово, па све паре скркам на тетоважу и „осамостаљење“. Плус кладионице. Плус програмери у стакло-метал зградама на НБГ који подсећају на америчке хај скулове по духу. јер су скоро сви запослени више мање из исте генерације, већим делом још ван брака и без породице. И радници страних банака, да би зарађени новац ушао назад у систем код више мање истих власника, па да чип лејбоур узме и по неки кредит, да се и ту заради. Ово су као неке мале повлашћене касте, који су заправо јефтинија радна снага мулти-наци компанија (за прве се користи еуфемистички израз „Београд је ИТ хаб!!“). То је та српска економија која осамостаљује.
Већина из моје генерације се уопште не уклапа у опис намењен за њу, у оквиру њих постоје све генерације, свака сличност је натегнута и умишљена. Ми се с овим идентификујемо јер су нам мозгови давно обрађени да видимо шта треба да видимо.
На интернету је често пљување америчких припадника разних генерација и пада ми на памет да ово може бити још један успешан Сај-Оп , у стилу: нисте више мушкарци, жене, хришћани, муслимани, левичари, десничари,црни, бели, сад се делите по генерацијама како би ту настао јаз и раздор између млађих и старијих, боље да вас исецкамо него да будете целина. Лакше ће нам бити за оно што намеравамо.
„нисте више мушкарци, жене, хришћани, муслимани, левичари, десничари,црни, бели, сад се делите по генерацијама како би ту настао јаз и раздор између млађих и старијих“
Ово је добро. Можда конкретније, нисте више Јовановићи, Петровићи, Николићи. Нисте Срби, Италијани, Грци? Ма ко је теби ђед солунац?!? Гледај право!
А да они лепо добију свој језик и нацију? Па да се онако сврстају у своје вршњаке из Космопилитена, једу пицу и пију будвајзер бира?
****** ***** **** ****. Зборте уста да нисте пуста…
Још само образложење чему реквије, а не опело, Бог с тобом Ћировићу, ако си православни?!