Отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: „Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата“. И одмах – о, чуда – једна велика риба искочи из мора право у његове руке
Фото: Фејсбук
Дух Божји и дух овога света – светско образовање и знање
Наука треба да се развија духовним животом
Свако зло потиче од разума, онда када се разум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освештан.
– Дакле, старче, наука није oд помоћи човеку?
– Наука много помаже, али и много замућује. Упознао сам душе велике умне бистрине, иако нису претерано учени. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису освештали свој алат – ако нису освештали знање – могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе добра устрепталост. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (= диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању „рудник“ душе.
Сећам се једног старчића у манастиру Есфигмену, који је био толико прост (= необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: „Светитељу Божји, заступи нас“! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је, пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: „Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата“. И одмах – о, чуда – једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја; као да им говори: „Шта сте чудно видели?“ Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки, други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.
Свети Пајсије Светогорац, Чувајте душу!
Categories: Гостинска соба
@ Евсевије, шта кажеш на ово? Дал је могуће?
„Силазио је, пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: „Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата“.
И одмах – о, чуда – једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја; као да им говори: „Шта сте чудно видели?“
Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки, други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо!
То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, >>> јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају<<<„.
Мени се чини да овакви примери показују да је вера одлучујућа, не форма. Не редослед метанија или купанија, целиванија или речи изговаранија, него – вера. Сушта, природна, дубока, искрена, стамена.
Могуће је, Љубезни, Богу је све могуће (осим зла, лажи, неправде и насиља над људском вољом).
Слажем се, вера је пресудна – ако је има као зрно горушично, може и кантица сенфа из тог једног зрна да се направи (за умак уз рибу).
Али ипак мислим да је кључна реч у овој поучној причици – Есфигмен. Ти калуђери тамо су ревнитељи не по разуму, и стоје (још од 1965.) изван општења са својим епископатом (најсветијим патријархом истамбулским), а тако и са свим осталим канонским православним црквама. Mожда то има неке везе са рибом?
Али ту долазимо до озбиљне апорије: како канонски православни подвижници не могу да добију ни једну такву рибу, а неразумним расколницима IΧΘΥΣ скаче у руке?
Е, хвала на одговору, добар си.
Јавићу се за коментар на ону тему о старом заверу, нисам заборавио.
За овај ихтус… мораш ти мало да потпишеш гумама кад дајеш гас, па то ти је. „Грчко римским стилом“ 🙂 Ал добро.
Ти расколнички ихтуси су змије фараонових свештеника, које су и они кадри да направе, тада пред Мојсијем, а и данас свуда где их има. Јел и то вера?
Али, иако је вера пресудна, а слажем се да јесте, шта ћемо са другим верујућима у деугим верама? Испуњавају ли се и њихове молбе? Ја мислим да да. Да ли су и они Божји? Ја мислим да да. Па чему онда наше поделе? То не схватам.
Али то, како православни канонски подвижници немогу да добију рибу – мислим да је до њихове (не)вере. „Помози мојој вери“. Као војска, и у нашим редовима има И маловерних, и у њиховим редовима И верујућих – сада верујућих коме или чему, ал опет – вера је вера. Вера ради.
Реци ми нешто ако можеш о лажним духовима. Има о томе у библији, и Бог је дозвољавао лажним духовима да говоре кад је хтео, да ли да испита некога или наведе у пропаст, не сећам се.
Која природа је лажног духа? Он није мисаона заблуда, он је надахнуће. Луцидност, али на скривено погрешну страну. Чини се као даимон, дође као шапат, као укапирање, као схватање, знак поред пута, коинциденција, повољна случајност, Божји прст или знак – а ипак је трула даска у поду чардака. Тако је ја схватам. Шта је лажни дух, чему он, и како га разликовати од истине, тј истинитог духа?
IΧΘΥΣ старогрчка реч за рибу, хришћани узели као свој идеограм
Ἰησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ
Иисус Христос Тхеу Иос Сотир
Исус Христос Божји Син Спаситељ
@ Евсевије
Пардон исправка.
Под расколницима си мислио на Есфигмен, претпостављам. Њих не сматрам фараоновим првосвештеницима. Фараонови су за мене, свештеници краљева и владара. Али, зар баш они фараонови, не добијају васкршњи огањ, и нпр остала излечења, па све до излечења ђавоиманих? То би био њихов ихтус. Опет, у вери. Па и то не може сваки од њих.
Иначе, зашто Есфигмен може а да добије рибу а фараонови ређе, па и с обзиром на бројност – мислим да расколници тог типа, по природи своје у-верености и храбрости да кажу „одвајамо се, ви грешите“, (или ми остајемо на правом путу, ви који грешите, застраниште) – имају јачу веру, више вере.
Мени су ови из Есфигмена ок, барем на први поглед. Каже се да се бране скоро па ко шаолински манастири „од упада варвара, и Варнава, тј Бараба“.
Него, шта са нашим актуелним катакомбним црквама? Иде ли то у правцу неког српског Есфигмена?
Љубезни Љубезни,
Под један, немој да провоцираш (нисам ти Ја бесплатни четбот…мада Се некад осећам тако).
Под два, кад већ провоцираш (да не испаднем да нумем да одговорим…и да сам гори од оне курве Гемини Премијума):
Много је дефиниција зла, у зависности од перспективе из које се гледи на његова безбројна лица. Али можда најпростија и истовремено најсуштинскија је ово: зло је тражење својега („нико да не тражи својега“, 1. Коринћанима 10:24).
Љубав, крајњи антипод зла, не тражи своје (1. Коринћанима 13:5).
Зли дуси су они који су први затражили своје.
А будући да твар нема ништа суштински своје, осим слободне воље, што су желели то су и добили – слободу ван Бога. У коју сада настоје да увуку и све људе, скупа са свом творевином. Али, пошто суштински немају ништа што могу другоме дати (лаж је ништавило, нема битије, она је само одсуство истине), то – ништа+своју вољу – у својој есхатологији обећевају и намећу људима: „нећете имати ништа своје“ (тј. ни слободну вољу, које нема у паклу; „али бићете срећни“, тј. блажени, као и ми, у нашој вољи).
И како је свака слобода изван Бога (и мимо Бога) безумна (Бог је Ум, ђаво раз-ум), човекова екскурзија у луду слободу треба да се оконча враћањем дара Богу – полагањем слободе (воље) пред стопе Оца, са речју: нека буде воља Твоја.
И тада она, од бесне слободе, постаје највећа наша драгоценост: Савршена Свобода.
Зато њену клицу и младицу – Свободу Златну – која је заправо слобода воље од њеног потчињавања злу у сваком облику, Србин чува као једну од две највеће светиње овога века.
Не бих се баш сагласио са (поетском) метафоричном дефиницијом „труле даске у поду чардака“ (ни на Небу ни на земљи) – даска не може да изабере да ли ће да иструне; а ако труне, нешто није у реду или са радом мајстора, или са одржавањем домаћина.
Ако ћемо тражити аналогију у природи, онда бих на прво место ставио поредбу са малигном ћелијом у телу: она мутира (mutatio), постаје мутна (замућене цитоплазме) и мутава (алогосна, muta, одбацивши оригинални скрипт престаје да логосно/истинито комуницира са околним ћелијама), побуњена (mutiny), и измењеног метаболизма (мета=muto), почиње да живи аутономно (мета-номија) од околног ткива и целине организма, самоодсеца се од њега (mutilatio), и дивљим размножавањем и ширењем (мета-стаза) настоји да све тело окупира и усмрти.
Ако је имуни систем не препозна као зло (туђе у телу), и не реинкарнира (рециклира аутофагијом и реинтегрише у плот), она се множи, ствара клоне по своме подобију, инвадира здраво ткиво и меша се са здравим ћелијама, а када надиђе капацитет имунолошке контроле тела, метастазира (формира удаљене колоније – аналогно европским империјама; у време ковидобесија написао сам цео есеј о томе, духовним аспектима карциногенезе, али га нисам нигде објавио – ако те баш занима, замоли љубезно љубезног АЛ-а да обећа да ће објавити, па ако обећа, потрудићу се да га поново прочитам и коначно приредим).
Сажето србски говорећи, да цео свет разуме: зло почиње меном, мутацијом (изменом кода, завета).
И зло је мутно, мутаво и мутилантно:
мутно=без Светлости (Бога), тамно, нетранспарентно, нечисто
мутаво=без Слова (Сина), безсловесно, алогично
мутилантно=без Живота (Духа), осакаћујуће, смртоносно.
Стога, у суштини (мутној и алогичној), ми не можемо ни разумети зло (велика је тајна безакоња). Једино што се од нас ту тражи јесте да га препознајемо, разлучујемо од добра, и удаљавамо се од њега.
А иначе, нема општег правила за препознавање злих духова – просто, за то је нужно духовно чуло, „извежбано за разликовање добра и зла“ (Јудејима 5:14).
И зато, бавити се злом (физиологијом и онтологијом злих духова) је тешка стратешка грешка (без обзира на то што се оно бави нама): правило службе је да се не осврћемо на Содом (ненавидети зло…држати се добра, Римљанима 12:9).
А из тога следи: ко на Стању Ствари игра за публику и занемарује тактику, ризикује да каријеру заврши у…црвеној звезди.
ПС
А за тежа питања из накнадне памети (другог коментара) – то је за премијум верзију, на то не могу да одговорим (бесплатно).
@Евсевије
Добро чедо Свободне Воље,
Ваљано је овако завршити:
“ Ко игра за публику и занемарује тактику,
ризикује да каријеру заврши у… новом стандарду.“
@Стање Ствари – Есфигмен, @нови стандард – Ковиљ…
@ Евсевије
Хвала на труду за одговор. И, не провоцирам те. Шалице су обострано допуштене, и не би требале бити схваћене увредљиво. Нису с том намером ни настале.
Апропос провокација – ово то није – али ја те боље разумем кад једноставно пишеш, кад дође до појашњавања, ти ко крила да добијеш. Има ту слободног стила и широког размишљања, што за собом повлачи још више питања. Зато ти још нисам ни одговорио на оно о старом завету и људима зверима(?!) чија је судба да буду тепани ко гњиде, што никако не разумем.
Но интересантно ти је тражење одговора путем разлагања речи, или тражењем корена речи. Скоро си негде помињао реч „васпитање“, и довео га у везу са памћењем. Врло интересантно, има смисла.
Ово са лажним духовима и мета-стазом, опет отвара питања. Нека их за сад, одосмо предалеко.
Или, највећи је грех, тражити своје. Где је томе почетак, где је крај. Зашто да се роб буни, нпр, тражећи своје, у јеку данашње повике на власт, опет нпр. Више питања него одговора. „Ми не можемо разумети зло, али га морамо препознати“. Хм. Има ли данас примера примене силе, која у ствари није зло? Русија-Украјина? Како препознати. Опет питања. Тешко. Али добро: по родовима њиховим препознаћемо их. Опет неки путоказ, прилично поуздан.
Може то све и АИ да одговори, али ја хоћу да поразговарам са тобом. Увек и само бесплатно. Ти знаш, бесплатно смо добили, бесплатно дајемо. Па ако смо и штогођ купили… своје не тражимо. Али и: ко ти затражи кошуљу…
Дела избац сад онај есеј из ковидобесја.
Немој ту да ми се фемкаш 🙂
Поздрав😇
Машалабре, Љубезни.
Али апсолутно јеси провоцирао: прозвао си ме (зазвао моје име залуду) и изазвао ме да дајем мишљење о нечем што ме можда уопште не занима (челинџовао си ме, што би рекла некстџен – а тешко крме у блато натерати).
Комплименте не примам (примам их искључиво од правих познавалаца правих вредности – самог Себе конкретно).
И схватам да си анђео, не мораш да додајеш емотиконе да би појачао утисак. Али ако си анђео, иди и пој Трисвјатоје а мене више не узнемиравај са тешким питањима и још тежим подпитањима.
Нек ми буде опроштено што сам зазвао Име Евсевијево узалуд, за остало ћемо лахко 🙂