Као и обично, у Смедереву се нико не прибојава. Свет, не кријући се, пролази непријатељу испред носа. Мајор Срб довикује Аустро-Мађарима: „Сервус, Швабе!” и они одговарају: „Сервус!”
Из књиге Родолфа Арчибалда Рајса Шта сам видео и проживео у великим данима – саопштење једног пријатеља из тешких времена
Одмазда је најбоље одвраћање: Мајор Срб и дозволе за пецање Швабама 1915.
Најзад се спуштамо према Смедереву и идемо поново дуж обале Дунава на доглед непријатеља. Али они се не усуђују да пуцају на нас, јер знају да ће мајор Срб који командује у вароши, вратити сваки метак гранатама избаченим на мађарска села. Ту су, прошле јесени, Вардарци тукли 6.000 Шваба.
Наш долазак је био најављен и официри нас чекају на улазу у варош. Главни Стан је смештен у школи. Срб ту командује и то тако добро да војници, говорећи о њему, кажу: „Благи Бог на небу и мајор Срб у Смедереву”. Срб је диван човек, прави човек од старог колена. Врло интелигентан, храбар до неустрашивости и војник од главе до пете, он воли живот, не бринући за сутра. Његови војници га обожавају, а његови официри га воле. Умро је у Русији, убијен од бољшевика. Сачуваћу увек верну успомену на овог храброг и веселог друга који је остао за мене оваплоћење српског војника из Великог Рата. У Смедереву је био и поп Јањић, тада пуковски свештеник који је касније постао министар вера…
Милан Јовановић Стојимировић: Пето (прича једног дечка који је остао)
Кад смо стигли – био је празник – наши другови су нам припремили леп дочек. Уистину, пошто смо богато ручали, повели су нас у стару тврђаву, где се окупило грађанско становништво и где нас дочекује циганска музика, свирајући „Марсељезу”, преведену на цигански. У великој поворци посетили смо овај старински споменик, и топове, намештене на кулама старог града, за заштиту вароши од монитора. Аустро-Мађаре раздваја од нас само ширина Дунава. Они нас виде, али се не усуђују да пуцају. Смедерево је, извесно, тачка фронта где се најмање зазире од непријатеља…
Осматрачница мајора Срба смештена је мало ван вароши према врху смедеревског острва. Ту Швабе држе један положај са знатним бројем војника. Сада се Мађари налазе у рововима. Као и обично, у Смедереву се нико не прибојава. Свет, не кријући се, пролази непријатељу испред носа. Срб, са којим идем, довикује Аустро-Мађарима: „Сервус, Швабе!” и они одговарају: „Сервус!”. Каткад они траже од мајора одобрење да могу пецати рибу, и то им је често дозвољено.
Родолф Арчибалд Рајс, Шта сам видео и проживео у великим данима – саопштење једног пријатеља из тешких времена, Прометеј 2025, стр. 104-106.
Приредио: Мирослав Здравковић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Кнеза Милоша бр. 4 је тачка ФРОНТА где се НАЈМАЊЕ зазире од НЕПРИЈАТЕЉА
( 1996-2026 ).
Као и обично у Београду се нико не прибојава. Свет, не кријући се пролази , НЕПРИЈАТЕЉУ испред НОСА.
Мајор Срб довикује НВО-има :
„Сервус, НВО !“ и они одговарају :
„Сервус !“.
Одмазда је најбоље одвраћање :
Мајор Срб и ДОЗВОЛЕ за НВО ( 1996-2026 ).
НВО је скраћеница или „кратица“ за „укроћавање“ или „скраћивање“ традиционалних Срба и Србкиња рођених у прошлом веку и са екстремно посебним радом на „програмирању“ за Миленијумску рођену Србчад од „НЕКИХ ВЛАДА ОРГАНИЗАЦИЈА“ .
Да буду „ГРАЏАНЕРИ“ .
„СВЕТСКИ“.
А.
„ЊИХОВИ“.
Само НЕ Србин.
А.
НАШ СРБИН.
Као Командант СРБ.
Наравоученије.
Дозволу за „пецање“ на Теразијама НИКАДА (из)дати.
Да смо Бугарима, Муџосима а нарочито Шиптарима и Хрватима, вратили за она зла која су нам радили (а то је најманње дупло) – данас неби имали проблемапоколењс би нам живела у миру и одсуству страха. А ми ево по козна који пут, гледамо и чекамо ког ће страног ментора да нађу па да њихове банде и регименте упадну у наша места да кољу и силују.
Нема већег непочинства од онога што смо ми урадили, ушли у грех према својим најближњима. Њих клали стрвили а ми са њиховим џелатима остали да живимо нормално, чак опростили а да они опрост нису ни тражили… А своје злолине и данас величају на концертима и фестивалима.
Da smo radili isto sto i oni, ne bismo bili Srbi sa velikim S, vec bi bili ustase,balije i siptari samo pravoslavne vere.
Великоморавц, буквално не волим мрава да згазим, строго пазим да се због неког мог дела неко и најмање не нађе повређен. Али свој први задатак сам испунио, дакле знам за патље тода свога. С тога у оно време, побити усташе, бугаре, муџахедине или арнауте који су клали, мучили, изазивали несхватљуве патње мом народу, најчешће овжбичним јадним људима и то без икакве емпатије, већ ја како се најчешће описује, смрскавање дечијих глава пред њиховим мајкама најчеће изазивали смех – мислим да је света дужност.
Тачка, где се најмање зазире од непријатеља, испаде баш та тачка где су непријатељева нејач на нишану граната једне стране, док су нејач друге стране, на нишану метака друге стране. Тако схватам. Вероватно је примирје онолико дуго трајало као премоћ једне стране.
О кад ће доћи крај нашем тражењу освете?
Народ као мој, који у чак и у химни тражи правду, народ је коме је осећај неправде дубоко укорењен у биће. С мало несреће, неће се добро завршити. С мало више среће, може се завршити са огромним успехом. Жедни смо освете, сматрамо је делом правде, и гаранцијом да нам нико више неће учинити те исте ужасе.
Шта то може бити, што ће страдалом народу надокнадити губитке? Шта учинити да се истопи рачуница џелатова? Шта учинити и како непријатељима поручити да су им сва недела била узалуд?
Да ли разумем добро , ако кажем да ми тражењем одмазде, само желимо да успоставимо равнотежу? Да тражимо гаранције да нас неће више истребљивати? Да ће се неком тамо упалити лампица, „ко истребљује Србе, вратиће му се истом мером“. Отприлике тако. Полазим од тога да нико од Срба није жедан живота иноплеменика. Ради се само о математици, војној доктрини и демографији.
Прво: светили се или не – потребно је на једном месту сабрати све што нам је учињено. Да постоје пописани и број људи и места. Макар приближно и према нашим могућностима.
Друго: ту књигу превести на све језике околних држава и све веће језике. Прегледно, и читљиво. Никакве слике и 500 листова. Што мање страница то боље. Обавезно и карта уз то, са легендом. Звали то освета, одмазда, поравнање, или опроштај: мора се знати. Шта праштамо. Шта светимо.
Мени освета није опција. Она нема разумну границу, нема разуман почетак, разуман ток и разуман крај. Ако је правда, освета над злочинцем, освета над поколењима злочинца није правда. Над ким се светити.
Наспрам тога, обесмишљавање недела злочинаца, чини ми се узвишен чин. Да сам жртва, милија би ми била сигурност мог племена после мог страдања, него да ико више после мене, па и потомци злочинаца, страдају као ја. Сигурно има и истомишљеника и противника мог става. Њихова линија разграничења ми се чини линијом разграничења два царства.
Теже је, али племенитије, живети, управљати државом и домом, постижући све што је непријатељ покушао да затре, него се спустити на низину злочинца и ићи у одмазду.
Које боје су барјаци, коњи и оклопи осветника? Можеш ли да замислиш њихов изглед? Јесу ли анђеоски, или ђаволски? Ако су у твом уму они боје радости, светла, излазећег сунца, злата и сребра – ја лично мислим да имаш погрешну представу о силама светла и силама таме.
Шта је желео непријатељ? Да нас бројчано умањи. Заплаши. Укине. Десеткује, истреби. Казни. Затуца. Приведе себи. Одбије од властитог корпуса. Уназади. Посеје безнађе, деморалише. Узме земљу. Узме историју. Ето ти разлога наших страдања. Обезвреди их. Учини да су џабе кречили, џабе крв проливали.
Обрни страдање у своју корист, научену лекцију, положен испит.
Пре него се као звер која штити дом, залетиш на гнездокрадицу и гнездорушитеља, постоје још пар ствари које можеш учинити у миру, достојанству, љубави, срећи, постоје још пар ствари које мирне савести можеш оставити у наслеђе деци, без бојазни да ћеш их натопити мржњом, без бојазни да ће претерати у испољавњу дужности, да ће на том путу изгубити људскост, достојанство и душу.
Чуо сам да неки народи имају повластице, да државе на кредите не узимају камату. Два народа, из два различита разлога.
Треба нам одштета која ће нам бити уступљена директно и само од наше државе и само за припаднике нашег народа. Зна се шта поспешује наталитет, образовање, здравље и духовност. Зна се шта поспешује срећу и љубав. Зна се шта та осећања гаси.
Дајте уписати ту „Божију Правду“ у химну и статут. Вратимо, дајмо сами себи оно што су нам покушали узети. Представимо се љубазно са тим програмом у свету. Нека хвала ништа нам више не дугујете. Ми смо изабрали ово. Даћемо то себи. О тој граници се не преговара и неће се преговарати никад.
Нова застава Србије. Време подвојеног орла ће проћи. Оцила ће бити непотребна скица у нотесу, јер више неће бити план за будућност, већ живљена свакодневница.
Постоји један пут до тамо. Та стварност постоји у једној од могућих будућности. Ако хоћеш, нацртај га гранчицом на земљи пред кућом већ данас. Нацртај га оловком у штоку од улазних врата свог стана.
Шта је алтернатива томе?
@љх
Коментарима попут твојих, опоганиСМО срце Арчибалдово које је, по предању, украдено са Кајмакчалана, или га, пак, ”звери поједоше и зла Србима учинише…”
Усуд?!
Шта предлажеш, соколе?? Да га поново направимо, рециклирамо из ничега, клонирамо??
Хоће ли нам – такво, клонирано – швајцарско-а-српко срце донети дух, душу, или само испразне памфлете, попут оних чији се уратци потписују – удбашки – са два мала слова… ћирилицом?!
65min.https://youtu.be/_uje7yI9KeM?si=hY9SlUH4qcwuhaC7
Dr Arčibald Rajs, švajcarski forenzicar i doktor hemije, igrom sudbine obreo se u našoj zemlji početkom XX veka. Zavoleo je Srbe toliko da je u Srbiji pronašao novu domovinu, vrlinama našeg naroda se neizmerno divio, ali je bolno uvđiao i naše mane. Shvativši da bi te mane mogle biti pogubne po narod koji mu je toliko prirastao za srce, napisao je ovu knjigu sa željom da nam pomogne da izbegnemo sopstvene zamke.Knjiga „Čujte, Srbi!“ nastala je još daleke 1928. godine. Ipak, dok je budete čitali, neminovno ćete se zapitati da li se u međuvremenu bilo šta zaista promenilo.Iskreno sam vam rekao šta sam sve kod vas video a što je opasno za budućnost vaše zemlje. Nisam kazao sve, samo sam ukazao na ono najškodljivije. Verujte mi da sam sezbog toga mnogo puta ražalostio i da sam tu opasnost osetio možda više nego vi. Zašto? Jednostavno, zato što volim vašu zemlju, od koje ništa ne očekujem, na idealisticniji nacin nego vi, a i zato što sam za nju žrtvovao sve što čovek može žrtvovati.
@ Вајсмилер
Ти брате ко да користиш сваку прилику да се узупчиш. Реци, читаш ли по три пута сваки мој текст да би нашао где се не слажемо, ил ти то пође од руке одмах из првог читања. Да ли уопште у ствари и читаш до краја?
Арчибалд је рекао Чујте Срби чувајте се себе. Није изричито рекао Чувајте се Хрвата, Муслумана, Германа…
Ово што сам ја написао је Чујте Срби помозите себи. Где ти видиш разлог за неслагање?
Кажеш, опоганисмо срце Арчибалдово, које је ето украденоооо!!!
Па наравно да је украдено. Па ко ће га оставити тамо, данас? Зар да доведу неког у искушење да потражи на гоогле ко је А.Р. кад се буду пењали на Кајмакчалан? Зар да плачемо? Та разумљиво је да бришу трагове. А нису поштени? Еее… поштење. Могу само да порадим на свом поштењу. А чиме сам га опоганио?
Ето нам срце Арчибалдово, умножено у хиљаде примерака. Можемо га прочитати и наизуст научити. Штампати га на македонском и бугарском. Ставити га као пдф на интернет.
Имаш ли идејних решења,
„о соколе, сиви тићу, ……. .. .. …….“
(Такве песме знаш понајбоље, па допуни сам. Да се мало и ја вулгарно изразим, да ти мој текст не буде превише досадан)