Захваљујући господину Николи Милованчеву, који нам је указао на причу Милана Јовановића Стојимировића под називом „Пето“, која је 1923. године била објављена у Календару Вардар, предајемо вам је на читање

Поводом објављивања до сада широј јавности непознате приче Милана Јовановића Стојимировића под називом „Пето“

Милан Јовановић Стојимировић

Милан Јовановић Стојимировић (Смедерево, 1898 – Београд, 1966) је по образовању био правник, а професионално новинар. Током читавог живота је писао, и своја књижевна и историографска остварења, приказе и критике објављивао у бројним новинама и часописима предратне и послератне Југославије. Међу његовим објављеним делима посебно место припада књизи Силуете старог Београда (Београд,  1971, 1987, 2008, 2024).

Имао је изузетно важну улогу у политичкој и културној историји Југославије између два светска рата, а посебно у обликовању културног и визуелног идентитета Смедерева. Био је страствени колекционар и библиофил. Први смедеревски музеј отворен је 1950. године, у његовој родној кући. Његове збирке и данас представљају темељ ове установе. Народној библиотеци у Смедереву поклонио је више хиљада књига, од којих се најдрагоценије чувају у Фонду старе и ретке књиге.

По завршетку Другог светског рата, пресудом Окружног суда за град Београд, је због уредништва и писања текстова од јуна до октобра 1941. године у окупаторском листу Обнова, био је осуђен на петнаест година затвора и губитак грађанских и политичких права, а његова имовина је била конфискована. Казну је издржавао у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици,  од 15. маја 1946. до 13. децембра 1952. године. Након половине издржане казне пуштен је из затвора. Од изласка из затвора, до краја живота текстове је објављивао у магазину 300 чуда, у листу Дуга и радио као сарадник Југословенског лексикографског завода.

Богата књижевна и историографска заоставштина Милана Јовановића Стојимировића  данас се највећим делом чува у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, где је похрањена његовим завештањем из 1964. године, као и у фондовима смедеревских установа културе, Музеју, Народној библиотеци и Историјском архиву.

До сада  су из његовог Фонда који се чува у Рукописном одељењу Матице српске објављени: Дневник 1936-1941 (Нови Сад, 2000), Портрети према живим моделима (Нови Сад, 1998) и Окупацијски дневник Милана Јовановића Стоимировића, јун – децембар 1941(Нови Сад, 2020), док је Народна библиотека Смедерево у Библиотеци Завештање објавила  романе: Ланче Смедеревац (Смедерево, 2006), Сува чесма (Смедерево, 2009), Шарпланинска љубав (Смедерево, 2013), као и његов превод рукописа Христине Петровић Луњевица, са енглеског на српски језик, Права истина о животу краљице Драге (Смедерево, 2013). У часопису Народне библиотеке Смедерево, за књижевност, уметност и друштвена питања Mons Aureus, објављен је низ текстова, прича и историографских белешки Милана Јовановића Стојимировића. Музеј у Смедереву објавио је његов рукопис, заправо аутобиографску белешку Митровданска битка код Смедерева и друге успомене из 1914, у оквиру књиге Митровданска победа код Смедерева 1914. године – сведочења (Смедерево 2003). Историјски архив у Смедереву је из свог Фонда Милана Јовановића Стојимировића објавио збирку прича „Балкан Балканцима“ (Смедерево, 2010).

У међуратном периоду Милан Јовановић Стојимировић је објављивао своје приче у бројним новинама и часописима: Београдске новине, Мисао, Рашка, Реви, Политика, Самоуправа, XX век, Јужни преглед, Глас Југа, Вардар, Нови живот, Покрет, Време. 

Снежана Цветковић: Портрет југословенског интелектуалца међуратног периода – Милан Јовановић Сто(ј)имировић

Захваљујући господину Николи Милованчеву, који нам је указао на причу Милана Јовановића Стојимировића, под називом „Пето“ која је 1923. године била објављена у Календару Вардар, предајемо вам је на читање.

Ова прича припада корпусу текстова које је Милан Јовановић Стојимировић посветио страдању Смедерева током Великог рата, у овом случају најтрагичније 1915. године, представљајући не само драгоцено књижевно остварење, већ и сведочанство из историје града под окупацијом.

Снежана Цветковић, музејска саветница Музеја у Смедереву

Пето

Прича једног дечка који је остао

+ Потпоручнику Б. Ј. Флорићу

Кад нам је 1915. прегажена отаџбина, ми смо поред тога што смо били опљачкани, страдали и на сто других начина. Бомбардовање, извршено над нашом малом вароши, да и не говоримо о жртвама експлозија, било је врло кобно по нас већ и самим тим што нам је порушио многе домове. Нешто мало кућа и зграда што је било остало читаво, било је реквирирано за немачку војску и њене коње. Ми смо се стискали по рушевинама одакле су нас ипак гонили и долазили к нама само да нас вређају. Тако смо и сами у мукама, жалили за својима, који су били далеко…

Извор: Календар Вардар, 1923, стр. 102-103.

На све стране се могло чути тада само жаљење и осуђивање. На дневном су реду била стрељања, отимачине, кулуци, батине, псовке… Писма су нам на пошти крали и цепали, упадали су нам у куће, седали с нама и „давали се позвати“ на ручак или вечеру… Псе су нам тукли из револвера јер су лајали на њих…

Добру госпођу Марију, кафеџику код „Сунца“ истукли су корбачем – зато што је хтела да им наплати јело и пиће. Три дана после њиховог уласка ни један голуб није више шетао по старом граду нити се превртао у ваздуху. Све су чистили и рушили. Узимали су цигљу од нарушених кућа па су њоме поправљали друмове, које је искварила њина артиљерија – јер се наша повлачила преко брда и њива.

Нашу цркву беше снашла иста несрећа и ми смо са тугом могли посматрати њен дуги торањ, уздигнут над зидинама без кровова. Крст је на њему био искривљен, сат покварен, звона глува. А ми смо имали најлепшу цркву и најлепша звона у Србији, звона чија је звучност била чувена на далеко! Имали смо их десетак на обе цркве и било их је дивота слушати кад сложе о великим празницима. Изгледало је побожној души да су громови и други природни гласови доведени у склад…. Највеће од тих звона било је такозвано „Пето“ или „Пето Звоно!“ Оно је звонило само у најсвечанијим приликама. Његов је глас био тако дубок и величанствен да је просто проламао ваздух. Без претеривања, његов се глас чуо на десетине километара у околини. Сатни чекић, који је о њега ударао избијајући часове, давао нам је у подне дванаест пута његов џиновски глас. Кад би се овај звук разлегао у сунчаном врелом ваздуху мирних летњих дана, раденици би, не само у нашој вароши, него чак и у околним селима Преко, говорили бацајући мотике:

– Подне је. Бије србијански сат!

Природно је да смо били веома горди на ту своју знаменитост.

Ох, кад год је „Пето“ звонило у великим тренуцима –- сва се варош стресла у гордој свечаности као да у висинама пуцају заставе на дугим копљима или као да се таласи надмећу у праску или као да бију топови….

Али кад су ушли Немци 1915. године, предосећали смо да наша дивна и јасна звона неће више никада зазвонити.

И заиста, изгледало је да су их Немци „шацовали“ још док су били са оне стране Дунава, – иначе како би се објаснило онолико њихово интересовање за та звона, а нарочито за „Пето“ ? Чим су прешли велику реку, хтели су да га скину и да га пошљу у своје тополивнице.

Али и Аустријанцима је нестајао материјал за гранате. И њима је требао месинг као и Немцима. У опште узев, код њих је била још већа нужда.

Тако, због звона с наших цркава, међу њима настаде оштра свађа и дуга борба, коју смо посматрали с притајном радошћу јер смо мислили да ће у тој свађи и оклевању проћи време у коме ће и наши стићи. Тада смо чврсто веровали да ће се наши вратити бар за месец дана и нисмо ни помишљали да ћемо их морати чекати читаве три године. А њин повратак нисмо могли ни замислити без звона!

Ко је могао онда да посматра нашег г. Кмета како љубопитљиво обилази седам пута дневно око велике цркве, тај ће ми веровати да су нам звона заиста свима била прирасла за срце. Верујете ли, почели смо отворено да гунђамо, без обзира што смо били робови, већ онога дана када Немци почеше да скидају звона са Старе Цркве, а кад их почеше да скидају с нове, са Велике Цркве, ми натерасмо г. Кмета да протестује. Он и професор г. Калмет одоше и скренуше пажњу у Командатури да су наша звона историски објекти и замолише Немце да врате бар оно Карађорђево али их нико не саслуша. Чак им припретише да ће их интернирати у Саксонској ако још једанпут покушају да гунђају. И звона су скидана једно по једно, односећи их у Немачку.

Једно јутро, наш парох г. Ђока, онако висок и сув, прође нашом улицом са старим гробаром, Васом црквењаком и једним слепим младићем, који је наш звонар. Без обзира на ранг, ишли су они у истоме реду и погружено се о нечему препирали. Г. Ђока беше завалио шешир сасвим на потиљак, црвени пешеви од мантије су му вијорили око колена а пушио је једну до ноката догорелу цигарету. Његов и онако дуг и румен нос био је нешто дужи и руменији. Видело се већ према томе да је изван себе због неке врло озбиљне ствари, па су се деца, која су обично излазила преда њ да му пољубе руку и да их он помилује, склањала натраг у капије, настављајући игру. И они збиља прођоше, а г. тутор, који је трчао сав знојав и задихан за њима, рече нам у пoверењу и шапатом – да не чују Германи и Швабе – да су већ однесена сва звона сем „Петог“ па чак и она општинска из пристаништа и с пијаце…. Нису нам оставили дакле ни оно најмање звоно, којим се обично лупало јутрење и вечерње и које је умело да кликће и јеца као неки грлати дечко са торња…

– Но – додаде довитљиви дебељко, који никад није губио из вида материјалне интересе цркве, – службе, опела и парастоси објављиваће се и у будуће, само сад ударом у једну стару шину, која до душе одаје врло леп и врло јасан звук али…. која се неће чути у пољу.

Били смо просто смождени овом вешћу. Она је пала баш у оне дане када су рушили стари град и почели, на месту где су биле његове средњовековне куле, трасирати нове шине, проширујући железничку станицу. Извозили су што год су стигли из Србије и сви су вагони долазили одоздо пуни. Требало им је још много нових колосека за маневрисање влакова.

Ипак нисмо хтели да показујемо своје очајање. „Пето“ је било на своме месту. Мислили смо: Немци ће морати ипак једнога дана да беже и наши ће доћи! Оно ће тада звонити, поздрављајући ослобођење. Запрепашћене висине опет ће уздрхтати, као пре о Ускрсу или кад је долазио Краљ! Његов звук ће дочекати охоле наборе наших застава, које ће надимати наш ветар, наш ветар, који их толико очекује!

– Ох! Наши! Наши!

Изговарали смо те речи стежући груди рукама јер је у њима била изражена сва мржња, сва молитва, сва нада, а чинило нам се да ће нам срце искочити.

Али смо се горко варали. Било је суђено да их ни „Пето“ не дочека. Немци су се већ били оканили од намере да га скидају задовољивши се са других петнаест које су поскидали са цркава, са болнице, са трга, из фабрика и по пристаништу…. Али Аустријанци су, као хијене, непрестано мирисали око торња: У ствари они су и имали разлога да га скину и да га стопе. Године 1908-ме, када је била анексија Босне и Херцеговине, у нашој вароши је ратничко одушевљење прешло сваку меру. Са аустријског конзулата била је скинута застава и очас спаљења пред начелством заједно са једном сликом Фрање Јосифа; сви се гимназисти и калфићи уписаше у комите, а један студент одржа говор, према коме је изгледало да је Аустрији заиста куцнуо последњи час. Тада некоме паде на памет да „Стару Прију“ треба „огласити“ и наша су звона цео дан кломбарала…. Да, да, имали су разлога Аустријанци да мрзе „Пето“. Зато су и били решени да га пошто-пото скину и ако је торањ био нарушен и његово скидање могуће само кад би се подзидао, због чега су и Немци устукнули. Али Аустрију је представљао потпоручник Ренер, који је био безобзиран.

Потпоручник Ренер био је Мађар и главни полицајац. Био је свиреп и прави крволок. Он је имао сву власт над нама, а како је био Јеврејин, хтео је увек да је и покаже. Преко својих „људи“ он је већ знао шта ми намеравамо с „Петим“. Хтео је да то осујети по сваку цену и то му је било одобрено. Од њега у осталом у то време веће силе није било.

Сви смо морали да му скидамо шешир с поштовањем, а ко то није хтео да чини био је кажњен затвором, кулуком, батинама па чак и интернирањем. Старији људи нису излазили из својих кућа да се не би излагали томе понижењу, јер је њему морао сваки да се клања па макар био и прота. Зато је сваки онај који је имао виноград или земље у пољу бежао из вароши да у опште и не слуша о њему. Јер се говорило само о његовим наредбама, његовој обести и његовим жртвама.

Потпоручник Ренер био је млад човек и носио се врло гиздаво. А био је тако разметљив и дрзак, да је, кад му је једном на улици спала мамуза, дозвао стару г-ђу Томић, мајку једног нашег погинулог мајора и наредио јој да му је прикопча. Старој дами уздрхташе руке и она заплака. Ренер је удари корбачем по лицу. Потпоручник Ренер је на цео свет гледао с висине, а кад би се поворке наших госпођа и девојака, недељом, у црнини и уплаканих очију, враћале из цркве, он их је загледао сваку својим зеленим поганим очима, не понашајући се друкчије него као да су и то оне неваљанице са којима је он имао посла….

Потпоручник Ренер је сваки дан одлазио у нову цркву, кроз чији је велики свод на три огромне рупе од хаубица продирало сунце. Влага је лежала по црквеном поду загађеном људским и коњским ђубретом из кога је бујала трава. Кроз велике прозоре са хора, који су били полупани, дувала је промаја, а смрад је био тако несносан да је човеку и нехотице падало на памет колико мора бити грешно и само мирно гледати ту обесвећеност. Мртви простори где су некад биле певнице са којих су се надметали најбољи певачи наше парохије – били су под рушевинама. У врху олтарске преграде, негде горе испод једног од пет кубета, чија су шарена стакла поломили митраљези, у светлости отворених висина остао је крст са распећем. Рањен шрапнелском куглицом, као и многи други Срби тих година, Христос је тешио обе Марије које су се још некако ту задржале и гледале га очајно и ужаснуто.

Потпоручник Ренер би остајао овде неко време да са уживањем посматра ту пустош. Затим би се успео увијеним степеницама на звоник.

У својој осамљености висило је „Пето“, гледајући с претњом безбожника, који је хтео да га скине. Тешке ивице његовог отвора сјале су се са потмулим блеском опомене. А кад би потпоручник повукао уже да му чује звук, по коме је одмеравао хиљаде килограма бронзе у хладном џиновом телу, џин би му увек узвратио по један тужни јек. Потпоручнику Ренеру би тада пошла крв у главу и он није више могао ни да мисли ни да види око себе. А у вароши се говорило да ће се догодити још нека велика несрећа, јер се често чуо – некад преко дан а некад и ноћу – по неки мукли звон са нашег торња. Неке су жене чак тврдиле да се такав исти звук чуо само пред Краљеву погибију и пред Европски Рат.

Извор: Календар Вардар, 1923, стр. 108

У томе прође и зима и ми тек у пролеће једнога дана чусмо да ће „Пето“ бити неизоставно скинуто. Ренер доведе читаву чету Мађара за тај посао. Крв нам је ударала у слепе очи јер нисмо ни помишљали да ће Аустријанци код нас остати још читаве две године. Рачунали смо увек на недеље и надали смо се!

Готово сви војници које је довео Ренер да скину звоно, били су монтери железничких мостова и неки, до ђавола, радени и весели људи. Намештајући скеле, лестве и пајване око торња, они су певали своје мађарске мелодије, халучући с висине крова и из унутрашњости звонаре. А Ренер је, као демон, јурио горе-доле, вичући и управљајући целим послом.

Био је мај и субота. Липе у црквеној порти беху цветале и тужно су мирисале. Њихова стабла и гране, израњављене експлозијама граната, биле су се подмладиле новим шибовима, чије је лишће треперило у чистом, сунчаном ваздуху. Пчеле нису зујиле своју питому песму, као да су знале за трагедију Србије. Радиле су мирно свој свети посао, запојене оним родољубљем, које беше обухватило тих дана и саму нашу стоку, почев од коња и добрих волова па све до последњег верног пса, који су сви, заједно са нама, мрзили завојеваче.

Наравно да смо то осећали само ми, али потпоручник Ренер није могао то ни да увиди. У осталом, он на то све није ни обраћао пажњу. Он је био заузет само својим послом и кад је био приметио да је звоно спуштено близу великог торњевог прозора, над рељефима изнад прочељног портала, он је зациктао, не могући да уздржи своју махниту радост.

„Пето“ је пуштало увек по један свој потмули јек кад год га радници додирну. Чинило нам се (ми смо скривени посматрали то чудо!) као да нам довикује: „Нека, нека! Видећете шта ја знам!“

Изгледало је огромно између људи који су се узалудно упињали око њега, покушавајући да га покрену својим конопцима и чекрцима. Маџари су бректали и псовали од беса а Немци, који су их гледали одоздо с пијаце, смејали су се узалудним напорима својих савезника. С времена на време чуо би се по неки људски јаук. То је „Пето“, уз пут, кидало по неки прст и ломило по неко ребро. Али шта то мари! Не цичи ли Ренер испод липа:

– Тако, тако!

И кад се конопци затегоше, звоно пође…

– А сад пуштајте! – викну потпоручник.

Да, пустише га.

Али шта би?

Као нека џиновска глава разваљених зјала, звоно је већ летело доле полако и достојанствено, па се устремљивало брже, брже, брже, климбарајући својим врло сјајним челичним клатном, час звонећи, час мукло зујећи секући ваздух, мењајући правце, губећи равнотежу и предњачећи увек другим деловима у лету, устремљујући се на земљу као чудовиште под којим ће се улегнути тло где тресне…

Маџари га гледаху одозго забезекнуто, држећи у рукама крајеве откинутих конопаца, Немци стукнуше од цркве и разбегоше се по тргу. Само је Ренер вриштао, али за часак, у надмоћној радости, јер звоно, као занесено неком грдном ваздушном силом, не паде под правим углом него се устреми у страну, захуја као задувано и пође у правцу где је он стајао.

Потпоручник покуша да скочи у страну, рикнувши као животиња од ужаса, али све беше доцкан. Звоно пређе својим тешким ивицама преко њега, јер он паде, саплевши се о један фидан старе липе. Ренер је био мртав, у огромној локви крви и само му је дрхтало месо једне ноге која је била пресечена у куку. Ужасно су му треперили мишићи те ноге, чија ткива још нису била умрла… Али звоно не стаде: Ррррр… и оно се откотрља до црквених врата, поломи камене степенице уз које узлете али се одби о перон као да му нека виша сила није више дала да се врати у цркву, па се појави опет пред њом на искиданом лешу потпоручника Ранера, чију лобању смрска у часу. А затим, умрљано мозгом, црвено од крви свога непријатеља и онако умазано уљем и машћу којом су га подмазивали деценијама савесни звонари, стаде, мирно као човек који диже крваве руке на предају и занеме за навек…

Сутра дан, скуписмо се сви у нашој старој цркви, која је убога и под земљом, служила не навлачећи тиме гнев Немаца. После литургије г. Ђока стаде на амвон као да хтеде да говори. Био је у новој мантији и подшишан. Готови да га чујемо, ми престадосмо дисати. То је било први пут да он са амвона узима реч под Немцима, који су то забрањивали. Чекали смо пророчанства с његових усана. Али њему запе реч у грлу и он заплака.

Ми га разумедосмо и ја не памтим дирљивије недеље ни лепше службе од како сам рођен. Тада сам заиста осетио да има правде и да има Бога и да треба у њих веровати.

М. С. Јовановић

Календар Вардар, 1923, 102–108.

Categories: Гостинска соба

Tags: Васкрс 2025., Милан Јовановић Стојимировић, Никола Милованчев, Смедерево, Снежана Цветковић