У корену делања правника, новинара и писца Милана Јовановића Стојимировића била је високо развијена свест о значају чувања и познавања породичне, завичајне и националне историје

Милан Јовановић Стојимировић (Извор: Музеј у Смедереву)

Милан Јовановић Стојимировић (Смедерево, 1898 – Београд, 1966) припада кругу југословенских интелектуалаца међуратног периода Краљевине Југославије. По образовању је био правник, по вокацији новинар, све време писац.[1] Књижевност је била област  којој је припадао од гимназијских дана до краја живота. Писао је дневнике, поезију, приповетке и романе.[2] У дневницима које је неуморно и посвећено водио,  почев од  1912. године, све до краја живота, хиљаде страна испунио је свакодневним бележењем личних доживљаја себе и света који га је окруживао.[3] Са једнаком посвећеношћу је био колекционар, библиофил и хроничар.[4] Синестезија животних страсти Милана Јовановића Стојимировића данас је осведочена у његовим фондовима које баштине смедеревске установе културе, Музеј, Архив и Библиотека, и Рукописно одељење Матице српске у Новом Саду.

У корену делања Милана Јовановића Стојимировића је била високо развијена свест о значају чувања и познавања породичне, завичајне и националне историје. О томе најбоље сведоче текстови које је писао и објављивао и садржај његових колекција и библиотеке.[5]

Портрет Милана Јовановића Сто(ј)имировића најпотпуније се сагледава кроз познавање његових естетских потреба које су се изражавале кроз више различитих видова културе, од културе одевања, становања, читања, писања, путовања и колекционирања, које су га све заједно обликовале као прототип estete sui generis.[6]

У породичном дому у Смедереву у Староцрквеној мали, у оновременој улици Каменити пут, данашњој улици Анте Протића, његове визије просвећеног и романтичног колекционара су се оваплотиле у прерастању дома у неформални приватни музеј са комплексним збиркама, археолошком, уметничком, етнолошком, историјском и библиотеком од више хиљада књига. На фасадама куће су били апликовани фрагменти античке пластике и скулптуре мањег формата по угледу на италијанске ренесансне виле. Целину са домом чинила је башта у којој су биле изложене скулптуре. Планирао је да око куће постави ограду у стилу смедеревског средњовековног града, и тим поводом се обратио дописом Комесаријату за обнову Смедерева у септембру 1941.[7] Пажљиво и елегантно одевен, често се фотографисао у многобројним фотографским атељеима у Смедереву и Београду.[8]

Милан Јовановић Сто(ј)имировић је рођен  у Смедереву 1898. године. Његов отац Светозар био је опанчар, а мајка Јелена домаћица, родом из старе породичне задруге Стојимироваца. Рано је остао без оца, те га је прихватио ујак, др Душан Сто(ј)имировић, чувени београдски лекар, интерниста и неуропсихијатар, чије је презиме из захвалности додао свом презимену по оцу.[9] Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназијско образовање у Смедереву је прекинуо Први светски рат, те је Гимназију завршио у Београду. Правни факултет је студирао у Берну, а завршио у Београду.[10]

Милан Јовановић Стојимировић (доле десно) са породицом (Фото: Музеј у Смедереву)

Радна биографија Милана Јовановића Сто(ј)имировића у међуратном периоду је била  испуњена низом одговорних послова: главни сарадник листа „Самоуправа“ (Београд, 1921-1923), оснивач и уредник листова „Смедеревски журнал“ (Смедерево, 1921. и 1938-39), и „Реви“, (Смедерево 1922), дописник Одељења за штампу при Министарству иностраних дела у Берну (1923-1926) и Берлину (1929), дописник Централног Пресбироа у Скопљу (1930-1935), оснивач и уредник листа „Вардар“ (Скопље, 1932-1935), уредник и директор „Самоуправе“, директор новинске агенције „Авала“ (Београд, 1937-1938).[11]

Био је изабран за народног посланика за срез Подунавски на изборима у Смедереву, 1938. године, на листи Југословенске радикалне заједнице.[12]

Уочи Другог светског рата, 1940. године, постаје начелник Политичког одељења министарског савета  Владе Југославије. Након 6. априла 1941. године, добровољно се прикључио југословенској војсци и са њом доживео пораз. Био је главни уредник дневног колаборационистичког листа „Обнова“, који је излазио у Београду од јула до октобра 1941. године. Директор Државне архиве у Београду је био од 1941. до 1944. године.[13]

М. С. Јовановић, око 1935, Историјски архив Смедерево

По завршетку Другог светског рата, због уредништва и објављивања текстова у „Обнови“, 1946. године је као народни непријатељ био осуђен на петнаест година затвора са принудним радом и десет година губитка грађанских и политичких права по издржаној казни. Конфискована му је готово целокупна имовина у Београду и Смедереву. У Смедереву су му били конфисковани виноград на Тарабама и кућа са уметничко историјским збиркама и библиотеком. Након половине издржане казне у Сремској Митровици, изашао је из затвора 1952. године.[14]

Од тада па до смрти под псеудонимима је писао текстове за београдске листове и магазине „Дуга“, „XX век“, „300 чуда“ и прикупљао грађу за Југословенски лексикографски завод. Са енглеског језика је превео романе Роберта Гревза, „Ја, Клаудије“ и Виљема Енсворта „Тауер“.[15]

Тестаментом из 1964. године, завештао је Легат од тридесет и четири предмета Народном музеју у Смедереву,[16] док је Народној библиотеци у Смедереву поклонио више хиљада књига које данас представљају значајан део Фонда старе и ретке књиге.[17] Најстарија књига овог Фонда La Comedia di Dante Aligieri из 1544. године, је поклон Милана Јовановића Сто(ј)имировића. Целокупну рукописну оставштину завештао је Матици српској у Новом Саду.[18]

Породична кућа М. С. Јовановића, од 1950. Народни музеј у Смедереву

Умро је у Београду 1966. године, где је и сахрањен на Новом гробљу у парцели број 9. Осим породичне читуље, ниједне новине нису објавиле вест о његовој смрти нити је био објављен in memoriam.[19]

На развијање односа Милана Ј. Сто(ј)имировића према прошлости иницијално је утицало породично васпитање, о чему је у једном од својих Дневника записао: „Моја мати је имала обичај да чува успомене и фотографије. Често би их претурала са мном, објашњавајући ми те слике и причајући ми о старим свадбама и догађајима. Имала је пуне куфере писама, позивница. Да то није пропало за време рата историја наше породице била би ми далеко јаснија. На једном ковчегу на коме је писало ANNO 1821 она је држала рпе чипака и чарапа, машна и велова. У том сандуку њена баба Соса (баба по мајци, рођена Кузмановић) донела је своју спрему деда Ђоши. Сећам се неких женских чарапа са уплетеним перлама, које су биле ванредне и које би данас дивно стајале у неком етнографском музеју… Сем тога, она је имала више дневника у које је бележила разне ствари…“[20] Осим породичног васпитања, значајну улогу у његовом односу према историји имала су и породична предања. Његова мајка, Катарина Стојимировић, потицала је из старе породичне задруге Стоимироваца из околине варошице Рама на Дунаву, војвода Миленко Стојковић, јунак из Првог српског устанка је био ујак његовом деди по мајци, који је иначе био писар код Томе Вучића Перишића.[21] Стојимировић је направио врло детаљан  родослов својих предака, који се са његовом оставштином чува у Народној библиотеци у Смедереву.[22]

Порекло колекционарске страсти Милана Јовановића Стојимировића било је дубоко повезано са његовим осећајем за историју и очување  наслеђа: породичног, завичајног, националног и европског. У овом погледу био је свестрано активан, као поштовалац, купац, поручилац и мецена. Он много путује, неуморно обилази музеје, цркве, манастире и знаменита места, трага за сведоцима историјских догађаја, потомцима знаменитих људи, бележи и објављује разговоре које води са њима.[23] Истовремено, пратио је актуелне догађаје у култури, посећивао изложбе, био пријатељ са многим уметницима и поштовалац њихове уметности. Осим уметничких дела, етнографских, археолошких и историјских предмета, сакупљао је разгледнице и фотографије династија Карађорђевић и Обреновић, градова и места у којима је био, као и споменика културе и уметничких дела.[24]

Веома је важно да нагласити да у природи стварања његових колекција није постојао материјални интерес, већ искрена намера и свест о значају и потреби чувања културног наслеђа. Његова размишљања и сакупљачки порив у основи су били музеолошки. Најочитији пример овог навода налази се у новинском тексту који је написао након посете дворца кнеза Михаила Обреновића у Иванки код Братиславе у Словачкој 1936. године.[25] Између осталог, Стојимировић наводи следеће: „Уопште, у Иванки наилазимо на читаву једну малу колекцију пиротских ћилимова са ванредним мотивима, какви се апсолутно више не ткају у Пироту. Богатство мотива на тим ћилимовима изазвало нас је да се питамо не би ли било корисно да их неко прецрта и да их копира у вуни, пуштајући тако у свет једну нову адицију, једно ново благо, за које су наше пиротске ткаље одавно заборавиле. Уосталом, сваки од тих пиротских ћилимова, сачуваних у Иванки, где су они донети можда и пре 1859. године, могао би висити иза стакла у ма ком нашем етнографском музеју“.[26] Поводом ове посете у свом Дневнику је записао. „Било ми је жао да пукнем, што то није у неком нашем музеју“.[27]

Лазар Личеноски, Портрет Милана Јовановића Стојимировића, 1930, Музеј у Смедереву

Кључни период за формирање Стојимировићевих колекција био је током живота и рада у Скопљу од 1930. до 1935. године, где је био суочен са великом понудом икона и етнолошких и археолошких предмета у скопској чаршији у антикварницама.[28] У то време у Скопљу су живели пионири македонске савремене уметности Лазар Личеноски и Никола Мартиноски са којима је био у пријатељским односима. О њиховом раду објавио је у Вардару низ текстова,[29] и откупљивао њихове радове за своју колекцију слика. Од сликара Ђорђа Зографског из Велеса је такође куповао слике и поручивао израду многих дела која су углавном била везана за династије Карађорђевић и Обреновић. У овом периоду Стојимировић је формирао колекцију копија икона које је насликао Јарослав Кратина.[30] Током овог периода је набавио значајан број археолошких и етнолошких предмета, који се данас чувају у Музеју у Смедереву.[31]

У  тексту Један апел на Јужну Србију – Наше старе штампане иконе,[32] који објављује у Вардару сажима стање у коме се иконе на овом простору налазе, пише о њиховом пропадању и износи предлог о оснивању музеја у коме би се оне чувале. „… али оно што би било још потребније, то би био један музеј икона, или више таквих музеја, док се не створи велики музеј Српске цркве, о коме слушамо већ дванаест година и за који смо уверени да је крајње време да се установи, јер стотине и стотине икона пропада, трули и растаче се од црва сваке године а тако пропада и један драгоцен материјал за нашу културну и сакралну историју, као што пропадају и велике новчане вредности. Има икона које вреде врло много, а оне леже у плесни и мемли, заборављене и изгубљене у помрчинама манастирских тавана и мутвака, док би оне биле драгоцено благо једног или више црквених музеја.“[33]

Током службовања у Берну у Швајцарској упознао је сестре краљице Драге Обреновић и разговарао са њима, што је утицало на њега да у каснијем периоду напише о њој низ текстова којима је желео да је рехабилитује у јавности.[34] У Паризу у Француској је упознао Сару Карађорђевић, кћи капетана Мише Анастасијевића и од ње добио на поклон сребрну пређицу за кајш, дело примењене уметности њеног сина Божидара Карађорђевића, коју је   поклонио смедеревском музеју.[35]

Свој пуни допринос истраживању, очувању и презентацији прошлости, дао је као управник Државне архиве у Београду у периоду од 1941. до 1944. године.[36]

Миливој С. Ненин: Испит савести или О Окупацијском дневнику Милана Јовановића Стоjимировића

Колекције Милана Јовановића Стојимировића су пресудом о Конфискацији његове имовине 1945. године[37], ушле у састав Народног музеја у Смедереву који је основан 1950. године, и који је био отворен у његовој породичној кући.[38]

Резултат неуморног труда Милана Јовановића Стојимировића да сачува  вредне предмете из прошлости од пропадања и заборава најбоље се огледа у збиркама Музеја у Смедереву које почивају управо на његовој колекционарској пракси.[39] Низ предмета из ове оставштине се везује за династије Карађорђевић и Обреновић. У Етнолошком одељењу се чува ланена марамица кнеза Михаила Обреновића, машице за хватање жара и муштикла са камишем кнеза Милоша Обреновића, у Историјском одељењу свилена застава ношена на сахрани кнеза Милоша Обреновића, док се у Уметничком одељењу чувају портрети владара обеју српских нововековних династија, као и историјске композиције са представама владарске пропаганде и празника династије Обреновић.[40]

Издавач другог издања књиге Косте Н. Христића „Записи старог Београђанина“,  захваљује се у предговору Милану Јовановићу Сто(ј)имировићу на љубазно уступљеним врло ретким сликама старог Београда.[41]

Са представљања публикације „Милан С. Јовановић – из Личног фонда“ (Извор: Смедеревске новине)

У предговору књиге Михаило и Јулија, Драгослав Страњаковић је записао: „Г. Милан Јовановић-Стојимировић, публициста, послужио ме је извесним књигама које нигде у Београду нисам могао наћи, као и неким фотографијама из своје велике колекције“.[42]

За време Другог светског рата, 1943. године, Милан Јовановић Сто(ј)имировић је ишао у посету код Руже Орешковић, која је била дворска дама краљице Наталије у Бијарицу у Француској, после чије смрти је живела у летњем двору династије Обреновић у Смедереву, који је њена породица добила на поклон од краљице Наталије након Мајског преврата.[43]

И после изласка из затвора Стојимировић наставља активну бригу о стању културно-историјских споменика. Тако, на пример, 1958. године упућује писмо директору Комуналног предузећа у Смедереву, господину Радету Палићу, у коме га обавештава и моли да се заштите од пропадања споменици и гробови знаменитих личности који почивају на Старом гробљу у Смедереву: пре свега надгробна плоча татарина кнеза Милоша Обреновића Јованче Спасића, гробови општинских добротвора Дине Манчића, Стевана Кршљанина и Антонија Протића, као и гроб Јосифа Поповића, оца архитекте Пере Поповића, који је пројектовао очев надгробни споменик.[44]

Књига Силуете старог Београда, несумњиво је најзначајније, најпознатије и најцитираније остварење Милана Јовановића Стојимировића, које је први пут објављено постхумно 1966. године, а затим 1971. и 2008. године.[45]

Милан Јовановић Стојимировић: „Силуете старог Београда“ 1-2, Просвета, 1987.

У дневницима је детаљно записивао и описивао мапу свог кретања, сусрете и разговоре са многобројним значајним личностима, као и сам начин набавке низа драгоцених предмета за своје збирке. Честа пословна путовања користио је за обилазак антикварница, музеја и историјских места, а резултате истраживања је осим бележења у дневнику, објављивао у новинама које је лично уређивао,  попут Вардара у Скопљу, или Самоуправе у Београду, као и у другим листовима и часописима, и то између два светска рата у Времену, Политици, током окупације у Другом светском рату у Новом времену, Обнови, Српском народу, а после 1952. године у Дуги, и магазину 300 чуда. Разговоре са потомцима значајних личности наше историје пажљиво је записивао, те су ове белешке временом постале драгоцени извори за историографију.[46]

Рукописи који се чувају у Фонду Милана Јовановића Стојимировића у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду,[47] представљају богатство за истраживаче нашег деветнаестог и двадесетог века. Овај фонд је само делимично истражен и публикован.

Корисне савете у атрибуцији уметничких дела која је набављао за своје колекције добијао је од многих професора који су му били пријатељи, издвојићемо румунског универзитетског професора и академика Николаја Јоргу, наше професоре и научнике Радослава Грујића, Душана Поповића, Симу Тројановића и др.[48]

Милан Јовановић Стојимировић: Божић са женом странкињом

Обиље података које је сакупио Милан Јовановић Стојимировић било је веома корисно и упутно многим истраживачима културне, историјске или политичке прошлости. Стојимировићева рукописна оставштина, као и његови текстови из периодике и литературе послужили су многим нашим научницима и публицистима. Наведимо историчаре Драгослава Страњаковића,[49] Душана Поповића,[50] Радоша Љушића,[51] Ану Столић,[52] Сузану Рајић,[53] Латинку Перовић,[54]Бориса Милосављевића,[55] етнолога Мирјану Прошић-Дворнић,[56] теолога и историчара уметности Леонтија Павловића,[57] публицисту Момчила Ђорговића.[58] У веома комплексној студији Приватни живот код Срба у деветнаестом веку,[59] међу цитираним делима наведена је Сто(ј)имировићева књига Силуете старог Београда. Дела из Збирке ликовне уметности Музеја у Смедереву, се након објављивања у каталогу Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву,  интегришу у монографске студије улазећи у шири корпус националне  визуелне културе.[60]

У деценијама после Другог светског рата, иако је био дародавац родном граду, заљубљеник, брижљиви хроничар и поштовалац његове историје, Милан-Бата Јовановић Стојимировић био је у њему готово заборављен. У једном писму Иван Јовановић Стојимировић, Миланов рођени брат, у данима непосредно после Миланове смрти пише Леонтију Павловићу, управнику смедеревског музеја: „Он је сиромах много волео Смедерево и пред одлазак са овог света, његове су последње жеље намењене Смедереву, односно Музеју и Библиотеци у Смедереву“.

Избегавајући замку да се дистанцирањем од дела његове личности, због колаборације у Другом светском рату, због које је био осуђен и издржавао затворску казну, одрекнемо и заборавимо његову књижевну, историографску и уметничку оставштину, и значај који је имао у културној историји Смедерева и Југославије пре Другог светског рата, предузели смо низ активности којима смо желели да га вратимо у пантеон националних колекционара, књижевника и хроничара.[61]

Део колекције М. Ј. Стојимировића, из књиге „Уздарје М. Ј. Стојимировићу“ (Г. Ранковић и други, Смедерево, 2002)

У локалном недељнику Смедеревска Седмица од 2000. године објављени су текст и фељтон о Милану Јовановићу Стојимировићу којима се указивало на његову улогу и значај у културној историји Смедерева у 20-ом веку.[62] Музеј, Народна библиотека и Историјски архив у Смедереву приредили су 2002. године изложбу под називом „Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу“ коју је пратила и истоимена монографска студија групе аутора из наведених установа културе.[63]

На Музеју у Смедереву је 2003. године постављен бронзани медаљон са ликом Милана Јовановића Сто(ј)имировића, барељеф аутора Перише Милића.[64]

Историјски архив у Смедереву приредио је 2004. године изложбу под називом „Карађорђевићи и Обреновићи у документима Историјског архива“ базирану на Стојимировићевој оставштини коју чува овај архив.[65] Из Стојимировићеве рукописне оставштине публикована је књига: Балкан Балканцима и друге приче (2010).[66]

Књиге Милана Јовановића Сто(ј)имировића, Дневник 1936-1941. и Портрети према живим моделима, које су из његовог Фонда у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду за штампу приредили Владимир Шовљански и Стојан Трећаков, представио је 2005. године,  у организацији Музеја у Смедереву,  професор др Миливој Ненин.[67]

Радио Београд: „Портрети према живим моделима“ Милана Јовановића Стојимировића

Одабрана дела из његове оставштине која се чувају у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву, представљена су на изложби у смедеревском музеју 2011. године, када је представљен и каталог у коме је систематизована и протумачена колекционарска пракса Милана Јовановића Стојимировића, као и његова улога у културној историји не само Смедерева већ и Југославије. У овом каталогу су каталошки описана и репродукована сва дела из наведене оставштине.[68]

Из Рукописне оставштине Милана Стојимировића у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, Народна библиотека у Смедереву публиковала је романе у својој едицији Завештање: Ланче Смедеревац,[69] Сува чесма[70] и Шарпланинска љубав[71] као и Стојимировићев превод рукописа Христине Петровић Луњевица, рођене сестре краљице Драге Обреновић, Права истина о животу краљице Драге.[72]

Колекције етнолошких предмета Милана Јовановића Стојимировића публиковане су 2020. године у студијском каталогу Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Етнолошком одељењу Музеја у Смедереву.[73]

У Mons Aureusu, часопису за књижевност, уметност и друштвена питања, чији је издавач Народна библиотека у Смедереву, континуирано се објављују Сто(ј)имировићеве приче, објављиване у многобројним међуратним дневним новинама и часописима, као и необјављена грађа, приче и прилози за историографију, из његовог Фонда који се чува у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду.[74]

На јединствен начин, представљањем Фонда фотографија Милана Јовановића Сто(ј)имировића у фотомонографском издању, Историјски архив у Смедереву, допринео је сагледавању његове личности на широком фону времена у коме је живео.[75] Колекције фотографија Милана Јовановића Сто(ј)имировића представљају сведочанство његових особина, кретања и делања, у пејзажу сопствених фотографија и приватног живота, путовања, преко фотографија политичара, државника и владара, до друштвених догађаја и фотографских  белешки новинарског позива, све заједно у фактографској представи  једне прошле епохе.[76]

Милан Јовановић Сто(ј)имировић рехабилитован је 2021. године на захтев Зорке Пападополос, пред Вишим судом у Београду.[77]

Прва страна судске одлуке о рехабилитацији М. Ј. Стојимировића (Извор)

Текст који објављујемо је у делимично измењеном облику објављен 2021. године у књизи Милан С. Јовановић – из Личног фонда, у издању Историјског архива у Смедереву

Др Снежана Цветковић

[1] Г. Ранковић и други, Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу, Смедерево 2002;. Б. Ковачевић, Предговор, Силуете старог Београда, Београд 1971, 5-12.

[2] Б. Ковачевић, Предговор, Силуете старог Београда, 5-12; Г. Ранковић и други, Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу; М. Р. Јовановић, Милан Јовановић Стоимировић у свом и нашем времену, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, 65-66, Смедерево, 2021, 174-187.

[3] М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936-1941, приредили Стојан Трећаков, Владимир Шовљански, Нови Сад 2000; М. Јовановић Стоимировић, Окупацијски дневник Милана Јовановића Стоимировића јун-децембар1941, приредили Биљана Вранеш, Бојан Ђорђевић, Нови Сад 2019; Фонд Милана Јовановића Стоимировића, Дневници, Историјски архив, Смедерево; Фонд Милана Јовановића Стоимировића, Дневници, Народна библиотека Смедерево; Фонд Милана Јовановића Стоимировића;Дневници, Историјско одељење, Музеј у Смедереву; Дневници, Рукописно одељење Матице српске Нови Сад.

[4] Lj. Marković Nikolić, K.Tomović, Mermerne skulpture iz zbirke Milana Jovanovića Stojimirovića Muzeja u Smederevu, Vestigatio Vetustatis, Aleksandrini Cermanović Kuzmanović od prijatelja, saradnika i učenika,  Beograd 2001, 453-493; Г. Ранковић и други, Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу; С. Цветковић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву, Смедерево 2010; Г. Милетић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Етнолошкој збирци Музеја у Смедереву, Смедерево 2020.

[5] Г. Ранковић и други, Наведено дело; С. Цветковић, Силуета старог Смедеревца,поводом 50 година од смрти Милана Бате Јовановића Стојимировића, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, 51, Смедерево, 2016, 99-108;С. Цветковић, Милан Јовановић Стоимировић и уметност у Смедереву између два светска рата, Смедеревски крај 1918-1941, Смедерево 2017, 293-323; С. Цветковић, Династија Обреновић у колекционарској и писаној оставштини Милана Јовановића Сто(ј)имировића, Хабилитациони рад за стицање стручног звања музејски саветник, Народни музеј, Београд 2019.

[6] Г. Башлар, Поетика простора, Београд 2005; С. Цветковић, Милан Јовановић Стоимировић и уметност у Смедереву између два светска рата, Смедеревски крај 1918-1941,  293-323.

[7] С. Цветковић, Милан Јовановић Стоимировић и уметност у Смедереву између два светска рата, Смедеревски крај 1918-1941, Смедерево 2017, 293-323

[8] Фонд фотографија Милана Јовановића Стојимировића, Историјски архив, Смедерево.

[9] Д. Стојимировић, Казивања, дата историчару српске медицине санитетском ђенералу др Влади станојевићу- Трнском, приредили Миливој Ненин, Драган Мрдаковић, Смедерево 2007.

[10] Б. Ковачевић, Предговор, Силуете старог Београда ; Г. Ранковић, и други, Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу, 15.

[11] S.A.Jovanović, JOVANOVIĆ-STOJIMIROVIĆ Milan, u:Leksikon pisaca Jugoslavije, II, Novi Sad 1979, 635-636; Б. В. Симић, Делатност Милана Јовановића Стоимировића у периоду владе Милана Стојадиновића, Смедеревски крај 1918-1941, Смедерево 2017, 117-135; С. Цветковић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву.

[12] М. Лазић, М. Ђорић, Избори за народне посланике у Подунавском срезу 1938, Смедеревски зборник, 3, Смедерево 2012, 169-205.

[13] Г. Ранковић и други, Наведено дело, 21; М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936-1941; М. Јовановић Стоимировић, Окупацијски дневник Милана Јовановића Стоимировића  јун-децембар1941.

[14] Г. Ранковић, Исто, 21-28.

[15] Г. Ранковић, Исто, 38.

[16] С. Цветковић, Фонд Милана Јовановића Стојимировића у Музеју у Смедереву, Уметничка збирка, у: Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу С. Цветковић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву, 47-52.

[17] М. Лазовић, Г. Јовановић, Стара и ретка књига и периодика у Народној библиотеци Смедерево, (1544-1867), свеска I (1544-1850), Смедерево 2006; М. Лазовић, Г. Јовановић, Стара и ретка књига и периодика у Народној библиотеци Смедерево, (1544-1867), свеска II (1851-1867), Смедерево 2007.

[18] Г. Ранковић, Исто, 157-165.

[19] Г. Ранковић, Исто, 35.

[20] НБС, Фонд Милана Јовановића Стојимировића, Рукописи, Дневник, 1931-1932; Г. Ранковић, Исто, 12.

[21] Б. Ковачевић, Предговор, Наведено дело, 9.

[22] НБС, Фонд Милана Јовановића Стојимировића, Посебни фондови, Рукописи, Родословне таблице, руком писано.

[23] Б. Ковачевић, Предговор, у: М.Ј. Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд 1971, 5-10; М.Ј. Стоимировић, Дневник 1936-1941, приредили С. Трећаков и В. Шовљански, Нови Сад 2000; Г. Ранковић и др., Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу, Смедерево 2002; С. Цветковић, Оставштина  Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву, Смедерево 2010; С. Цветковић, Милан Јовановић Стоимировић и уметност у Смедереву између два светска рата, у: Смедеревски крај 1918-1941, Смедерево 2017, 293-322.

[24] НБС, Фонд Милана Јовановића Стојимировића, Посебни фондови, Фото-документа; ИАС, Фонд Милана Јовановића Стојимировића.

[25] М. Ј. Стојимировић, Дневник, 75; Semendria, „Кнез Михаилова Иванка“, Самоуправа, 178, 20. 9. 1936; НБС, Легат Леонтија Павловића, Таковски грм., ЛН-1.

[26] Semendria, „Кнез Михаилова Иванка“, Самоуправа  (Београд) , 20. 9. 1936.

[27] М. Ј. Стоимировић, Дневник, 75.

[28] С. Цветковић, Формирање колекције икона Милана Јовановића Стојимировића у Вардарској Бановини Краљевине Југославије 1930-1936, Студије визуелне културе Балкана, 2, приредили Ана Костић, Ненад Макуљевић, Београд 2019, 263-279.

[29] С. Војиновић, Скопски лист Вардар (1932.1934), књижевност, култура, историја, Вардарски зборник, 11, Београд 2016, 289-374.

[30] С. Цветковић, Оставштина  Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву, Смедерево 2010; С. Цветковић, Милан Јовановић Стоимировић и уметност у Смедереву између два светска рата, у: Смедеревски крај 1918-1941, Смедерево 2017, 293-322; С. Цветковић, Формирање колекције икона Милана Јовановића Стојимировића у Вардарској Бановини Краљевине Југославије 1930-1936, Студије визуелне културе Балкана, 2, приредили Ана Костић, Ненад Макуљевић, Београд 2019, 263-279.

[31] K. Tomović, Lj.Marković-Nikolić, „Mermerne skulpture iz zbirke Milana Jovanovića Stojimirovića Muzeja u Smederevu“, Vestigatio Vetustatis Aleksandrini Cermanović Kuzmanović, Beograd  2001, 453-493; Г. Милетић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Етнолошкој збирци Музеја у Смедереву, рукопис хабилитационог рада за стицање звања виши кустос у Народном музеју у Београду 2013.

[32] С. Леуновић, „ Један апел на Јужну Србију, Наше старе штампане иконе“, Вардар, Скопље, 13. април 1933, 6-7; С. Цветковић, Формирање колекције икона Милана Јовановића Стојимировића у Вардарској Бановини Краљевине Југославије 1930-1936, Студије визуелне културе Балкана, 2, приредили Ана Костић, Ненад Макуљевић, Београд 2019, 263-279.

[33] С. Леуновић, Исто,7.

[34] Б. Пекић, Време и ново време, Београд  2013; М. Ј. Стоимировић, Драга Машин пре и после смрти, Ново време, Београд 1943.

[35] Л. Павловић, „Прилог проучавању уметности Божидара Карађорђевића“, Неки споменици културе, I, Смедерево 1962, 25-29; С. Цветковић, Оставштина…26; S. K. Pavlović, BOŽID’ART, Beograd 2012, 161-162.

[36] М. Јовановић Стоимировић, Окупацијски дневник Милана Јовановића Стоимировића јун-децембар 1941.   

[37] Пресуда о конфискацији имовине М.Ј. Стојимировића, 18. септембра 1945, Посл. Бр. Кон-29/45, Срески народни суд у Смедереву.

[38] Тестамент Милана Јовановића Стојимировића, О-166/66, Други  општински суд у Београду, 11. мај 1966.

[39] Л. Павловић, Музеј и споменици културе Смедерева, Смедерево 1972, 12-16; Б.Ковачевић, Предговор, у: Силуете старог Београда, Београд 2008, 10; Уздарје  Милану Јовановићу Стојимировићу, група аутора, Смедерево 2002; Снежана Цветковић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву, Смедерево 2010.

[40] Снежана Цветковић, наведено дело.

[41] К. Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, без године.

[42] Д. Страњаковић,  Михаило и Јулија, Београд 1940.

[43] Ружа Орешковић, Фонд Милана Јовановића Стојимировића, Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, М. 13.426; Снежана Цветковић, Вила династије Обреновић у Смедереву, Смедерево 2012.

[44] Фонд Милана Јовановића Стојимировића, инв. бр.36.365, Рукописно одељење Матице српске у Новом Саду.

[45] М. Ј. Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд 1971, прво издање, Београд 1987, друго издање, Београд 2008, треће издање.

[46] М. Ј. Стојимировић, Силуете старог Београда ; С. Цветковић, „Династија Обреновић из пера Милана Јовановића Стојимировића“, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања 39, Смедерево 2013, 127-133; С. Цветковић, Династија Обреновић у колекционарској и писаној оставштини Милана Јовановића Стојимировића, Хабилитациони рад за стицање стручног звања музејски саветник, Народни музеј у Београду, 2019.

[47] Г. Ранковић и др., Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу, 157-165.

[48] С. Цветковић, Династија Обреновић у колекционарској и писаној оставштини Милана Јовановића Стојимировића, Хабилитациони рад за стицање стручног звања музејски саветник, Народни музеј у Београду, 2019.

[49] Д. Страњаковић, Михаило и Јулија, Београд 1940.

[50] Д. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937.

[51] Р. Љушић, Љубави српских владара и политичара, Београд 2001.

[52] А. Столић, Краљица Драга, Београд 2000.

[53] С. Рајић, Александар Обреновић, владар на прелазу векова, сукобљени светови, Београд 2011.

[54] Л. Перовић, Пера Тодоровић, Београд 1983.

[55] Б. Милосављевић, Београдски родослови, Београд 2020.

[56] M. Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu u XIX I početkom XX veka, Beograd 2006.

[57] Л. Павловић, Смедерево у XIX веку, Смедерево 1969.

[58] М. Ђорговић, Трагедија једног народа, Београд 2018.

[59] Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, приредили Ана Столић и Ненад Макуљевић, Београд 2006.

[60] И. Борозан, Сликарство немачког симболизма и његови одјеци у култури Краљевине Србије, Београд 2018; М. Тимотијевић, Таковски устанак – Српске Цвети, о јавном заједничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе, Београд 2012.

[61] А. Асман, Облици заборава, Београд 2018, 81-83.

[62] С. Цветковић, М.Ј. Стојимировић – Заоставштина у смедеревском музеју, Смедеревска седмица, 22. децембар 2000; фељтон Знаменити Смедеревац – Милан Јовановић Стојимировић, Смедеревска седмица, 12. октобар 2001-18. јануар 2002.

[63] Г. Ранковић и други, Исто.

[64] Отисак барељефа са ликом Милана Јовановића Стојимировића је са његовог надгробног споменика на Новом гробљу у Београду скинуо вајар, др Зоран Кузмановић, излио га у бронзи у уметничкој ливници Кузман у Смедереву и предао га  као поклон Музеју у Смедереву.

[65] З. Миљковић, Карађорђевићи и Обреновићи у документима Историјског архива, Смедерево 2004.

[66] М.Ј. Стоимировић,  Балкан Балканцима и друге приче, приредили Добривоје Станојевић и Томислав Стевановић, Смедерево 2010.

[67] А. Лазић, Књижевност патриоте, Смедеревска седмица, Смедерево, 11. март 2005, 21; С. Г., Сведочанство о једном времену, Наш глас, Смедерево, 15. март 2005, 9.

[68] С. Цветковић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Уметничком одељењу Музеја у Смедереву.

[69] М. Ј. Стоимировић, Ланче Смедеревац, приредили Драган Мрдаковић и Владимир Шовљански, Смедерево 2006.

[70] М. Ј. Стоимировић, Сува чесма, приредили Драган Мрдаковић и Бранко Дукић, Смедерево 2009.

[71] М. Ј. Стоимировић, Шарпланинска љубав, приредили Драган Мрдаковић и Бранко Дукић, Смедерево 2013.

[72] Х. Луњевица Петровић, Права истина о животу краљице Драге, приредили Драган Мрдаковић и Снежана Цветковић, Смедерево 2013.

[73] Г. Милетић, Оставштина Милана Јовановића Стојимировића у Етнолошкој збирци  Музеја у Смедереву, Смедерево 2020.

[74] Издвојимо следеће:М. Јовановић Стојимировић, Освета Драге Машин, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, 65-66, Смедерево 2021, 169-174; М. Јовановић Стојимировић, Прилози за историографију:Лакеји у двору, Драга Машин, А. Обреновић и Драга, Драга Машин и султан  Абдул Хамид, изабрала и приредила Снежана Цветковић, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања,63-64, Смедерево 2020; М. Јовановић Стоимировић, Како настају, како пропадају и како се губе историјски извори,  изабрала и приредила Снежана Цветковић, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања,62, Смедерево 2019, 97-109. Погледати старије бројеве.

[75] Милан С. Јовановић-из Личног фонда, приредиле Данијела М. Милошевић и Неда М. Мирић, Смедерево 2021.

[76] С. Цветковић, Портрет Милана Јовановића Сто(ј)имировића, Колекционар хуманистичког духа, у: Милан С. Јовановић-из Личног фонда.

[77] Рех. Бр.624/12, Виши суд у Београду.

Categories: Аз и буки

Tags: Милан Јовановић Стојимировић, Смедерево, Снежана Цветковић