Херојско ратовање Тимочана са Орловог баира често се пореди са битком у Термопилском кланцу у којој се 300 Спартанаца супротставило хиљадама Персијанаца

Извор: gvozdenipuk.rs

Обележавање стогодишњице Великог рата пре пет година била је прилика да се подсетимо херојских и дела љубави наших славних претходника од којих је велики број из овоземаљског прешао у живот вечни на бранику вере и отачаства. Светском рату претходили су бројни локални: српско-турски и балкански ратови у којима је Србија већ била претрпела значајне губитке и страдања како војника на фронту тако и становништва, неретко на праговима својих домова. Будући погранична, област Тимока упамтила је бројне жртве али и херојско дело својих ратника. По свему изузетна, битка у којој је Тимочка дивизија другог позива извела прави херојски подвиг, одиграла се пре 110 година на месту званом Орлов баир. За колективно памћење овог догађаја у највећој мери дугује се новинару Дарку Николићу и његовом делу „Гвоздени пук“. Аутор сматра да је незаборав не само историографски темељ већ и извесно етичко те педагошко полазиште „повратка себи“ као и известан основ будућег постојанства.

Брегалничка битка (Извор)

Турцизам „баир“ означава узвишење, врх, брег а Орлов баир налази се код Криволака надомак Кавадараца и представља важну тачку Брегалничке битке, која се одиграла јула месеца 1913. у склопу Другог балканског рата, отпочелог још 27. јуна исте године. На Брегалници је, без објаве рата, Бугарска краљевина напала војску Краљевина Србије и Црне Горе а нешто јужније, такође на препад, и грчку војску. Упркос релативно кратком трајању сукоба, успешној одбрани и ратној победи, знатан број српских жртава (16.500) убедљиво сведочи о ратном ужасу. Према бугарској стратегији требало је опколити српску војску са севера и југа, начинити тзв. „обухват“ и ударити у центар у којем се налазио и чувени „Гвоздени пук“. Као одбрана на јужној страни остављена је од српске команде само Тимочка дивизија II, која је на супротној страни имала три и по пута бројнијег противника. Дивизија је била састављена од војника другог позива (32-38 година) из Неготина, Књажевца и Зајечара, који, за разлику од „првопозиваца“, нису били најбоље опремљени а ни најбоље одевени. „Четири дана, малтене без хране и сна, борили су се. Нису хтели да препусте „Орлов баир“, један тако мали, један тако важан врх. И, иако су гинули у стотинама, закључно са 2. и 3. јулом спречили су да Бугари обухвате са југа центар српске армије.“[1] Када је већина од 4000 војника, колико их је пошло у битку, изгинуло у овом сукобу „прса у прса“, рањеном мајору Ракелићу придружили су се телефонисти и помоћно особље штаба. Преживело је свега 530 бораца али је непријатељска војска одбачена а српским снагама омогућено да задају одлучујући ударац и извојују победу у овој борби. Што се Тимочана са Орловог баира тиче, често се њихово такорећи епско, херојско ратовање пореди са битком у Термопилском кланцу у којој се 300 Спартанаца супротставило хиљадама Персијанаца. Такорећи до последњег бранили су мало узвишење као сопствени праг. „Девет месеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају“[2] – како је то средином претходног столећа забележио војни историчар Саво Скоко.

Извор: Гугл мапе

„Тимочким Спартанцима“ са Орловог баира, до данас није подигнуто ни једно спомен обележје а и њихов подвиг помало пада у заборав. Свакако се и на овај догађај односе спомен обележја, посвећена бранитељима Отаџбине 1912-1918: у Зајечару на Тргу Ослобођења (аутор: Франо Менгело Динчић), Неготину – Споменик ослободиоцима и генералу Гамбети у градском парку (аутор: Татомир Стојадиновић) и Књажевцу – Спомен парк палим борцима у ослободилачким ратовима 1804-1945 (аутор: Богдан Богдановић). Ипак, херојска сага са Орловог баира заслужује посебно споменичко обележје не само јер се на постојећим споменицима утапа у општи одбрамбени ратнички контекст већ и због тога што се „епски тимочки другопозивци“ не могу сасвим поистоветити са другим, потоњим ратним херојима и жртвама, особито цивилним из 1945.

Споменик ослободиоцима и француском генералу Жуину Гамбети у градском парку Неготина (Извор: Википедија)

Наше сећање на оне који су у смрти бесмртни постали значајно је из више разлога: на првом месту – молитвеног памћења вредна је њихова вољна и свесна жртва полагања живота на бранику вере и отачаства. Жртва укорењена у љубави јеванђелског је порекла: „Од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован 15, 13) А ови преци наши толико „заволеше земљу потомака својих“ да би смо ми, данас, у слободи љубили земљу предака својих. Ми, дакле, не треба да се молимо за душе њихове јер имена њихова су у Књизи Живота (Филипљ. 4,3; Откр. 3,5; 20, 12) већ да их помињемо као сопствене заступнике пред Лицем Божијим. И не само о годишњицама да их се молитвено сећамо; да бисмо имали „с чим изаћи пред Милоша и пред друге српске витезове“ као и „Тимочке Спартанце“, „који живе доклен сунца грије“, како је о томе словио највећи српски песник Петар II Петровић Његош. То више није ствар прошлости, нити садашњег памћења; то је питање сећања на будућност „… и свега што се нас ради збило…“.

[1] Нестваран пример јунаштва – Орлов Баир, gvozdenipuk.rs. Приступљено: 11. 11. 2023.

[2] Исто.

ИСПРАВКА: У претходној верзији је погрешно стајало да се Брегалничка битка одиграла у склопу Првог уместо Другог балканског рата. Хвала коментатору @Милун на указивању на грешку (4. 12. 2023. у 00:04).

Categories: Аз и буки

Tags: Брегалничка битка, Велики рат, Горан М. Јанићијевић, Друга тимочка дивизија, Зајечар, Неготин, јунаци прошлог доба