У најновијем истраживању обављеном код нас показало се да 71% данашњих родитеља сматра да су заслужено кажњени кад су били деца
Јован Мирић, професор Филозофског факултета у Београду у пензији (Фото: ТВ Храм/снимак екрана)
Поново се потеже нацрт закона којим би се забранила свака телесна казна у васпитању деце. Поводом тога обратили смо се професору Јовану Мирићу, сада пензионеру, не бисмо ли од њега добили помоћ у разјашњавању неких питања која се пред психологију као науку постављају у вези са телесним кажњавањем деце.
Стање ствари: Професоре Мирићу, предавали сте развојну психологију на Филозофском факултету у Београду. Да ли су Ваша досадашња ближа интересовања дотицала проблематику казне уопште, и телесне казне посебно?
Јован Мирић: На Филозофском факултету нисам предавао само Развојну психологију, него и предмет који се зове Морални развој, а он је посебно важан за проблематику о којој ме питате. Осим тога, и мој магистарски рад и докторска дисертација тематски су везани за психологију моралности, унутар које спада и питање казне, односно васпитања казном. И још ближе: у магистарском раду бавио сам се истраживањем какве казне и награде родитељи у Србији додељују за разне дечје преступе. Наравно, све је то подразумевало и подробно обавештавање о великом броју иностраних истраживања која обрађују проблеме блиске онима из магистарског рада и докторске дисертације.
Доста дуго се бавите питањима психологије моралности и казне. Кад се данас осврнете на дуги период психолошких истраживања казне, могу ли се запазити неке промене у њима, и какве?
Промене постоје. Деценијама се издвојена телесна казна јављала као предмет истраживања само спорадично, отприлике два-три пута у деценији. Пажња истраживача била је усмерена на шире јединице васпитања, као што су стилови, дисциплинске технике или димензије. Најбољи истраживач овог типа је Дијана Баумринд, која је крајем шездесетих година почела с укрштањем две димензије (родитељска топлина и рестриктивност) и стварањем четири васпитна стила. Тај модел се и данас користи. Тек касније, почетком деведесетих година, почело се масовније с истраживањем телесне казне, а још касније само благе телесне казне (у виду два-три пута дланом по гузи). Треба рећи да тај импулс да се истражује сама телесна казна није дошао примарно из психологије, него са стране, из неолибералних кругова, а неки психолози постали су онда мање или више загрижени заступници те политике, односно противници телесне казне у васпитању деце. Другим речима, прво се појавио став да телесну казну треба забранити, па се тек потом отпочело с бројним истраживањима.
Светомир Бојанин: Деца се не васпитавају – с њима се живи у узајамном радовању и бризи
Да ли су та новија истраживања донела нека сигурна сазнања о негативним последицама коришћења чак и благе телесне казне по дете?
Нису. То треба јасно и одлучно рећи. Покушаћу најкраће што могу да то образложим.
Основна схема по којој се ова истраживања спроводе изгледа овако. Најпре се добијају подаци о учесталости родитељског телесног кажњавања, затим се мере те негативне последице на страни детета (у виду агресивности, сметњи у когнитивном функционисању, менталном здрављу итд), па се онда статистичким путем утврђује повезаност (корелација) између једног и другог. Циљ је да се покаже да телесна казна јесте узрок разних негативних последица – назовимо их укратко симптомима. Ако се користи хоризонтални нацрт истраживања (кад се за сваки узраст бирају друга деца), онда се може рећи једна елементарна ствар – да хоризонтални нацрт уопште није кадар да укаже на узрочну повезаност. Ствар начелно друкчије стоји с лонгитудиналним нацртима (кад се иста деца прате на неколико различитих узраста, рецимо са 1, 3 и 5 година) и кад се више пута узимају подаци и о учесталости телесног кажњавања и о дечјим симптомима. Ако се уз то користе статистички модели са структурним једначинама, онда је допуштено закључивати о узрочној повезаности између казне као узрока и симптома као последице. Међутим, ова истраживања имају веома озбиљне мане и поменућу само неке од најкрупнијих. Најпре, да бисте показали да је телесна казна узрок, морате је статистички „очистити“ од свега другог што се често јавља уз њу, односно контролисати бројне друге чиниоце као могуће узроке симптома. Ова истраживања су врло ретко узимала у обзир чак и оне најважније могуће узроке. Како каже Рос Парк, израз телесна казна је нека врста појма-свежња који укључује мноштво разноврсних делова, а додао бих да ни данас, упркос великом истраживачком раду, ни приближно не познајемо како они делују на дечје симптоме. Неки критичари ових истраживања показали су да, рецимо, повезаност телесне казне са симптомима нестаје кад се контролише емоционални израз родитеља при кажњавању. Други су показали да је релација казна-симптоми посредована врстом образложења које родитељ казује детету. Уосталом, и из свакодневног искуства знамо да није исто казнити дете импулсивно и јаросно и казнити га промишљено и озбиљно, као што није исто ако уз казну иду примерена образложења или ако иду увреде и омаловажавања детета. Прегледајући већи број ових истраживања и вршећи неке додатне контроле, Фергусон закључује да су нађене релације између телесне казне и симптома статистички тривијалне, те препоручује истраживачима нијансиранији приступ. Ларзелер, један од посленика на овом пољу, суочен с несигурним закључцима, каже да бисмо имали далеко бољу слику о релацији казна-симптоми кад бисмо водили рачуна о начину како се казна даје. Идући за тим сугестијама сматрам да би било неопходно да знамо васпитни образац (или дисциплинску секвенцу) у којој је телесна казна само један део. Ево једног једноставног примера који ће боље показати на шта мислим. Мајка нешто послује око ручка док дете седи њој иза леђа на поду и игра се играчкама. У једном тренутку дете почиње да лупа пластичном играчком по пластичној посуди, не правећи штету на стварима него само правећи буку. Мајка се окреће и каже: „Немој, љубави, молим те, да лупаш.“ Дете наставља и мајка понавља молбу, затим претвара молбу у захтев, потом подиже глас и када лупање не престаје прилази детету и шљепи га по гузи. Дете престаје да лупа и почиње да плаче. Могло се десити чак и друкчије, да дете баш у инат поново лупа чим се мајка удаљи, па да добије још више по гузи. Овде имамо један пример наопаке дисциплинске секвенце у којој се казна појављује на крају. Зашто је овај образац погрешан? Обраћајући се детету на почетку лупања мајка награђује то лупање тиме што указује пажњу детету и упућује му топлину тепањем. Поврх тога, упућује му и молбе, чиме себе ставља у позицију детета а не родитеља (тј. ставља дете у положај оног ко контролише а не оног ко је контролисан). На крају секвенце она се поново враћа у позицију моћи. С оваквим обрасцем дисциплиновања (који садржи потпуно противречне поруке за исто понашање) ништа добро не може да се очекује. Постоји мноштво погрешних образаца и код истих родитеља (погрешних јер крше основне принципе познате из психологије учења, или принципе менталног здравља) у којима се телесна казна појављује као један део и ти погрешни обрасци доводе до веће учесталости телесне казне. Тада се чешћа телесна казна показује не као узрок неких симптома, него је и сама симптом који указује да нешто није у реду: или је поремећен васпитни приступ родитеља или још и однос са дететом. Могуће је да мајка у овом примеру не удари дете, него снажно лупи варјачом о сто или чак само уз израз беса оштро подвикне. То значи да би и неке друге казне могле бити повезане са симптомима, а о њима ови истраживачи нису водили рачуна (а то би за утврђивање каузалне релације било неопходно). Осим тога, постоје симптоми и тамо где нема никакве телесне казне. Најзад, поменућу и једно америчко лонгитудинално истраживање које је користило структурне једначине и обухватило преко три хиљаде деце и њихових мајки из двадесет великих градова. То истраживање се код нас у јавности наводило као једно од оних која су доказала да телесна казна узрокује агресију код деце. Ипак, морам да кажем да то истраживање ништа није доказало, јер је препуно тешких недостатака. Прво, ови истраживачи (Ли, Алтшул и Гершоф) нису мерили агресију код деце, већ нешто друго. Друго, није исто телесна казна и често телесно кажњавање: неоправдано је закључке о честом кажњавању преносити на саму казну. Треће, иако велики, узорак је био селекционисан (радило се о нестабилним породицама, односно узорак је био клинички). Донекле свесни ограничења у генерализацији налаза, аутори истичу да релација казна-агресија коју су тобоже утврдили – не важи за америчка рурална подручја. Замислимо да су аутори казали да та релација не важи за америчка рурална подручја али важи за Србију. Били би исмејани у целој научној заједници. Да закључим: иако многобројна, истраживања нису доказала да блага телесна казна узрокује поменуте симптоме. А и да јесу, опет би се код нас у Србији морала вршити истраживања, јер су овде културни темељи сасвим друкчији од тамошњих.
Има ли истраживања која показују да је телесна казна добра за дете? Ових дана се као приговор телесној казни чуло баш то – да истраживања нису показала њену добру страну.
Ако бисмо хтели да утврдимо дугорочна позитивна дејства, тешко би било и замислити како бисмо то истраживали. Било би глупо да очекујемо да с учесталошћу коришћења телесне казне расту и неке позитивне последице. Ипак, психолози знају да телесна казна има то позитивно дејство да зауставља понављање понашања на које је примењена (у овом смислу добро се састоји у спречавању чињења зла, по дете или по другог). Уосталом, то знамо и из свакодневног искуства, да дете кажњено два-три пута по гузи неће даље упорно настојати да гурне ексер у утичницу или да с прозора баца каменчиће на пролазнике. То је сасвим довољно да кажемо како телесна казна има и добре последице по дете. Понекад су те последице такве да детету спашавају живот. Друго је питање да ли се телесна казна у склопу доброг моралног васпитања уграђује у карактер или морални интегритет на повољан начин, али таквих психолошких истраживања нема. Најзад, можемо поставити и овакво питање: да ли су истраживања показала да су неке друге казне – или неке друге мере које нису казне – добре за дете?
Тврди се да телесна казна понижава дете…
То се тврди и то у извесном смислу јесте тачно. Ако човека схватимо као вредност која има пуно достојанство, онда је то достојанство окрњено (или деградирано, да употребим страну реч) сваким негативним поступком. И то не важи само за телесну казну – то важи за сваку казну, чак и за казну у виду родитељског намрштеног лица. Такође важи и за одраслог који се кажњава држањем у затвору: и та казна га понижава, па се ипак кажњава. Зашто? Казна се састоји у наношењу нечега болног или непријатног (кад би била пријатна не би била казна него награда), односно казна је зло. То, међутим, не значи и да је неисправна, јер казна подразумева преступ, а преступ је такође зло. Па се испоставља да су два зла боље од једног: како вам изгледа казна дата без почињеног преступа? Или преступ остављен без казне? Што се тиче детета, оно нема овај нормативни појам понижења, оно се може осетити постиђеним или кривим. Али у васпитању, казна која доноси понижење може да има последицу и то да се дете касније осети „пониженим“ кад учини преступ, што и јесте сасвим нормално и сасвим на месту, јер преступ заиста понижава. Ипак, казна може да буде понижавајућа у још једном смислу – као незаслужена. Односно, заслужена казна у овом смислу није понижавајућа, јер је третирање некога онако како заслужује израз поштовања а не понижавања. Понижавајућа је не само преоштра него и преблага казна, а потпуно изостављање заслужене казне може представљати и облик презира или одбацивања. То би, између осталог, значило да дете има право на казну, као што га, уосталом, има и одрасли. Право детета на казну је право на васпитање, односно то је право да га третирају као да је особа, а не живо створење коме се неки део покварио па га треба водити код мајстора на поправку или код лекара да над њим изврши неку медицинску интервенцију зато што је комшији разбило прозор. Само се особа, односно дете, васпитава, да од особе настане личност, док се животиње дресирају.
Често се чује да је казна насиље, а насиље је недопуштено. Има ли оправдања оваква тврдња?
Ти који тако говоре немају јасне појмове. Тачно јесте да се при телесном кажњавању користи сила, али то ипак није насиље. Можемо да кажемо и овако: ако је телесна казна насиље, а свако насиље је недозвољено, онда је инјекција детету такође насиље и треба је забранити. Ако хоћемо да говоримо о појмовима, онда можемо поступити на два начина. Први је тај да сваку примену силе означимо као насиље, а онда да разликујемо оправдану од неоправдане употребе силе; тада би давање инјекције, неке казне, силом обуздавање детета како би му се одсекли нокти и сл. биле оправдане употребе силе. Други начин је следећи: насиље је једна врста моралног преступа (а друге врсте су лагање, крађа, обмана итд), док је казна једна врста санкције. То не значи да се казна не може испоставити као насиље, али то је друга ствар: када родитељ насилник пребија дете што је закаснило два минута из школе, то јесте насиље, и као такво је већ инкриминисано у постојећем закону. Идући овим путем, међутим, могло би се показати да је и преблага казна, односно казна која је испод заслужене – такође насиље.
Један од великих психолога-научника, Алберт Бандура, упутио је један прилично озбиљан аргумент против телесног кажњавања детета. Да ли је тај аргумент довољно добар да сасвим искључимо телесну казну из васпитања?
Бандурин аргумент није озбиљан, он је промашен. Бандура је извео многе опите с опонашањем узора па је сматрао да се догађа следеће: када отац лупи дете по гузи зато што је то дете било агресивно према неком другом, отац као узор испољава агресију и тако подстиче дете да је опонаша, што је супротно ономе што је хтео. Кажњавајући агресију батинама отац пружа пример агресије и тако је подстиче. Али Бандура се ту поиграва појмовима, као, уосталом, и својом теоријом. Агресија је биолошки појам, који постоји у целом животињском свету. У овом примеру није оправдано користити појам агресије, јер ње нема ни на једној страни: нити је дете било агресивно (ту је реч о појму насиља) нити је родитељ био агресиван (то је појам казне). Замислимо два примера. Један је следећи: дечак је ударио другог дечака зато што му он не да играчку да се игра. Други је овакав: дечак је ударио другог дечака зато што је тај други дечак почео да бије једну девојчицу. Родитељ је телесно казнио и једног и другог. Хоће ли оба дечака једнако опонашати агресију коју су видели код родитеља? Наравно да неће, јер су принципи који стоје иза двеју телесних казни сасвим различити. А и сам Бандура тврди да се путем опонашања не усвајају само поједини облици понашања, него и принципи, ставови и вредности. Бандура је у овом аргументу недоследан и себи и појмовима.
Противници телесне казне веле да је она знак слабости родитеља, односно да је користи родитељ који није успео другим поступцима да постане ауторитет за дете.
Ако би се тврдило да телесну казну користи само родитељ који је слаб, који није постао ауторитет, имали бисмо пред собом једну претпостављену емпиријску законитост. Треба ли уопште рећи да нема никаквих истраживања која поткрепљују ту законитост. Заправо се овим приговором телесној казни циља на нешто друго: на омаловажавање сваког родитеља који ту казну употребљава. Наравно, родитељ детету може да буде ауторитет и без коришћења телесне казне. И тачно је да неки родитељи користе телесну казну услед тога што нису успели да на други начин постану ауторитет или издејствују промену у понашању детета. Али, да ли законом треба лишити таквог родитеља и те могућности само зато што је он слаб? Зар треба да буде још слабији? Могуће је да законска забрана таквог родитеља натера на казне које су горе од телесне – подмуклије, перфидније и манипулативније. С друге стране, има и других слабости родитеља: неко је слаб да примени телесну казну и каже: ја не бих могао/-ла никад да ударим своје дете. Неки се и хвале тиме што то не могу. Откуд је немоћ врлина? Најзад, телесна казна не мора бити знак слабости, односно и родитељ који није слаб и који јесте од стране детета признат као ауторитет може сматрати оправданим или исправним да телесно казни дете. У најновијем истраживању обављеном код нас показало се да 71% данашњих родитеља сматра да су заслужено кажњени кад су били деца. Зар су њихови сви родитељи били слабићи?
Мана телесне казне коју често наводе њени противници састоји се и у томе што она не нуди алтернативу него само спречава непожељно понашање. Да ли је то заиста мана телесне казне?
Није. Тај приговор не циља само телесну казну, него сваку казну. Није поштено да приговор који иде на све казне упућујемо само телесној. Када се тако нешто тврди онда се мисли на то да је дете урадило нешто погрешно из одређеног мотива па је потребно указати му на неки други начин да задовољи тај мотив. Међутим, исправно кажњавање се не даје за мотив, него за поступак. Дечак је ударио сестру зато што му није дала своју играчку. У том случају казна се даје зато што је ударио, а не зато што је желео играчку. Можете му показати и неки други начин да дође до играчке, али то не значи да треба оставити преступ без казне. Понављам, казна и служи само томе да спречи оно што је недопуштено и од ње није логично очекивати нешто друго. Узмимо и овај случај као пример. Мајка је са двоипогодишњим дечаком шетала тротоаром уз који су паркирани аутомобили. Дете се двапут отело и кроз аутомобиле истрчало на врло прометан коловоз. Трећи пут је истрчало право под точкове и погинуло. Мајка је могла већ после првог истрчавања да шљепи дете два-трипут и тако спречи да поново истрчи. Тачно јесте да је, уместо тога, било могуће учинити и штошта друго. Међутим, то што постоји и друга могућност – алтернатива – не значи да је самим тим оно прво погрешно.
И психолози и други стручњаци истичу да телесна казна није неопходна, да се све може постићи другим средствима и без телесне казне. Да ли је то тачно?
То зависи од тога како дефинишемо васпитање и које циљеве васпитања постављамо. Ако васпитање схватимо само у смислу модификовања понашања (или, да кажемо, као дресуру), онда би се могло рећи да казна није неопходна (с тим што треба имати у виду да она, уз награду, повећава ефикасност учења). Међутим, друга је ствар ако се ради о моралном васпитању. Поновићу оно што сам малопре рекао: седамдесет један одсто наших родитеља сматра да су у детињству добијали казне заслужено. У америчким истраживањима уопште се не појављује проблем заслужености казне, јер се код њих све схвата у духу утилитаризма, тј. поставља се само питање ефикасности и корисности казне у модификацији понашања. Узмимо да неки родитељ код нас хоће да васпитава дете да буде поштен човек (а не само добар грађанин са уредним списком подобних понашања) и да користи принцип реципроцитета, тј. да користи реципрочне казне које су по природи исте као и преступ. Тај родитељ ће применити телесну казну онда када његово дете удари неког другог, а неће ако дете слаже или ако не каже „хвала“ кад му неко нешто да. Тада је – за њега – телесна казна неопходна и нико није над њим ауторитет да му то забрани – ни психологија, ни држава, ни Уједињене нације.
Чује се и следећи аргумент: да телесна казна омета комуникацију детета са родитељем и да прекида интеракцију, а интеракција је услов даљег васпитања. Да ли је то последица телесне казне?
Ако под казном (у техничком а не моралном смислу) разумемо сваки негативни поступак везан за неко понашање, онда можемо рећи да груба телесна казна у виду премлаћивања детета, примењена уз јарост родитеља, заиста има те последице. Такав родитељ се поставља као непријатељ и губи своје дете, као што губи и себе као родитеља. Друга је ствар са примереном казном, примењеном не уз бес него озбиљно и уз претходно пажљиво образложење да се дете кажњава због поступка а не зато што је рђаво. У таквој ситуацији детету чак може бити јасно да није изгубило љубав родитеља, иако нема непосредних израза родитељске топлине. Комуникација и интеракција се настављају као и пре оваквог васпитног поступка. Многи одрасли који су током детињства добијали такву, благу казну, то ће вам лако потврдити. Овај исти аргумент појављује се у још једном облику: да телесна казна дата двогодишњем детету ствара бол, а бол који родитељ нанесе угрожава његову улогу као сигурног ослонца у везивању детета. Али запитајмо се само да ли заиста благо шљепкање по гузи детета које још носи пелене узрокује бол? Или, погледајте разлику између ова два поступка: један је миловање по руци а други је блага пацка по тој истој руци. Ово друго јесте телесна казна, дете ће вероватно заплакати, али да ли је доживело телесни бол?
Неке ваше колеге тврде да је телесна казна увод у злостављање детета.
Нема никаквих истраживања која то доказују. Не може их ни бити. То би значило да су и чашица ракије, чаша вина или једно пиво – увод у алкохолизам. Односно да једна једина блага телесна казна детету, или неколико таквих казни током времена, неминовно доводе до злостављања детета. Знам немали број родитеља који ће се подсмехнути таквим тврдњама, па би било боље да ме то нисте ни питали.
Побијали сте неколико аргумената који се наводе против телесне казне, па би читалац могао да стекле утисак да Ви ту казну препоручујете за широку употребу. Стога Вас на крају питамо: какав је Ваш став о телесној казни?
За широку употребу? Далеко било! Ни као човек ни као психолог не могу да то препоручим за коришћење свима и у свакој прилици. Сећам се својих колега психолога-психотерапеута који су пре тридесетак година умели да конкретном родитељу препоруче да истуче дете. Једно истраживање из 1976. године показало је да натполовичан број америчких психолога бије своју децу. Шта хоћу да кажем? Не могу ја као психолог да нешто препоручујем широкој употреби, ни коришћење ни некоришћење телесне казне. Могу да учиним нешто као човек, који се, поред осталог, ослања на своја стручна знања. Тада могу да подржим постојеће законско решење које забрањује злостављање детета. Ван тога могао бих нешто да препоручим само добро познајући конкретног родитеља, конкретно дете, конкретну ситуацију и, наравно, узимајући у обзир његове циљеве васпитања а не своје. С друге стране, ако је казна оправдана само уколико је примерена преступу, онда треба рећи да постоје казне далеко горе од телесне. Вређање детета, омаловажавање, ћутање кад дете нешто скриви, претње одбацивањем и многе друге казне су горе од телесне, па нити их закон забрањује нити се диже глас против таквих казни. Све што могу да кажем је следеће: телесна казна има места у васпитању деце, па је не треба законом забрањивати на овај начин како се предлаже.
(Стање ствари)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар