Доносимо сатиричан приказ у стиху односа Срба према (текућем) сукобу на Блиском истоку аутора који се овом приликом потписао као „Ендорлија са Врачара“
(Извор)
Луна… топуз, два дивна символа –
њихово је на марксове царство,
сљедоват им ријеком несврстаном,
у лађици грдна ЈосиБроза.
То је бити једно са шејтаном,
красна хула на свештени ћивот,
који вас је млијеком одранио –
све за сахан од тартар бифтека.
Чвор вргосте на праву младику,
мјесто крста срп и чекић став’сте
а поред њих луну и звијезду,
да се крсти и ко никад није.
—
Младо жито, навијај за Иран,
ил’ за Иран ил’ за Пластелинце,
мало су ве у Возућу клали,
са српским се главам’ додавали.
Страшне жертве видим на гомиле
на олтару цркве и племена,
то је народ себе жртвовао,
име, вјеру, завјет и аманет.
С душманом се црним загрлили,
па пјевају што их грло носи:
Није Шија, него браћа наша,
са Јасером и Нехру Насером!
Нека буде борба несврстана!
Само оштро, глупо и безвезе!
„Ендорлија са Врачара“
Categories: Гостинска соба
Српска наклоност према иранској и палестинској ствари показује способност да се стане на страну оних који трпе неправду чак и када су били непријатељи. Хвале вредно својство.
Рат је завршен. Има томе тридесет година.
@Milošа M.
„…Рат је завршен. Има томе тридесет година.“
Други рат је завршен пре осамдесет година. Па шта онда чекамо, ајмо на страну „браће“ Рвата, ено их трпе EU неправду. Пропустисмо да запевамо са њима заједно на концерту Томсоновом. Није их било ни пола милијуна све урлајући на стихове Бојне Чавоглаве. Е мој Милоше, стварно показујеш „хвале вредна својства“ – допадљива за србске крвнике.
@Milos M. Рат је почео има тридесет година. Рат се може само окончати покајањем, опростом и помирењем. Нисам их видео да су нам рекли „извини“.
Има овде једна системска грешка: Ми не подржавамо Иран и Палестину (да је тако организовали бисмо се да им пошаљемо конвој оружја, муниције и добровољаца), ми стојимо на страни правде (као што рече Милош) и „навијамо“ ПРОТИВ немани која их је напала, а која је и нас хтела да затре – не одсецањем неколико српских глава, већ – затирањем целокупног српског народа и државе. Преживеле закивањем на стуб историјског срама.
Ко нам је веће зло учинио, Запад или Иран, питам оне који се изругују свима који подржавају Палестинце или Иранце у овој кланици на Блиском Истоку? Оћутати такво крваво пировање болесника који су се дочепали страшне силе и моћи, једнако је оправдавању њихових злочина које су чинили и чине над нама и широм света у последњих 70 година, не одговарајући ником, и без казне какву заслужују: Да нестану са лица Земље.
Кад смо већ код Нѣгоша…
О Њујорче, земаљско весеље,
купо меда, горо од шећера,
бањо слатка људскога живота,
ђе се виле с Епштајном купају;
Вашингтоне, Трампова палато,
источниче силе и светиње,-
Жид из тебе само бегенише
чрез банкаре са земљом владати!
Што ће мене од тебе одбити?
Итд. Наставите сами по жељи, мене мрзи. А могао бих до ујутру. Има довољно простора за читав „колективни Запад“.
Нѣки фанатични Персијанци јесу долазили овамо да нас „кољу и додају се нашим главама“, али с озбиљним ризиком да и сами у том „послу“ погину. И гинули су. Нѣсу нас убијали курвински са безбѣдне удаљености као нѣки 1941, 1944, 1995, 1999… Нѣсу нам „другарски и савезнички“ уваљивали муницију једног, а наоружање другог калибра попут истих тѣх нѣких у Првом свѣтском рату, да им ту „великодушност“ потом плаћамо сувим златом. Најзад, ни Комунизам и Демократија („писмо и глава“ једног те истог идола) нѣсу настали у Ирану, Египту или Палестини, већ негдѣ другдѣ. Остало рече Милош М. Промашај му је само други пасус.
Па ви сад гледајте шта је „глупо и безвезе“.
Ваља имати на уму да је Србин за добар део Персијанаца – Европљанин, Хришћанин. Као што за добар део Србља, постоје само Муслимани тј Исламски Свет – у глобалу, без комплексности, без диференцијација. Шта су асоцијације на Хришћанина/Европљанина/Западњака за једног таквог Персијанца, какав афективни набој прати такве појмове?
Не знам какве везе има ишчуђавање за подршку становништву Ирана и Палестине у Гази, са било чиме у животу? Убијају их они који ни сами не знају да објасне тачан разлог за то. Једни су се доселили у Израел прекјуче из источне Европе и Америке (а у Америку из источне Европе) и забранили законом генетска истраживања да се не би приметило да домицилно становништво има више везе са тим подручјем а вероватно и са Авраамом него они. Други су долетели преко океана и бацају бомбе због…неког разлога. Па зар нису очигледне неправда, бахатост и лаж као и у случају ратова код нас и бомбардовања Србије? Јесу ли вас напале у Босни оне у школи убијене девојчице од 7 година са марамама, или оне хиљаде побијене деце у Гази снајперима и глађу? То је прилично „израелизована“ свест генерације одрасле на холивудским филмовима и америчкој поп култури (зато можда и не чуди превише), која категорише људе и србује на најједноставнији и најбаналнији могући начин.
Еве, братије, да видите како Прси (прсли бивши Срби, некад арни Аријевци а сад љути мусулмани) данаске праве кољиво – за задушнице (млада креће па дели комшијама, за душу оца, одмах у наставку видеа):
Још да је млада имала од кога да научи да у поља око крста кокос и пистаће ваља сложити у форми оцила…па би онај ко их презире имао разлога и права да их мрзи и презире још јаче – таман ка Његошеве „турке“ и „хрватско цвијеће“ (небраћу „Бошњаке“), такође бивше Србе.
ПС
Иначе.
Кољиво је србски спецификум; Грци га имају, али га традиционално зову „кољиво“ (отуда „колливадес“, Никодим Агиорит, Косма Етолски, Пајсије Величковски, Макарије Коринтски и остала дружина…).
А реч кољиво, за оне који се не разуму у етимологију, значи жртва – заклано.
Тј. кољиво је до Христа, уз славски колач, била заклана жртва (принос); а од Христа безкрвна.
И штоно се каже у чину приношења и освећења кољива о Слави (иде пре колача!):
„Во славу Твоју (Господи) и в чест свјатаго Великомученика и Побједоносца Георгија (данас буди речено!) сија предложишасја от Твојих рабов и в памјат во благочестивјеј вјере скончавшихсја…“
@Читалац
Срби немају нарочитор разлога да се баве Хрватима у ЕУ где они стоје сасвим добро.
Тако да не видим око чега бисмо се ту уопште опредељивали.
Koliko vas je podržalo Persijski narod kad ih je Islamo-fašistička vlast pobila, nekih 30ak hiljada?
Gde je bila zabrinutost za nepravdu tada?
USA nema pravo da ubija predsednike drugih država, tu nema dalje priče.
Ali nemojte molim vas da predstavljate Iransku vlast kao slobodarsku ili „onih koji trpe nepravdu“.
Jedina nepravda je učinjena prema Iranskom narodu, od strane USA, a još više od strane Iranske vlasti.
Колико видим, и Руси и те како навијају за Персијанце, иако су имали много проблема са њима. Ваљда функционише принцип „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. Ционисти реално желе да претворе остатак човечанства у робове, за Персијанце се то не може рећи.
Што се тиче Палестинаца, како не бити против правог правцатог геноцида? Чак и кад бисмо имали другачије интересе (а немамо), Срби никад нису подржавали вапијуће злочине, ма о коме да се радило.
…да се с нама ђеца не спрдају
Ево да се и ја опробам.
####
Шта смо ово Срби дочекали
Да нам несој историју пише
Гад напала стисак не попушта
Не види се краја невољама
Нит погани овој васколикој
Коме Јерусалим приписасмо?
Ком дронове, коме муницију?
У чему смо прваци постали?
Је ли дошло наопако доба
Нечовјештвом да се поносимо?
Све издасмо ништа не остаде
На огњиште ватру угасисмо
Шта мислимо, чему се надамо?
Не може се задобити царство
На душеку све дуван пушећи
Нит се може повратити слава
На Врачару празним десетерцем
Нит млозином гласних коментара
Што објави Лазићу јуначе
Мегданџија на Мреже мегдану
У памет се доклен је за вакта
Све да Призрен буде престоница
И у Пећ се патријарси врате
Не може се избрисати брука
Ако је се сами не р’јешимо
И почнемо право да чинимо
На вријеме – докле га имамо
####
На крају, а најважније – г. Лазићу, молим Вас, ако је икако могуће, склоните Његошево име из наслова… да не скрнавимо светињу.
Lako Srbin zaboravlja ali problem je i što se uz to Srbijanac nikada nije bojao noža iranskih džihad ratnika. To je nešto što se dešavalo nekim tamo „Bosancima“, nekim Ristama i sličnim imenima koje Nikola sa Zvezdare i ne računa kao „Srbe“. Za taj krezubi narod sa brda nikada nije bilo saosećanja kakvog ima u obilju za muslimane sa drugog kraja sveta.
Ајде љуђи
Тачно тако
Највећи Његош је рекао:
“ Ал’ тирјанству стати ногом за врат
довести га к’ познанију права
то је људска дужност
НАЈСВЕТИЈА“
Miloš M.
5. мај 2026. • 12:45
„Српска наклоност према иранској и палестинској ствари показује способност да се стане на страну оних који трпе неправду чак и када су били непријатељи. Хвале вредно својство.“
Тако је Милоше,
Ниједан народ на свету нема тако богато народно стваралаштво као што га имају Срби. Срби имају хиљаде приповедака, хиљаде песама, и десетине хиљада пословица, изрека, загонетки итд.
И ако то народ има, србски интелектуалци и учењаци су упорно казивали како је србски народ неук и да заостаје за културним светом.
Ови интелектуалци и учењаци су изучили високе школе у свету, и сматрали су да је школа једино мерило знања и културе. Тако су они научили па су тако и друге учили, и тако данас сви мисле и знају.
А то што су они научили и другима наметнули тешка је заблуда.
Да ли је могуће тако бедно оценити народну културу народа који има најбогатију књижевност на свету?
Наравно да није могуће. Па како је онда могуће да се србски народ тако бедно оцени од страних и домаћих учених људи?
Могуће је јер су то учени људи који су позавршавали високе белосветске школе, и тамо су тако научили.
Поред тога научили су да је школа једино мерило знања, а школован човек добија диплому као доказ знања.
Дакле, србски народ је био припрост, неук и полупагански јер није имао школских диплома, а дипломе није имао јер није имао школе. А школе није имао јер је био поробљен и није му било дозвољено да се школује.
Данас није тако, јер данас и Срби имају школе и дипломе.
Али залуд Србима школе и дипломе кад се и данас цене као неуки и назадни, и који су у великом културном заостатку за светом.
Ништа ново под капом небеском, и данас се светски и домаћи интелектуалци згражавају над примитивним србским народом, као што су се згражавали и у прошлости.
Они су културни, народ је некултуран, они су зналци, народ је незналица, они вуку напред, народ вуче назад.
И данас као и у прошлости интелектуалци су на страни света, а против свог народа. А то њима ништа не казује, они су научени да се боре против примитивизма а њихов је народ примитиван.
Тако су они научени и за то знање су добили диплому, и зато они не могу радити друкчије него тако.
Србски народ има најбогатију народну књижевност на свету, али је све то преузето од других народа, кажу едуковани школарци. Све је то узето од културних народа у окружењу и шире. Све што се из србске народне књижевности пронађе у страној, то се одмах народу казује да је туђе и преузето од културнијег од себе.
Тако су Срби узимали од Грка, јер што имају Грци имају и Срби, а имају више од Грка. Грци су културни и
носиоци културе, а Срби су примитивни.
Узимали су и од Немаца и од Француза, што имају ови културни народи то имају и некултурни Срби, и имају много више од њих. А то што Срби имају није скривено у тајним скровиштима него је живело у народу.
Свака србска неписмена сељанка умела је да исприча десетине приповедака и бајки и испева још више песама, да се испуни читава књига. Јер је свако женско дете од малих ногу припремано за учење и васпитање своје деце.
Али то њима ништа не вреди јер се то не рачуна у образовање, јер се само школи признаје да образује.
Србуј не робуј!
Србуј не претргуј!
Срби су народ севапа и ината. За севап ће учинити једно чудо, а за инат сто чуда
Срби никада нису насртали на слабије од себе због пљачке и поробљавања, а они који се диче културом то раде данас, као што су радили и у прошлости.
Па у чему се огледа та култура? У сили.
Познато је да човек ништа тако високо не цени као што цени своју памет, па ако је у његовим рукама сила он ће своју памет и другима наметнути.
Тако је било у прошлости а тако је и данас, али о томе наши учељаци не говоре јер се није упутно замерати сили.
Благо Србу који закон чува, тај уза се и другога чува.
Овакво казивање би било бесмислено када би овде било речи о Србину како га схвата наука, о обичном припаднику једнога народа.
Учењаци уопште нису обратили пажњу да се у народним песмама Срби приказују као ослободитељи робова. А то није само у песмама него је тако и у обичајним беседама.
У шестој здравици о крсном имену се каже:
„Бога се бојали, душе не огријешили, у цркву ходили, србску службу слушали, живе спомињали, мртвима спомен чинили.
Људима се не омрзили, а образа не оцрнили. Душманину се поумолили.
Наше слуге не сукратили, наше сироте не заборавили, већ се за њих молили да их Бог избави – луга простирача и пепела покривача.
Ђе брат још робује, ђе сужањ у тавници тавнује – по звијезди га познати, ми га не издали, већ, „за грм друже“ – помагали му.
Дај, Боже! да се ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете и тиранске руке.
Да Бог да!“
У цркви се слуша „србска служба“ и Срби се моле за ослобођење сужњева и помажу у њиховом ослобођењу.
У многим песмама Срби ослобађају сужње било мачем било одкупом, а Марко Краљевић је ослободио небројено сужњева.
У једној песми сужњи моле кнеза Ивана Кнежевића да их избави из робства, а он им одговара:
„Ја ћу молит Србље око себе,
Не би ли вас како избавили.“
И Иван учини како је рекао и Срби откупише робље, а потом ће кнез Иван рећи Србима који откупише робље:
„Чујете ли, Србљи браћо драга!
Оно робље, што сте куповали,
Немојте га глади поморити,
Већ све оно робље распустите,
Нека иде, куд је коме драго;
То је, браћо, мала задужбина,
Откупити робље од Турака,
Па држати, да код нас робује,
Већ нек иде, куд је коме драго.“
Учењаци у овој песми не видеше ништа више од историјског откупа робља, и ако се каже у песми, да се откупом робља чисти душа, и да је то велика задужбина.
Постоје народне изреке које су остале непримећене од учењака, а морале су бити предмет изучавања. Те изреке су врло чудне, а у старо доба све што је било чудно нагонило је људе да се упитају па је тако и филозофија настала. Аристотел каже да се човек чуди јер не зна, а новоучењаци знају јер су изучили школу, и то је разлог зашто се ове изреке нису изучавале.
Лепо је бити Србин, лепо али тешко.
Дакле, Србин је нешто више од онога што се данас зна да је Србин.
Данас је Србин етничко име, а у прошлости тако није било.
Због тога учењаци не разумеју ни народне изреке ни народ, па своју заблуду на силу намећу и народу и гурају га у пропаст.
Срби су претполитички народ,политику не схватају мозгом већ површним осећајима.Навијамо за Палестинце у Гази који су побили око 1000 Јевреје све урлајући Алаху акбар.Иначе први добровољци муслимани у БиХ били су из Газе.Када би већина подржавалаца палестине отишла у газу ови би их побили.Иран од 79 урла смрт Америци.Недавно су побили око 30 хиљада својих људи.И тупави Сербљи бране један ужасан режим.Тај запад какав год био, ми још увек идемо да радимо тамо а у Америку поготово.Не знам да ли подржаваоци ове две тираније имају неког познаника на раду у Ирану и Гази.У Америци сигурно имају.Тешко да ће се Срби идиотлука икад ослободити.Свима који бране ове две сатрапске творевине желим боравак у њима до краја живота.
@Бојан Илирскимозаик
Не знамо колико је људи страдало у насилном гушењу демонстрација у Ирану; влада је навела 3700 (или неку сличну бројку); права бројка је вероватно неколико пута већа – једна иранска организација за заштиту људских права бележи седам хиљада пописаних убијених и још дванаест хиљада случајева које и даље испитује; то је било пре почетка рата; у сваком случају тешко огрешење иранских власти о народна права и добробит сопствених грађана.
Много шта се може приговорити иранским властима – уколико се без сврставања и страсти посматрају иранске прилике (колико се може).
Међутим, несумњиво је да је Иран нападнут самовољном одлуком америчке и израелске владе, да је на земљу извршена агресија и нанета јој огромна штета; укључујући неколико хиљада цивилних жртава.
Ригидност иранске владе који је води у параноидне насилне епизоде је једна ствар, и то врло опасна, али ту самоизолацију и осећај рањивости појачавају израелска и америчка политика – и нападима на иранско вођство.
Шта год неко мислио о рату овде или онде, остаје да палестински народ трпи тешку и дуготрајну обесправљеност и експанзионизам израелске државе, што на крају искључује могућност мирног решења њиховог сукоба и дугорочно штети свима. Не може се вчастита безбедност градити апсолутном несигурношћу друге стране.
@Милош М.
Одлично је ово Илирски мозаик! Али онда ће ме, грешног и непотребног, присвојити Албанци, а онда збогом Стање ствари, не плачи за мном, Аргентино!
Искрено мислим да сте ви потпуно у праву, из ваше перспективе. Која је, што је најстрашније, потпуно логична, рационална. Била би и моја да ми се „уже не претрже“.
А зашто, без обзира на то што сте у праву, мислим да грешите? Зато што насупрот имате одређене људе/организације који уопште не размишљају рационално – иако су крајње интелигентни! Или размишљају, али не рационално на начин који се нама чини прихватљив. Или нормалан. (нпр. Епштајн, „око кога се све ово окупи“, јео је људско месо… Шта ту може бити нормално?)
Нажалост, нема никакве параноје (иако има ригидности) иранске владе. Они много греше, али ситуација је, из њиховог угла, НЕМОГУЋА. Као што је била немогућа за рахметли Слободана Милошевића коме је, на људско питање „шта још треба да урадимо“ (да нас оставите на миру) било нељудски одговорено „шта год вам кажемо, кад год вам кажемо“. Није било речено, иако се подразумевало, „укључујући државно самоубиство“, а што сад можемо видети на примеру…. Не неког тамо Лихтенштајна, него целе једне – Немачке!
Такође, Северна Кореја, колико год деловала сумануто, уопште није параноична! Тамо су убили неколико милиона људи (а није их ни било тако много to begin with, за разлику од остатка „жутих“), бацали на њих, без преносног значења, КУГУ и КОЛЕРУ и бојне отрове, и они, људи… Знају с ким имају посла!!! Можда се не носе са свим тим на најелегантнији могући начин, али раде шта год они лично и персонално најбоље умеју да би се одржали.
Палестина… Пред очима целог света, убијају се деца, масовно. Већина жртава деца. Не случајно. Убијају се страни новинари, укључујући западне. Читаве зграде са новинарима сравњене. Не случајно. Убија се глађу и ЖЕЂУ. У 21. веку! Не случајно. Убијају се људи у реду за хуманитарну помоћ. Не случајно (поготово што су хуманитарци често запослени у Блеквотеру, како год да се сад зове). Сравњују се цели квартови са земљом, буквално се до темеља руше сви услови за живот. Случајно? Наочиглед целог света, игноришући јавно мнење (а контролишући медије). Потпуно отворено врши се прави правцати геноцид! Шта је ту рационално??? Ни нацисти нису отворено вршили геноцид! Било је скривено, било је „тамо негде“, знало се у логорима – и то је то! Чак и у ндх! Сви су знали, али је ипак било донекле нашминкано за јавност, чак и усред светског рата (који су мислили да ће добити)!
А ови, ваљда намерно, ђаво ће га знати (јер Бог са тим дефинитивно нема ништа), потпуно отворено врше геноцид! Шта је ту, под милим Богом, рационално? Да имају промил очекивања да неће довести пројекат до краја, они то дефинитивно не би радили! Јер ће последице неуспеха бити страшне. Шта је ту рационално??? Или покушавају да остале сународнике учине саучесницима – али тиме као да потписују смртну пресуду свом народу! Шта је ту рационално???
Ето, зато мислим да грешите, иако сте, онако нормално и људски говорећи, у праву.
А Илирски мозаик… Добар будући наслов (и свака част за идеју). А ви ме тад браните од Албанаца, ако случајно крену да ме својатају. Не као да сам нешто битан… Али ни зрно жита непријатељу!
П.С. Сад ће Јагодинац 035 опет да се буни да скрећемо са теме… Али зар није основна тема дискусије – разговор?
@Ненад Добро примећено. Ово да је „српски народ неук и да заостаје за културним светом“ потиче и од тога како се доживљава ученост и шта је „културан свет“. Ако узмете једну културу за репер човек који припада било којој другој је „некултуран“ јер је далеко од ње, што не значи да је далеко и од своје. У основи је евроцентризам, који намеће да је модел западне, просветитељске, рационалне културе последњих 200-300 година једина култура и да је обавезујућа за све.
Постоје заправо две просвете и две учености. Прва је формирала карактер, бавила се моралом и врлинама пре свега. Друга уведена Француском револуцијом је променила концепт образовања на скупљање информација, па онда имамо 5 часова, математике, хлороводонична киселина, модрозелене алге , колико руде гвожђа производи Бразил и то се све гура у главу јер је концепт Фр, просветитељства идеја да ће се до истине доћи синтезом множине информација и проширењем видног поља и свести. Сад на то додајте све филомове, емисије о разним темама, стране језике, разне културе… На крају имате један огроман фонд углавно непотребног знања, отприлике као да сте научили телефонски именик напамет. Али и диплому и држање великог зналца. Једна велика распршеност интелекта на све могуће теме, при чему је душа, што укључује и карактер, занемарена и скоро нетакнута јер се не верује да постоји. Одатле потиче министар, председник, милијардер који свашта зна али је љигав, корпумпиран, лицемеран, слаб и крајње егоистичан и користи лаж за све своје циљеве. Волтер је критиковао Хришћанство и клир због неморала а његов биограф пише да је у току живота имао 1200 љубавница.
Савремено западно учењаштво се темељи на рационализму који се сматра за памет (Тома Аквински…Декарт, ту је негде та тачка прелома) а образовање се види као множина информација (етимологија речи говори да је ово погрешно јер образовати значи формирати, а скупљање информација није у служби формирања карактера и лика), што је врста идеологије. Зато они који су у томе не могу да препозанју српске православне вредности јер су оне изван њиховог идеолошког оквира посматрања и разумевања света. А данас смо на жалост сви донекле у тој идеологији јер смо прошли кроз њену машину и још увек смо у њој и она у нама.
Неко већ написа, ја ћу поновити – Срби из Србије нису имали посла са балијама, нису осјетили нож. Зато и навијају, не само за Иран и Палестину, Хамас и Хезболах, они навијају за муслиманску Босну (погледајте само њихово одушевљење пласманом исте на СП у фудбалу). Да, господо, проблем и несрећа србскога народа је тешка наивност која прелази у имбецилност, Срба из Србије. Нарочито оних из Београда и Новог Сада.
Буне се буне патриотски блокадери кад их назовемо удбашком ђецом ал се још више буне кад им неко удари у несврстане другове и другарице и 1. Мај.
@Милан Филиповић
И за онај напад на иранску школу за дјевојчице је Трумп одмах открио да је дошао са иранске стране и да и они посједују такве ракете па су ту причу одмах амерички либерални медији закопали као и ови наши медији што папагајски понављају све што стигне од њих. Ми сви знамо да су у прошлом рату муслимани редовно гађали властити народ на пијацама, болницама итд да би то у медијима представили као српске злочине. Па чим се истина почне откривати прича се заборави еееее. За ислам је највиши свети чин пролити крв за вјеру било своју или туђу…
Ево вест из 1992, а извор је поуздан јер је био један од центара антисрбске пропаганде.
Дакле, за блокадере болећивог срца, наслов каже „Муслимани масакрирају њихов сопствени народ“. Па прочитајте, енглески свакако знате.
https://www.independent.co.uk/news/muslims-slaughter-their-own-people-bosnia-bread-queue-massacre-was-propaganda-ploy-un-told-1541801.html
@Далибор Шкорић
Целокупна светска књижевност од свог почетка па све до средине 19.века писана је језиком мита и писала је о човеку и објашњавала га. А онда су се појавили новошколарци који су писали обичним језиком и објашњавали неуком свету о чему говоре они што су писали пре њих.
Ова временска подела је груба, јер је и раније било новошколараца који су писали, а и после је било оних који су писали језиком мита.
Изненада и ниоткуда појавила се читава армија учењака који објашњавају оно о чему пишу старе књиге. Стиче се утисак да је сваком ко је хтео овим послом да се бави било обезбеђено штампање књига, и да је за то био дебело награђен. То су били пионири који су ударили научне темеље овој величанственој цивилизацији.
Дакле, савремено западно учењаштво се темељи на овим пионирима новога школства (Тома Аквински и Декарт не припадају овим пионирима, они су стара школа).
Они су народима дали историју, они су разумно објаснили неразумљиве филозофе, они су објаснили народне обичаје и њихову примитивну празноверицу. Они су објаснили да Бога нема и да само јачи влада и опстаје, и да је то тако по закону еволуције, и да је то једино исправно и културно. Свако друго схватање и понашање је примитивно, и заслужује сваку осуду.
И по томе учењу изграђена је ова величанствена цивилизација, у којој је свако млађе поколење надграђивало ту науку. Сваки нови учењак био је дужан по закону еволуције да зна више од свог претходника, у противном би еволуциона наука била доведена у питање.
И тако је започела бесомучна трка која траје све до данас.
Ова трка је до сада дала величанствена открића, и мноштво доказа да је човек постао од мајмуна. Какво су само славље приредили Енглези када су сазнали да су они први на свету постали од мајмуна. То је био национални празник, о томе постоји и филмски запис.
Ко ли је био сретнији од Немаца када су сазнали да су „ибер алес“, и да су они једини потомци Аријеваца.
Ако неко мисли да је то прошлост и да то данас није могуће, онда он само показује колико му је новошколство замрачило вид.
Ништа се није променило, само се надградило и усавршило. Човек који није научен да гледа својим очима и мисли својом главом, не препознаје време у којем се налази. Како год раније људи нису познали зло и са одушевљењем га прихватили, тако исто и данас људи величају зло и приклањају му се. А они који не деле њихово одушевљење, проглашавају се непријатељима свакога напретка и свашта им се ради као што се и у прошлости радило.
Некада су ови доспевали на черек или ломачу, а данас хумана цивилизација са гнушањем одбацује такве методе. Данас је народу довољно рећи да је такав сметња човечанству у његовом величанственом узлету, и народ одмах то прихвати и зна да је тај такав. Данас се кажњавају само они који не
желе да се приклоне цивилизованима, и ако су ови покушали да их едукују.
Поздрав, Ненад
Ко је овде икад рекао да су муслимани цвећке?
Али, ако је избор између тога да ли да те Епштајн принесе на жртву Молоху, пре тога силује а после тога поједе, или да те Хомеини закоље па затрпа… Друга опција се чини некако ближа православном сензибилитету, српској народној поезији и срблишком комон сенсу. До те мере да се може чак и навијати за њу (само у сравњењу са црњом опцијом, наравно).
Чим зарати Хомеини са Рамуш Бабом Прагнанандом, ето мене прелетачевића у индијском табору. Они су вегетаријанци, ако ништа, неће ме појести.
Чујте Србљи,
Чувајте се овертоновог прозора, замене теза, мантрајућих вести, и неосвртања на историјска искуства. Особито се чувајте извештаја који се називају наративи, којима се може додати или одузети мирођија и со, да би благоугодно постало бљутаво, а бљутаво благоугодно.
Остало је ласно.
@ТТ
*******. Тебѣ и сличнима, који ничим неизазвани потежу причу о „имбецилности Србијанаца“ једна читуља од прѣ нѣки дан: https://www.facebook.com/groups/1066279063709802/permalink/2921237444880612/?rdid=y1p4M2GED67JxQgz&share_url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fshare%2Fp%2F1BDXodKdaC%2F
То је мој друг из срѣдњошколске клупе. Хрвати су га на ситне фронцле наживо сѣцкали док у најцрњим мукама нѣје умръо. Нѣки други су гинули као добровољци, да их само 10 година каснѣје лове по улицама и пијацама као дивљач за Хашки суд. А никоме од њих то нѣје трѣбало – могли су се лѣпо склонити и гледати своја посла, Имам у својим папирима свѣдочанство суграђанке, медицинске сестре – добровољца из тог доба. Један Славонац јој бѣше поштено рекао отприлике овако: „Нѣ могу да вам се начудим што нам помажете. Да се вама у Србији десило ово што се десило нама, ви од нас нѣ би добили ни клип кукуруза. А ви овдѣ браните имовину људи који су од рата побѣгли на море„.
Још једна „ситница“. Србијанци заиста нѣсу, без обзира што имају и „санџаклије“ и Шиптаре на Косову, – осѣтили „балијски нож“ у толикој мѣри, у којој су осѣтили нож унѣсрѣћених пречанских Срба у партизанским униформама 1945. И то пошто су (ти Србијанци) од својих уста одвајали да прѣхране, помогну њихове најмилије послѣ усташких покоља. Читаве породице по Србији су од тѣх пречанских Срба послѣ „ослобођења“ буквално истрѣбљене – то вам је она чувена србијанска поштапалица о „6. личкој“. Такве поштапалице тешко да би овдѣ уопште било да ******* типа ТТ-а имају трунку домаће пристојности. Ако нѣко ћути и трпи, нѣ значи обавезно да је идиот, како паметњаковићи тог типа замишљају.
Понашање оваквих пречанских Срба у Србији 1945. је предмет размишљања за нѣке психологе и психијатре: појмити мотиве људи који раме уз раме са сопственим џелатима киње, пљачкају и трѣбе сопствене сународнике је заиста истински научни изазов за стручњаке овѣх грана медицине. Било је, до правде, тога и у србијанским мѣшовитим срѣдинама, али више спорадично. Слични феномени у свѣтској историји су рѣткост.
Стога би од разних ТТ-ејаца довољна милост била да макар ћуте – уколико нѣмају ништа смислено касти, нити способности да се мало загледају и у своју нутрину. ***** **** **** *****
Брате Гремљавино,
Не ваља копати по старим ранама. Чак ни кад су у рани црви (они су корисни – демаркирају и чисте мртво ткиво, то је био традиционални народни лек код гангрене и некрозе).
Него као што је рекао мудри Патријарх српски: морамо опростити (али не смемо заборавити). Па ако морамо опростити браћи Хрватима (главнином бившим пречанским Србима) милионче, како и зашто не опростити и браћи Србима из „6. личке“ (аутентичним пречанским Србима) пар десетина хиљада?
Али ја бих додао зрнце соли Патријарховој мудрости: ако не заборавимо, бићемо злопамтљиви. А то је страшан грех – чак најтежи што постоји (то зна чак и публика „Курира“, а камоли Стања Ствари: https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/85795/nista-tako-bog-ne-mrzi-kao-zlopamcenje-greh-tezi-od-bilo-kog-drugog-sagresenja/). Ко злопамти, не може да се причести, тј. на онтолошкој равни, не може да има заједницу с Богом.
Тако да џаба праштање, нарочито великодушно праштање у име других, ако се уз то и не заборави.
То значи, ако имаш искрену намеру да будеш истински Хришћанин – заборави.
И не подсећај друге, који су заборавили, не саблажњавај и не уводи их у грех.
А што се тиче „научног изазова и предмета размишљања за психологе и психијатре“, па зар мислиш да Тависток и компанија то није већ изучила? Ако је то што је у Србији тренутно и већ задуго на власти камарила комунистичких синова и унучади „из прека“ пука коинциденција (попут аналогног, потпуно коинцидентног фигурирања припадника жидовског етноса на врховима власти и управе посвуда, што је последица елитних генетских предиспозиција и специјалних талената а не неке „завере“), и то коинциденција коју наравно не ваља ни инсинуирати ни помињати (јер је то мучки нож у леђа „српског /братства и/ јединства“) – како објашњаваш то што је у „народноослободилачкој борби“ Србија потпуно ослобођена од парохијског нижег свештенства, па су на њихове парохије после ослобођења редом постављени попови пореклом из БиХ (на 95% парохија – немам тачну референцу, загубио сам је али податак памтим, незнатна непрецизност процента је могућа)?
Ја бих пре рекао да бисте у тој причи ипак ви Србијанци, прво елективно заклани па онда постројени и лепо дресирани да љубите рукице Титиним и Вучићевим поповима и патријарсима-апостатама, властитим духовним џелатима, можда били још изазовнији предмет психолошке и психијатријске анализе?
Мада је вероватно експертска масонска стока из Тавистока и то проучила, па је и то разлог што се тренд непоколебљиве власти, како државне тако и црквене, у борби доказаних и поузданих окциденталних Срба над централом успешно одржава и перспективно наставља.
И ту морам да исповедим, да не бих био лицимур.
Ја, као представник србског племена закланог од руке црногорских кољача теледиригованих са Цетиња из двора Петровића, у клању које је било „прва крв“ у србском аутогеноциду (Похара Куча 1856.), нит опраштам нити заборављам. Дапаче, саставио сам и помно чувам Оптужницу за Суд (који почиње од дома Божјег, не од дома иноверних комшија или прекоморских туђина – 1.Петрова 4:17). Јер без оптужбе нема ни суда, ни казне (nulla poena sine lege).
А без казне (наказанија), нема ни Милости.
Али ја сам специјални случај: Бог зна да не могу да опростим – јер сам смирен (смиреномудрујем да није моје да опраштам зло учињено другом); нити да заборавим – јер сам паметан (памјат=незаборав); и да генерално немам љубави. Па Он мени, духовном инвалиду, са превеликом љубављу опрашта.
Не кажем да је то универзални рецепт, који могу да препоручим свима, него, ето, напомињем нако – као исповест.
@Gremlin
„…Стога би од разних ТТ-ејаца довољна милост била да макар ћуте – уколико нѣмају ништа смислено касти, нити способности да се мало загледају и у своју нутрину…“
Питање за тебе, да ли си се ти загледао у своја г* пре него си то препоручио другоме?
А да си одћутао, остао би паметнији за све глупости које си изрекао.
Ви којима су уста пуна Чипуљића и Завидовића, достигли сте дно антисрбске мржње, где остатке покланог народа с оне стране Дрине оптужујете за сва комунистичка зла у Србији. Никако да се сетите разних Ранковића, Поповића, Пенезића, Стамболића, Љубичића и осталих деснодринских комуњарских злочинаца и подрепаша. Наравно, оне са словеначке, усташке, шиптарске и муслиманске стране и не спомињете. Криви су Срби са Кордуна и Козаре.
Рекао бих, срам да вас буде, али чему трошити речи на вас којима је расуђивање истрошено. Давно је речено да кога Бог хоће да казни прво му одузме разум. Код вас то ипак није случај, јер вам је расуђивање одузето (само!) селективно. До мере да страдалнике оптужујете за туђе злочине. Има ли црње ругобе од Срба (споља гледано, родољуба и православног) коме је за србске муке крив Срб (клан а недоклан) прекодрински. Каква беда, као да вас је Тависток пелцовао. Подметнули вам кукавичје географско јаје. Па зар је битно да ли су Срби, послератни комуњарски господари Србије, били из ЦГ, Крајине, БиХ? За није много важније да су то били окорели комунисти и Брозови подрепаши?
Него, шта предлажете, можда да се распусти Република Српска, па да се побију г*? Е да би Срби у све ужој Србији живели к’о свој на своме. Заиста, Тарабићева удбашки посољена пророчанства могу и да се остваре — јер Србије је све мање, па је неће бити ни за шљиву. Баш колико ни србске памети.
Аферим за све прекодринске мрзитеље.
@Гремлин
Када сам помињао *******, мислио сам управо на тебе и сличне теби. Да нисам претјерао, доказ је управо твој коментар, мада, морам признати да нисам прочитао ни пола, ***** ***** **** **** ***
@коментаторима
Никакве даље увреде, па ни оне које размењујете међусобно, неће бити дозвољене. Посебно неће бити дозвољено узимати Псалтир за недолична препуцавања.
Хвала свима на разумевању,
Александар Лазић
@Александар Лазић
„…Никакве даље увреде, па ни оне које размењујете међусобно, неће бити дозвољене. “
Заборависте да кажете:
А дозвољене, шта више, пожељне су, само увреде против „ћација“ и „сендвичара“, на њих је сезона лова увек отворена.
Е мој цензоре…
Пошто је поменут Тависток пар пута занимљиво би било видети шта он стварно мисли о нама, да не нагађамо, тј какве закључке извлаче кад нас анализирају. Чет ботове тренирају тј формирају им памет ако не под директним надзором поменутог института, онда сасвим сигурно не прелазећи превише њиме зацртане оквире, тако да они вероватно имају врло сличан суд. Зато сам целу расправу од 31 коментара ископирао у Гемини који је Гуглов модел са упитом: „Анализирај ове коментаре са једног сајта у Србији и реци ми шта мислиш о стању у друштву“. Треба узети у обзир и да на овом сајту већина људи има сличну орјентацију, углавном националну и да нас дели тзв „фактор малих разлика“. Ово наводи на размишљање какви би тек резултати били да је узето цело становништво у обзир… Одговор сам мало скратио јер је предугачак, ко хоће може сам исто да покуша:
„Унутарсрпски сукоби: Коментари ТТ-а, Гремлина и Прекодринца откривају дубоке унутрашње поделе међу Србима, посебно између „Србијанаца“ (из Србије) и „Прекодринаца“ (Срби из БиХ, Хрватске). Оптужбе попут „имбецилности Србијанаца“ и дискусије о „балијском ножу“ или „6. личкој“ (која се односи на партизанске јединице састављене од Срба из Крајине које су извршиле злочине у Србији 1945.) указују на болне историјске расколе и међусобно пребацивање кривице. Ово иде до тачке где се неки Срби оптужују за антисрпску мржњу.
На основу ових коментара, могу се извући следећи закључци о стању у друштву:
Дубока подељеност: Друштво је дубоко подељено по питању спољне политике, односа према Западу, Ирану, Палестини, али и унутрашње историје и идентитета. Нема консензуса чак ни о томе шта значи бити Србин или како тумачити националну прошлост.
Присутност историјских траума: Прошлост је жива и обликује ставове о садашњости. Ранији ратови, страдања и унутрашњи сукоби и даље изазивају јаке емоције и међусобне оптужбе.
Антиелитистички сентимент: Постоји изражен осећај разочарања и неповерења према интелектуалним и политичким елитама, које се доживљавају као одвојене од „народа“ и његових вредности.
Идентитетска криза: Постоји потрага за дефиницијом српског идентитета, која се креће од етничке припадности до дубљих, моралних, историјских или религиозних елемената.
Цинизам и фрустрација: Неки коментари откривају значајан ниво цинизма (нпр. „Илирски мозаик“ или Евсевијева исповест) и фрустрације због немогућности да се ствари промене или да се нађе јединствен пут.
Потреба за правдом: Упркос свим поделама, постоји снажна потреба за правдом и отпором неправди, иако се разликује ко је жртва, а ко агресор у различитим сукобима.
Политизација свега: Чини се да су бројне теме, укључујући и културу, образовање и веру, дубоко политизоване и посматране кроз призму актуелних геополитичких и унутрашњих сукоба.
Жаргон и реторика: У неким коментарима се користи жаргон попут „блокадери“, „ћације“ и „сендвичари“, што указује на укорењене политичке поделе и етикетирање неистомишљеника.
У закључку, коментари осликавају друштво које се бори са својом прошлошћу, тражи стабилан идентитет у глобално турбулентном свету, и показује значајне поделе у погледу аутентичних вредности и политичких опредељења. Емоције су јаке, а дебате су често на ивици или прелазе у међусобне увреде, што је назначено и упозорењем модератора.“
Немо да ме тај узима у уста, јер ћу све да ве тужим!
Али подпитај га дискретно: шта каже на фразу „стока из Тавистока“?
Где могу да гласам за највећу ****** са Стања Ствари? Имам једног ****** на уму, до сад непревазиђеног. Не не, не не, непревазиђен. Капиталац, тежак једно, нако… – 6 метара.
Човек има паунов реп, рог од носорога на челу, има кљун, има једно око као киклоп а на њега је слеп као кртица и на рукама и ногама има пловне кожице.
Има кресту ко пето, а носи јаја као кокошка. Плаче ко крокодил и има ноге као кенгур. Он је митско биће. Муњевит је као лењивац. А смрди ко твор. ****** *** ***** ***** **** ***** *****. Око њега вене цвеће а животиње и људи повраћају од муке.
Бићу дискретан. Не мора нико знати на кога мислим. Ма нећу га одати ни погледом. Ал ту је, хехехехе, ту је, ту је. Вруће, вруће!
„Његошев осврт на епидемију иранофилетизма међу Србљима“
Горњи текст не служи на част Стању Ствари.
Без икаквих ограда се изврће порузи Његошево име и његово свевременско дело Горски вијенац.
Испод текста се развила нездрава лична полемика која углавном нема много везе са самом „темом“.
Могла би имати везе са нечим другим о чему је писао покојни Драган Крстић.
Он сам је био веома стручан да о томе изнесе свој суд.
Уосталом изводе из његових „Психолошких белешки објавило је и Стање Ствари више пута.
Ово су два извода о његовом делу објављена у Печату.
„БОГДАН ЗЛАТИЋ – НА РУШЕВИНАМА БРОЗЛАГА: ДНЕВНИЦИ ДРАГАНА КРСТИЋА (1.део)“
https://www.pecat.co.rs/2023/04/bogdan-zlatic-na-rusevinama-brozlaga-dnevnici-dragana-krstica-1-deo/
„БОГДАН ЗЛАТИЋ – НА РУШЕВИНАМА БРОЗЛАГА: ДНЕВНИЦИ ДРАГАНА КРСТИЋА (2.део)“
https://www.pecat.co.rs/2023/04/bogdan-zlatic-na-rusevinama-brozlaga-dnevnici-dragana-krstica-2-deo/
…Знају они то и сами, али све што сад треба да ураде припадници страних обавештајних служби након читања Тависток-Геминијевог извештаја (и након што се благо осмехну као одрасли кад треба да насамаре децу) је да извуку неколико закључака за прављење оперативног плана рада, нпр:
Неуралгичне тачке, или „слаба линија“ која би се могла притиснути да дође до пуцања је очигледно однос Босанци -Србијанци, ови њих оптужују за…а ови њих за…
Код њих его, као измаштана, надувана слика сопствене вредности просто дивља, и има за последицу недостатак најмањег поштовања другог и његовог мишљења, који се углавном доживљава као непријатељ и такмац, и тежњу да се своје позиције одбране до последње јоте, чак и кад је тема доста неважна.
Они носе незадовољство и горчину због деценија кризе и ратова у земљи и то унутрашње осећање пројектују на друге људе, догађаје и идеје због чега им се чине гори него што јесу, а тога нису свесни.
Ако се не слажу 1 % то је довољно да се дохвате за вратове.
Они се пале као хепо коцкице.
Одлично.
Ален Далс, бивши директор ЦИА-е остао је највише упамћен по реченици „Основ сваке тајне операције је омогућити појединцима и групама да делују верујући да раде у свом интересу. “ Сходно томе сад само треба наћи нпр:
Једну политичку странку или покрет у Србији која има отклон од Републике Српске и/или обрнуто.
Једног политичара/јавну личност која ће повремено убацити буву против друге стране.
Једну или више афера где ће се појавити омраза према другој страни.
Кад се антагонизам појача до мере да неће бити јачих реакција из Србије, размонтирати Републику Српску.
Заправо за проналажење овакве партије/појединаца било би довољно поставити други упит чет боту, брзо би он то изанализирао и нашао најоптималније кадрове.
Неко можда мисли да је ово немогуће? Ево пар примера да није:
Негде почетком 2000-их био је на радију гост амерички бивши обавештајац који је причао да су плаћали Отпор, невладине организације (НДЕ на пример) и поједине партије са основном идејом да се подигне омраза против тадашње власти до нивоа да народ изгуби идентификацију с државом до те мере да не пружи протест приликом Олује. Онда су помоћу тадашње технологије прислушкивали 30 000 телефонских разговора и кад су тимови њихових психолога рекли да је огорчење достигло жељени ново пустили су операцију Бљесак чији је једини смисао би да се види да ли ће Србија реаговати, па кад није, пустили су Олују. Ја слушао уживо разговор.
Сетимо се шта је било са Црном Гором. Црногорци су веровали да су деловали спонтано , независно и у свом интересу. То је наравно било неопходно да би посао био одрађен, Црна Гора одвојена, без чега данас Нато не би био тамо ни на том делу јадранске обале. Ефикасно, исплативо. И јефтино.
Можда се неко чуди зашто је Европа тако млака према касапљењу Блиског истока. Неко је измасакрирао Ирак, Либију, Сирију, Либан, Судан, Јемен, а да нико не зна тачан разлог, свуда посмењивао председнике који су имали неки карактер и неку какву такву идеју и визију и критеријум да би поставио безличне вазалне режиме. сада буквално сатиру избеглички гето звани Газа од 42х10 км који су оградили оградом као и Иран. Европа не реагује јер се годинама убризгавају Арапи избеглице који неће да се интегришу (јер знају да су им ти исти растурили земље, осећају се неприхваћени и не виде вредност у западној култури као ни ми) формирају ноу-гоу зоне и квартове. Западњаци их мрзе и плаше их се, а кад неког мрзиш не можеш да се идентификујеш с његовим страдањем. Зашто су Сорошев фонд за отворено друштво и друге НВО плаћале по 3000 евра да убаце неке Арапе муслимане у сваку западну земљу ако не да њиховим присуством створе атмосферу у друштву која ће учинити немогућом било какву идентификацију и заинтересованост за земље Блиског истока и арапско муслиманско становништво где се планира и промена граница. Није циљ доласка избеглица њихово збрињавање у Европи. Циљ је очекивана реакција Европљана на њих и последично томе док су „о свом јаду забављени“ отклон од свих питања везаних за њих и судбину Блиског истока да би се за то време у позадини урадило шта је планирано.
А ми сад наставимо да истерујемо своје правдице и истинице.
Живели смо у Отоманској империји која је била наследница Византије или Ромеје (хтели ми признати или не) неких 350-400 година. И претекосмо.
За 4 године 1941-45 НДХ-а трећину побише, трећину прекрстише. За следећи период од 4 године 1991-95 НАТО задњу трећину протера. То извршише бивши Срби већином Херцеговци.
Све и један исламски нациста главосеча је у БХ дошао парама америчким преко садашње НДХ и уз њихову несебичну помоћ.
Огроман број главосеча су наши пријатељи из УАЕ, Саудије како јој тепају башчаршијци, Египта, Пакистана, Ирака, Албаније или с Косова. Велики број домаћег аутохтоног босанског башибозука. Све Сунити. Иранци нису Сунити.
Стихоклепац с Врачара је вероватно бивши Сарајлија који не види шуму од дрвета. Наши највећи непријатељи су запад који је под контролом ашкеназног Епштајн сатанизма. Ашкенази једнако мрзе нас све. То потврђује и огроман број словенске деце коју су ови сатанисти једноставно појели. Питајте Марину АбрамовиЧ или Биљану Ђорђевић сликарку која је осликала Подестин сатанистички подрум с базеном и машинама за мучење.
А бре, Данило, откриваш рупу на саксији. Западњаци нам највећи непријатељи. Па наравно да јесу. Али, теби смета „стихоклепац“, опет прекодрински Срб (!) а не сметају ти Иранци, јер ето нису Сунити. А знаш ли, јади те не знали, да је ирански генерал Сулејмани (кога су Американци/Израелци) елиминисали 2020-те, водио иранске „муџахедине“ у Босни 93. и 94. Оне који су остали забележени по крвавим зверствима, можда ти ниси видео, али слика са три србске одсечене главе је обишла свет. Три главе испод муџахединске чизме. Или слика насмејаног Иранца који држу у руци одсечену србску главу. А није Сунит. Замисли само!
Него и те прекодринске србске главе, мора да су личке или крајишке. Ко се још у Србији њима занима? Банда је то, знаш оно, пета личка и шеста крајишка.
Сума сумарум – наши непријатељи су одавно на одмору, ми сами завршавамо посао за њих…
Ционистичка пропаганда…а Његош колателарна штета…
А бре, Прекодринче, имаш памћење мало боље од златне рибице.
Заборавио си да су Срби својим непријатељима традиционално и рутински кидали главе у боју, једнако као под Тројом још почетком 20. века, док није стигла „цивилизација“ и „демократија“.
Али ајд то, него си заборавио или никад ниси ни знао, јади те не знали, да су бивши Срби из Црне Горе, данашњи монтенегрини, по заповести ондашњег Мила, Зека Малог, кидали србске главе – у Кучима, 1856.
И не три, него 243. И не војницима (17 војничких глава само је било у том збиру), него нејачи – старцима и болесницима, и ђеци у колијевкама. Истина, фудбал с њима нијесу играли, то тад није било у моди – сложили су их на гомилу, па онда посједали око њих да ритуално испуше дуван, да их преброје, посеире и подиве се својему јунаштву.
А главосеци су онда били Срби, не монтенегрини, замисли само!
Али ко се још у Босни, Лици и Крајини тим србским главама занима?
За сваку србску главу коју ти тамо преко Дрине злопамтиш Иранцима, ја могу да 243 пута више злопамтим „браћи монтенегринима“. И, кад већ инсистираш, могао бих нешто мало и вама прекодринцима који, видим, о томе не марите и то не помињете. И не појмите да је сав Покољ над Србима у 20. веку само логична и богодолична последица те, Прве Крви у србском аутогеноциду – за коју никад није било покајања. Него навијате за црногорске спортисте, и радо идете у Црну Гору на море, све да танкоћутни не бисте ишли у крваву НДХ, или у муџахедински Неум.
И у томе је садржана та статистички и етички значајна разлика у доживљају о ком је сва ова немудра расправа.
@Евсевије
Има неких коментара у тебе који боље да су остали необјављени (ако већ писању истих не можеш одолети). Тако и овај претходни, ‘алал ти резон – похара Куча са покољем Срба у БиХ од руке страних исламита, укључујући ту и иранске, има везе само у твојој машти. За исту мораш признати да је попут дивљег магарца, рита се преко сваке мере, па сеже до Троје, а пре тога и до неких дунавских локалитета. Ти то зовеш памћење, али памјати (памети) ту нема, углавном нечије дошаптавање. Али, да си жив и здрав!
Very interesting conversation with a lot of valuable information. Please continue.
Прекодринац,
Још кад би могао да разумеш Његоша и шта значи „Не бојим се од вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега!“, можда би могао да разумеш и шта ти ја зборим, па би наша дискусија имала неког смисла.
Ако ћу кога да мрзим (фобија=1 страх 2 ненавист), онда ваља – ка што мудрост мојега народа каже – да прво и најјаче ненавидим зло домаће. А за туђе и далеко, ако ми што ненависти остане.
А то што мислиш да покољ Срба србском руком (тачније црногорском, али тад још формално бејаху Срби), и не обичан покољ него геноцид (заповест књаза Данила и војводе Мирка била је: „да се закоље и дијете у колијевку“; и „удри Куча на Божју вјеру ако га другојаче уфатит не мо’ш“, јер „Кучи нијесу ришћани“ но „друговјерници“ и „најгори род љуцки“, а Божји храмови у Кучима „нијесу цркве, но џамије“, те ће „грешан бит пред Богом и пред судом ко Куча не убије“), нема никакве везе са потоњим геноцидом и општим покољем Срба који је уследио после тога, и да ту нема Божје казне – онда добро знај да са тим није готово, и чекај нова клања, до сазнања и покајања.
Ево, прочитај о томе, да се не понављам. Па ако не можеш ни то да разумеш, немам разлога да те жалим.
Али нек си нам и ти жив и здрав и узбрдо брз, и Бог нек те милује.
Мученичка крв двије стотине четрдесет и троје православних Христових Срба кучкога племена закланих на Петровдан 1856. Љета Господњега од самоназванога „књаза свијетлога“ Данила Петровића и његовога брата војводе Мирка Петровића, рукама њихових подручних црногорских крвника, и данас, можда силније него икад, вапије на Небо. Та је крв само капља у безобалном светом океану крви праведне што је проливена на земљи од крви Авељa до крви Захарије, несливено и нераздјељиво смијешана са Крвљу Јагњеца Божјег и свих Светих Мученика за Име Његово пострадавших.
Али та мала капља је Србљима значајна јер је она постала врело из којег су у следећем вијеку на четири стране потекле бујице крви и потопиле сву земљу Србску. Била је то прва крв коју је бивши србин просуо Србину, у војни онога који, авај, сиђе к нама „у јарости великој, знајући да мало времена има“, у потоњем манитом покушају да усмрти Србски род, и Христа Бога у њему. За тим заборављеним и неокајаним покољем хиљадила су се поклања Срба рукама бивших срба, од којих су најефикаснији били поклоници pape, polumjeseca и pentagrama, и вијек доцније за сваку заклану главу кучке нејачи пала је миријада србских глава (сви памте како је Adolf маздио за једну германску главу стотином србских, а мало их је који познаше мазду Правде Божје – за једну кучку десет хиљада братских). Похара Куча била је страшно чудилиште, похара остатка Срба само статистика. И притом недовршена.
Рат који и у данашњем примирју бјеснује међу Србима почео је у Кучима. Повео га је малени главар малога племена црногорског из катунске нахије намјеривши да у име господара својега срца загосподари и приснослободним Србским Брдима, у њих уведе novus ordo saeclorum и на мјесто Теократије demo/no/kratiju, а Србе Брђане приведе у новомртворођени nacion црногорски. Тај бивши србин и бивши човјек, тијелом мали а малигни духом, који се јавно завјетовао да ће се злом прославити, кренуо је да лажју, мачем и огњем покори србско племе које је одбило да призна његову и ђавољу власт над својом свагдашњом слободом, Богом дарованом и у непрекиданом рату крвљу одбрањиваном. Кучи нису имали знања и извјестија која су нама данас доступна, али су вишим духовним чулом умјели да распознају добро од крупнога зла. Поимали су оно што су и многи честити, због тога углавном мушкетавани, мужеви Црногорци тада знали – да је одрицање од Божје власти и подаништво човјеку самопоробљавање под власт „књаза овога свијета“. Или, како би то философ формулисао – када се човјек одрекне Бога, држава постаје бог.
У црној црногорској епопеји није било ничега што ми окамењени, који гледасмо тога бога на дјелу, нисмо видјели у хиљаду пута већим размјерама у потоњим маховима србског аутогеноцида у ХХ вијеку. Али тада је то било небивало, невиђано и сасвим непознато зло – масовна организована братоубиства хришћана, клања дјеце, жена, стараца и болесних, масакрирања и поругања мртвих тијела, ритуална злочињења којa су „у име божје“ и „на божју вјеру“ предводили „свештеници“, насиловања дјевојака и жена, скрнављење, пљачкање и паљење храмова Божјих, ломљење гробова, стратегија спаљене земље… Ни најгрђи Турци зулумћари тако никада нису чинили Србима и, ваистину, Турска је била боља. А чудити се ономе што су, само три–четири генерације касније, бивши срби чинили са Србима у NDH и revolucionarnoj Jugoslaviji може само онај који је заборавио, или никада није знао, шта је најприје учињено са кучком нејачи. У историји савремених ратова, као први војсковођа који је са предумишљеном намјером употријебио тотални рат против цивила као војну стратегију, остао је записан генерал W.T.Sherman; он је такав рат водио 1862–1864, најмање шест година пошто је неправедно заборављени црногорски јунак војвода Мирко оваквом стратегијом отпочео србски геноцид, који се у истом духу распламсао и у ХХ вијеку а ни до данас није окончан. Сви посљедујући ратови бивали су и јесу усмјерени против „цивила“, док су „колатерална штета“ у њима управо војници (да није војника, примарни циљеви ратова за novi poredak свијета – депопулација и деструкција, ordo ab chao – били би неоствариви, а индустрија рата остала би без егзекутивног ресурса). Немамо разлог да сумњамо да је инвентивни војвода Мирко, са својим главнокомандујућим братом, на одредишту остварења вјечне правде добио мјесто које је крваво заслужио и да је тамо, макар за оштрицу свога ножа, испод ефикаснијег америчког колеге.
Као и сваки рат, и овај је био вјерски. Кучи су били Богу грешни, и чињаху што је зло пред Господом, али били су православни Хришћани. На њих је у казнену експедицију изван својих граница са 6000 војника кренула црногорска војска, са званичном наредбом књаза Данила да се похватају и побију главари племена, њих дванаесторица, и међу њима три свештеника. Пошто им је једина кривица била што не признаваху власт новоформиране секуларне државе црногорске над својим исконским племенским суверенитетом у Теократском поретку, кучки Срби ово нису могли појмити. Још су мање могли замислити шта ће им учинити „братска“ црногорска војска и њен војвода који је поручио да „није кренуо да се коље с ришћанскијем народом“ но „да уједини Куче са Црном Гором“, а да је свакоме сем главара „Божја вјера дата“. Јер, да јесу, Кучи би вјероватно били јединствени; нејач би скрили у планину, а од „срамотне се погибије“ одбранили, макар „гинући јуначки на своје куће, ка љуђи а не ка животиње“. Тим прије што ни црногорске војводе не смијаху на Куче у отвореном боју ударити, памтећи добро како је турска Царевина тамо пролазила; није случајно Данило, за разлику од претходних експедиција на Пипере и Бјелопавлиће кад је у похари србских домова војску црногорску дрчно предводио, овај пут остао на Цетињу, као и свака полуинтелигентна кукавица слутећи да би се из Куча лако могао без главе вратити, али не знајући да би му боље било да ју је тад изгубио јер би му можда у Вјечности остала. Легион црногорски тајно су, под окриљем ноћи, у Куче увели несрећни Кучи који су се безумно обрадовали лажи ђаволској, од ђавола тражећи мир и Божју вјеру. И на те двери је у Србље ушао читав пакао, који је за мало времена – „у Бога је сахат сто година“ – прогутао све земље србске.
Наредба црногорској војсци од њиховога књаза, новога Ирода, ни то Кучи нису знали, била је: „Да се закоље и дијете у колијевку“; речено је и „удри Куча на Божју вјеру ако га другојаче уфатит не мо’ш“, јер „Кучи нијесу ришћани“ но „друговјерници“ и „најгори род љуцки“, да свети Божји храмови у Кучима „нијесу цркве, но џамије“, и да ће „грешан бит пред Богом и пред судом ко Куча не убије“ (зар је чудо што и данас Србе свуда бије ехо истога овога гласа?). Пребезумни апостоли црногорске зловијести за похару су изабрали Празник Светих Апостола Петра и Павла, да у крви славе Крсно име цетињских петровића – и у томе су бивши срби црногорске вјере започели, а они латинске и агарјанске само наставили сатанистичку традицију клања Срба на Православне Празнике. Црну црногорску славску литургију предводили су попови, најмање тројици злопоменика је остало записано име: „У клање мале ђеце најбоље се одликова поп Михајло Војводић из Црмнице“, који је „најпрви почео клат ђецу у колијевке“ и „закла троје, једно од три мјесеца“; „поп Стеван из Дупила заклао је једно мушко дијете од пола године мајци у крилу, те јој се синовља крв пролила на груди“; „војвода поп Ђуро Кусовац, који је био први до војводе Мирка, показа је јунаштво на једног сиромаа којега ‘не би из купуса изагна’; он бијаше доша војводи Мирку да се пожали на Дрекаловиће како га бију, зашто је од нејака браства; поп Ђуро му рече: ‘Примакни главу да видим јесу ли те били, али лажеш војводу Мирка’; он је сага главу да покаже ране, а поп Ђуро му је откиде једнијем маом, говорећи: ‘Неће те више бит!’“. У епској депеши, којом прелиминарно благовијести књазу о учинку своје литије кроз Куче, Мирко овако хвалу и благодарење узноси: „Богу фала и Петру светоме, кренух јутрос у зору бијелу и разредих твоје соколове; што смо кћели, то смо учињели, и педесет главах окинули“ (у записаном коначном билансу броји се да је од 243 посјечене кучке главе, 17 било војничкога узраста, а и оне „окинуте“ не на боју но на „божју вјеру“ црногорску).
Велико је и надумно чудо виђено тога дана у Кучима, толико да се „није могло вјероват својијема очима и разуму“, а и сами црногорци су се чудили понечему што никад прије нису гледали ни слушали: да глава одсјечена може говорити своме крвнику и кад на земљу падне, као Јока Пејова што је проговорила – попут Свечасне главе Претече и имењака његовог, и попут Свете заклане главе следбеника његовог Вукашина јасеновачког; да је „од ђетета зелен плам“ кад се у огањ баци – попут зелене боје Духа Светога, Који је са обезглављеним тијелима младенаца у огњу горио а није сагоријевао… Али, надасве су научили да је тврда она Ријеч Божја: „Моја је освета, Ја ћу вратити“ – касније су многи сами исповиједали: „Ми платисмо од Бога, да се не чује да је ко Богу тако плаћа“, али да „нитко нема право да нас жали, јер би згријешио Богу ко би нас жалио“.
Дакле, Кучи су као Православни Христијани поклани „на Божју вјеру“, на Правди Божјој, са својим свештеницима, под оптужбом да „нијесу ришћани“. Поклани су само зато што су били Срби и нису могли ни хтјели да постану црногорци. Поклани су у рату против Бога, јер Он је тога дана, као и у сваком злочину, био главна жртва – сви Његови у Кучима домови, што под Турцима свагда стојаху нетакнути у Слави, били су похарани, попаљени и порушени, понеки дом раба његових остао је цео; Он је био заклан у сваком крштеном, и понеком некрштеном, образу и подобију Свом којем су црногорци живот земни узели, Он 243 пута, нејаки раби Његови само по једном; Његова је глава на коље побадана, Његово тијело у огњеве и ублове бацано, паки и паки, као у доба славе првога дукљанина Diocletiana; Његов лик је из сваког храма изнесен, свијетло и свечесно знаменије Побједе Његове поново окрвављено, дотицано рукама скверноубиственим, и свако небоземно евхаристијско благо Литургије кучке и васељенске оскврњено и окрадено, да у класичној križarskoj традицији убудуће украшава museum, храм муза монтенегринских; а Он Сам, диван у Светитељу Своме Арсенију, свезан и поведен црногорскоме Ироду. Ово дјело су учиниле руке оних који су себе представљали као Православне Србе, а бијаху у ствари апостоли и вјерници нове вјере црногорске, оци и оснивачи nacije „из које изљегоше такви безбожници, каквије се не чује данас ни у једну вјеру на свијет“ – они за које је у последњем поглављу Писма казано: „Напољу су пси (…) и крвници (…) и сваки који воли и чини лаж“. И тако су Кучи, можда и не знајући у том часу, пострадали као раби Бога Истинога, за Крст Часни и Слободу златну. А сваки Христијанин који на Правди Божјој и у Вјери Православној пострада за Крст Часни и свештену Слободу „коју имамо у Христу Исусу“ – Мученик је, неубијени Свједок Те Правде и Те Вјере.
Скудоме човјечијем уму непојмљива је велика тајна безакоња. Не можемо знати како је светородна лоза његoшких Петровића постала смртородна отровна драча из које се гује изгнијездише; можемо само видјети у којем се пасу дегенерација збила и наслутити са које је стране зло догмизало – од светога Петра Цетињскога до владике Рада, и од честитога Станка Стијепова до Мирка и Данила, мали пад за род човјечији, али велика „побједа“ грађевинских радника великога архитекте свемира. Надам се да не пишем ово са мржњом или злурадошћу, него само са бестрасном жељом да се зна и не заборави. Јер ако ми и наша дјеца не будемо ово знали и памтили, ако изгубимо из вида како се постаје бивши србин и зашто је таквоме човјеку „боље било да се није ни родио“, и будемо ли наше поклане праоце и браћу и сестре из памјати истражили, остаћемо саучесници у злу. И зло се неће одвајати од нас до краја времена. (…)
@Прекодринац
Што се тиче тога чије расуђивање је истрошено и кога трѣба да буде срам – свако може видети ко је шта горе написао, па нѣка суди сам. Разговор крене пристојно и нормално, онда однѣкуд искочи хајван с надимком ТТ с ниподаштавањем умних способности Срба са десне стране Дрине и свѣх њихових жртава, а кад получи шамарчину, у помоћ му прискочи дични Прекодринац да га брани. И дабоме, одмах почне приписивати другима оно што сам чини. За разлику од вас двојице, ја ништа нѣсам генерализовао. Нити сам икад овдѣ почињао разговор с нѣким тако што ћу га називати наивчином, имбецилом, ћацијем/блокадером, издајником итсл. (што се послѣдњег тиче, Чипуљиће нѣ одвајам од Житорађе). Одговарао истом мѣром јесам, као и у овом случају. Можда си функционално нѣписмен, па нѣси у стању да схватиш оно што други каже, можда је обична подлост у питању, али то нѣје мој проблем.
Брате Евсевије,
Право кажеш: нѣ ваља копати по старим ранама. А ево, ни сам нѣси срцу одолѣо, па си све продубио причом о српском самоистрѣбљењу, на примѣру свог древног завичаја. И то је у реду. Нѣмам медицинско образовање, па нѣ знам бољи начин, до да свако лиже „своје“ ране, старајући се да нѣ поврѣђује „туђе“ – кад већ волѣмо да се међусобно дѣлимо по племенима и областима. Ово друго – нѣ поврѣђивати туђе – најчешће „заборављамо“. Још чешће заборављамо да из тога излази да се и у туђој кући, граду, области… морамо понашати смотрено и с уважавањем домаћина. За себе знам да се заиста трудим да нѣ будем такав, али умѣм да планем. Да је нѣко с ове стране Дрине онако нѣшто рѣкао на рачун Херцеговаца или кога год, слично бих реаговао, али у супротном правцу – то сам у другим приликама и чинио.
Нѣ сумњам да нас је Тависток добро проучио. Ипак би нам корисније било да су се око тога више потрудили домаћи стручњаци. Овако неустрашиво газимо ка још једном грађанском рату, а то нам може бити и послѣдње.
Брате Гремљавино, бре,
Ниси ме разумео, али не замерам ти, ни ја сам себе често не разумем.
То сам се ја шалијо, да не кажем иронисо (Сократов метод био је иронија, мој је шала): хтедох рећи да није наше ни да опраштамо (крвницима туђим) а ни да заборављамо зло. Ми смо овде на земљи у Школи познања добра и зла, што ће рећи да је наш задатак да зло (по)знамо, да га разликујемо и одвајамо од добра, и да себе одвајамо од њега. Не да га заборављамо.
Зло може да укине, то јест врати у небиће, и тако у заборав, забитије (оно што је иза бића), само Бог. Али то већ припада Есхатону, не времену – и ако покушамо да кажемо како ће се то збити, неминовно ћемо пасти у јерес.
Једино што знамо поуздано је да ће тек онога Дана кад Бог све облије Милошћу, и сви и всја буду помазани (Бог те мазо!), облити Милошћу, зло отићи у oblivio и бити заувек облитерисано.
До тад, једини начин да умањујемо зло у свету јесте да га умањујемо у себи, да не играмо дуге пинг-понг поене са злом него да враћамо добром за зло (винер!), и да доследно опраштамо дужницима својим.
Значи, овако као ја.
Премда, искрено, волео бих да сам много злопамтљивији него што јесам (барем као новоименовани Врховни јавни тужилац Народног Суда Србије Дана Тан код кога нема а-мнестије), али у питању су просто хардверска меморијска ограничења. А ваљда је то тако и Бог дао – да зло не чувамо на хард диску, него да нам буде само у радној меморији.