Три стуба српског идентитета су Светосавље, Косовски завет и искуство Јасеновца, односно претрпљеног геноцида. Они се међусобно допуњују, прожимају, и чине јединствену целину онога што нас чини Србима
Српски орао на згради Патријаршије у Београду (Фото: Tony Bowden/Википедија)
И во је рођен у Србији, али га то не чини Србином. Србин није безлични, бесловесни ентитет, проста физичка чињеница, већ етичка категорија. Србин се не постаје рођењем него на испиту врлина, рекао би Драгош Калајић. Бити искрени Србин у доба постмодернистичког распада свих животворних вредности и потенцијала, није ни мало једноставно, али, како би то сликовито рекао наш највећи песник:
„Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.“
У контексту ове Његошеве мисли, поставља се питање шта је то потребно за васкрсење кукавног Српства угашеног, који су то темељи, светионици који би осветлили пут насуканом српском броду. За разлику од народа из нашег окружења, ми немамо потребу да ликове из цртаних филмова имплементирамо у лажне књиге измишљене, националне историје. Ми немамо потребу за силовањем чињеница, за измишљањем упоришних тачака нашег идентитета или да путем кабловског Хистори канала, пласирамо анимације о измишљеним краљевима и њиховим невиђеним подвизима и освајањима.
Нама је већ све дато, ми само требамо да отворимо очи и пробудимо се из идеолошког кошмара у који смо упали формирањем двеју Југославија. Оне су се распале, али њихов трулежни смрад и даље трује наше нараштаје, у свим областима друштвеног живота. Од администрације и спорта, преко забаве и образовања, до политике и културе.
Српски повратак себи, водио би кроз обнову три темељна стуба српског идентитета. Та три стуба су Светосавље, Косовски завет и искуство Јасеновца, односно претрпљеног геноцида. Они се међусобно допуњују, прожимају, и чине јединствену целину онога што нас чини Србима.
Светосавље у најширем смислу, представља есенцију обнове наше државности, коју чини световни и духовни елемент, односно православни поглед на свет. Светосавље је српски израз опредељења за Христа, односно, хришћанство на српски начин, заокружени систем живљења, практично упутство за живот у Христу. Свети Сава је она права, истинска, Христом вођена Промена себе и света. Његов одлазак у манастир и напуштање царских двора и палата, представља симболични преображај, који ће трасирати пут свим највећим Србима и њиховим историјским подвизима. Светосавље је духовни устав српског народа, кроз чију призму ћемо посматрати све историјске и будуће догађаје везане за судбину нашег народа.
Косовски завет је израз заветног карактера нашег народа. Тај Завет је оно зрно, захваљујући коме смо опстали сто година, без државе и без цркве, од пада Смедерева, па до обнове Пећке патријаршије 1555. године.
Косовски завет је једини истински српски референдум, којим смо се определили за Небеско царство и вечност, одбацујући земаљско, пролазно и трулежно. На Косову смо ударили светосавски печат нашем националном духу и карактеру. Онакав си Србин како се односиш према Косову, говорио је владика Николај. Косово је мера свих ствари, српско огледало и заклетва свим будућим генерацијама Срба. Без Косова нема васкрсења српског рода и државе. Одрицање од Косова, није злочин само према нашој држави, народу и историји, него и према Духу Светоме, а знамо какве духовне последице повлачи огрешење о Светог духа.
У савременом контексту – у коме су нам сатанисти и њихови сателити, физички отели Косово – ова света земља може имати и додатну улогу стабилизатора за очување и јачање идентитета и саборности, јер свест о томе да су нам душмани отели темељну идентитетску тачку (у физичком смислу) може да пробуди свест о вечној борби за њено враћање. То би дакле, значило, да борба никад не престаје и да дух мора бити будан, чак и када је тело у дубоком сну.
Јасеновац и други логори из Другог светског рата важан су елемент нашег националног идентитета. Наш великан Жарко Видовић нарочито је истицао важност логорашког искуства у формирању српског карактера. С једне стране, Јасеновац је и упозорење шта ће се десити Србима уколико не формирају јаку националну државу која би била штит и брана националном опстанку. Јасеновац би требало да буде и тачка освешћивања Срба у дефинисању појма политичког непријатеља. Када се одбаци југословенска мрена и титоистичке подвале остаје гола чињеница да су Срби бацани у јаме само зато што су Срби. Тај злочин нису починили ванземаљци, него наши политички непријатељи, са којима смо ушли у заједничку државу и тиме још једном заклали све побијене у НДХ.
Владимир Димитријевић: Још једно србско сунце се угасило на земљи -поводом упокојења Жарка Видовића
У прилог описаној тези о три кључне тачке нашег идентитета, истакао бих и да је наш непријатељ дубоко свестан ове чињенице. Зато је на водећа места која се баве Косовом и Јасеновцем, поставио најгоре од Срба, само дно рајинског менталитета које кува жабу, одриче се Космета зарад флоскуле европског пута и упорно инсистира на умањењу броја убијених у НДХ.
Дакле, у процесу повратка себи, ми, Срби, немамо потребу да лажемо, крадемо, отимамо, измишљамо и снимамо научно-фантастичне секвенце за Хистори канал. Ми само треба да се вратимо на извор, одбацимо лажи и заблуде којима нас црвена, дубока држава трује више деценија, и поново постанемо заветни Срби.
Погледајте још
Categories: Гостинска соба
Поздрављам допринос дефинисању српског идентитета и објашњењу његове важности за опстанак Срба. Несумњиво је да су три стуба тог идентитета који су презентовани у тексту, можда и најважнији, мада ће неко сигурно пронаћи и друге градивне елементе.
Мада изгледа да су јасни сами по себи, ипак дубље промишљање може открити мање видљиве слојеве тог идентитета. Осврнимо се само на концепт заветa. Да ли су и зашто су Срби једини народ у Европи који се може назвати заветним? Зашто нпр Грци или Руси нису заветни народи? Да ли смо заветни зато што смо супротставили Отоманима на Косову пољу?
И други су се супротставили, нпр Угари или Власи али они нису заветни. Да ли бисмо били заветни да се све завршило (као што је и требало) Маричком битком и да Косовске битке није ни било? Да ли бисмо били заветни да смо били несумњиви а не Пирови победници, уместо што се по историјским чињеницама битка завршила нерешено, а по народном предању је чак био пораз који није одмах био видљив?
Косовски завет се формирао током стотина година после битке, што значи да није постојао непосредно пре битке и није одлука о супротстављању Отоманима донета на бази њега. Или можда јесте постојао (можда под другим именом) и Срби су у саму битку ушли већ као заветни народ? Како је то настао тај пре-косовски завет, зашто је настао и колико времена је било потребно да се он формира?
Један предуслов да се формира завет је дуг временски период и низ претходних генерација које су уграђивале по своју коцкицу да би се изградио сам завет, који ће опет постати камен темељац још веће грађевине, коју ћемо назвати српски идентитет. Да ли смо тог Видовдана (и одакле то име?) већ имали тај дуг период и генерације предака иза себе и пре себе?
Свакако да јесмо и то је главни разлог зашто смо једини заветни народ у Европи. Али то значи и да смо те претке осудили на заборав као да нису ни постојали. Нисмо свесни да имамо дуг и према њима а не само према својим потомцима.
Да ли су и они нешто допринели нама, њиховим потомцима, али и целокупној светској цивилизацији? Да ли је завет нешто прошло, чега се сећамо у својој историји или је то жива ствар, која се и данас изграђује, којој ћемо и ми дати свој печат за будуће генерације? И шта ће писати на том печату, ко смо ми, да би и они то предали још даљим потомцима? Заиста, ко смо ми, Срби?
“Ми, Срби, смо директни баштиници најстарије и највише европске цивилизације, културе, језика, митологије и писмености, староседеоци Европе и Балкана, примогени народ који је први примио хришћанство и учинио га светском религијом, чији језик је основа Санскрита и скоро свих европских језика, из чијег се окриља развила словенска и ведска цивилизација, која је изнедрила Александра и Хомера, Спартака и Диоклецијана, Константина и Јустинијана, Душана и Карађорђа, Светог Саву и Теслу. Ми смо народ косовског завета и јасеновачких новомученика, јунака са Цера, Чегра, Кошара и Кајмакчалана, који неизмерно дугује својим прецима а још више својим потомцима и чија је највећa мана да често нисмо свесни тога.”
Четврти стуб је ћирилица. Без четвртог стуба наша кућа нема стабилност. Људи су лијени, не само Срби, и иду линијом мањег отпора. Али ако се одрекнемо ћирилице, одричемо се вијекова свог постојања. Одричемо се себе и постајемо новосрби.
То најбоље знају Кинези и Грци. Па и Хиндуси, односно Индијци. Језик Хинди, ако се пише арапским словима се назива другим именом: Урду. Нешто слично се дешава кад се Србски текст напише латиницом. Гугл га препознаје као Хрватски. Понекад и Босански, па чак и Словеначки. Нећу елаборирати коријене наведених језика, јер би отишли предалеко Дакле, и Кинези, и Грци, и Индијци се љубоморно држе свог писма. Иако би било много лакше да пређу на латиницу. А и овако сви они морају знати латиницу. Из овог или оног разлога.
Не само да се морамо држати ћирилице, већ би постепено требало уводити елементе предвуковског језика и писма. Да се исцијелимо, да нам сломљена кичма прерасте. Ћопави и кљакави Вук нам је кројио језик према себи. Не само ћопав и кљакав, већ и значајно редукован. Да не кажем прост. Језик у сејф моду. Па и рачунари, кад се опораве, напуштају сејф мод. Мислим да је и нама вријеме за то.
Замислите да су Енглези имали свог Вука. Сад не би могли читати Шекспира. Негдје сам прочитао да је и било таквих покушаја, али и њима није било расправе. Само су их исмијали.
ПС
А ми своје најбоље ученике називамо вуковцима. Да ли им се тим називом ругамо? Да ли их сматрамо препаметним, односно непотребним? Боље речено недовољно глупим да се утопе у масу. Сјећам се ријечи једног школског другара, кога су након основне школе одбили на пријему у средњу полицијску школу. На питање зашто су га одбили, одговорио је: „Нисам био довољно глуп.“
Из дужно поштовање према полицијском послу, који би требао бити частан, и према већини полицајаца, за које претпостављам да су часни, поставићу једно питање:
Да ли је већина Срба довољно глупа, па се прима на наратив који нам сервирају?
Мој одговор би могао да гласи:
Мислим да није, али већину Срба нико ништа не пита!
Темељ Србског идентитета је :
ПАМЋЕЊЕ.
Са КОЛЕНО на КОЛЕНО.
Дана 24.04.1942 године хиљаду Срба је
сакупљено у Конц логору Земун.
Возом па бродом Дунавом до Мађарске па возом до Пољске луке Шчећин па бродом до Норвешке луке Берген.
Стигли Срби 13.06.1942 године.
Пар дана касније 30 км. од Бергена у Конц логору Улвен СТРЕЉАНО је ПРВИХ 27 Срба.
Лета 1946 године Норвешка Општина у којој су стрељани Срби је САХРАНИЛА свих 27 Срба на градском гробљу.
Сви су ПОПИСАНИ ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ И МЕСТОМ РОЂЕЊА.
Свих 27 Срба су Срби из ШУМАДИЈЕ.
На надгробној плочи је стајало на Норвешком језику :
ОВДЕ ПОЧИВАЈУ 27 „ЈУГОСЛОВЕНА“
СТРЕЉАНИХ У УЛВЕНУ 1942 ГОДИНЕ.
80 година после уз заједнички рад Норвешке Општине и Србске Амбасаде у Норвешкој и Срба је ПРВИ ПУТ ВРАЋЕН
СРБСКИ ИДЕНТИТЕТ 27 НЕВИНИХ СРБА ШУМАДИНАЦА СТРЕЉАНИХ 1942 ГОДИНЕ.
Постављена је НОВА надгобна плоча на Норвешком језику.
ОВДЕ ПОЧИВАЈУ 27 СРБА СТРЕЉАНИХ У УЛВЕНУ 1942 ГОДИНЕ.
Мајка Србија и Мајка Шумадија их ВЕЧНО
ПАМТИ као СРБЕ са ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ И СРБСКИМ ИДЕНТИТЕТОМ.
ВРАТИТИ СЕ НА СРБСКИ ИДЕНТИТЕТ.
ВРСТИТИ СЕ НА СРБСКИ КОРЕН.
СВЕ И СВИ.
У МАЈЦИ СРБИЈИ.
И СРБСКОМ СВЕТУ.
СРБСКИ ИДЕНТИТЕТ ЈЕ ДА СЕ ПАМТИ.
СА КОЛЕНА НА КОЛЕНО.
ВЕЧНО.
Да би неки народ опстао дуже времена на неком простору, неопходно је да има политички ослонац. Политичку творевину, државу, у којој је свој на своме. Да политичку елиту, носиоце власти чине припадници тог народа или да политичку елиту чине и припадници тог народа.
Ако нема политичког ослонца, државе у којој је свој на своме, да би народ опстао, неопходно је да неко или нешто преузме улогу чувара идентитета тог народа. У нашем случају, по краху српских земаља у XV вијеку, улогу чувара идентитета су преузели Српска Црква и светосавље. Да не би Српске Цркве и светосавља, да нису кроз све то вријеме док је српство грцало по страним завојевачима, чували и одржали националну свијест, ни Срба данас не би било.
У времену данашњем Срби, тачније део Срба има политички ослонац у двјема српским државама, Српској и Србији. Које је важно очувати, да остану српске јер обје су изложене разноразним опасним идејама кроз које се трасира пртина процесу расрбљавања, и у којима је пино посла на духовном, моралном и културном оздрављењу нације.
Мимо ове двије српске земље у времену данашњем, Срби и српство су на удару, истина негдје више, негдје мање, једини браник процесу расрбљавања су као и кроз историју Српска Црква као и стубови српског идендитета које је уважени госп. Крајишник добро детектовао.
Чујем доста често од разних Срба, од јавних личности, политичара до неких познаника, „ја добро познајем историју“. Обично након тога слиједи тирада кроз коју се да примјетити да је то добро заправо мршаво. Но колико год добро или мислили да добро познајемо националну историју, увијек је недовољно, и увијек ваља тежити да је, наравно колико нам вријеме допусти (а често допусти), боље упознамо.
Исто тако је и са стубовима српског идентитета, колико год учинили за њих, колико год познавали суштину и срж, или мислили да познајемо, светосавља, колико год имали спознаје о тој нашој најдубљој и никад зацијељној рани, том нашем Јасеновцу, недовољно је, увијек треба тежити више.
Умјесто да робујемо хедонизму, ниским поривима, лажним ужицима, можемо који пута скокнути до Доње Градине, до других српских стратишта из времена ендехазије, можемо обићи више наше светиње, које нам свједоче и који нас опомињу на минула времена, и на том нашем Косову и гдје год нас пут нанесе по српским земљама и шире.
Може се која написати, и о тим нашим стратиштима из времена ендехазије, не би шкодило ни овом порталу да је пренио који текст посвећен недавном подсјећању у Доњој Градини.
Јер ако родољубиви Срби неће држати и до те наше чемерне и тегобне историји и до тих стубова нашег идентитета, ко ће?
Питање српског идентитета је данас можда најважније питање које себи можемо да поставимо.Чињеница да је оно и данас актуелно, да се о њему и данас говори, сведочи о нашој трагичној задоцнелости и сметености, које нас много коштају већ преко сто година. Конбинација традиционалне српске лењости у довршавању ствари и екстремно неповољних политичко-историјских околности довела нас је до овог круцијалног знака питања које сабласно стоји испред нас. Ако се поштено погледамо у очи доћи ћемо до неких тешких и непријатних питања. На пример, да ли данашњи Срби личе на Србе од пре двеста година. Да ло личности, појмови, догађаји имају исто значење за нас и за нашег далеког претка. Од наше истинољубивости и мудрости зависи какве ћемо одговоре дати на ова питања. На жалост, моје мишљење је да смо ми, данашње генерације, у поређењу са нашим претцима, два различита света.Посматрано са становишта тога невидљивог српског идентитета, кога још нисмо дефинисали, али кога несвесно осећамо у нама, сасвим је јасно да је он био далеко јачи, израженији, учинковитији код генерација које су минуле, него код данашњих поколења. Измерими то најстрашнијим аршином, жртвовањем личног живота за општу народну ствар. Помислимо само на наша безбројна историјска страдања где је цвет овога народа свесно и добровољно жртвовао себе зарад општег добра, зарад државе и националне части, и успоредимо то са ситуацијом када нпр пада Српска Крајина а градски корзои и шеталишта по српским градовима раде пуном паром, или када славодобитно и поносно саопштавамо како је на актуелним протестима пала велика жртва јер је полицајац ударио шамар студенту. Ови примери ће некима бити банални, некима не, али они јасно илуструју разлику у менталитету и карактеру поколења.
Следећа дилема која произилази из описане ситуације је да ли елементи старог српског менталитета као што су Светосавље и Косовски завет могу бити схватљиви појмови народног обележја и за данашње Србе. Зауставите случајне пролазнике на улици и питајте их шта је Светосавље, добићете немуште и разнородне одговоре, сувопарне школске дефиниције без животне енергије. Биће ту много патоса, бусања, хвалисања али без дубине, без уверљивог саживљавањакоје се показује делима, а не речима.Занимљиво, овде се, боже ме сачувај, појављује лаж-патриотска поза као одлика идентитета савремених Срба. Питања и даље навиру, да ли се идентитетски образац може форматирати, прилагодити новом стању нације, како би га оно у новом облику примило и прихватило као нови покретачки принцип живота. Ако је одговор на ово питање негативан, ко ће онда одредити нове дефиниције идентитета, постулате који ће бити животодавни у даљњем историјском животу Срба.То су недоумице које могу решити само генијалне главе, или сложни колективни ум нове народне елите. Дозволите да дам пар својих, безначајних и скромних проблематизација у вези ове теме. Прва проблематизација тиче се одређивања Светосавља као нулте тачке српске историје. Неслажући се са овим скраћивањем српске историје, истичем наравно да је Свети Сава преломна тачк на дугом историјском путу Срба, наставак природног континуитета наше историје, у смеру напретка, јачања, цивилизовања, дакле Светосавље као квалитативни скок у смеру модернизовања народа и сврставања државе српскога народа у сам врх тога времена. Друга проблематизација тиче се схватања Косовског завета као стихијске и безглаве жртве, која би своју аналогију можда могла да нађе у поређењу са 27. мартом 1941. Косовски бој је водила модерна српска држава, са пуном свешћу о историјским околностима и политичким реалностима тога времена. Она га није водила тољагама и наелектрисаним масама, већ модерном, добро организованом војском са најбољим наоружањем. Рат је вођен када је морао да буде вођен, када је био неизбежан, са снагом која је могла да парира моћном непријатељу. Сви ови модерни аспекти су занемарени, ради магловите представе о о безглавом јуришу и слави силне погибије. Дакле, косовски бој је бој маленог земаљског царства, али царства уређеног, организованог, модерног, за спас тога царства, али у име вредности Небеског царства.
Све у свему може се рећи да српски народ иште решење ове тамне идентитетске недоумице. Решење мора бити реално, свима разумљиво,примењиво и за живот подстицајно, како би нас померило са мртве тачке на којој стојимо већ стотину година.
Као најауторитативнији теоретичар србског идентитета (на свету – Небеску Србију не рачунам), осећам се п(р)озваним да допуним и уточним овај амбициозни али недовољно прецизни покушај одреднице недокучивог бића србског.
Када се разматра идентитет, и конкретно „стубови идентитета“, морају се у првом реду имати у виду својства суштаствена (усиодис) народа као колективног бића, колективне личности (не својства акцидентална – попут Јасеновца нпр, без кога би Срби и даље могли бити и остати Срби, и да се није десио; иако, кад се десе, акциденције остају заувек особена својства, као ожиљак на телу нпр.).
А то су својства конститутивних онтолошких елемената народног бића:
духа народног
слова (логоса) народног
душе народа и
тела народног.
То јест, јединствена одликујућа својства, по којима се дотични народ разликује од свих других народа у васељени.
Дух народни је Вера. Конкретно у Срба, Права Вера, рођена из прехришћанске вере (чије трагове само Срби чувају у Слави, Бадњаку-Божићу, Видовдану…), а коју данас из милоште зовемо Светосављем јер ју је артикулисао Свети Сава, са основном намером да се Срби одвоје и заувек разликују од хришћанства лажног – од западне латинске (не)вере, и од источне атинске (не)вере (грко-фанарске, данас новокалендарске грчке, једнако јеретичке и апостатске); и да би се у тој Вери, као у неразрушивој тврђави, сачували од потопа кужног арабијског мора.
Слово народа србског је Епика (епос=логос=слово=реч). Еп укључује и подразумева не само народну појезију (ту Косовски завет, као један њен сегмент), него пре свега србски језик (и са њим србско Име).
Душа народа србског је Етика. Она укључује оригиналне концепте Образа, Соја, Чојства и Јунаштва, али и друге узвишене етичке обрасце присутне у епици и етосу („Срб је Христов, радује се смрти!“, „боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“, „јаој мене сада и довијека, ђе погубих од себе бољега“, „само ти, синко, ради свој посао“, „само Србину је сваки човек брат“ – Владика Николај…). Етос-етика и епика се преплићу и преливају једна у другу, као реч и дело.
Телесни аспект бића србског, у конкретном разматрању је физичка одредница – Политика; не материјално плотска политика (крв, тло, држава), него метафизичка координата небоземне геополитике и уранополитике: Изнад Истока и Запада. То подразумева: увек бити са незалазним Сунцем Правде (exSol Invictus), на овом крсту између Истока и Запада и Севера и Југа, као Божји уклин свету, и вечно обасјан тим Сунцем светлети Васељени као Град на Гори (Холму, Ар Магедону).
Без и једног од ова четири – у неразделном јединству у мисли, речи, срцу и на делу – нема србског тожд(ј)ества, нема Србина.
Свако ко је изгубио било шта од тога – било да је окрњио Веру, било да је заборавио Еп, било да је нарушио Етос, било да је сишао са Крста и приклонио се Истоку или Западу – више није Србин.
@Евсевије
Срб или Србин?
Да лије Евсевије Срб или Србин?
Хвала на одговору!
Евсевијево здравословље нас показатељно позива у окриље Видовићевог буквара о Духовној заједници – како је красно на @стањествари, ђе се Срб на Срба наслања, баш како дуб на дуба…
У Његоша је тајна Србског Битија и Суштог…
Јоште да додам, битијски је мени важно, свеколикост @стањествари, кроз писмена објављена, кроз промишљања и белоданост свих присутних, кроз осаборење које ја ништавни већ десетлеће сведочим, плете ону црвену, конопну нит, која је ПРЕДАЊСКА – зато и јесам овде, са свима Вама, ма колико се слагали, истоветили и дијаложили, ма колико се распињали на крсту неслагања, неувиђања, несклада и разуђености…
Још један стуб би додала, веома важан који нас је уназадио много…
Да Србин више не жени непријатеља. Нема на чему и други пут.
@Драган Славнић
Суштински, односно акривијски, Срб.
Мада, кад је опортуно (икономски оправдано), допуштам и Србин – ништа србско није ми страно, осим отпадништва.
А кад смо већ код идентитета, искористио бих прилику и да јавно опсујем Први Мај, Међународни Празник Рада (ко ће рећи реч против њега, ако не СтањеСтвари? једино земља, која се од муке затреса под Србима, али нежно – јер и она аутохтона зна да нема ко да је чује, тачније разуме).
Опсовао бих истовремено и државу која Празник слави (и држи Србе чврсто свезане за тита мртваца), и све државољубце који ту државу цене, бране, воле, сматрају својом и уздају се у њу, и све по списку који по првомајским уранцима широм Србије празник празнују (и тако исказују верност и поштовање Комунистичкој Интернационали која је празник увела, и потврђују припадност истом култу – култу жидомасонског сатанизма) – само да није грех прљати уста.
Момчило, апсолутно подржавам Ваш став да је српска Ћирилица и данас веома важан елемент српског идентитета. Нажалост, српска елита је српску Ћирилицу углавном пустила низ воду, укључујући САНУ и Матицу Српску. А. Вучићу и Милораду Додику је стало до српске Ћирилице као и до лањског снега,