Време је дошло да се вратимо једној интеграцији Савиног лика, јер је Свети Сава био интегрална личност, којој се не могу откидати поједини аспекти. Он мора поново постати она синтеза која је био и коју је проповедао
Свети Сава (Фото: Радио Источник)
Занимљиво је уочити, у крупним потезима, каква је мењања имао лик Светог Саве у духовном погледу. Величина сама собом доноси свестраност; јемство за горостасност једне личности је у томе, што је епохе историјске одржавају и тумаче и осветљавају према ономе што се зове „дух времена”.
У првој Немањићкој епохи Сава је био руководно начело. Самосталност коју је извојевао за цркву, значила је и културну самосталност. Чврсто спојени српска држава, српска црква и српски народ представљали су недељиво јединство. Сава је био, уз Немању, родоначелник српски и програм рада хришћанизовања.
У епоси у којој је започело све веће утицање византинско-грчко, на путу ка ромејско-српској империјалној унији, чији је највиши облик стремљење Душаново, основна мисао Савина није остала нетакнута. Спасени од Запада, Савини синови ишли су једној синтези са ромејством, којој се не могу предвидети последице.
Тек по слому империјалне замисли и под притиском нових господара, мисао Савина се оживотворује у духовној држави и духовном јединству Срба у патријаршији. Спаљивање моштију Савиних ужегло је пламен национализма и отпора духовног. Сава је онда био јемац за боље српске дане, утеха прошлости и нада будућности, првенствено национални лик, чије је спаљено тело било снага национална.
Док је био, у том времену трпљења, у предњи план био истакнут национални лик Савин, касније, у првим грађанским временима, под утицајем модерног Запада, у доба рационализма, настаје барокни Сава, школски патрон и просветитељ у либерално-буржоаском смислу. Примио је на себе улогу савременог хуманистичког просветитеља, заштитника школа које су биле рационалистичко – просветитељског духа. У крајевима српским који су тежили ослобођењу и уједињењу Српства, он је још чувао у себи и лик национални, помешан са ликом школског патрона – и тако мешовит стигао до у наше дане.
Један део грађанске интелигенције и данас га тумачи на свој начин”! Сава је лик толеранције и слободне мисли, носи девизу: „брат је мио које вере био”, при чему се заборавило да ова пословица има, данас ненаглашени, други део, допуну која гласи: „ако братски чини и поступа”.
Време је дошло да се вратимо једној интеграцији Савиног лика, јер је Свети Сава био интегрална личност, којој се не могу откидати поједини аспекти. Он мора поново постати она синтеза која је био и коју је проповедао; он мора, у наше дане, толико осетљиве по српски род, оживотворити пуну духовну самосталност, која нас једино и може одржати. Свети Сава има опет да добије ону пуноћу свог лика и да постане симболом времена у коме живимо: у коме не можемо тражити националну пуну снагу и духовну вредност без темеља Христовог, који црква чува и даје; у коме не можемо сачувати предано нам учење хришћанско без снажног осећања националног. Ту једину плодоносну спојеност може опет дати прави Савин лик, у пуноћи којом је он као историјска личност живео.
Извор: „Време”, недеља 28. 1. 1940, стр.13.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Пригодно – сматраћу да сам инспирисао објављивање овог слова својим коментаром (https://stanjestvari.com/2026/01/25/jovan-pjescic-obesmisljavanje-institucije-zastitnika-gradjana/#comment-208964). То јест, ако и уредник/ци СтСт нису свесни шлагворта, Дух дише и вуче невидљиве конце како само Он зна.
„Време је дошло да се вратимо једној интеграцији Савиног лика, јер је Свети Сава био интегрална личност, којој се не могу откидати поједини аспекти. Он мора поново постати она синтеза која је био.“
Гледајући му лик-(л)икону фрескосликану за живота, шта видимо?
Tonsura romana на најсветијој србској глави, шта нам казује?
Источноромејска одежда на најсветијем србском телу, шта нам казује?
Шта него да смо ми, благодарећи Богу и Саву, легитимни наследници и једног и другог палог Васељенског царства, које је изјела латино-франачка и грчка рђа. Што је легитимно, јер су наши Преци оба и основали (а, ако ћемо право, и последњи цареви оба царства у паду су били наши – Јулије Непот Далмош, и Коста Драгаш).
Зато се и папе римске и папе фанарске толико грче и напињу да целом свету демонстрирају свој легитимитет и дигнитет – сматрају да је доказ ако га уверљиво одглуме. И да ће ако нас нестане њихов легитимитет и заиста бити неоспоран.
А то што смо недостојни, и што више немамо ни јерарха, ни цара ни главара на земљи, и то што нас заправо више нема, то је друга прича. Али то нас не спречава да се – знајући ко смо и ко је Саво – поклонимо свецелом његовом лику, вечној икони србског јестатства. Лику народа царског, народа који се царства земаљског одрекао Царства Небеског ради.