Делује да господин Зоран Пашалић у својим зрелим годинама не обавља функцију Заштитника грађана ни на корист обичног човека, ни на корист српског друштва, што је велика штета
Заштитник грађана је институција настала у нордијским земљама, која се показала као релативно добра, те се проширила на већину држава света. Ова институција неретко може да помогне појединцима, породицама па и институцијама, тј. да неке проблематичне ситуације у српском друштву релативно брзо и квалитетно реши.
У Србији је као Заштитник грађана од стране Скупштине Републике Србије 2017. године изабран Зоран Пашалић, бивши прекршајни судија, да би други пут поново био изабран 2023. године. И поред тога што члан 6 став 2. Закона о Заштитнику грађана предвиђа немогућност поновног избора на ову функцију, делује да је управо због господина Пашалића унет члан 48. истог закона[1] којим му је суштински омогућен поновни мандат.
Господин Пашалић има око 68 година[2], мандат Заштитнику траје осам година, те би исти могао обављати ову функцију до своје 75. године.[3]
Зоран Пашалић прима плату у висини плате председника Уставног суда Републике Србије, а на основу доступних података[4], реч је о износу од око 940 000 динара месечно, при чему није јасно да ли је реч о нето или о бруто износу.
Зоран Пашалић (Фото: Медија центар Београд)
Чини се да се последњих неколико година Пашалић својски труди да не ради посао за који му порески обвезници исплаћују зараду. Уместо да користи своје искуство и зреле године – кад се неретко појединци плаше још једино сусрета са Богом, супротно томе он као да се плаши да, не дај Боже, не наљути извршну власт или страни фактор и прилично се труди да не ради свој посао.
Уместо да користи своја овлашћења да посредује, да даје савете и мишљења из своје надлежности и тако делује превентивно, па чак и у неким случајевима ублажи тензије које постоје у друштву, чини се да он ради све супротно. Најилустративнији пример тога јесте потпуно сулуди предлог Зорана Пашалића у виду нацрта Закона о изменама и допунама Закона о јавном реду и миру којим се, између осталог, предлаже увођење прекршајне одговорности „уколико се непристојним и дрским понашањем нарушава јавни ред и мир или се вређа морал грађана на јавном месту или на друштвеној мрежи.“ Независно да ли је он овде проточни бојлер који је туђ предлог потписао као свој или је ово његова креација, овакав предлог може бити или производ злонамерности или господин Пашалић благе везе са стварношћу нема. Довољно је бацити поглед на стање у Великој Британији, перјаници тоталитаризма, где власт хапси а судови осуђују на казне затвора људе за критичке коментаре (који не садрже претње) на друштвеним мрежама према власти и њеним политикама (попут неконтролисаних миграција итсл.), па да и обичном човеку буде све јасно.[5]
Извор: N1
Проблематично је и то што се на интернет страници Заштитника грађана не могу видети сви епилози поступака, те се не могу видети ни све препоруке упућене државним органима, иако је Заштитник грађана у законској обавези да их објави. Ово посебно важи за случајеве који изазивају медијско интересовање и друштвену узнемиреност, а које је Заштитник грађана наводно покренуо. Иако је снага Заштитника грађана у његовој флексибилности, а циљ помоћи обичном човеку јесте да се суштински помогне по могућству без стварања сувишне папирологије, постоје неки поступци у којима је нужно издати и објавити препоруке и епилоге тих поступака. Уколико се то не чини ствара се осећај да институције не раде, што даље узрокује осећај безнадежности и беспомоћности код обичног човека.
Упитно је и што Пашалић у другом мандату није изабрао ниједног заменика себи као Заштитнику грађана. Суштински заменик Заштитника грађана није државни службеник и самом Заштитнику грађана може бити ваљана помоћ, јер је неретко потребно да неко из канцеларије Заштитника оде по Србији и разговара са учесницима неког поступка или преузме да води одређене пројектe.[6] Да ли је неименовање заменика проузроковано жељом да се уштеди у буџету Србије или нешто друго, нека читаоци сами процене.
Извор: ombudsman.rs
Све у свему, делује да господин Пашалић у својим зрелим годинама не обавља функцију Заштитника грађана ни на корист обичног човека, ни на корист српског друштва, што је велика штета. Није добро када човека поједе, тј. умртви функција, јер се тако обесмишљавају институције и слаби систем. Поред тога, смањује се шанса да човек уради нешто добро, како би прикупио коју главицу лука више за разговор са Оним који надзире све институције.
[1] Члан 48. гласи: „Заштитник грађана и заменици Заштитника грађана који су изабрани према одредбама Закона о Заштитнику грађана (Сл. гласник РС, бр. 79/05 и 54/07) настављају да врше функције до истека мандата на које су изабрани, са могућношћу да буду поново изабрани на исте функције у складу са одредбама овог закона.“
[2] https://www.ombudsman.rs/index.php/o-nama/zastitnik-gradjana
[3] Члан 66 у ставу 2 Закона о судијама предвиђа следеће: „Радни век судије навршава се кад судија наврши 65 година живота, изузев судије Врховног суда који може обављати судијску функцију до навршења 67 година живота.“ Члан 24. Закона о јавном бележништву предвиђа да делатност јавног бележника престаје када наврши 67 година живота, a исто је предвиђено и за јавне извршитеље у члану 486 став 2 Закона о извршењу и обезбеђењу.
[4] https://n1info.rs/vesti/doskorasnja-predsednica-ustavnog-suda-imala-platu-vecu-od-milion-dinara/
[5] Током 2020. године када је режим безумног Ђукановића свим силама покушавао да угуши литије и отпор СПЦ-а и народа отимању светиња, у великој мери је прогон обичних људи вршен баш преко наводних прекршаја у виду ,,грубог вређања“ неког од тадашњих функционера.
https://www.in4s.net/policijska-drzava-prekrsajni-postupak-zbog-uvredljivog-komentara-upucenom-veselinu-veljovicu/
[6] Примера ради, нека породица са дететом које има неке потешкоће дође у проблем са неком школом, па је често разговор са родитељима и представницима школе много учинковитији, него претерано дописивање.
Categories: Гостинска соба
Институција ткзв. Заштитник грађана је
ОБЕСМИШЉЕНА истог дана 2007 године када је ткзв. Основана. ( читај копирана као северно-протестанска-скандинавска Краљевска агенција за заштиту „грађана протестаната“ имена „ОМБУДСМАН“ ).
У периоду од 2004 до 2012 године власт
ДС и Председника Бориса Тадића у ДВА узастопна мандата је 8 година извршавала
СИЛОВАЊЕ Мајке Србије „копирајући“ ткзв. СВЕ „демократске друштвене моделе и системе управљања безидентитетским грађанима“ које су ДОЛАЗИЛЕ из
НИРВАНЕ ТРИ ПРОТЕСТАНСКЕ СКАНДИНАВСКЕ КРАЉЕВСКЕ ДЕМОНКРАТИЈЕ.
Једној од ТРИ у задње време не полази за ОМБУДСМАНСКОМ руком да ЗАШТИТИ своје КОЛОНИЈАЛНЕ ЗМРЗНУТЕ ИНУИТ ГРАЂАНЕ од стране ИМПЕРИЈАЛНИХ АГРЕСИВНИХ КАУБОЈ ГРАЂАНА.
Друге ДВЕ су на РЕДУ ‘ома очас чим КАУБОЈИ среде прво ЗЕЛЕНЕ ЗЕМЉЕ ИНУИТ РЕЗЕРВАТ ГРАЂАНА по СТАРОМ добром рецепту „заштите СТАРОСЕДИЛАЦА грађана са ЛУКОМ и СТРЕЛОМ“ на ДИВЉЕМ СЛОБОДНОМ ЗАПАДУ.
Због њихових „ИНУИТ грађана“ који живе
не заштићено БЛИЗУ ЗЕМЉЕ РОДИНЕ.
Заштите РАДИ.
Стара Србска Народна Пословица каже :
Видела ЖАБА да се КОЊИ кују, па и ОНА
дигла НОГУ.
Први ткзв. Заштитник безимених грађана
„у Србији“ је био Грађанин Саша Јанковић.
У ДВА мандата. До 2017 године.
Оснива ПСГ. ( Покрет слободних грађана ).
За 10 година рада на „заштити грађана“
Саша Јанковић је закључио да у Србији има МНОГО НЕ СЛОБОДНИХ грађана.
То је био ЈЕДИНИ разлог за оснивање ПСГ.
Зато се и кандидовао за Председника Србије на изборима 2017 године.
НЕ СЛОБОДНИ грађани Србије нису га
ИЗАБРАЛИ.
СЛОБОДНО.
Разлог је ЈЕДИНИ и ЈЕДНОСТАВАН.
ОН ( е мој Саша ) није за 10 година рада на ткзв. Заштити „Грађана“ ВИДЕО И УВИДЕО
да у Србији ИМА СРБА И СРБКИЊА.
А НЕ БЕЗИДЕНТИТЕТСКИХ ГРАЂАНА.
СВЕТСКИХ А НАШИХ.
Саше Јанковића више НИГДЕ НЕМА.
Да НАС штити или води. Грађански или слободно.
Следећи Председник ( 2017 ) ПСГ је био
ГЛУМАЦ Сергеј Трифуновић.
ГРАЂАНИН. Заљубљеник у МОРЕ Геноцидне Грозне Њихове.
БАЛКАНСКИ А НАШ.
ОМБУДСМАН илити по СРБСКИ заштитник грађана у Србији није ПОТРЕБАН.
ПОТРЕБАН је ЗАШТИТНИК СРБА И СРБКИЊА У СРБИЈИ.
Од стране ПРЕСЛОБОДНИХ БЕЗИДЕНТИТЕТСКИХ ГРАЏАНЕРА
„у Србији“.
Који раде да ОСЛОБОДЕ Србе и Србкиње од ИДЕНТИТЕТА Србског и да их ПРЕВЕДУ у БЕЗИДЕНТИТЕТСКУ НИРВАНУ
ГРАЏАНЕРА да КОНАЧНО и ОНИ постану
СЛОБОДНИ од ПАМЕТИ и ЗДРАВОГ РАЗУМА као што су ОНИ ТО још од 1945 године.
ЦРВЕНИ ГРАЏАНЕРИ. Тада.
ЖУТИ ГРАЏАНЕРИ. Сада.
БОЈЕ мењају.
ГРАЏАНЕРИ остају.
Заштитници ЗЛОБОДЕ „у Србији“.
И ЗЛОБОДЕ Срба и Србкиња у
СУСЈЕДСТВУ И КОМШИЛУКУ.
Још од 1945 године.
И да не знаш ништа о политици, ништа – да те брани од властите политике један ОМБУДСМАН – па све ти је јасно.
Функција са тако скарадним именом, није функција него презерватив власти, у најширем (не оном народном) смислу те речи.
Ом Будс Ман.
Српска задруго, посела и прела, војско за коју су и непријатељи и пријатељи рекли да су војсковође и војска браћа и поред чина и статуса, стари обичаји, где се кнез на устоличавању имао ошинути шамарчином, да се не уобрази и одметне од народа – традицијо: добила си омбудсмана.
Ко је тај човек, шта он ради, шта не ради, ко га је поставио, ко га скида – ја не морам да слушам.
Носите ту сподобу од функције у војни музеј. Поменуло се не повратило се.
MOLITVA FRANSOA VIJONA Dok se jos zemlja okreće, dok je još jarko svjetlo, Gospode, daj ti svakome ono čega nema: Mudracu daj glavu, plašljivcu konja, daj sretnom novac… I ne zaboravi na mene. Dok se još Zemlja okreće, – Gospode – tvoja je vlast! – Daj častohlepnom da se nauživa vlasti, daj predah darežljivom do kraja dana, Kainu daj pokajanje… I ne zaboravi na mene. Ja znam: ti sve možeš i vjerujem u tvoju mudrost, ko što vjeruje mrtav vojnik da će živjeti u raju, kao što vjeruje svako uho tvojim tihim riječima, kao što vjerujemo i mi sami bez obzira što činili! Gospode, moj Bože, zelenooki moj! Dok se još zemlja okreće, a čudno je to i njoj, dok je još vremena i vatre, daj svakom po malo… I ne zaboravi na mene.
Izvor sadržaja (obavezno navesti): https://balasevic.in.rs/bulat-okudzava-molitva-fransoa-vijona-tekst-video/
Ниједна функција не може потрајати, уколико није у функцији власти. А ова, уз то, постоји само зато што тако раде на западу. То никад није имало и неће имати везе са правом, још мање са правдом. Чему уопште правосудни систем државе, уз који постоји и некакав заштитниг грађана? Уз то формални.
Али зар није све фол и формално? Тренутно свим институцијама и јавним предузећима и службама у Србији је само једна ствар битна. Само постојање те институције и запослење у њој. Зато негативна селекција цвета.
Година 2007-2026. у Србији оба заштитника „грађана“ или титоистичких буржуја су наследни титоисти и земљаци доглавника Ендехазије Ивића Антина Пашалића 1960. из Шујице.
Прави аљековци.
Да је Пашалић изузетак, писање о његовој личности имало би нѣког смисла. Овако… Добисмо опис типичног примѣрка на српској њиви убѣдљиво најраширеније биљке (кукољ?), чија се бројчаност већ мѣри милионима. Човѣк се једноставно, као и ти милиони, бори за Царство земаљско, и најбоље што умѣ служи једном од највећих идола саврѣмености: Златној Крави Музари, познатијој као Држава.
Давне 2017. године бѣјах на пријему код Пашалића: да му се пожалим на понашање градских власти, које су одбијале да одговоре на иницијативу нашег и још 20-ак других удружења грађана. Манир нѣје био нов, изумѣли су га још „жути“ нѣгдѣ 2010. године, али су тек њихови наслѣдници успѣли да га изведу до краја: на ваш захтѣв, иницијативу или шта год то било „забораве“, ћушну то у нѣки запећак, на све упите тѣм поводом се оглушују или се праве луди, врѣме пролази – и појео вук магарца. Нѣсмо ни први ни послѣдњи који су то доживѣели, али смо први који су о томе јавно, јасно и гласно проговорили. Још увѣк је било опозиционих новина, понѣке нѣзависне локалне телевизије (ускоро ће их власт све до једне уништити) па смо рѣшили да цѣо случај што гласније раструбимо, зато што се тако охоло нѣсу понашале ни кадије према хришћанским поданицима у покојној Отоманској царевини.
Наравно да сам још тада знао да Пашалић нѣће ни прстом мрднути (као што и нѣје, а још мање поводом нашег указивања на противзаконите поступке у истом случају особа А. В. и тадашњег шефа његовог кабинета Н. С.), али сам знао да морам искористити све постојеће могућности у тражењу своје правице, уколико желим заслужити право да о свему томе говорим без длаке на језику.
Све досад речено је нѣбитно и завѣјано вѣтром заборава. Битно је држање осталих учесника цѣле приче. Зато што је донѣло своје богате плодове, којима се данас сви наслађујемо.
Осталих 20-ак удружења, подржавших нашу иницијативу потписом, нѣсу нам се придружила у прозивању надлѣжних. Заиста им никад нѣсам замѣрио тај кукавичлук: било је међу њима, између осталих, параплегичара, ратних војних инвалида и таква прозивка би их лишила и оне цркавице коју за свој рад добијају из градске касе. Наше удружење је, пак још од 2013. прѣстало да учествује у икаквим конкурсима и другим циркусима власти: оне су за све пројекте којим се прѣдвиђају озбиљнија срѣдства зарад ефикаснијег пљачкања буџета већ почеле оснивати „своја“ удружења. Ми смо свој рад од самог почетка финансирали углавном из сопственог џепа.
Већина крупних медија нашу иницијативу нѣје ни поменула или, уколико би то и учинила, нѣје ни покушала чути нашу страну приче. Од дневних листова једини изузетак је био лист Danas, али ни њихов новинар, ваљда због силне писмености, нѣје умѣо вѣрно прѣнѣти оно што смо му рѣкли. Један од рѣтких портала који нас је тада подржао прѣношењем наших текстова, било је и СтСт.
Ниједан од одборника, посланика, одборника тзв. патриотских странака, иначе велегласних у изношењу својих родољубивих сматрања, нѣје нас удостојио свог присуства на презентацији пројекта, нити су – иначе врло ревносни у потписивању свакојаких апела и петиција – у књизи утисака оставили свој потпис. Али да, те петиције је покретала „елита“, нашу иницијативу је ипак покренула ситна боранија. Тадашњем посланику Двери кућа се налази нѣпуних 300 метара од мѣста гдѣ је била презентација, одборнику исте странке, коме сам се и обраћао поводом читаве приче, стан је још ближе. Само годину касније са смѣшком сам читао „отворено писмо“ поменутог посланика, у коме он вапијаше и ридаше гласом громким а скрушенијем, у тону пророка Јеремије, због, авај, додѣле ордена Светог Саве богоборцу и узурпатору, А. В. нѣчастивѣјшему. Нѣсам реаговао. О политичким покојницима све најбоље.
Зачудо, било је на презентацији пар прѣдставника нѣких проевропских странака, али они се нѣ рачунају. Чујем да су листом издајници. А и сам се у послѣдње врѣме осѣћам нѣкако усташасто.
За више од три мѣсеца, колико је пројекат био изложен, у књизи утисака се нашло округло 100 потписа, рачунајући и оне дѣчје, праћених жврљотинама – производима маште њихових паметних главица. Све то у граду од готово 100.000 становника.
Ниједан од градских свештеника се такође нѣје појавио, ни на презентацији ни касније, иако су уредно добили позивнице, а парохијски дом им се налази буквално на 20 метара од мѣста догађања. Била су два сеоска свештеника из других општина, којима никакве позивнице нѣсу трѣбале.
Надлѣжни владика, по угледу на свѣтовне власти, нѣје нам одговорио. Додуше, чуо сам од једног свештеника да се њему пројекат свиђа али, ето, мѣсто гдѣ трѣба да се постави нѣ припада Цркви, а он не би да се качи с оним коме ће ускоро с осталим владикама додѣлити већ поменути орден, пошто је Он на истом мѣсту планирао нѣшто друго. Одговор ме нѣје задовољио. Нѣсмо ми практично укинули личне састанке, већ саме владике. На писмено обраћање очекујем писмени одговор.
Правници и адвокати којима се обраћах за савѣт, савѣтоваху ме да нѣ таласам ни с каквим пријавама, јер власти, правно гледано, и нѣсу баш толико кршиле законе, колико су их заобилазиле. Хвала им. Јесте да кажу како сам тврдоглав као мазга, но самоубица ипак нѣсам.
Културна чаршија је културно ћутала.
Менѣ се врѣменом све више чинило да о нѣкаквом малом стаду у Срба нѣма ни говора. Има, ваљда, само усамљених овчица, заузетих свака својом скромном испашом. Можда грѣшим, ал ја сам таквог дојма.
Чему ова причетина? Па да вам честитам празник, другови светосавци. Данас је Савиндан, а пројекат о коме причах био је подизање првог српског споменика Светом Сави (онај пред његовим храмом у Бѣограду је поклон руског вајара Вјачеслава Кликова). И подигнут је, али у једном селу. Са благословом поменутог владике.
Још једна мала, језичка опаска (ко о чему, баба о уштипцима, а Гремлин – о језику).
Најпрѣ аутор, а за њим и сви досадашњи коментатори редом помињу функције и функционере.
Када је Тито долазио на власт, он и његове присталице су говориле старинским рѣчником о дужностима: на дужност министра постављен је овај, на дужност директора ће доћи онај… Имате по јутјубу снимке из првих поратних година, па провѣрите сами, ако вас мрзи да читате.
Чим су се учврстили на власти, комунисти су сва јавна гласила прѣплавили појмовима који нѣ значе ништа. Тако да у наше дане нико нѣ зна ни за какву дужност. Сви врше нѣке функције. Дужност је сачувана једино скривена у скраћеници ВД.
Ето како рѣчи застарѣвају, а народу се постепено мѣња свѣст. О осталим аспектима, континуитетима и осталим артифицијелностима могао бих до слѣдећег Божића, али поштедѣћу вас тога. Нѣ испирају нама мозак – то увѣк чине другима.
@Гремлин
Хвала на коментарима, а поготово истицању разлике између функције и дужности, које нисам био свестан. Је л’ бих могао да Вас замолим да напишете и о осталим аспектима, континуитетима и осталим артифицијелностима? Значило би.
@Гремлин
за нас са црно-белим пријемницима молба за доставу о којем времену/граду/селу је реч, остало ће н’м се већ касти само. И веза на чланак са СтСт завршиће пос’о (достављачки).
@Aутор
Ако мислите да сам с „аспектима, континуитетима и осталим артифицијелностима“ циљао конкретно на нѣшто у Вашем тексту – грѣшите. Примѣдбу о „функцијама“ сте, чини ми се, правилно схватили, а иначе пишете јасним и чистим новинарским стилом, српски, нѣма се ту шта закерати. У брзини се вѣроватно ја нѣсам довољно тачно изразио, својим додатком хтѣдох да кажем како је наш јавни простор толико загађен туђим, празњикавим изразима да често нѣсмо свѣсни колико то све нѣ само што разара језик, него уједно с тѣм срозава јавну расправу до баналности, а наш умни опсег сужава и ограничава по мери „инжењера“. О томе бих заиста могао причати до бесконачности, да нѣ зазирем од мисли да тиме само гњавим људе:-)
Кад већ поменух артифицијелност, сѣтих се једног давног примѣра из књижице (чини ми се) језикослова Бранка Вуковића. Говорећи о нашим језичким бољкама, он наводи примѣр исказа једног радио-водитеља:
„Урбани амбијент је артифицијелна креација“.
У цѣлој рѣченици, српска је само речца „је“. Већина српскојезичних људи ће на такву изјаву само слегнути раменима или помислити како прѣд собом има нѣког страшно умног момка. Зато што, колико год се ти изрази вртѣли у јавном простору, већина људи о њима има врло мутну прѣдставу, пошто су то рѣчи с туђим корѣном и просѣчан слушалац/читалац их ни са чѣм у свѣсти нѣ може повезати. Кад се, међутѣм, дата рѣченица „прѣведе“ на српски:
„Градска срѣдина је вѣштачка творевина“
и највећем слѣпцу је јасно да прѣд собом има блесана који људе око себе убѣђује да је млѣко бѣло: Ето, опет се распричах:-)
@Читалац/достављач
Град је Краљево, а село Грачац код Врњачке Бање. На СтСт имте пар чланака из врѣмена док је борба трајала, а на слѣдећој повезници најпоштенији, врло информативан чланак о томе како се благодарећи братској слози ипак све лѣпо завршило откривањем споменика у Грачацу, па још усрѣд злогуке короне: https://sloven.org.rs/srb/?p=19284
Мислим да је умѣсно да на овом мѣсту обратим пажњу и на творца споменика – можда најдаровитијег српског вајара млађег поколѣња, који се у цѣлој причи најмање чуо, што нѣје правично. Овдѣ у склопу још једног чланка имате његову кратку изјаву (око 4 мин) за РТВ Врњачка Бања: https://sloven.org.rs/srb/?p=15766
„Велики“ медији, на челу са „јавним сервисом“, врѣди ли напомињати – о свему нѣсу зуцнули ни рѣчи.
Праштајте на многоглагољивости.
Брате Гремљавино,
На многоглагољивости праштам великодушно (као и увек), ал на овом вала не:
„Урбани амбијент је артифицијелна креација“.
У цѣлој рѣченици, српска је само речца „је“.
Urbs: уважени колега Петар Скок стидљиво каже да је урбс „можда“ од врба.
Ја тврдим да није можда него сигурно. То је Врбас, а урбанизовати значи оградити настамбу – плотом, а плот је плетен врбом, јербо се она најбоље увр(б)ће – и тако заградити град. То је и наше вр(б)т.
А и врбовати – завр(б)тети неком памет, заврбовати га за свој град.
Ambiens: од ambi + eo.
Ambi/ambo је од, кажу колеге, санскртског уба, што значи „both“. Ја би ипак реко да је то од нашког оба (амби – около, укруг, у оба смера).
Eo, ire = ићи.
Сви, али ипак понајбоље Срби, знају шта значи оно латинско: Romani ite domum! (Нашки аналошки, савремени би Срби рекли: Амери, ите у три…тачке!“)
Artificialis: од ars, што је наше рс.
Нећу елаборирати и доказивати, јер би нас одвело предалеко, најмање до республике, и даље. Али сродно је и наше арно, од чега је и арета…па је оном ко има рса, довољно.
Creatio: од creare, од корена ker-, градити.
Ко се овог одриче, тај би се одрекао и тонзуре са свете главе Светог Саве.
Тај је спреман да осиромаши (=убог-аљи) Србство, само да би испао Велики Србин у друштву.
То јест, тај је нешто као Нечестивјејши, у духовној димензији – што Србија сиромашнија, он богатији.
Ево поново фонетских доскочица из пера доконог @Евсевија. Фонетске везе и релације некада могу бити занимљиве, чак просветљујуће, али су чешће неутемељене у озбиљнијој етимолошкој анализи, и као такве су неозбиљне. Познати пример од Симе Милутиновића Сарајлије је следећи – Мухамед је име које долази од две речи, муха и мед!
Вук Караџић Симу назива „лудим човеком“ који је вазда у екстази, па и он сам (Сима) говори о свом »безумију« и »махнитости« да код њега нема равнотеже у духу. Итд.
Иначе, поред мухе и меда, Сима је имао још бисерних примера: Србин долази од »Сербиш у Вавилоније ријеке«; Саконтала је: закон дала, Церберос, Керверос: Крварош; Морлак: онај који лако сноси море. Немачког преводиоца србских песама Герхарда уверио је да сви римски песници носе србска имена која су само писари и писци искварили, и чак да и у Србији има Герхарда, само се зову Ђеро…
Ово не кажем ја него је написао Јован Скерлић.
Ако ћемо право, @Евсевије је овде, по асоцијацији, у фином друштву, али то нимало не оправдава његове наивне фонетске акробације. Напротив. Али, да је жив и здрав, па да нас опет разоноди, по могућности нешто елоквентније и на неку другу тему.