Политичари на сличан начин као и певачи „интерпретирају песму“ која је већ написана и компонована. Истовремено, функција политичара-тоталитараца је да заокупе народ нечим што ће привући пажњу већине

Драган Крстић, 2003-2004. године (Фото: Приватна архива/Стела поларе)

27. VII 1976. На Новом гробљу, које је сада постало елитно, па представља неку врсту привилегије, има места само за политичаре и забављаче, а за све остале је затворено. Једначење тих двају, у ранијој традицији различитих, категорија људи (покојника), представља општи феномен наше цивилизације, углавном због великог појављивања једне и друге категорије људи у средствима масовних комуникација. И само појављивање у масовним гласилима, независно од садржаја са којима се иступа пред јавност, довољно је да учини личности општепознатим, а затим и репрезентима друштва, што доноси и друге повластице.

У комунистичким друштвима исти процеси су нешто хипертрофиранији због општих ограничења која су наметнута преосталој популацији. И процеси једначења тих двају група су такође убрзани због сличности њихових улога. Политичари у тоталитарним системима имају првостепено забављачку улогу. Они на сличан начин као и певачи, на пример, „интерпретирају песму“ која је већ написана и компонована. Истовремено, функција политичара-тоталитараца је да заокупе народ нечим што ће привући пажњу већине у популацији, која тада „проводи време“, по могућству безбрижно, слично као на некој приредби.

***

Јуче, прекјуче, кад ли, сахрањене су две певачице и један музикант. Погинули су у саобраћајној несрећи, која обично наилази ненајављено, нејасно, као судбина. Претпостављам да су то били добри људи, нека им је миран покој, и нека ми буде опроштено што их спомињем у овом контексту. Ипак се мора констатовати да постоје многи људи подједнако часни и добри, за које „нема места“ на Новом гробљу, а да су та места одмах нађена за људе чији иступи спадају у масовну потрошњу.

Трагедија која их је задесила на путу продужавала се све до њихове сахране. Испало је да је то њихов последњи „шоу“ (show), на коме је било неколико хиљада посматрача, више вероватно но што су имали на било којој својој приредби „уживо“ – откинула ми се та реч, надам се да нисам испао саркастичан према покојницима, већ према оној силној маси света и свима нама преосталима. Осим свега другог, смрт и сахрана представљају тренутке интиме, која је права само у ближој околини покојника, а све остало спада у спектакл и глуму. Ниједан смртник то не заслужује. Било је нечег понижавајућег за све нас у тој општој пометњи критеријума и вредности. Ништа не мења на ствари што се сличне, и још горе ствари дешавају у „великом“ и „напредном“ свету. Ма како удаљене и прерушене, овакве сличности још једном указују на притајену, скривену сличност, нарочито у „прогресу“, између комунизма и великог капитала, који је такође „интернационалан“.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1976-77, Балканија, Нови Сад

Categories: Гостинска соба

Tags: Драган Крстић, естрада, певачи, политичари