Жарко Видовић: Од Косова ти више ниси Србин по рођењу него по опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско

Име „Косово“ добија сасвим ново духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај српске духовности. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Завичај је смислом преображен предео

*** Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова.

*** Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм … Трансценденција је та сила која конкретно искуство конкретне средине човекова света преображава у Завичај и нацију.

Извор: ФБ Александра Мирковића

„Земаљско“ и „Небеско“ схватање завичаја

*** Међутим, код Срба је реч о нечем сасвим посебном: име „Косово“ добија сасвим ново, битно ново значење: духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај, српске духовности, тј. српског духовног идентитета. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет. Од Косова ти више ниси Србин по рођењу, него опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско којим је негирано и превазиђено твоје племенско порекло, а на Косову потврђено историјско, национално порекло! Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација. Тако нација у Срба није исто што и нација у Француза, Немаца, Енглеза… Опредељење за Небеско Царство као једини аутентичан завичај јесте Завет: Косовски Завет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали не више племенски (крв и тло, Blut und Boden), него као духовна заједница, која од тада постоји чак и кад је лишена државе (земаљског царства, изгубљеног на Косову). Та духовна заједница (или сабор Срба, народ-сабор), заправо је Српска Православна Црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготову после обнављања Пећке патријаршије: она која бди над светошћу Косова. Као црквена заједница (сабор-црква-народ), Срби се постављају и осећају као изабран народ: Нови Израиљ, Небески народ.

Аутор Косовског завета није епски песник, него Српска Православна Црква. Она се у свему држи Светог Предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, I, 9-14). Појам Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде само човек „рођен од Бога“, с Неба (Јован I, 13). То рођење настаје Крштењем, а учвршћује се и као заједница обнавља Причешћем: као човекова свест о његовом духовном (небеском) пореклу. А свенародном та свест — као Косовски завет, посебан облик историјске свести, свести српског народа — постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Као преображај свих представа о Косову, Косовски завет се тек тада коначно учвршћује.

Приредио: Александар Мирковић

Први пут објављено 4. 5. 2022.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

7 replies

  1. “ Завичај је смислом преображен предео “ – и кад ступаш у завичај, наступај са смислом – У Високим Дечанима, на уласку у манастирску порту, талијански војник љубазно али не и завичајно добар дан назива. Завичајно ( не знајући тада да јесте завичајно ) и радосно рекох му : “ Помаже Бог, брате ! “ “ Бог ти помог’о ! “ – сад већ завичајно и радосно ( радост је љубазност преображена смислом ) одговара Италијан Православац… Натопљен смислом, радошћу, чежњом и саборном, торжественом, духовном патњом бејаше и растанак ( растанак је смислом преображено остајање ) – “ С Богом пошли ! “ – тихо и одано говори војник. “ С Богом остао, а ми се С Богом вратили ! “ – уткало се одговарање у крст који је војник исткао на глави, раменима и грудима, са три прста којима се вазда и свеколико, грли Завичај…

    18
    1
  2. Šta reći za zavičaj, zemlja, zavet, za:

    Kosovo,

    Krim,

    Srbija,

    Rusija,

    za

    Krst,

    Pravoslavni,

    Hrišćanski,

    Konstantinopoljski.

    Evo upravo danas, 04.05.2022 godine u Briselu, je

    Inkvizicija,

    Katolika,

    Protestanata i

    Unijata, pravoslavaca, upravo donela “ odluku “ o

    tkzv. inkvizitorskim „sankcijama“ prema Ruskom

    Pravoslavnom Patrijarhu Kirilu.

    Šta reći.

    Inkvizicija Katolika.

    Mrak.

    Inkvizicija Protestanata.

    Mrak.

    Mrak je Mrak.

    Gde je rođen, tu je i odgojen.

    Gde je odgojen, tu i raste.

    Gde je rastao, tu i ide dalje.

    Mrak, je Mrak.

    Uvek.

    10
    4
  3. Kao zavet, kako je autor napisao, ova svest se formira napustanjem, posle poraza i seobe. Zavicaj je uvek „tamo“. Iz „zavicaja“ se otislo. Zato sto je ziveo uz crkvu, a drzava mu bila strana-turska, srpski narod nije razvio drzavotvornu svest, ali jeste svest o pravdi koja je iznad drzave.Zato olako polazemo drzavu pod vise ciljeve. Kraj-krajolik, „moj kraj“ je bolji izraz.Od „kraja“ nema dalje, daljine, onog „tamo“. U „kraju“ se daljina dovrsava. Ona ne vodi od-kraja, vec mu dovodi. Hajdeger kaze da je predeo mesto (a on tu obnavlja grcku ideju mesta nasuprot prostoru) gde se svet i zemlja sudaraju i zemlja zadrzava svet u liku krajolika (ovo sam koristio kod analize pesme Jelene Kovacevic))

    11
    2
  4. Свети Гаврило /Ургебадзе/ Грузијски:
    “Где се човек роди тамо прима Благодат Божију.“
    Ово је за појединца – Завичај, а за народ – Отаџбина.
    Ово напомиње у делу када говори о Отаџбини, ожалошћен што Грузијци
    масовно напуштају Грузију.
    И даље каже: “Не напуштајте Грузију, да се не нељути Богородица.“
    Ми, Србски народ, имали смо у 17. веку две велике сеобе, па остаје
    упитно колико је то духовно било оправдано и исправно.
    Историјским разлозима се могу оправдати сеобе, али са духовног
    становишта то је врло упитно.

    15
    2
  5. „Kraj“ dokrajcava onu stranost u kojoj sam i sam samo stranac („Alien“- najuzasniji monstrum je „stranac“) lutalica, putnik (videti lepu prepisku izmedju Don Kihota i mene u Aleksandar Djeklic: Inoslovije) dosljak-iz-daljine. „Kraj“ ima i vremensku dimenziju, tu su moji preci docekali kraj, tu sam ja docekao smrt, kao smrt mojih predaka, kao smrt iz koje sam, koja me vezuje sa „mojim krajem“, a ne odvezuje u smrt koja je samo moja licna u kojoj ceo svet nestaje.“Kraj“ sprecava da svet nestane sa smrcu, naprotiv on smrt donosi kao ono prethodece u vremenenu, kao smrt predaka (Fistel de Kulanz pise da je napustanje svog kraja bio toliki greh, da je svako morao da ponese svoje pretke u vidu busena zemlje) .Zato se grobovi unistavaju!

    11
    1
  6. Zavicaj se sanja otvorenih ociju .

    11
    1
  7. Завичај је најближи и најдражи дио отаџбине. А Косово јесте Србину духовни завичај. Србин без Косова није Србин. Већ нешто налик Србину. Обездуховљен. Ропће под теретом материјализма. Без крила да полети. Без представе о коријену. Дубоко мрзи све што га подсјећа ко је био прије пада. Његош у Лучи описа непомјаникову побуну против Бога. Као да наслути шта ће бити с његовим Цетињем. Обезбожена руља урла. Далматинско Косово опустјело. За Јанковић Стојана, сад неки кажу да није био Србин. Београд препун људи са србским именима и презименима. А који нису Срби. А шта су? Другосрбијанци? Полусрби latinicari? А главари застранили. Ни Цркве, ни Државе.
    Тако је то кад останеш без духовног завичаја.
    Догодине у Призрену!

    19
    2

Оставите коментар