Име „Косово“ добија сасвим ново духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај српске духовности. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Завичај је смислом преображен предео

*** Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова.

*** Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм … Трансценденција је та сила која конкретно искуство конкретне средине човекова света преображава у Завичај и нацију.

Извор: ФБ Александра Мирковића

„Земаљско“ и „Небеско“ схватање завичаја

*** Међутим, код Срба је реч о нечем сасвим посебном: име „Косово“ добија сасвим ново, битно ново значење: духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај, српске духовности, тј. српског духовног идентитета. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет. Од Косова ти више ниси Србин по рођењу, него опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско којим је негирано и превазиђено твоје племенско порекло, а на Косову потврђено историјско, национално порекло! Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација. Тако нација у Срба није исто што и нација у Француза, Немаца, Енглеза… Опредељење за Небеско Царство као једини аутентичан завичај јесте Завет: Косовски Завет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали не више племенски (крв и тло, Blut und Boden), него као духовна заједница, која од тада постоји чак и кад је лишена државе (земаљског царства, изгубљеног на Косову). Та духовна заједница (или сабор Срба, народ-сабор), заправо је Српска Православна Црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготову после обнављања Пећке патријаршије: она која бди над светошћу Косова. Као црквена заједница (сабор-црква-народ), Срби се постављају и осећају као изабран народ: Нови Израиљ, Небески народ.

Аутор Косовског завета није епски песник, него Српска Православна Црква. Она се у свему држи Светог Предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, I, 9-14). Појам Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде само човек „рођен од Бога“, с Неба (Јован I, 13). То рођење настаје Крштењем, а учвршћује се и као заједница обнавља Причешћем: као човекова свест о његовом духовном (небеском) пореклу. А свенародном та свест — као Косовски завет, посебан облик историјске свести, свести српског народа — постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Као преображај свих представа о Косову, Косовски завет се тек тада коначно учвршћује.

Приредио: Александар Мирковић

Први пут објављено 4. 5. 2022.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Александар Мирковић, Жарко Видовић, завичај, карусел