Срђан Воларевић: Косово – рана жива

О Косову се много говорило, говори се и говориће, а овде и сада најкраће буди речено: Косово је тапија српског права на живот и права на постојање

Срђан Воларевић (Фото: ЈВП/Печат)

Сви антрополошки налази мораће да се сложе да српска јуначка песма „Женидба  Душанова“ казује о установљавању новог и одбрани старог животног циклуса. Новог, зато што се цар жени, старог, зато што се тај обред врши на начин предака. Осим читавог низа одређених испита, постављених пред женика, савладавање њихових и задобијања ђевојке, што са собом носи и ознаке универзалних порука, ту је и, као нешто посебно, у игри однос православља и римокатолицизма.

Још од Фрејзера одлика плодности за антропологију представља највишу ознаку постојања, док та ствар смештена у циклус, изван митолошких оквира, у људском животу, највишу потврду има у браку. Стога када српски цар Стјепан проси ђевојку, он не чини ништа друго осим што тиме тврди своје легитимно право на располагање српским земљама – тако да царица, делећи с њим тај трон, чини употпуњено подручје живота. По томе њихово дете је престолонаследник, јер происходи из старог, то јест новог животног циклуса.

Уз многе пратеће и, понегде, за себе издвојене поруке песме „Женидба Душанова“, чини се да је основна: одбрана лика породице, царске, у чијем окриљу се остварује сав живот, распрострт свуда по јурисдикционим земљама. Тако геније српског епског певања види женидбу од које зависе и земља и живот.

Међутим, српски народни певач познаје и другачије одношење према ствари женидбе. То се најбоље види у оним песмама које казују о Србима из Далмације, односно о ускоцима. Пре свега то су песме „Женидба од Задра Тодора“ и „Женидба Стојана Јанковића“. У стиховима обе песме нема ни трага од тежње да се установи животни циклус, односно брак, као какво јемство будућности. Ту се женидбом однос према животу описује у истом оном смислу као и однос према рату, у нарочитом ратном стању.

Вероватно као изразитија одлика динарског типа живота и оних виолентнијих Срба, овде је женидба, а тиме и брак, схваћена само у смислу оправдања јунаштва. Као кад се жени Стојан Јанковић. Брак се подразумева као нужност, као нарочит модус постојања, али око њега се суштински, за Србе из Далмације, односно ускоке, ништа не збива.

У „Женидби Душановој“ Милош Војиновић је царев заточник који у ритуалу, у низу тешких испита снаге, умности, довитљивости, господствености, треба да одбрани и царево право на женидбу и царство; док Стојан Јанковић, загледан у Туркињу Хајкуну, на путу да је отме, бивајући заробљен од њеног брата, треба да одбрани искључиво и само сопствену личност, на најличнији начин. Као што и сам Стојан у песми вели: „Нисам више ни имао друга / осим Бога и себе једнога“. Пред њим је, дакле, само највиша степеница јунаштва која се, на ускочки начин, крунише покрштавањем Туркиње ђевојке, односно венчавањем. Тиме се брак, као установа целисходног и испуњеног живота, за овај ускочки део српског наслеђа находи у виду нечег што се само по себи разумева и о чему не треба посебно трошити речи.

У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“ ствар са женидбом на веома сликовит начин описује српско разумевања женидбе, односно брака, односно услова живота. Одмах и без увијања треба рећи: за безбожничку и рационалистичку свест, која у Косову гледа прославу великог српског пораза, ова песма не може имати свој истинит лик и смисао. Атеистичка или хуманистичка  мисао је ограничена тренутком, случајем, нарцисоидношћу. Њено простирање изван ових граничника, доноси само злобу, цинизам, пакост.

У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“ на пољу Косову, суочени смо са најстрашнијим искушењем: да је животни циклус, као женидба и удадба, као брак, узапћен и суновраћен зулумћарском вољом црног Арапина, персоне коју ништа не везује са том земљом. Ни гробља, ни градови, ни храмови, ни задужбине, ни манастири. Он не живи у дворима, већ под шатором пустим, што је најпривременије боравиште човеково. Чак га краси атрибут прекоморче, којим се наглашава колико он не спада уз ту српску земљу. А окружен је са четрдесет бесних слугу – што независно од саме те цифре, као метафоре предочава окупаторску војску.

О Косову се много говорило, говори се и говориће, а овде и сада најкраће буди речено: Косово је тапија српског права на живот и права на постојање. И када га је црни Арапин, прекоморац, окупирао и спровео свој окупаторски закон, ударивши свадбарске дажбине, најгрђе за Србе, изместио је живот из свог тока. Нит се ко жени, нит се ко удаје, а да у то нема уплива црни Арапине, прекоморче. Животни циклус је разорен, прекинут. Онај архетип венчавања цара и царице, за нови животни циклус, на Косову је уништен. Тиме се заокругљује најстрашнија и највеличанственија порука за Србе: нема им живота без Косова. Тако се и Марко Краљевић суочио с истим питањем. О савремености порука Марковог мегдана с црним Арапином, прекоморцем, казују нам свакидашње вести с Косова и Метохије.

Емитовано на Радио Београду 17. априла 1998, а из књиге Извештај из земље Лотофага



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

1 reply

  1. При овоме мислима на изјаву америчког сенатора Џемса Варбурга коју је изговорио пред америчким сенатом 1950 године:

    „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – „QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERNEMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE.” (Види: Pierre Virion,Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglisem Paris, France, 1967, стр. 255).

    Варбург је јасно рекао да би заплашио сав остали свет једном слепом и претећом моћи Сједињених Америчких Држава да се једнога дана сав свет савије „пристанком или победом“ под јарам агресивних вашингтонских „Великих изабраника“ т.ј. под јарам међународних Чаробњака Универзалне и окултне Масенерије – Билдербергера.

    Није дакле изненађујуће, што су ангажовали агресивни НАТО пакт и донели одлуку у току 1995 године да га прошире на Албанију, Бугарску, Хрватску, Чешку Репуплику, Естонију, Латвију, Литванију, Пољску, Румунију, Словачку, Словенију, Црну Гору и Северну Македонију – „In 1995, NATO issued a document called the the Study on NATO Enlargement, which described the process and prerequisites for adding new members. The United States and its allies moved quickly to integrate former Soviet satellites into NATO. These new members included Albania, Bulgaria, Croatia, the Czech Republic, Estonia, Latvia, Lithuania, Poland, Romania, Slovakia, Montenegro, and North Macedonia…“ (Види: James Rickards, Sold out – How broken supply chains, surging inflation, and political instability will sink the Global economy, London – New York, 2022, стр. 113; Massimo Salvadori, NATO – A twentieth century community of nations,New Jersey, Toronto, London, New York, 1957).

    Имајући у виду да су извесни западно-европски и амерички тријалисти-империјалисти, чаробњаци међународне масонерије, који воде свет, који су такође познати под именом „Билдербергера“ одржали састанак у току 1996 године на којем су донели одлуку да разбију Србију и да Косово припоје великој Албанији а, Војводину Мађарској.
    Не улазећи ни у какве друге коментаре цитирали бисмо књигу Даниела Естулина ( Daniel Estulin) коју је објавио под насловом “The true story of the Bilderberg group”, где између осталог, стоји:

    „Мешање Билдерберга у спољне послове суверених нација… Почевши од састанка 1996. па све до 1998. године, Косово је пало под микроскоп Билдербергера када су донели одлуку о формирању великоалбанске државе након „старатељства“ и „независног“ Косова, и распарчавању Југославије (повратком њене северне покрајине , у којој има 350.000 Мађара, Мађарској) као део генералног прекрајања граница у региону…” (Види: Daniel Estulin, The True story of the Bilderberg group, Chicago, Illinois, USA, 2007, cтр, 47; Dr Veselin Djuretic, Demolition of Serbs in the 20th century – Background of the current drama in dismembered Yugoslavia, Published by – Great Lakes Graphics, Ins, Illinois, USA, 1993; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking government liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, USA, 1992; Carroll Quigley, The Anglo-American establishment from Rhodes to Cliveden, New York, N.Y., USA, 1981; Carroll Quigley, Tragedy and hope – A history of the world in our time, New York-London, 1966).

    9
    1

Оставите коментар