Тависток је, без икакве сумње, главна установа на свијету за испирање мозга и инжињеринг над друштвом

Насловница књиге Џона Колмана Институт за међуљудске односе Тависток

Доносимо изводе из књиге Џона Колмана Институт за међуљудске односе Тависток: Обликовање моралне, духовне, културне, политичке и економске пропасти Сједињених Америчких Држава, објављене 2006. године

Институт за међуљудске односе Тависток имао је дубокосежно дејство на морално, духовно, културно, политичко и економско вођење Сједињених Америчких Држава и Енглеске. Он је један од предводника удара на Устав САД и уставе њених држава чланица. Нико у пропагандном смислу није учинио више од Тавистока на увођењу Америке у Први свјетски рат у околностима у којим је већина америчког народа била против тога.

Углавном исту тактику Тависток је користио за увлачење САД у Други свјетски рат и ратове у Кореји, Вијетнаму, Србији и оба рата против Ирака. Тависток је настао пред Први свјетски рат, почевши као организација за стварање и ширење пропаганде у Велингтоновој кући у Лондону, коју је Тојнби назвао „оном црном рупом за дезинформисање”. Другом приликом Тојнби је Велингтонову кућу назвао „фабриком лажи”. Из Велингтонове куће настао је Институт Тависток, који ће обликовати судбину Њемачке, Русије, Енглеске и Сједињених Држава. Народи ових држава нису били свјесни да су били подвргнути „испирању мозга”.

На Тавистоку је радио Едвард Бернајз, двоструки нећак Сигмунда Фројда. Сматра се да је хер Гебелс, министар пропаганде у њемачком Трећем рајху, користио Бернајзову и методологију Вилија Минценберга, који се такође помиње у књизи. Без Тавистока не би било ни Првог ни Другог свјетског рата, Бољшевичке револуције ни ратова у Кореји, Вијетнаму, Србији и Ираку. Нити би се без Тавистока Сједињене Државе сурвавале ка свом распаду и слому.

Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

ПОГЛАВЉЕ 1

Оснивање првог института на свијету за испирање мозга

Од својих скромних, али животно важних почетака у Велингтоновој кући, Институт за међуљудске односе Тависток брзо је и у највећој тајности израстао у први свјетски институт за „испирање мозга”. Тако брз развој догађаја изискује објашњење.

Модерна наука о манипулисању јавним мњењем рођена је у Велингтоновој кући у Лондону, уз почетну помоћ лорда Нортклифа и лорда Ротермера.

Британска монархија, лорд Ротшилд и Рокфелери били су одговорни за финансирање подухвата. Документа која смо имали привилегију да погледамо показала су да је сврха била да се издејствује промјена у мњењу енглеског народа који је непоколебљиво био против рата с Њемачком. Овај захтјеван задатак извршен је „стварањем јавног мњења” техником анкетирања. Особље су чинили Арнолд Тојнби, потоњи директор истраживања на Краљевском институту за међународне односе (Четам хаусу, нап. СтСт), лордови Нортмир и Ротермер, и Американци Валтер Липман и Едвард Бернајз.

Бернајз је рођен у Бечу 22. новембра 1891. Као нећак оца психоанализе Сигмунда Фројда, многи га сматрају „оцем односа с јавношћу”, мада та титула заправо припада Вилију Минценбергу. Бернајз је био први који је психологију и друге друштвене дисциплине користио за обликовање јавног мњења на начин да је јавност мислила да је тако фабриковано мњење заправо њено сопствено.

„Схватимо ли механизме и покретаче групног мишљења, бива могуће контролисати и усмјеравати масе према нашој вољи, а да оне то не знају”, сматрао је Бернајз, назвавши ту технику „пројектовањем сагласности” (engineering consent). Једна од његових најпознатијих техника за постизање овог циља била је посредно коришћење, како их је назвао, ауторитета треће стране за обликовање мишљења у жељеном смијеру: „Утичете ли на вође, са или без њихове свјесне сарадње, аутоматски утичете и на скупине које их слиједе.” Ову технику назвао је „стварањем мњења”.

Британски и амерички учесници усредсредили су напоре на још неиспитане технике ради мобилизације подршке за рат који се помаљао на видику.

Како смо рекли, народ у Британији није хтјео рат, али Тојнби, Липман и Бернајз сматрали су да то могу промијенити употребом техника смишљених да манипулишу јавним мњењем употребом анкета. Даћемо преглед метода осмишљених и извршаваних с циљем увођења Велике Британије и САД у Први свјетски рат, као и техника убачених у оптицај између два свјетска рата и потом.

Један од главних циљева Тавистока било је постизање унижавања статуса жена у друштву. Тависток је препознао да је Исус Христос у поретку цивилизације жени додијелио истакнуто мјесто, које прије Његовог доласка није постојало.

С Христом је жена стекла поштовање и високо мјесто у друштву које у цивилизацијама прије хришћанске није имала. Може се, наравно, рећи да је жена имала узвишен статус и у Грчком и у Римском царству, и то би донекле било тачно, али не у мјери у којој је то било у друштву послије Христа.

Тависток је то настојао да промијени и процес је почео одмах по Првом свјетском рату. Источна Православна Црква, коју су руски кнезови донијели из Константинопоља, поштовала је жену, и искуство с Хазарима, које су потом поразили и протјерали из Русије, учврстило их је у увјерењу заштите статуса жене.

Родоначелник династије Романов, Михаил, потомак је племићке породице која је бранила хришћанску Русију. Послије побједе Димитрија Донског на Куликовом пољу и изгона хазарских хорди насељених око Волге московски кнезови навукли су на Русију трајну мржњу Ротшилда. Тај варварски ратнички народ загонетног индо-турског поријекла примио је јудаизам декретом кагана Булана, по одобрењу главног хазарског гатара-мађионичара-врача Давида Алроја.

Алројева лична застава, данас позната као „Давидова звијезда“, постала је званична застава хазарског народа пошто су се, по изгону из Русије, настанили у Пољској.

Заставу су усвојили ционисти и она се и данас погрешно назива „Давидовом звијездом”. Хришћани је грешком повезују са старозавјетним царом Давидом, иако између њих нема никакве везе.

Насловница књиге Артура Кестлера Тринаесто племе (Извор: Антикварне књиге)

Мржња према Русији појачана је послије битке за Москву1612, која је била прекретница да новоустоличена династија Романових касније поврати велике дијелове територије Пољске који су раније припадали Русији.

Главни архитекта непријатељства према Русији била је династија Ротшилда, и ту горућу мржњу Тависток је искористио за свој план уништења Западне цивилизације.

Прва прилика коју је Тависток створио стигла је 1905. с изненадним нападом јапанске морнарице на руску флоту. Вјежбу је финансирао Јакоб Шиф, банкар с Волстрита повезан с Ротшилдима.

Пораз руске флоте означио је наговјештај помрачења хришћанске Европе. Рокфелеров Стандард оил под смјерницама Тавистока и уз помоћ Комитета 300 испројектовао је Руско-јапански рат. Новац за финансирање операције дошао је од Јакоба Шифа, али га је заправо обезбиједио Рокфелеров Одбор за опште образовање, чија је званична сврха била финансирање образовања црнаца. Сву пропаганду и рекламе за Одбор написали су и осмислили научници с Тавистока, који се тада звао Велингтонова кућа.

https://stanjestvari.com/2026/01/22/miroslav-zdravkovic-ciljevi-komiteta-300-i-licni-komentari/

Године 1941. још једна Рокфелерова маскирна организација, Институт за односе на Пацифику (IPR), дала је велике суме свом јапанском парњаку у Токију. Новац је потом прослијеђен Рихарду Зоргеу, врхунском руском шпијуну, ради навођења Јапана да нападне САД у Перл Харбуру. И овде је Тависток био иза свих публикација ИПР-а.

Иако тад још није било очигледно, као што ће Шпенглер поменути у свом величанственом дјелу, то је означило почетак краја старог поретка. Насупрот већини књига естаблишмента написаних о њој, „руска” револуција уопште није била руска, већ страна идеологија у режији првенствено Комитета 300 и његовог огранка, Института Тависток, насилно наметнута запрепашћеној и неспремној породици Романов.

Било је то политичко ратовање ниског интензитета и психолошки рат у ком је Тависток био добро верзиран.

Како је Черчил касније рекао: „Транспортовали су Лењина из Швајцарске у Русију у запечаћеном камиону као бацил куге”, а кад су се одомаћили, „Лењин и Троцки шчепали су Русију за гушу”.

Много је писано (али скоро увијек у пролазу, као узгредна ставка) о „запечаћеном камиону”, „запечаћеном ауту”, „запечаћеном возу” којим су Лењин и његови бољшевички револуционари безбједно транспортовани кроз ратом разарану Европу и депоновани у Русију, да би покренули увезену Бољшевичку револуцију тако погрешно називану „Руском револуцијом”.

Документа која је овај аутор имао привилегију да проучава у Велингтоновој кући и оно што је откривено у документима Арнолда Тојнбија и приватним документимаБруса Локхарта водило је до закључка да би без Тојнбија, Бруса Локхарта из енглеске обавјештајне службе МИ6 и саучесништва бар пет европских држава, тобоже оданих и пријатељски наклоњених двору у Петрограду, немилосрдна Бољшевичка револуција била мртворођенче.

Пошто се овде силом прилика ограничавамо на Тавистоково учешће, нећемо описивати ту превару у потпуности онако како бисмо хтјели. Према Милнеровој приватној документацији, његови помоћници су преко Тавистока ступили у контакт с једним другим социјалистом, Фрицом Платеном. (Милнер је био један од водећих чланова социјалистичког Фабијанског друштва, иако је презирао Сиднија и Беатрис Веб.) Платен је био тај ко је планирао логистику путовања и надгледао га док револуционари нису стигли у Петроград.

Франсес Лидер: Фабијанско друштво

Ово је потврђено и документима из њемачких архива, који су се у доброј мјери подударали с приватном документацијом Бруса Локхарта и оним што је говорио лорд Алфред Милнер. Изгледа да је Милнер имао много контаката међу бољшевичким изгнаницима, међу њима и Лењином, који је одлазио Милнеру кад му је требао новац за револуцију. Опремљен писмом препоруке Платена, Лењин се срео с лордом Милнером и изложио план за свргавање Романова и збацивање хришћанске Русије.

Милнер се сложио под условом да пошаље свог агента Бруа Локхарта из МИ6 ради свакодневног надзора и подношења извјештаја Лењину.

Лорд Ротшилд и Рокфелери захтијевали су дозволу да пошаљу Сиднија Рајлија у Русију ради надгледања пребацивања руских природних ресурса и златних рубљи из Централне банке у Лондон. На то је пристао Лењин, а потом и Троцки.

Рајли Вагаман: Зашто Русија шаље авионе пуне злата за Лондон

Као печат на погодбу, лорд Милнер, као представник Ротшилда, дао је Лењину шездесет милиона фунти у злату, а Рокфелери још четрдесет милиона долара.

Државе саучесници у послу са „запечаћеним возом” биле су Велика Британија, Њемачка, Финска, Швајцарска и Шведска. Иако Сједињене Државе нису биле непосредно умијешане, морале су знати шта се дешава. Најзад, по наређењу предсједника Вилсона издат је нов новцат пасош Лаву Троцком (чије је право име било Лев Бронштајн) да би могао путовати на миру, иако Троцки није био амерички држављанин.

Лењину и његовим сународницима највиши њемачки државни функционери обезбиједили су приватни добро снабдијевен возни вагон, који је све вријеме остајао закључан, по договору са станичним властима на путањи. За организацију пута био је задужен Платен, који је поставио правила, од којих су нека наведена у документима из њемачких архива:

• вагон остаје закључан током читавог путовања;
• нико се не може укрцати у вагон без Платеновог одобрења;
• за воз је био предвиђен екстратериторијалан статус.
• На границама се неће тражити пасоши;
• карте се купују по редовној цијени;
• неће бити никаквих „безбједносних провјера” од стране војске или полиције ниједне државе током читаве путање;

Према њемачким архивима, овлашћење и одобрење за пут су дали генерал Лудендорф и цар Вилхелм. Лудендорф је чак ишао дотле да је рекао да ако Шведска одлучи да не пропусти бољшевике, да је спреман да гарантује пролаз у Русију кроз њемачке редове. Испоставило се да шведске власти нису имале ништа против, као ни финске.

Један од битних револуционара, који се укрцао на воз на граници Њемачке и Швајцарске био је Радек, који је имао једну од главних улога у крвавој Бољшевичкој револуцији.

Екипа се морала искрцати у балтичком њемачком граду Засницу, гдје су им њемачке власти додијелиле „пристојан смјештај”. Шведске власти љубазно су им обезбиједиле трајект до Малмеа, одакле су отпловили до Штокхолма, гдје је бољшевичку екипу чекао смјештај и преноћиште прије наставка пута према граници с Финском. Неустрашиви Платен ту је напустио екипу и завршни дио пута у Русију био је возом до Петрограда. Тако је дуго путовање које је почело у Цириху у Швајцарској завршило у Петрограду. Лењин је стигао на лице мјеста. Спремало се обарање Русије.

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

Све то вријеме Бернајс и Липман и њихови сарадници у Велингтоновој кући (Тавистоку) одржавали су постојан ток пропаганде за испирање мозга која је, извјесно, обманула велики дио свијета.

ПОГЛАВЉЕ 2

Пад Европе у провалију

Послије Првог свјетског рата и Бољшевичке револуције Европа је била присиљена на промјену према обрасцу Тавистока. Кад се, послије Првог свјетског рата, на који су хушкали и који су изазвали Енглези, Европа сурвала у провалију и свој крај, присилне промјене постале су сасвим очигледне.

Ово није књига о Првом свјетском рату као таквом. Стотине хиљада ријечи написане су о узроцима и посљедицама највеће трагедије коју је човјечанство доживјело, али тема још увијек није одговарајуће сагледана и вјероватно никад неће ни бити. О том се слажу многи писци, укључујући овог.

Рат је покренула Енглеска из чисте мржње спрам брзог напредовања Њемачке ка статусу економске велесиле и конкуренције Енглеској, а главни архитекта рата био је лорд Едвард Греј.

Чињеница да је рат био непопуларан и није га одобравала велика већина енглеског народа захтијевала је „специјалне мјере”, ново одјељење које би било на висини изазова. У суштини, због тог је основана Кућа Велингтона.

Од тако незнатних почетака дошло се до огромног Института за међуљудске односе Тависток, који је до 2005. постао главна установа на свијету за испирање мозга и једна од најзлокобнијих сила. Ако Сједињене Државе намјеравају да опстану као уставна република с републиканским уређењем својих педесет држава мораће се сукобити с Тавистоком, и то је и мишљење једног броја чланова Сената с којима смо се консултовали приликом припреме књиге, који су тражили да им се имена не помињу.

Догађаји по завршетку Првог свјетског рата и неуспјели покушаји оснивања Лиге народа служили су само да истакну процјеп између старе Западне цивилизације и нове. Економска катастрофа поратне Њемачке дјеловала је као опијело Западној култури, додајући на туробну атмосферу почетком двадесетих година.

Историчари се слажу да су сви учесници рата претрпјели економско разарање у различитом степену, мада је Русија била донекле поштеђена док је нису уништили бољшевици, док су најтеже погођене биле Њемачка и Аустрија. Необична изнуђена веселост надвила се над Европом и САД двадесетих година. Приписана је „бунтовној омладини” и томе да је „људима мука од рата и политике”, а чињенично, људи су реаговали на дубоки продор у своје личности и унутрашње условљавање мештара с Тавистока.

У раздобљу између краја Првог свјетског рата и 1935. људи су бомбардовани у сличној мјери као војници који су преживјели пакао ровова и бомбе и метке око својих глава, само што су сад економске бомбе и меци и огромне промјене у друштвеним обичајима отупљивали њихова чула. Но, крајњи исход третмана био је исти. Људи су одбацили уздржаност и обазривост, а морално труљење покренуто 1918. и даље је у току и добија на замаху. У стању присилне веселости нико није видјео предстојећи економски слом и потоњу депресију. Већина историчара је сагласна да је то стање пројектовано и вјерујемо да је Тависток имао улогу у разним јавним кампањама тог доба.

Пол Киденек: Лондонски „Четам хаус“ или Империјална мафија англоамеричког естаблишмента

Шпенглер је предвидјео шта ће се десити и испоставља се да су његова предвиђања била невјероватно тачна. „Декадентно друштво” и „распуштене жене”, мушкарци у капутима с „пљоскама” који су захтијевали, и добили, лабављење женске скромности у виду краћих сукњи, кратке косе и претјеране шминке, жена које пуше и пију на јавном мјесту. Што је било теже доћи до новца, а редови пред јавним кухињама и заводима за запошљавање расли, то су сукње постајале краће, почињало се шапутати о књигама Синклера Луиса, Ф. Скота Фицџералда, Џемса Џојса и Д. Х. Лоренса, а најновије представе на Бродвеју и наступи по ноћним клубовима откривали много више женског шарма него икад раније, излажући их погледу јавности.

Тих година модни дизајнери су примијетили да је „поруб сукње ове године петнаест сантиметара изнад земље и врло изазован”.

ПОГЛАВЉЕ 3

Како је дошло до промјене обичаја

Али то је био тек почетак. Година 1935, Хитлеров долазак на власт зајемчен немогућим условима наметнутим Њемачкој у Версају, сукње скраћене до кољена, осим у Њемачкој, гдје је Хитлер захтијевао скромност жене, и добио је, уз опште поштовање, што није одговарало плановима Тавистокa.

Људи који су престали размишљати говорили су како им се уопште не свиђа у ком се правцу „времена мијењају”, али нису знали, нити могли знати, да су се времена мијењала према пажљиво смишљеној формули Тавистока. Грозница „еманципације” наишла је на револт широм Европе и Америке.

Ради изазивања одвратности и шока појавили су се хомосексуализам и лезбејство, а чинило се и ради намјерног вријеђања оних који су још живјели по старом поретку. Проучавање овог одступања показало је да је оно постало разуздано не из унутарњих или скривених жеља, већ као средство за „шокирање” старог естаблишмента. На удар је дошла и музика, попримивши, у виду џеза и слично,„декадентне” форме.

Тависток је сад био на најважнијем степену развоја планова на унижавању морала и понашања жене до дотад незамисливих размјера. Народи су били у стању отупјелости, „бомбардовани” радикалним промјенама које су им наметане и чије је заустављање дјеловало немогуће. Ништа није заустављало „сексуалну револуцију” која је збрисала свијет тог доба ни планирано унижавање женствености које је уз то ишло.

Чули су се и други гласови, рецимо Г. К. Честертона и Освалда Шпенглера, али недовољни да зауставе насртај потекао од Института Тависток који је практично „објавио рат Западној цивилизацији”. Морална, духовна, расна, економска, културолошка и интелектуална пропаст у чијем се средишту данас налазимо није тек неки друштвени феномен или резултат нечег апстрактног или социолошког које се тек тако „десио”. То је посљедица пажљиво планираног програма Тавистока.

Документи о физиолошком условљавању из области друштвених наука с Тавистока дјелују. Ваша реакција је испрограмирана, и не можете размишљати ни на који други начин осим ако уложите крајњи напор.

Џошуа Стилман: Инжењеринг над стварношћу

Не можете се ни ослободити тог стања ако прво не идентификујете непријатеља и његов план за растакање Сједињених Држава и Европе и уопште Западног свијета. Тај непријатељ зове се Институт за међуљудске односе Тависток и у рату је са Западном цивилизацијом од својих почетака, прије него је пронашао форму и суштину у Велингтоновој кући, а одатле се развио и прешао у своје садашње просторије на Универзитету Сасекс и Клиници Тависток у Лондону. Прије него што сам га демаскирао 1969. године био је непознат у САД. Без икакве сумње то је главна установа на свијету за испирање мозга и инжењеринг над друштвом.

ПОГЛАВЉЕ 4

Социјални инжењеринг и његови научници

Др Курт Левин био је главни теоретичар Тавистока, специјалиста за тополошку психологију, која је била и до дан-данас остала најнапреднији метод за измјену понашања. Помагали су му генерал-мајор Џон Ролингс Рис, Ерик Трист, В. Р. Бион, Х. В. Дикс и неколико „великана” за испирање мозга и социјални инжењеринг попут Маргарет Мид и њеног супруга, Грегорија Бејтсона. Бернајс је био главни консултант до времена кад је Џорџ Буш постављен у Бијелу кућу одлуком Врховног суда.

Не изненађује сазнање да су Левин и његова екипа основали Истраживачки центар Станфорд, Вортонску пословну школу и Национални институт за ментално здравље, које се, с још неким установама, сматрају „америчким”. Током година, америчка влада дала је милионе и милионе долара Тавистоку и његовој нараслој мрежи међусобно повезаних установа, а с прилозима нису заостајале ни америчке корпорације и Волстрит.

Усуђујемо се рећи да без невјероватног раста и напредних техника за испирање мозга народних маса које је развио Институт Тависток не би било ни Другог свјетског рата ни потоњих ратова, поготово два рата у Заливу.

До почетка двадесет првог вијека тешко да је било иједног аспекта живота у Америци у које Тависток није пустио своје пипке, укључујући сваку разину власти од локалне до савезне, индустрију, трговину, образовање и политичке установе Америке. Сваки ментални и психолошки аспект је рашчлањиван, биљежен, разврставан и запамћен у рачунарским банкама података.

Из тог је проистекло што Тависток назива „тросистемски одговор” – реаговање становништва на стрес проистекао из „пројектованих ситуација” које постају вјежбе за управљање кризним ситуацијама. У САД и Енглеској имамо стање да власт ствара ситуацију коју становништво сматра кризном, и потом управља том „кризом”.

Примјер „пројектоване ситуације” је помињани јапански напад на Перл Харбур децембра 1941. Економско дављење Јапана од стране Енглеске и САД једностраним спречавањем прилива критичних сировина острвској фабрици каква је био Јапан достигло је тачку кад је одлучено да се томе стане украј. Тависток је одиграо огромну улогу у стварању великог таласа антијапанске пропаганде која је Сједињене Државе повукла у рат у Европи преко рата против Јапана.

На Јапан је вршен неподношљив економски притисак док је истовремено Рузвелтова влада одбијала „преговоре” док није довела власт у Токију до тачке да је једини излаз видјела у нападу на Перл Харбур. Рузвелт је предусретљиво премјестио америчку Пацифичку флоту из безбједног Сан Дијега у Перл Харбур без апсолутно икаквог ваљаног или стратешког разлога, намјештајући је у домет јапанске морнарице.

Други примјер је скорији – рат у заливу започет кад се дигла галама о наводним ирачким залихама атомског и хемијског оружја, такозваног „оружја за масовно уништење”. Бушова администрација и Блерова влада знали су да је то „пројектована ситуација” без икаквог основа – знали су да такво оружје не постоји. Постојали су необориви докази да је Хусеинов програм за производњу оружја уништен по заливском рату из 1991. и непрекидним бруталним санкцијама.

Фелисити Арбатнот: Завере, инвазије, и лажи или Од Панаме до Југославије, Ирака, Либије и Сирије

Укратко, двојица Западних „вођа” ухваћена су у мрежи лажи, али је моћ Комитета 300 и Тавистоковог испирања мозга била толика да су обојица остали на власти, иако је прихваћена чињеница да је због њихових лажи погинуло бар милион Ирачана и више од двије хиљаде америчких војника, и скоро двадесет шест хиљада рањено (према бројкама руске војне обавјештајне службе ГРУ), од тог педесет три посто осакаћено, уз укупне трошкове који су до октобра 2005 премашили петсто педесет милијарди долара.

Уводећи санкције Ираку, Уједињене нације прекршиле су сопствену повељу и од тад постале институција без вјеродостојности.

У историји нема примјера да је за једног америчког предсједника доказано да је лажов и преварант а да остане на власти као да се ништа није десило, што демонстрира моћ Тавистоковог третмана„дубоког продора у личност и унутрашњег условљавања и обликовања” примијењеног над америчким народом, доводећи га у стање да покорно прихвати тако ужасавајућу ситуацију без изласка на улице.

Социјални инжењеринг који су развили научници с Тавистока коришћен је као оружје током два свјетска рата, нарочито у Првом. Анкетари који су га развили отворено су говорили да на америчко становништво примјењују исте методе с којима су експериментисали на непријатељским народима.

Данас је манипулација испитивањем јавног мњења постала централна техника у рукама социјалних инжењера и управљача запослених у Тавистоку и њихових бројних „трустова мозгова” по Америци и Енглеској.

Escape key: Енглеска архитектура поробљавања

ПОГЛАВЉЕ 5

Имамо ли оно што је Х. Џ. Велс називао „невидљивом владом”?

Како смо навели, савремена техника прављења јавног мњења зачета је у пропагандној фабрици у Велингтоновој кући у Енглеској, гдје је пред Први свјетски рат задатак био „мобилизација” за подршку рату против Њемачке ком се већина јавности противила. Јавност је Њемачку сматрала пријатељем, не непријатељем, и енглески народније видјео потребе за сукоб с Њемачком. На крају крајева, зар краљица Викторија није била у сродству с царем Вилхелмом Другим? Тојнби, Липман и Бернајз настојали су да га увјере да је рат неопходан, употребом техника нове науке и нових видова манипулације масама посредством општила у пропагандне сврхе, у комбинацији са спремношћу на лагање, која се тек захуктавала, послије богатог искуства у енглеском рату против Бура (1899–1902).

Морала се промијенити перцепција догађаја не само енглеске, већ и непослушне америчке јавности.

У том погледу кључну улогу одиграли су Бернајз и Липман убиједивши предсједника Вудроа Вилсона да оснује Крилов комитет, који је створио прве методолошке технике за ширење пропаганде и анкетирање јавног мњења у сврху обезбјеђивања „правилног” мишљења.

Технике су од почетка осмишљене да анкетирање буде засновано на очигледној, али упадљивој карактеристици: бавило се мишљењем људи, а не њиховим разумијевањем научних процеса. Тако су анкетари намјерно уздизали у суштини ирационалан елемент ума на највишу разину пажње јавности. Била је то свјесна одлука подривања схватања стварности народних маса у све сложенијем индустријском друштву.

Ако сте икад гледали вијести на Фоксу, гдје се гледаоцима приказују резултати испитивања јавног мњења о „мишљењу Американаца”, да бисте сљедећи сат провели размишљајући шта резултати анкете говоре о Вашим сопственим мисаоним процесима, могли сте се једино осјећати збуњенијим него икад.

Кључ за разумијевање Фокса и анкета могле би бити Липманове ријечи из његове књиге Јавно мњење (1922), у којој је дао Тавистокову методологију психолошког ратовања. У првом поглављу, „Спољњи свијет и слике у нашим главама”, Липман истиче да је „предмет изучавања друштвеног аналитичара јавног мњења реалност одређена унутрашњом перцепцијом или сликама о њој. Јавно мњење барата с посредним, невиђеним, и збуњујућим чињеницама, код којих ништа није очигледно. Ситуације на које се јавно мњење односи познате су само као мишљења…”

„Слике у главама ових људских бића, слике њих самих, слике других, њихових потреба, сврха и односа су њихово јавно мњење. Те слике, на које дјелују скупине људи или појединци у име скупина, су Јавно мњење, писано великим словом. Унутрашња слика често наводи људе на погрешан пут у односима са спољашњим свијетом.”

Од ове процјене лако је начинити сљедећи одлучан корак, што је учинио Бернајз–да елите које управљају друштвом употребе средства масовних комуникација ради мобилисања и утицања на ум „крда”. Годину дана по изласку Липманове књиге, Бернајз је објавио Кристалисање јавног мњења, да би 1928. објавио књигу коју је насловио просто Пропаганда. У првом поглављу, „Организовање хаоса”, Бернајз пише:

„Свјесна и интелигентна манипулација организованих навика и мишљења маса важан је елемент у демократском друштву. Они који манипулишу тим невидљивим механизмом друштва чине невидљиву владу, која је истинска власт и моћ у нашој земљи.

Нама владају, наше умове вајају, наше укусе обликују, на идеје нас наводе углавном људи за које никад нисмо чули. ..

Какав год ко заузео став према том, остаје чињеница да је у скоро сваком чину наше свакодневице, било у сфери политике или посла, у нашем понашању у друштву или етичком размишљању, нама влада релативно мали број особа – тек дјелић од сто двадесет милиона нас – које разумију менталне процесе и друштвене обрасце маса. Они су ти који држе конце који контролишу јавно мњење, који упрежу старе друштвене силе и смишљају нове начине да вежу и воде свијет.”

Похваливши „невидљиву владу” Бернајз подвлачи сљедећу фазу пропагандних техника:

„Како је цивилизација постала сложенија, и све се више показује потреба за невидљивом владом, измишљена су и разрађена техничка средства за регулисање мњења. Са штампом и новинама, телефоном, телеграфом, радиом и авионима, идеје се могу брзо, чак и тренутно преносити преко читаве Америке.”

Доријан Лински: Х. Џ. Велс као идејни творац Светске владе

У прилог томе, Бернајз цитира ментора „манипулације јавним мњењем” Х. Џ. Велса из чланка објављеног 1928. у Њујорк тајмсу, у ком Велс поздравља „модерна средства комуникација” због „отварања новог свијета политичких процеса”. За Велса је појава „масовних комуникација” која је довела до телевизије значила фантастичне нове начине контроле над друштвом о којима ранији фанатици манипулације масама из енглеског Фабијанског друштва нису могли ни сањати.

Categories: Гостинска соба

Tags: Џон Колман, Тависток