Банка Енглеске већ је била савршено устројена. Задатак је био да се њена архитектура прекопира на све друге домене

Фото: Снимак екрана

(escapekey.substack.com, 23. 3. 2026)

Године 1770. приватне банке у Лондону основале су Банкарску кућу за поравнање, ради регулисања међусобних дугова на једном мјесту, умјесто да их утјерују по читавом Лондону. Систем је радио у три корака. Прво је договорен стандард – шта је оправдано потраживање, а шта се сматра ријешеним. Друго, свака трансакција процјењивала се спрам тог стандарда. Треће, извршење.

Стандард – Процјена – Поравнање

Три корака, увијек тим редослиједом: дефиниција, пресуда, извршење.

Банке А и C с негативним стањем морају дати инструкције централној банци за уплату с рачуна Механизма за поравнање (CSM), а он даје инструкције Централној банци за уплату с рачуна банака с позитивним стањем (Извор)

Законом о банкама из 1844. Банка Енглеске стављена је изнад ове структуре тиме што јој је дато искључиво право на штампање новца. Сад је постојала само једна институција која је одлучивала шта се сматра новцем. Тиме је модел употпуњен: једно тијело за дефинисање, једно за процјену, једно за извршење.

Један вијек потом, кад је тијело познато као ПЕП (Political and Economic Planing, PEP) – састављено од индустријалаца, владиних чиновника и припадника универзитетских и научних кругова – објавило нацрт за преуређење британске економије, извршило је провјеру свих главних институција и закључило да је свима потребна радикална реформа – осим једној. Банка Енглеске, писало је у документу ПЕП-а, већ је устројена довољно флексибилно да „је способна да се прилагоди и заузме своје мјесто у новом поретку без икаквих радикалних измјена“.

Банка Енглеске већ је била савршена. Задатак је био да се њена архитектура прекопира на све друге домене.

Лиз Трас: Гувернер Банке Енглеске моћнији од предсједника владе

Фабијанско друштво, основано 1884, дјеловало је управо у том смијеру. Фабијанци су сматрали да се друштво може преобликовати без револуције – постепено, кроз институције.

Направили су Лондонску школу економије 1895. ради обуке извршилаца. Школа је производила владине чиновнике, економисте и планере од којих је деценијама регрутовано особље за енглеску владу.

За дугорочно планирање фабијанци су помогли при успостављању Краљевског института за међународне односе 1920. године, са сједиштем у Четам хаусу. Ту се планирала спољна политика прије него би дошла до министарства. Владе се мијењају, али Четам хаус остаје.

Пол Киденек: Лондонски „Четам хаус“ или Империјална мафија англоамеричког естаблишмента

До тридесетих година двадесетог вијека, ова три тијела – Фабијанско друштво за политику, Лондонска школа економије за економију и Четам хаус за стратегију – дјеловала су упоредо. ПЕП је основан 1931. да би их објединио у један програм.

Исти образац с три корака примијењен је за систем власти: једно тијело за размишљање, друго за осмишљавање практичне примјене, треће за извршење.

Машинерија владавине, извјештај Ричарда Халдејна из 1918, препоручио је да наука добије посебно мјесто у систему власти, одвојено од дневне политике. Размишљање је било практично: руководиоци одјељења немају времена за озбиљна истраживања, која би требало да воде специјалисти, чији би једини посао био да проучавају проблеме и савјетују доносиоце одлука.

Годину потом успостављен је Међународни истраживачки савјет (International Research Council), који је 1931. реорганизован у Међународни савјет за науку (International Council of Scientific Unions, ICSU). Наука је сад имала своју међународну управу – дјелујући изнад националних политичких оквира, имајући тежину објективности управо јер је изгледало да је изван политичког система.

Британска конференција Наука и свјетски поредак одржана 1941. закључила је да би научно планирање требало да непосредно одређује организацију друштва. Кад научни налази с печатом независности изврше уплив на политичко и економско планирање, веома тешко их је доводити у питање – јер би то изгледало као довођење у питање науке саме.

(Извор)

Роберт Макнамара увео је 1961. системску аналитику у Пентагон преко система званог ППБС (Planning, Programming, and Budgeting System, PPBS – систем за планирање, програм и буџет, нап. СтСт). Идеја је била проста: поставити циљеве, измјерити степен њиховог остварења и зависног од тог додијелити ресурсе. Кад је Макнамара 1968. прешао у Свјетску банку, задржао је исти приступ. Почело се с условљавањем зајмова за развој: држава добија кредит само ако испуни циљеве које поставља давалац кредита. Кредитодавац поставља циљеве, мјери напредак и одобрава или блокира средства.

Структура за животну средину створила је сопствени низ институција. Међународна унија за заштиту природе (International Union for Conservation of Nature, IUCN), установљена 1948, створила је први међународни оквир за класификовање и управљање природним ресурсима. Услиједили су Програм УН за животну средину (UNEP) (1972), дефинисање одрживог развоја од стране Брунтландове комисије (1987), Самит у Рију (1992), Мрежа за озелењивање финансијског система (Network for Greening the Financial System, NGFS) и Међународни одбор за стандарде одрживости (International Sustainability Standards Board, ISSB) – тијела чије дефиниције сад одређују шта се рачуна као усаглашеност са стандардима заштите животне средине за потребе финансијских институција.

Римски клуб (1968) и Међународни институт за примијењену системски аналитику (International Institute for Applied Systems Analysis, IIASA) (1972) додали су компјутерско моделовање. Границе раста, објављене 1972, биле су прва симулација моделовања планете као система мјерљивих величина – потрошени ресурси, загађење, раст становништва. Модел није само описивао свијет, већ дефинисао категорије у којима ће се о њему разговарати: носивост, пребачај, одрживост. Ти појмови постали су језик политике.

Валентин Катасонов: Поводом пола века постојања Римског клуба

Године 1988. Међувладин панел о климатским промјенама (Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC) поставио је моделовање климе као основу званичног научног консензуса. Панел не спроводи сопствена истраживања, већ врши рецензије и процјене постојећих, и владе и финансијске установе сматрају његове закључке усаглашеним. Мрежа за озелењивање финансијског система примјењује исту структуру посредством свог Научног савјетодавног комитета, тијела које сама именује и које процјењује истраживања климатских и финансијских ризика, и чије резултате Банка за међународна поравнања и централне банке чланице непосредно усвајају у надзорне оквире. Тиме се рашчишћава терен за науку и њену примјену у финансијском систему.

Упоредо је припреман терен за етичко оправдавање цјелокупне поставке система. Паул Карус је 1893. организовао Свјетску скупштину религија и објавио своју Религију науке. Сматрао је да су наука и морал двије стране исте медаље – наука нам говори шта је истина, а истина има моралну тежину. Ако наука каже да је нешто штетно, онда чинити тако нешто није само глупаво него и погрешно. То је научним установама дало морални ауторитет.

Сто година потом, Ханс Кинг је за Скупштину свјетских религија 1993. направио нацрт декларације Ка глобалној етици, претворивши је у универзални морални оквир – четири начела за сваку особу на свијету: ненасиље, солидарност, толеранција и равноправност. Етика више није припадала некој конкретној, већ свим религијама, као и науци.

Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

Повеља о Земљи (2000) Михаила Горбачова и Мориса Стронга везала је тај морални оквир непосредно за моделе заштите животне средине. Подаци о планети које су производили Римски клуб, ИИАСА и ИПЦЦ тиме су поред научног стекли и морални ауторитет. Довођење у питање модела није више било само техничко неслагање, већ морални проблем.

Машинерија надзора и мјерења употпунила је читаву слику. УНЕП-ов Глобални систем за надзор животне средине (Global Environment Monitoring System, GEMS) створио је мрежу података непрекидног осматрања планете, пружајући бројеве за моделовање, без којих ови не би имали с чим радити. С њима природни свијет постаје нешто што се непрекидно може пратити, класификовати и обрађивати.

Уједињене нације су 2015. усвојиле седамнаест Циљева одрживог развоја (ЦОР), којима је етика претворена у комплет дефинисаних циљева – како би свијет требало да изгледа. Показатељи, њих укупно 231, претворили су те циљеве у бројеве – измјерљиве, упоредиве и припремљене да постану дио услова за давање кредита и инвестиције. Етика је постала мјерљива.

Циљеви Програма одрживог развоја Уједињених нација и Циљеви Новог свјетског поретка (Кликните на слику за увећање и превод)

Управљање засновано на резултатима (Results-Based Management, RBM) и Кључни показатељи учинка (Key performance indicators, KPI) пружили су механизам за спровођење – Макнамарин ППБС примијењен на развој: постављање циља коришћењем показатеља ЦОР, одобравање новца под условом да су циљеви достигнути и мјерења учинка посредством КПИ. Инвестирање засновано на „утицају“ (Impact) и мјешавина јавног и приватног финансирања претворила је то у пословни модел – порески обвезник финансира програм, а приватни инвеститор узима добит. Показатељи одлучују о испуњењу услова.

Глобални фонд за животну средину (Global Environment Facility, GEF) начинио је сљедећи корак. Шуме и воде прекласификоване су у финансијске активе, заведене у рачуноводствене књиге и подвргнуте истим правилима о усклађености као и било који други финансијски инструмент. Физички свијет увучен је у финансијски систем.

Мирослав Здравковић: Циљеви Комитета 300 и лични коментари

Постављање оквира о обезвређењу имовине допунило је слику из другог смијера. Резерве фосилних горива и с њима повезана инфраструктура прекласификовани су као пасива – не преко законодавства, већ тијела за стандардизацију (ИССБ, НГФС), која су промијенила дефиниције активе. Промјена дефиниције доводи до кретања капитала. Промјена класификације не захтијева гласање, већ само нови стандард који издаје комитет за који већина бирача никад није чула.

Финансијска структура се у међународним оквирима ширила постепено. Послије Француско-пруског рата 1871. између Француске и Њемачке било је потребно намирити пет милијарди франака ратне одштете. Њемачку страну заступао је Герсон фон Блајхредер, а француску Алфонс де Ротшилд. Приватне банке већ су регулисале потраживања између суверених држава.

Алфред де Ротшилд предложио је на Бриселској монетарној конференцији 1886. стварање трајног међународног механизма за поравнање. Економиста Јулијус Волф објавио је 1892. подробан план стварања међународне куће за поравнање ради регулисања трговачког биланса између држава. Лондонски модел – усавршаван читав један вијек – припреман је за примјену на читав свијет деценијама прије постојања институције која ће га спроводити.

Ротшилди или Рат је најбољи бизнис (поготово ако се игра на обе стране)

Та институција приспјела је 1930. године. Банка за међународна поравнања  (Bank for International Settlements, BIS) установљена је ради обраде њемачке ратне одштете послије Првог свјетског рата према Јанговом плану –  међународна кућа за поравнање, са сједиштем у неутралној земљи, која би посредовала између суверених држава.

Конференција у Бретон Вудсу 1944. проширила је архитектуру корак даље. Свјетска банка и Међународни монетарни фонд створили су оквир за условљавање кредитирања држава – иста структура дефиниција-процјена-нагодба проширена је на разину суверених држава. Базелски споразуми, које је спроводила Банка за међународна поравнања, проширили су је и на тржишно банкарство.

СВИФТ и ИСО 20022 стандарди пружили су систему универзални језик. Кад је свако међународно плаћање пропраћено компјутерски читљивим описом ко плаћа, зашто, коме, онда је могуће додати било какав слој класификације или надзора у компјутерски програм. Климатске промјене су само прва класификација, али неће бити и посљедња.

Слободан Иконић: Прича о приватизацији преосталих јавних предузећа или Вук на овцу право има

Иновационо чвориште БИС, успостављено 2019, прикупља све конце у једну јединствену инфраструктуру. Његовим пројектима – у седам центара широм свијета – граде се различити дијелови архитектуре. Појединачно, сваки рјешава одређен технички проблем, а сви заједно чине јединствену програмабилну платформу која обухвата дигитални новац, комерцијалне депозите и активе.

Завршни корак је дигитални новац условљен испуњавањем постављених захтјева. Кад се услови уграде у саму валуту – кад свака валута има сопствена правила, која се провјеравају при свакој трансакцији и њима условљава плаћање – архитектура је довршена.

Етика је постала стандардизована. Стандард је постао измјерљив. Резултат мјерења постао је услов. Услов је постао линија у компјутерском програму. А компјутерски програм се извршава не питајући за дозволу.

Рајли Вагаман: Дигитална рубља и биометријска идентификација ученика у Русији

Прво је осмишљен стандард. Онда су створена мјерења за процјену усклађености са стандардом. Бирократија власти је извршни орган. А дигитални новац централних банака ускоро ће обухватити читав ланац – од Лондонске куће за поравнања до нагодбе која се може испрограмирати – за сваку новчану трансакцију на кугли земаљској.

С енглеског посрбило, скратило, насловило и опремило: Стање ствари

Захвалност коментатору с надимком Бркоња Мргуд на указивању на мрежно место и конкретан чланак.

Categories: Гостинска соба

Tags: Банка Енглеске, Енглеска, Четам хаус, Escape key