Век контроле културе – од Едисонових монопола до алгоритамске манипулације

Извор: Блог Џошуе Стилмана

Доносимо први од три дијела огледа Џошуе Стилмана

(Блог Џошуе Стилмана, 19. 12. 2024)

Напомена аутора: Годинама сам мислио да је рекламирање смишљено ради манипулисања понашањем. Студирајући механику маркетинга, сматрао сам се школованим потрошачем кадрим да прави разумне изборе на тржишту. Измицало ми је да иста та психолошка архитектура обликује сваки аспект културног окружења. Ово истраживање започело је као радозналост о везама музичке индустрије с обавјештајним службама, да би прерасло у обухватно истраживање како структуре моћи систематски укалупљују јавну свијест.

Оно што сам открио показало ми је да су чак и моје најциничније претпоставке о тако фабрикованој култури тек загребале по површини. То откриће темељно ми је промијенило не само поглед на свијет, већ и односе с онима који или не могу или се опредјељују да не испитују те механизме контроле. Овај оглед има за циљ да изнесе на свјетло дана оно што многи чувствују, али не могу у потпуности да артикулишу, односно да помогне другима да виде ове скривене системе утицаја. Јер, препознавање манипулације је први корак отпора.

Виџилант ситизен: Једно око – поријекло и окултно значење знака

Истраживање се одвија у три дијела: прво ћемо испитати системе контроле успостављене почетком двадесетог вијека на којима је све засновано. Потом ћемо истражити како су се те методе развиле посредством покрета популарне културе и контракултуре. Напосљетку ћемо видјети како су те технике аутоматизоване и усавршене дигитализацијом.

Увод: Архитектура контроле

Године 2012. Фејсбук је спровео тајни опит над шестсто осамдесет девет хиљада корисника манипулишући избором вијести које су примали да би проучио како промјене у садржају утичу на осјећања. То је био тек наговјештај оно што слиједи. До 2024. алгоритми ће се користити не само да обликују шта осјећамо, већ чак шта вјерујемо да је могуће мислити.

Друштвене мреже сад су у стању да предвиде и измијене понашање у најкраћем року, док се учитавањем садржаја преко интернета аутоматски и непрекидно надзире наша културна потрошња, а системи за дигитално плаћање прате дословно сваку трансакцију. Оно што је почело као проста манипулација осјећањима прерасло је у обухватну контролу свијести.

Ова моћ укалупљавања људског опажања није искрсла преко ноћи. Данашњи механизми контроле културе изграђивани су више од једног вијека, почевши од Едисоновог физичког монопола до данашњих невидљивих дигиталних окова. Да бисмо схватили како смо дошли до ове тачке алгоритамске контроле свијести – и, још важније, како да се јој супротставимо – морамо прво ући у траг историјским темељима ових система и намјерној архитектури контроле која их је обликовала.

Психолошка манипулација коју је открио Фејсбуков експеримент можда дјелује као савремена појава, али њени коријени протежу се до најранијих дана масовних комуникација. Један од првих архитеката културолошке контроле био је Томас Едисон, оснивањем компаније за патенте у филмској индустрији Motion Picture Patents Company 1908. године.

Томас Едисон са лиценцом за Motion Picture Patents Company, 19. децембар 1908. (Фото: Википедија)

Први дио: Ударање темеља

Успостављањем свог Филмског патентног предузећа Томас Едисон створио је више од пуког монопола – демонстрирао је пет кључних механизама за систематску контролу информација и обликовање свијести: контрола над инфраструктуром (опреме за филмску производњу), контрола над дистрибуцијом (позоришта), законски оквир (патенти), финансијски притисак (спискови забрањених филмова) и дефинисање законитости („дозвољен“ и „недозвољен“ садржај). Исти ови механизми развијаће се и појављивати у разним индустријама и добима, постајући све танкоћутнији алати за устројавање јавне свијести и контролу граница могућег у мишљењу и изражавању.

Успон институционалне контроле

Док је Едисон успостављао контролу над визуелним општилима, убрзано се уобличавао шири систем институционалне моћи. Почетак ХХ вијека свједочио је невиђеном стицању и концентрацији контроле у разним областима.

Кад је, на основу антимонополских закона, Едисонова компанија 1915. рашчлањена на неколико мањих, контрола је само прешла на малу скупину студија. Приказано као прилог здравијој конкуренцији, рашчлањивање Едисонове компаније заправо је учврстило моћ у рукама олигархије, која је сада још дјелотворније и субверзивније могла координисати цензуру. Тај образац примјењиван је и у каснијим антимонополским поступцима.

Правилник за производњу филмова (Фото: Википедија)

Иако је разбијање Едисонове компаније на неколико мањих наизглед стварало такмичарско окружење, брзо су се појавили нови видови контроле. Правилник за производњу филмова установљен 1934. показао је како се моралном паником оправдава систематска цензура. Као што је Едисон контролисао филмску дистрибуцију, Правилник је дефинисао шта се смије приказати на платну, постављајући обрасце за манипулацију званичном верзијом који ће се одржати до дигиталног доба.

Едисонов шаблон за контролисање визуелних општила ускоро је примијењен и у другим областима. Како сам у појединостима навео у тексту „Фабрика информација“, Рокфелер је примијенио истовјетан образац у медицини: контрола инфраструктуре (медицинске школе), контрола над дистрибуцијом (болнице и клинике), законски оквир (лиценце), финансијски притисак (стратешко финансирање) и дефинисање законитости („научна“ наспрам „алтернативне“ медицине). У питању није било само елиминисање конкуренције, већ и контрола над оним што је чинило само законито знање.

То није била случајност. Почетак ХХ вијека значио је невиђено стицање бирократије у једној тачки, јер су некад раздвојене области – лијечење, општила, образовање, новац, забава, научна истраживања – почеле функционисати у неуобичајеној координацији. Зидови између јавних установа, приватне индустрије и агенција власти постајали су све прозирнији. У том су кључну улогу одиграле велике задужбине. Рокфелерова и Фордова задужбина под плаштом човјекољубивости заправо су обликовали приоритете научних истраживања и методологије друштвених наука. Стратешким пружањем финансијске („грантови“) и институционалне подршке помогли су успостављању и одржавању одобрених оквира за разумијевање друштва. Одређујући која истраживања ће се финансирати и које идеје ће имати институционалну потпору, ове задужбине постале су моћни чувари капије прихватљивог знања – проширујући Рокфелеров модел из области медицине на шире интелектуалне сфере.

Хронолошки:

1910. Флекснеров извјештај као успостављање медицинског правовјерја
1911. Закон о радиодифузији као централизација контроле над телекомуникацијама
1912. Закон о савезним резервама као централизација монетарне контроле
1913. Закон о порезу на доходак као стварање надзора над новцем
1914. Оснивање Рокфелерове задужбине као почетак заклањања иза човјекољубља ради обликовања социјалне политике
1915. Закон о Трговачкој комори као успостављање надзора над трговином
1916. Подјела Едисоновoг Филмског патентног предузећа као пренос контроле над филмском индустријом са патентног монопола на систем студија
1917. Закон о шпијунажи као омогућавање контроле над информацијама
1918. Оснивање Радиокорпорације Америке као централизација радио комуникација

Ово дотад невиђено административно устројавање представљало је не тек пуку координацију, већ успостављање система условљавања ради контроле како физичке реалности, тако и јавне свијести. Од Едисонове контроле над визуелним општилима преко Рокфелеровог дефинисања медицинског знања до контроле над новцем преко Савезних резерви, сваки дио допринијео је обухватној архитектури контроле над друштвом. Оно што је овом систему омогућило тако танану продорност било је мајсторско паковање – свако подривање самосвојности представљано је као напредак, свако ограничење као заштита, сваки вид контроле као згода. Јавност је не само прихватила, него жељно примила те промјене, уопште не увиђајући да су њени избори, вјеровања и само схватање стварности били плод брижљивог инжењеринга од стране институција у које је имала повјерења.

Пол Киденек: Лондонски „Четам хаус“ или Империјална мафија англоамеричког естаблишмента

Размјере моћи овог усредоточеног система први пут су демонстриране темељним преобликовањем улоге Америке у свијету. Званична прича о америчком „изолационизму“ искрсла је као један од најутицајнијих алата за обликовање јавне свијести. Иако је Америка дуго испољавала своју моћ банкарским мрежама, ширењем корпорација и дипломатијом уз подршку ратних бродова, та стварност постепено је смјештена у други оквир и лукаво продавана јавности која ништа није наслућивала. Истовремена куповина најважнијих новина од стране Џеј Пи Моргана, којом је до 1917. стекао контролу над двадесет пет одсто новина у Америци, помогла је да се успостави оквир за званичну верзију приче. Није се радило само о заради, већ о успостављању машинерије за управљање јавном свијешћу као дио припрема за предстојеће сукобе које је прижељкивао владајући слој.

До педесетих година Операција Дрозд формализовала је овај утицај, пошто се ЦИА систематски убацила у све главне медијске организације. Програм је демонстрирао темељитост с којом су обавјештајне службе схватиле потребу обликовања јавног мњења преко наизглед независних канала. Ослањајући се на методе разрађене током ратне пропаганде, технике примијењене у Операцији Дрозд утицаће како на приказ вијести, тако и на програмирање забаве, успостављајући калупе за манипулисање информацијама који се разрађују и дан-данас.

Оно што су у Операцији Дрозд радили уредници, данашње платформе раде аутоматски, програмским алгоритмима за контролу садржаја. Истрајава се на истим начелима контроле званичне верзије, само што су људски посредници замијењени аутоматизованим системима који раде муњевитом брзином, у свјетским размјерама.

Примјер за ову везу општила и обавјештајних служби оличава Вилијам Пејли, који је Си-Би-Ес од мале радио мреже претворио у медијску империју. Током Другог свјетског рата Пејли је служио као надзорник у Уреду за ратне информације америчке владе на Средоземљу, да би постао шеф за радио у његовом Одсјеку за психолошко ратовање. Његово ратно искуство у операцијама психолошког ратовања непосредно је одредило послијератну програмску стратегију Си-Би-Ес-а, у којој је забава почела служити као дјелотворно средство за инжењеринг над друштвом. Под Пејлијевим вођством, мрежа Си-Би-Ес постала је позната као Тифани, мајсторски мијешајући забаву с тананим техникама манипулације избрушеним његовом службом у операцијама психолошког ратовања. Овај спој забаве и контроле над друштвом постаће образац за дјеловање модерних општила.

Консензус на енглески начин: Лондон окупио Фејсбук, Твитер, Гугл, Јутјуб и Ројтерс због „борбе против дезинформисања“

Ова машинерија за утицај на масе прилагођаваће се новим технологијама. Скандал с краја педесетих кад је откривено да су дискографске куће тајно плаћале радио станицама да пуштају њихову музику открио је један од начина обликовања јавне свијести. Представљен као контроверза с подмићивањем музичких уредника на радију, он је заправо представљао развијенији систем за обликовање укуса јавности. Компаније које су контролисале те културне програме одржавале су дубокосежне институционалне везе – Пејлијев Си-Би-Ес наставио је своју сарадњу с америчком војском, док улога Радиокорпорације Америке у обликовању културе маса потиче од њеног оснивања 1919. као комуникационог монопола под координацијом америчке морнарице. Направљена да би одржавала унутрашњу контролу над стратешким комуникацијама, њено ширење на медије, дискографију и потрошачку електронику одржало је почетне везе с војним и обавјештајним мрежама. Ове методе контроле над културом нису настале изоловано, већ као дио ширег система друштвеног инжењеринга који се драматично ширио у раздобљима свјетских сукоба.

Мада историчари по правилу сматрају свјетске ратове као одвојене сукобе, они се боље могу схватити као фазе непрекидног ширења механизама контроле над друштвом. Инфраструктура и методе развијени између ових сукоба откривају ту непрекидност – ратови су пружили како оправдање, тако и терен за испитивање све тананијих система психолошке манипулације масама. Војна постројења попут тајног филмског студија америчке војске у Лос Анђелесу нису била пуке војне базе, већ центри за операције психолошког ратовања, идеално смјештени поред срца индустрије забаве. Само наведена локација произвела је више од деветнаест хиљада филмова заведених као војна тајна, истовремено одржавајући везе на највишој разини с филмском производњом у Холивуду.

До 1943. овај систем био је до те мјере уходан да га је Уред за стратешке задатке (Office of Strategic Services (OSS), претходница послијератне ЦИА, нап. СтСт) изричито назначио као дио стратегије у документу с ког је 2004. скинута ознака тајности. Његова процјена била је недвосмислена: филм представља „средство без премца за инструисање“ и „силу за формирање става“ које може „подстаћи или зауставити дјелање“. У документу се даље каже да САД „морају користити могућности филма као оружја за психолошко ратовање“. Није се радило само о контроли над информацијама, већ о темељном измјењивању начина на који људи схватају и доживљавају саму стварност.

Енглеска: Форин офис финансирао извјештавање Ројтерса и Би-Би-Си-ја усмјерено на „слабљење Русије“

Док су Едисон и Рокфелер успостављали физичке системе контроле у Америци, индустрија забаве већ је постајала интегрисана у обавјештајне операције. Тај образац потиче од самих почетака индустрије забаве – прича се да је Хари Худини био сарадник енглеске обавјештајне службе током Првог свјетског рата, користећи своје представе да прикупља информације у њемачким енклавама. Од филмова Чарлија Чаплина до ангажовања Мери Пикфорд као првог славног имена за пропаганду за куповину обвезница за финансирање рата, Први свјетски рат означио је рођење систематске координације између Холивуда и обавјештајних служби. Током Другог свјетског рата ове везе формализоване су преко Уреда за стратешке задатке, што је довело до данашњег Уреда за везу с индустријом забаве, преко које агенције попут америчког Министарства одбране активно обликују жељену филмску причу ратних филмова.

Вајање свијести маса

Док су америчке индустрије усавршавале контролу над физичком инфраструктуром и забавом, енглеска обавјештајна служба радила радила је на још важнијем – методама контроле саме свијести. Схватајући да је контрола над територијом привремена, а да би моћ обликовања вјеровања, жеља и погледа на свијет могла бити трајна, увела је иновације које ће заувијек преобликовати инжињеринг над друштвом. Године 1914. установила је безазлено названу Кућу Велингтона, коју ће потом бирократски преименовати прво у „Одјељење за информисање“, а потом, изразито орвеловски, у „Министарство за информисање“. Преко ове организације систематизовала је психолошку манипулацију масама засновану на новим начелима – да посредан утицај путем гласова од повјерења има боље дејство него непосредна пропаганда, да је емоционални одјек важнији од чињеница, да људи више вјерују преношењу од уста до уста него изјавама ауторитета. Ова психолошка начела постаће основни алгоритми друштвених мрежа сто година потом. С временом ти увиди нису блиједили, већ су се развијали. Фејсбук и алгоритми друштвених мрежа примјењују Тавистокове психолошке принципе.

Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

Рад на томе развијао се и лијечењем војника од психичких траума рата на Клиници Тависток (касније Институту Тависток), гдје је др Џон Ролингс Риз са колегама открио како се психичка траума може користити за преобликовање свијести не само појединца, већ читавих друштвених система. Систематским проучавањем траума и психологије скупина, развили су методе обликовања не само оног што људи виде, већ и њиховог тумачења саме стварности. Рад Института Тависток открио је како се психолошка рањивост може користити за преобликовање понашања како појединаца, тако и скупина – увиди који ће се испоставити непроцјењивим за развој механизама утицаја од отворене цензуре до танане манипулације опажањем.

Иако углавном непознат јавности, Тависток је постао једна од најутицајнијих организација за обликовање модерних метода контроле над друштвом. Мада већина људи данас зна за Тависток само усљед недавне контроверзе око Службе за развој родног идентитета, утицај Института протеже се генерацијама у прошлост, обликујући званичне верзије у култури и преображај друштва од својих почетака. Оно што сад раде није никаква аномалија, већ наставак дуговјечне мисије преобликовања људске свијести.

Књига некадашњег обавјештајца МИ6 Џона Колмана Институт за међуљудске односе Тависток пружила је увид у његово дјеловање из угла „инсајдера“. Његов утицај су у скорије доба проучавали истраживачи попут Данијела Естулина, Кортни Тарнер и Џеја Дајера.

Главно достигнуће Тавистока било је преображавање психолошких теорија у практичне алате за инжењеринг над културом, нарочито преко поп музике и омладинске културе. Умећући своја начела у наизглед спонтане трендове у култури Тависток је створио образац програмирања друштва невидљив његовим субјектима.

Те методе прво су испитиване посредством музике. Програм џез дипломатије америчког Стејт департмана из педесетих и шездесетих година открио је како су центри моћи схватали потенцијал музике за обликовање културе. Док су Луј Армстронг и Дизи Гилеспи правили турнеје као „џез амбасадори“, други моћан чинилац изнутра је утицао на џез сцену. Бароница Паноника де Кенигсвартер – из банкарске династије Ротшилд – постала је кључна мецена умјетника бибопа попут Телонијуса Манка и Чарлија Паркера. И један и други умрли су у њеном дому, иако у размаку од скоро тридесет година. Мада је њена страст за џезом можда и била вјеродостојна, њена присутност на џез сцени подударала се са добом у ком су амерички Стејт департман и ЦИА активно користили џез као средство за културолошку дипломатију. Ово покровитељство, намјерно или не, наговијестило је образац уплетености европске банкарске аристократије у наводно револуционарне музичке покрете.

У другом дијелу размотрићемо сљедећу фазу контроле свијести спровођену преко саме културе. Рани експерименти с џезом прерашће у невидљив и систематски програм инжењеринга над културом. Институције ће пројектовати и подложити покрете у култури који су дјеловали органски, чиме ће власти обликовати не само оно што људи мисле, већ њихов оквир за разумијевање.

Џошуа Стилман је предузетник и инвеститор из САД

С енглеског посрбило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Џошуа Стилман, Томас Едисон, контрола, култура