Поводом Дана сећања на пробој логораша из Јасеновца
Извор: Фејсбук страница Моње Јовић
Сваког 22. априла мислим на моје које су овако одвели да се никад не врате. И међу њима највише мислим на моју прабабу Јулу, која је своју децу, њих четворо, у шуму склонила, ЗНАЈУЋИ (а како се то зна, ако ти анђео не дошапне, како се то зна?), дакле знајући да ће бити сигурнији у шуми но са њом у колони.
Њена јетрва није тако мислила, па је трогодишњег сина повела са собом у логор. Поступивши нормално, и мајчински, јер где је трогодишњаку сигурније но са рођеном матером?
Захваљујући тој једној ненормалној и немајчинској одлуци моје тада тридесетшестогодишње прабабе – моје заувек тридесетшестогодишње прабабе – много нас данас седи за трпезом. И нико није страћио дар живота, сви су се потрудили силно да буду људи.
Јер како ћемо се другачије срести, Јулка, и како ћеш нас познати? А срешћемо се.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Прије 81 годину, 22. априла 1945. године, десио се посљедњи очајничких пробој логораша из фабрике смрти, балканског Аушвица, логора Јасеновца. Пробој из логора Јасеновац извршило је 600 од преосталих 1.073 логораша, заточених у Циглани, када су схватили да их чека сигурна смрт. Пробој је преживјело само њих 117, остали су покошени рафалима.
Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у Кожари, од којих је преживјело њих 11.
Другу групу од 470 логораша, који су остали у Циглани, усташе су наредних дана побили и спалили заједно с логорским објектима.
Оно што боли јесте чињеница да за читавог времена трајања рата, партизанске јединице које су биле респектабилна снага на том простору и поред преклињања, вапаја команданата и бораца никад нису ни покушали напад на Јасеновац, па чак ни у априлу 1945-е када су овладавали околном просторима, већ су се сами заточеници морали одлучити на овај очајнички корак.
А партизани нису покушали напад на Јасеновац не зато што нису имали потребних борбених ефектива, напротив имали су, још 16-17.05.1942. на том подручју ослобођена су пет пута јача упоришта Приједор и Љубија, не зато што нису имали храбрих бораца, напротив, имали су, не зато што није било жеље, напротив, бјеше силне жеље, не зато што нису имали способних команданата који ће испланирати акцију, напротив имали су, не зато што акција није имала изгледа на успјех, напротив, бјеше подоста прилика када је итекако имала, не зато што су их сами заточеници због страха за животе преко веза одвраћали, напротив, преко веза у логору су их охрабривали па таман сви изгинули, него зато што је тај напад пуне три године био стопиран, једном приликом и опструисан.
Ти који су стопирали тај напад бејаху Владимир Бакарић, а касније и Андрија Хебранг за којег се касније сазнало да бјеше конекција између врха КП и усташке врхушке. Но јасно је да они сами нису могли стопирати такву акцију пуне три године, да ли је то масло оног Броза или је слиједио директиве коминтерне у циљу доктрионе „што горе, то боље“, никад нећемо сазнати.
Јасеновац бјеше највећи комплекс логора смрти и највеће стратиште монструм творевине ендехазије у којој је од 2,2 милиона Срба колико је битисало 1941.године у бројним казаматима и покољима звјерски уморено 700.000, над православним Србима је извршен геноцид по монструозности егзекуција никад забиљеженом у свјетској историји.
Нама остаје да се поклонимо тим нашим мученицима који пострадаше и тог дана и претходна 44 мјесеца у овом највећем српском стратипшту, и обавеза да не дозволимо култури заборава на та српска страдања у времену ендехазије да однесе побједу.
Врло лепо написан есеј. Иначе Јасеновац, јаме и све друго из тог пројекта нису никакав Аушвиц Балкана, већ посебна.категорија неупоредива са било чим другим.