Изненађује закључак проф. Владушића да „некада ћутање и тишина у књижевности више говоре од речи“. У српској књижевности на тему Јасеновца и НДХ се не ћути
Фото: Снимак екрана
Сведоци смо да су данас жртве постале, нажалост, пароле и инструменти помоћу којих се прикупљају политичко-друштвени поени. Емисија „Око магазина“ са називом: Јасеновац и књижевност – имамо ли писце, имамо ли дело?, која је, како у опису на Јутјуб каналу „RTS Oko – Zvanični kanal“ претенциозно стоји, имала мисију да на дан пробоја Јасеновца истражи „шта нам књижевност открива о страхотама Другог светског рата“ – у томе није успела.
На самом почетку емисије ауторка говори да „у колективној свести као најупечатљивији одговори остали су стихови настали у приближно време“, говорећи о Ивану Горану Ковачићу и Скендеру Куленовићу, односно о „Јами“ и „Стојанки мајки Кнежопољки“, што је несумњиво тачно. Обе поеме настале су, како професор Слободан Владушић и наводи, 1942. године и до данас представљају незаобилазна уметничка остварења када се говори о страдању у Независној Држави Хрватској.
До самог краја емисије ништа суштински није проблематично – у скученом простору од 30 минута, колико емисија траје, покушано је да се да један преглед о одговору књижевности на страдање српског народа у Јасеновцу са акцентом на дела Бранка Ћопића, као и представи „Башта сљезове боје“ која се играла те вечери. Ипак, закључак је, најблаже речено, неутемељен.
Оно што је изненађујуће јесте да је то Владушићев закључак. Речи професора Владушића да „некада ћутање и тишина у књижевности више говоре од речи“ можда јесу тачне, али не у овом контексту и овим околностима. У српској књижевности на тему Јасеновца и НДХ се не ћути. Такође, тврдња да за разлику од теме Холокауста која је, како учесник емисије напомиње, „с правом обрађена“ и да „тако нешто очигледно не постоји када је у питању тема Јасеновца као симбола геноцида усташа над српским народом у Независној Држави Хрватској“, не стоји истини знајући да на тему Јасеновца и те како има књижевних одговора након аутора поменутих у емисији. Као пример тога није само запажена поема „Бол“ песника Мирослава Максимовића, већ и збирка поезије „Страдање“ Јелене Ковачевић овенчана 2022. године Наградом Вукове задужбине за уметност, која је у целости посвећена геноциду над српским народом у НДХ и заснована на архивској грађи и историјској литератури. Овде би одговор могао бити да немамо прозу која говори о НДХ, али, не заборавимо, како др Игор Перишић каже на „један од најбољих српских романа у двадесет првом столећу“, говорећи о роману „Остаци света“ Игора Маројевића који се, између осталог, бави и Јасеновцем.
На крају, на питање из назива емисије „имамо ли писце, имамо ли дело“ можемо одговорити да писце имамо, имамо и дело – о тим делима говорила је књижевна критика, писали су медији. Уметност и јесте „појединачни искорак“ како ауторка емисије говори, те „појединачне искораке“ у нашој књижевности не треба да изузмемо, већ њихова имена морамо јасно нагласити, још важније њиховим делима морамо посветити пажњу. Оно што се чини да немамо јесте озбиљан приступ новинарке и учесника емисије који говоре о важној теми којој, стиче се утисак, нису довољно посветили пажњу.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар