Јелена Ковачевић: Страдање

Из штампе изашла збирка песама наше Јелене Ковачевић, на тему геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској

Док падају тела једно за другим,
жито које Господ ће да скупи,
светиљка огањ поста.
Силу сте нам дали,
нисте знали да мртви од живих су јачи.

ЗАВЕШТАЊЕ

За нама не плачите,
за њима закукајте и не престајте кукати.
За нас се помолите а за њих молите,
глас не затварајте и реч не испуштајте.
Чуће Господ а да ли ће услишити
ако се ви за опрост њима будете молили а нисте опростили?
Зарад љубави милост ће крвнику уместо крви пустити.
Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити.
Када на гробовима нашим свеће запалите
знајте да џелатима нашим палите, у гробове наше убице су легле.
Нас Господ викну и ми се пробудисмо, из гробова без рана устадосмо,
имена наша запамтио је Господ.
Молите се и не престајте се молити,
нису они нас побили, они су себе уморили и у гробове затворили
да их Господ не види и име им не викне.

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Из рецензије Боривоја Рашуа

Када се неко упути, у доба опште дезоријентације, посрнулости и слуђености које одликује дух нашег времена, странпутицом, без имало ризика да грешимо можемо рећи да се он налази на правом путу. Странпутица и то она духовна и уметничка некако највише се исказује у поезији, тој струни људског бића и свему оном што Поезија чини у духовном обликовању човека. Смрт је по себи страшна колико год природна била, а шта тек рећи о оним смртницима страдалницима који су уморени руком злочинаца какве свет и век не памте. О страдању Срба од усташких зликоваца у јамама и логорима пропевала је од бола и туге Јелена Ковачевић на јединствен начин, међу осталим и зато што је документовала своје певање. Изгледа да није могуће певати о страдању а да и она која песнички пева и сама не страда. Певање и страдање боји и означава овај драгоцени запис Јелене Ковачевић који сам собом постаје и остаје део националне свести и памћења. Тако у завршној песми СтрадањаЗавештање Песникиња кроз стих „Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити” изриче оно најбитније што одликује Српски народни етос чак и када је жртва у чије име, у чији помен на његовом моћном језику пева. Закључни дистих ове песме, али и целе збирке песама „Нису они нас побили, они су себе уморили и у гробове затворили да их Господ не види и име им не викне”, спада у крајњи домет и врхунац поетске речи. На овом месту ваља утврдити да је то крајњи домет Поезије, а оно што не може Поезија може Бог. Богу увек преостаје најтеже и најважније. Песме: Испраћај, Поље, Прво и Друго писмо из Јасеновца, У јами и Над јамом, Тужбалица, Исповест, Причест и да још једном истакнемо песму Завештање чине чврсто увезани песнички венац који је исплела Јелена Ковачевић и положила га на небу испод Српских страдалника и новомученика исписавши на њему само једну реч, а ипак довољну СТРАДАЊЕ. Извештајно и пророчки певао је Алекса Шантић познајући Српску судбу „и гробови наши бориће се с вама”, тај пев допевава и наставља наша Песникиња Јелена Ковачевић.

Из рецензије Радинка Крулановића

Читајући Страдање, помислио сам да ли је Јелена након написаног остала нормална, (ма шта то значило), запитао сам се колико сам и ја нормалан након прочитаног, јер прочитано прогони страшним питањима: а гдје си био, Боже, зашто си, допустио сузе дјечије? Можда сам и под утиском питања да ли је након Аушвица могуће писати поезију? Трагајући за одговором, тражећи макар и сламку спаса, као да се наметнула Ничеова мисао „имамо умјетност да не би полудели од истине“. Па ово је дивно, (умјетнички) а онда одмах након тога сурова стварност са својом запитаношћу како смрт може бити дивна, како се не уплашити и обесмислити своју егзистенцију над дјечијим мртвим погледом. Да ли умјетност и поезија варају, или је њима нешто друго на уму?! И ова питања стоје пред Јеленом Ковачевић као и пред свим другим. Туђе искуство ништа не помаже. Морала је она као и други проћи „преко трња до звијезда“. Није поезија навикла на спокојност. Ако је бити пјесник привилегија, онда морамо бити спремни на „вјечити немир“. Страдање и јесте сваким ретком немир, страшни немир свијета који се нашао у чуду из кога говоре молитве без умољења, и гласови које нико не чује. Одјекује, осана, осана, а осане нема.? Има ли наде, вјере, има ли смисла живјети, (пита се пјесникиња) док јаме још нијесмо окајали, окадили, опростили, заборавили, има ли…? Одјекује њен зов: Не дам, не дам човјека, не дам да свијет обесмисли убилачка рука, не дам да безнађе зацари и све стане у крај, тугу, тишину. Јеленина храброст и бојажљивст у исто вријеме су задивљујуће. Њена храброст се огледа у томе што је спремна да се испријечи испред злочиначке руке и потури своју пјесничку ријеч као штит. У крајњем њена храброст се показује и у жељи да пјеснички одслужи опијело за убијене, питајући се са великим и оправданим страхом: Је ли достојна?

Из предговора проф. др Мире Радојевић

Посебно је важно пружање отпора релативизовању жртава, њихове бројности, националне припадности и властитих имена. Није случајно што су логорашима, где год да су били заточени, најпре одузимана имена, чиме су претварани у бројеве. Управо зато, значајно је свако име, јер се недужнима тиме враћа део отетог достојанства и често врло јасно образлаже разлог због којег су уморени. Та потреба и дуг, треба рећи, вишеструки су: цивилизацијски, морални, национално-политички и научни. Осим историјске науке, у томе може много помоћи и лепа књижевност, како проза тако и поезија, доказујући да сваки вид стваралаштва, научног или уметничког, има хуманистичку сврху у борби против зла. Штавише, књижевна дела лакше „продиру у душу“ од научних, потврђујући мисао Исидоре Секулић да је најбоља историја једног народа написана у његовој књижевности. Најзад, књижевност својим читаоцима шаље убедљивију етичку поруку, а на тврдње по којима и злочинци заслужују хришћански опроштај одговара подсећањем да услов опроштаја представља покајање.

Приложници

Никола Адамовић
Александар Петровић
Јован Пјешчић
Дарко Кремић
Сузана Срндовић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Никола Кадовић
„Стање ствари“

Издавач:  УГ Јадовно 1941. Бања Лука

За издавача: Др Душан Басташић, Момчило Мирић

Књигу можете наручити преко мејла kovacevicvj@yahoo.com



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар