Душан Достанић: О књизи Мит о непријатељу – антисемитизам Димитрија Љотића

Књига Дарка Гавриловића је врло слаба, не нуди нове увиде и не помаже бољем разумевању наше прошлости али ставља важна питања пред научну заједницу 

Приказ књиге: Даркo Гавриловић, Мит о непријатељу: антисемитизам Димитрија Љотића, Службени гласник, Београд, 2018, 242 стране. 

Књига ‘Мит о непријатељу – антисемитизам Димитрија Љотића’

Историја Јевреја у Србији је тема која није остала неистражена. Када се говори о историји Јевреја питање антисемитизма намеће се само по себи, а у српском контексту се тада неминовно долази до имена Димитрија Љотића. Ипак, то не значи да је ова тема темељно проучена, јер једна је ствар констатовати да је Љотић имао негативан став о Јеврејима, а сасвим је нешто друго одговорити на питања какав је био карактер његовог антисемитизма, који су му извори, колико је он код Љотића био дубок, када се он код њега јавио и под којим утицајима, које је било место антисемитизма у Љотићевом погледу на свет, да ли је он укључивао и позиве на насиље, да ли је пролазио кроз различите фазе и које, као и колики је био домет тог антисемитизма у контексту оног времена. Све су то питања на која данас још увек немамо задовољавајуће одговоре. Стога, када један историчар са завидном библиографијом напише књигу о Љотићевом антисемитизму, када су рецензенти наши угледни историчари, и када се зна да је аутору за рукопис додељена и једна престижна награда, тада би се могло очекивати да је реч о вредном доприносу нашој историографији. Нажалост, овде то није случај. Уместо уравнотежене књиге о једној деликатној теми Дарко Гавриловић је читаоцима понудио једно конфузно и на моменте сасвим неразумљиво излагање, препуно општих места из левичарског идеолошког арсенала, оптерећено катастрофалним материјалним грешкама, погрешним цитирањима, недоследностима, окалим тврдњама, изостављеним чињеницама и понављањем у науци већ давно оповргнутих ставова. Уместо корака напред и расветљавања непознаница, аутор је успео да унесе додатну забуну.

Да ова оцена није преоштра може се закључити већ из увода у коме Гавриловић креће у лов на авети национализма односно „националистички оријентисане политичке елите“ и њихове саучеснике из медија и „друштвених и хуманистичких наука“, „самозване научнике“… Тама против које аутор полази у свој крсташки поход се према његовим речима „распростире“ од „слома комунизма и продора капитализма“ који су довели до сиромашења широких слојева, а који су, тако осиромашени, постали плен националистичких политичара (9). Читаоцу се може учинити да је у Србији у време комунизма владало право благостање све док се ниоткуда и на волшебан начин нису појавили капитализам, манипулативни политичари, изолационизам и неизбежни национализам, који су залудели сироти пук. Дефиниција тог национализма, нажалост, изостаје, па није јасно шта је то и зашто аутор устаје против њега, али је извесно да је то некакво зло, ако не и највеће зло човечанства. Тако су већ у уводу улоге подељене. Са једне стране су премоћни националисти који друштво даве у лажима и „политичким митовима“, док је са друге страна мала, али храбра дружина паладина истине који стоички подносе све нападе са мрачне стране. Где је аутор успео да пронађе та упоришта национализма и шовинизма? Који су то националистички медији, ко то „оправдава злодела из прошлости“, ко то у Србији „релативизује фашизам“, ко га правда и ко су његове апологете? Који се то колаборационисти претварају у националне хероје и ко то међу Србима шири „митоманску историју“? Аутор нам о томе не говори, јер може бити држи да је то све толико очигледно да на такве тривијалности не вреди трошити речи. Ипак, ово искривљено виђење стварности и није од пресудне важности. Важна је имплицирана подела на зле, агресивне и моћне националисте, десничаре, конзервативце, фашисте и теоретичаре завере (за Гавриловића је све то једно исто), који шире заблуде, „вишеструко умножавају своје жртве“ (10), распирују мржњу те воде у поделе и ратове и на истинољубиве поборнике мира и разумевања међу људима. Само по себи се разуме да је аутор себе сврстао на страну добра, међу оне који не подлежу „колективној уобразиљи“ и који су због сопствене „субверзивности према пожељном националном идентитету“ означени као издајници и страни плаћеници (стр. 7-8), односно на страну оних који Србе треба да суоче са прошлошћу, да их ослободе заблуда  и митоманије, те да их приведу истини. У складу са прокламованом борбом против национализма ни ова књига није лишена старих југо-комунистичких флоскула оличених у изједначавању четничких и усташких злочина, или усташа и збораша (86) иако су таква изједначавања сасвим неодржива. У сваком случају, аутор ће се своје једноставне поделе на светло и таму држати до краја књиге. Тако се и све жртве и злочини ХХ века редукују на национализам и фашизам, односно „идеологије које су пропагирале националну, расну и верску неједнакост“ (16). Да се зло не мора чинити само у име нације, да су масовни злочини вршени и уз помоћ другачијих идеолошких легитимација (па и без њих), укратко да су људи масовно убијани у име једнакости, аутору вероватно није познато. Штавише, полазећи од унапред формиране слике Гавриловић заборавља да бољшевички злочин долази и хронолошки и логички пре фашистичког злочина. Такође, према аутору, изгледа да је тек национализам ХХ века измислио употребу политичких митова, те да је створио „мит о непријатељу“ и „мит о смрти“ (21-22), при чему је у овој књизи нагласак на „миту о непријатељу“. Иако није баш најјасније шта је Гавриловић овим хтео да каже, некако се намеће закључак да је за аутора непријатељство међу људима само „мит“ и „манипулација“, те да је у питању производ национализма, и то на библијском темељу (22). Да ли то значи да је до појаве национализма свет живео у неком вечном миру – не може се са сигурношћу рећи, иако нам историјска наука не пружа доказе да је такво стање икада постојало.

Димитрије Љотић (Извор: Википедија)

Како Гавриловић сам каже, његов циљ је да исправи слику прошлих догађаја, те да на основу докумената покаже „у коликој мери је било антисемитизма, расне, националне или било које друге мржње“ (11). Овакво постављање циља стоји у вези са почетном поделом на добре и лоше, јер би без ње и без идеје о доминацији национализма такав циљ био сасвим промашен. Наиме, никада није ни било спорно да је и у српском друштву било појава антисемитизма. Сама та чињеница је одавно позната и нема потребе доказивати је изнова и изнова. Оно што је спорно је карактер тог антисемитизма, његово порекло и основе, као и његова распрострањеност, а о томе аутор не казује ништа одређено. Такође, спорно је и то ко се све може називати антисемитом и фашистом и могу ли се такве етикете плакатирати на све стране без икаквог ваљаног образложења. А Гавриловић управо то чини. Тако су за аутора и Милетићева Застава и Србобран и Привредник били часописи који су пропагирали антисемитизам (49), часопис Идеје Милоша Црњанског окупљао је „екстремно националистички и антидемократски оријентисане интелектуалце“, те је у својим чланцима „подржавао фашизам“, поздрављао Хитлерове економске успехе и „подгревао милитаристичко расположење међу Југословенима“ (52), Орјуна је била „организација фашистичког југословенства“ (53), фашисти и антисемити су и Хођера и његова странка (143), богомољачки покрет је био антисемитски (204), док за владику Николаја Велимировића аутор каже да је био „познати антисемита“ (130, 203), дочим не налази за сходно да ову смелу тврдњу нечим докаже. Штавише, за Велимировића аутор даље тврди да су он и Љотић „били идејни оснивачи светосавског национализма – екстремне десничарске политичке идеологије која је представљала спој српског национализма и православног клерикализма“ те да их је повезивао антикомунизам, „дивљење Хитлеру“ и антисемитизам (204). Поред тога што не објашњава шта је то екстремно у Велимировићевим ставовима и где се види то његово „дивљење Хитлеру“, Гавриловић није у стању да објасни зашто су Немци Велимировића заточили у логор. Поред Велимировића, Гавриловић за антисемитизам оптужује и Милана Стојадиновића и Време (130), као и Драгишу Цветковића (145), Антона Корошеца (129-130). На страни 101 се помињу чак и „стари српски православни стереотипи и предубеђења о Јеврејима“ док се на другом месту читаво хришћанство оптужује за „постепено утирање пута“ вишевековној мржњи и потирању јеврејског народа (195-196, 201, 226). Тиме се фашизам и антисемитизам виде свуда у српском предратном друштву, а не само код Љотића и његовог покрета, а иде се и даље па се претпоставља постојање некакве логичне везе између хришћанства и истребљења европских Јевреја, посебно када пише да је Холокауст незамислив „без тровања хришћанских умова које је трајало вековима“ (201). Са тако широким списком антисемита и фашиста изгледа да циљ књиге ипак није да се само покаже да је антисемитизма било и међу Србима, него да се после овакве листе може закључити да је он био доминантна појава, јер су од владе, преко опозиције до новина и цркве свуда били све сами антисемити и фашисти. Управо то није ништа друго до политизација прошлости, против које аутор устаје у уводу.

Владика Николај Велимировић (Извор: Митрополија црногорско-приморска)

Говорећи о циљу књиге, аутор каже да је пре свега био оријентисан на рад архивском грађом, те да на тај начин документује постојање антисемитизма у Срба. Међутим, и тај покушај се показао неуспешним, будући да је његово коришћење докумената на моменте  врло креативно и без било какве критичке дистанце. Можда најбољи пример пружа Гавриловићево позивање на „један немачки извештај“ у коме се наводно помиње „четврта тачка програма Збора“ као „антисемитски план према коме није требало дозволити да Јевреји у јавном животу Југославије као и у вођењу државе имају било какву улогу“ (167). Зачуђујуће је да један историчар који се хвали темељним познавањем архивске грађе и чланака из оновремене штампе (11) није нашао за сходно да провери свој извор и консултује фамозну 4. тачку програма Збора, па чак и да цитира делове тог плана. Ипак, да је Гавриловић и летимично погледао Начела и смернице Збора, или пак Јонићев коментар програма (Шта хоће Збор?) видео би да таква тачка не постоји и да се ни у првом ни у другом документу Јевреји ни не спомињу. То је још једна невоља за аутора, јер како објаснити да програм странке која се оптужује за најгори антисемитизам не садржи ни реч о Јеврејима? Иначе, за програмом Збора Гавриловић није морао да трага по архивима, јер је тај документ до сада прештампаван и цитиран у бројној литератури, као оновременој, тако и у емигрантској. Овај пример најбоље показује ауторову немарност, јер не само да се у књизи не консултује програм организације о којој аутор пише, него недостају и друга документа кључна за Збор и њихов однос према Јеврејима. Тако не само да аутор не наводи Јонићеву брошуру, него ни Васиљевићев Зборашки социјолошки требник у коме је обрађен и однос Збора према Јеврејима. Аутор такође потпуно игнорише послератне изјаве бивших Збораша (нпр. Мирка Бојића) који су тврдили да за њих у Збору антисемитизам и однос према Јеврејима није играо кључну улогу. Иста ствар се уочава и када Гавриловић говори о Збору као о „југословенском фашизму“ (41, 55), при чему су потпуно занемарује сва она литература – како предратна (Стакић), тако и послератна (Бојић, Слијепчевић, Парежанин) – у којој се поред сличности истичу и разлике између зборашке идеологије и фашизма. Сасвим је легитимно да Гавриловић не уважи њихове аргументе, али би за читаоце било корисно да каже зашто их не уважава.

Зборачки социолошки требник

Недостаци не долазе само отуда што Гавриловић игнорише или не познаје литературу, него аутор има муке и са грађом која му је позната. Тако на пример каже да су припадници Југословенске акције за симбол имали „кукасти крст“ (53), односно „плаву свастику“ (166) при чему се у првом случају позива на један немачки извештај, а у другом на један обичан памфлет (Philip J. Cohen, David Riesman, Serbia’s Secret War: Propaganda and the Deceit of History). Ни у овом случају овај историчар изворима не приступа критички, него узима све оно што му се чини корисним за подупирање тезе о југословенским фашистима. Ипак, да је темељније прочитао књигу Александра Стојановића Идеје, политички пројекти и пракса владе Милана Недића, коју иначе наводи у литератури, Гавриловић би знао да је прича о „кукастом крсту“ Југословенске акције нелогична, а пронашао би и слику симбола те организације.

Ово није једини пример Гавриловићевог игнорисања података које би требало да познаје. За причу о Љотићевом антисемитизму свакако је битно питање да ли је он 1941. послао један меморандум у Берлин у коме протестује против прогона Јевреја. Тај меморандум помиње Парежанин, који је према сопственом сведочењу лично био укључен у целу ствар. Гавриловић у списку литературе наводи Парежанинову књигу, али овај важан моменат изоставља. Наравно, сасвим је могуће да Гавриловић не верује у Парежанинову причу, или да је сматра за некакав покушај накнадног оправдања, али би и у том случају било потребно рећи неку реч о томе. Гавриловић се слично опходи и када се позива на радове других научника. Тако на пример када се позива на Шмита и његову књигу Über die drei Arten des rechtswissenschaftlichen Denkens (28) аутор се у ствари позива на нешто што у тој књизи једноставно не пише. Исто се дешава и када пише о карактеристикама људи који верују у теорије завере, при чему наводи један број особина (100) ослањајући се на чланак (Swami, Chamorro-Premuzic, Furnham) у коме се особине које је навео ни не спомињу, те остаје непознаница како је Гавриловић дошао до особина које наводи. Ствар је постаје занимљивија када аутор се упусти у баналне психолошке процене Љотићеве личности, наравно без навођења референци. Да разлика у годинама није значајна, читалац би помислио да је Гавриловић лично познавао Љотића.

Ратко Парежанин (Фото: Википедија)

Као што неки пут у текстовима налази оно чега тамо нема, Гавриловић понекад једноставно заборави да наведе извор за своје тврдње, што је случај на месту где каже да је Љотић говорио против јеврејских лекара (106) или тамо где пише о „прозивкама у медијима јавних личности за које се сумњало да су масони“ (147), па не знамо ни ко је прозиван, ни када, ни где. Иста ствар је и са тврдњом да је идеологија Збора „била насилничка“ и да је Збор имао „наоружане појединце“ (213). За све то недостаје извор и податак.

Велика мана ове књиге је Гавриловићев однос према текстовима којима прилази немарно и наоружан маказама. Он као да поседује унапред формирану слику Љотића, па онда у тај оквир гура све оно што му одговара, док цитате који би његову слику могли довести у питање једноставно занемарује. Тако, на пример, у жељи да покаже Љотићево одушевљење Хитлером, Гавриловић некоректно цитира његов текст „Наш национализам“ у делу који каже да је Хитлер „као човек изузетно ретка појава. Дубоко мисаон, и генијалан, организатор, херој и апостол, он одиста фасцинира свој народ. Нема мане ни пеге на њему… Хитлер је написао своје одиста ретко дело Моју борбу, и кроз ово је многе јеврејско-интернационалне заблуде порушио у немачком народу…“ Из цитата су пажљиво избачени поједини делови који аутору не иду у прилог. Тако Гавриловић прекида цитат на месту на коме Љотић пише: „Али он, одиста високим својим умом, није био у стању отићи даље од немачке истине. Он уопште не види општечовечанску истину, нити је признаје. Онај Немац који се труди да сазна објективну, а не само немачку истину, није добар Немац.“ Такође, Гавриловић изоставља крај пасуса где стоји: „Али је ову нову заблуду, порицање објективне, општечовечанске истине, у свој народ унео, раширио и од тога направио државну веру. И како је сам немачки народ особито погодно земљиште за такво семе, то тамо имамо данас особито бујну жетву.“ Тако се текст који Гавриловић узима као крунски доказ Љотићевог дивљења Хитлеру, када се прочита у целини, претвара у Љотићеву критику Хитлерове идеологије која се експлицитно назива заблудом и то 1938. године, дакле пре почетка Другог светског рата. Гавриловићева књига је препуна оваквих и сличних примера и готово сваки пут када цитира Љотићеве речи, аутор понешто заборави да наведе или потпуно занемари контекст.

Сабрана дела Димитрија Љотића

На местима је приметно да Гавриловић у Љотићевим текстовима чита и оно што тамо не пише, па тако каже да је Љотић „истакао како жали што српски народ не учествује у Хитлеровом нападу на Совјетски Савез“ (173) иако у тексту на који се позива такве реченице једноставно нема. Уосталом, припадници Српског добровољачког корпуса ни после инсистирања Немаца нису слати на Источни фронт, а и сам аутор на другом месту цитира Љотићев текст у коме се овај залаже за „обавезну неутралност Југославије у светском сукобу“ (117). Аутор показује велику дозу неодређености и када је у питању појава антисемитских ставова код Љотића. Тако на пример каже да је Љотић пре формирања Збора ретко исказивао антисемитске ставове (53), али не даје ни једну једину назнаку где их је то исказивао. У стварности, ни након покретања Отаџбине, те формирања Збора Љотић извесно време нигде не спомиње Јевреје. Заправо, Гавриловић ни сам није начисто са почецима Љотићевог антисемитизма, па на једном месту каже да када је Љотић „отпочео акцију на организовању покрета ’Збор’, антисемитизам није заузимао значајније место“ (101) да би само пар страна касније тврдио да „међу најранијим чланцима“ може да се нађе антисемитизам (108). На трећем месту стоји да је Љотић „од почетка оснивања ’Збора’ почео да износи ставове који су Јевреје оптуживали“ за економско слабљење и пропаст хришћанских и националних вредности (132), док на четвртом месту каже да је „мржња према Јеврејима постепено заузимала све значајније место“ (166-167) из чега се може закључити да је у почетку није било. Када се дакле тај антисемитизам јавља остаје да се нагађа.

Истина, Љотић није једини аутор чије текстове је Гавриловић непажљиво читао. Сличан случај је и са Карлом Шмитом кога помиње на више места и за кога каже да је био „један од мислилаца нацизма“ (27), који „је здушно радио на томе да мит о непријатељу постане окосница нацистичке идеологије“ (28). У стварности Шмит није био „мислилац нацизма“, а део по коме је он „здушно радио“ на томе да „мит о непријатељу постане део  нацистичке идеологије“ је дословно бесмислен, већ стога што нас сам Гавриловић убеђује да је „мит о непријатељу“ конститутивни део национализма, те према томе ту Шмит није имао на чему да „здушно ради“. На страну што Шмитово схватање политичког само по себи нема никакве везе са антисемитизмом, као се то причињава аутору (30). Шта год Гавриловић подразумевао под „митом о непријатељу“ сигурно је да он Шмитов концепт непријатеља једноставно не разуме. Проблематичан је и Гавриловићев покушај да Љотића представи као српског националисту, јер само такав Љотић се уклапа у поделу улога дату у уводу. У том смислу аутор тврди је Љотић „давао предност српству над хрватством“ (55), да су збораши „сањали Велику Србију“ (93), те да је Љотић предлагао да се државна политика врати на пут „којим би Србија наметнула своју хегемонију осталима“ (134). Истина, аутор помиње и Љотићево југословенство (55), али однос између југословенства и српства у идеологији Збора остаје неразјашњен. У сваком случају, схватање о Љотићу као о „великосрпском националисти“ и некоме ко се залагао за српску хегемонију одавно је превазиђено.

Карл Шмит

Поред мањкаве литературе, Гавриловић поједине појмове користи доста креативно, па и поред велике приче о национализму из књиге се не може закључити шта под тим појмом тачно подразумева, осим што је јасно да је реч о некој негативној појави. Још мање је јасан однос национализма према расизму и антисемитизму. Истина, аутор на једном месту каже да је „мржња према Јеврејима била повезана“ са расизмом и национализмом, да су „и расизам и национализам пронашли место за мржњу према Јеврејима у свету својих фрустрација“ (199), односно да је антисемитизам почео да буја „на плећима националистичке идеологије“ (226), али то не говори много, и више замагљује него што разјашњава. Наиме, познато је да национализам не мора бити нужно антисемитски, да су многи познати националисти били јеврејског порекла, те да напослетку постоји и јеврејски национализам, као и што су поједини Јевреји (Гумплович) прихватали социјал-дарвинизам. Са друге стране, одређење расизма је сасвим ново, па тако стоји: „Расизам је подржавао друштвене норме понашања покушавајући да учини легитимном разлику између нормалног и абнормалног. Јеврејима и ’црнцима’, као главним жртвама расама, касније су се придружили и други чије се ’абнормално’ понашање налазило са оне стране друштвено изнуђених норми. Сви они који се нису уклапали у признати образац грађанског друштва етикетирани су као ’уклета раса’ у коју су сврставани у ХХ веку највише Јевреји, Роми и хомосексуалци“ (45). Према овој, до сада непознатој дефиницији су и хомосексуалци постали посебна раса, а расизам је уместо нетрпељивости према другим расама претворио у инструмент очувања грађанског друштва. Уз то, према Гавриловићу, изгледа да је тек расизам легитимисао разликовање нормалног од абнормалног, те да је пре тога човечанство живело у постмодерном, everything goes, рају. Исто је и са антисемитизмом који је код Гавриловића виђен искључиво као десно-конзервативна ствар, при чему се заборавља да ни сва ауторитарна десница није нужно антисемитска. О употреби антисемитизма у контексту других идеологија, односно о предрасудама према Јеврејима међу социјалистима Гавриловић не говори ништа. Чак и када говори о оптужбама на рачун „јеврејског капитала, аутор у њима не види ништа друго осим национализма. Тако су десница, национализам, антисемитизам, расизам, фашизам и национал-социјализам за Гавриловића мање или више иста ствар, појмови који се преплићу и који се не могу одвајати. У таквој ноћи су све краве црне. Како би додатно истакао Љотићево непријатељство према демократији, које и није спорно, аутор пише да је Љотић, „будући да је био противник парламентарне демократије нападао Владу Југославије“ (214), као да то је противљење политици владе карактеристично само за убеђене противнике демократије, а не нешто што важи и за опозицију у сваком демократском поретку.

Када се пође од мањкаве и једностране литературе, и када се та литература непажљиво чита и криво разумева, те пропушта кроз унапред формирани идеолошки филтер, мало је вероватно да ће се стићи до исправних закључака. Тако су сва поглавља Гавриловићеве књиге конфузна и без прецизно формулисаних налаза. На пример није јасно да ли је Љотићева склоност конспирологији потицала из његових особина личности (затвореност, неповерење према другима), или из „страха младе српске буржоазије“ (100). Исто тако остаје нејасно и да ли је Љотићев антисемитизам био верски, економски, политички или расни и ако је долазило до промене зашто је до ње дошло. Просто није довољно рећи да је до окупације Љотићев антисемитизам био на религијској основи, а од окупације на расној (202, 227), поготово ако та изјава није поткрепљена нечим што би показало да је до такве промене заиста и дошло, односно ако се та промена не објасни неком битном променом у Љотићевом погледу на свет. На појединим местима (200-201) стиче се утисак да аутор није сигуран по питању разликовања религијског, економског и расног антисемитизма, што се посебно види када пише да „без векова хришћанског антисемитизма, Хитлерова острашћена мржња никада не би била тако снажна“ (201). Једнако је неразјашњено и то да ли је Љотићев антисемитизам био елиминационистички или не, а изгледа да ни аутор није сигуран када се тачно код Љотића непријатељство према Јеврејима јавља, односно да ли се јавља као плод „хришћанских предрасуда“, „ситнобуржујског страха“, Морасовог утицаја или је формиран под немачким утицајима. Премда наводи да су Љотићеве идеје у вези са решавањем јеврејског питања биле бруталне (227), аутор се тим Љотићевим плановима скоро да није ни бавио. Сасвим је остало нерасветљен и однос Љотићевог антикапитализма и антикорупцијског става и антисемитизма. Гавриловић, истина, о томе пише, али се једнозначан закључак не може донети. Такође је изостављена анализа Љотићевог односа према интернационализмима у контексту његовог негативног става према Јеврејима. На више места у књизи аутор уопштено спомиње физичке нападе збораша на Јевреје из времена пре избијања рата, али не наводи ниједан конкретан случај иако би било занимљиво видети колико је тих случајева било, колико су били учестали и како су на њих реаговале држава и оновремена штампа.

Гавриловић прави недопустиве материјалне грешке, па тако испод слике Михајла Олћана стоји да је у питању Димитрије Љотић (176) те је главном јунаку књиге промењен идентитет. Исти Олћан није само изгубио слику, него се на неколико места помиње и као Олчан (67, 69, 70, 71, 78, 150, 190, 229), Станислав Краков се понекад среће као Светислав (131, 167, 170), али и Станимир (61-62), Танасије Динић је постао Атанасије (76, 229), док је Ото Вајнингер је прекрштен у „Веинингера“ (48), Феликс Бенцлер у Бентзлера (204-205, 229), а извесни Месаровић је на једној страни Борислав, а на другој Бранислав (135-136, 148).

Фотографија Михаила Олћана која се често погрешно потписује као фотографија Димитрија Љотића

Да се аутор не сналази најбоље са именима закључује се и по томе што брка Фон Рајхенау и Ратенауа (161), па једно презиме стоји у тексту, а друго у фусноти и то на истој страни. Владимир Велмар-Јанковић се у регистру помиње као министар (229) иако ту функцију није обављао. Вајнингеру се приписује да је аутор књиге О сполу и значају (48) што се вероватно односи на његову књигу Пол и карактер. Такође, „Буђење“ из Петровграда није био „профашистички покрет“ (54) него часопис, а часопис „Збор“ није излазио „у Херцеговини“ (54) него у Београду, Наша борба није била „зборашка“ (76), и „страначки лист“ (180), већ гласило Српског добровољачког корпуса. За Шарла Мораса Гавриловић тврди да је „калемио хришћанску догму на политичке идеје“ (109) што већ само по себи представља занимљиву конструкцију која постаје још интересантнија када се зна да Морас није био верујући човек, те да се римокатоличка црква још у време његовог живота јасно оградила од тог учење. Аутор показује своје непознавање Морасовог дела и када каже да је Љотић „осим Морасових политичких идеја прихватио и корпоративизам“ (227) заборављајући да је Морас био поборник корпоративизма. Такође, не стоји ни ауторова констатација да је „млади фашистички покрет са нетрпељивошћу односио према јеврејској заједници“ (23), јер фашистичка странка у Италији није била антисемитска. Исто тако је нетачно да „свака критика  модерности“ резултира антисемитизмом (164), а довољно је само узети у обзир Леа Штрауса и Ерика Фегелина. Невероватна је и тврдња да је Љотић „међу првима напао комунисте, прогласивши их за највеће непријатеље државе“ (167), будући да је комунистичка партија у Краљевини СХС била забрањена давно пре него што се Љотић појавио на политичкој сцени, те да су према томе комунисти од раније били означени као непријатељи државе. Када аутор тврди да су „Немци веровали“ јединицама Српског добровољачког корпуса до краја рата, па чак и да је у питању био „пажљив однос“ (59), прави још једну материјалну грешку и превиђа све многобројне случајеве немачког неповерења, па чак и затварања војника и официра СДК. Изненађују и Гавриловићеве алузије да је Дража Михаиловић одлучио да крене Љотићевим путем“ (184-187), јер ако је већ то одлучио, зашто са њим није отишао у Словенију?

Душан Достанић (Извор: Институт за политичке студије)

Иако је Гавриловићева књига врло слаба, не нуди нове увиде и не помаже бољем разумевању наше прошлости, она није сасвим без вредности, будући да покреће барем два, за нашу научну средину, важна питања. Прво питање је чему још служе рецензије, јер је просто немогуће да су угледни историчари, који су наведени као рецензенти, превидели грубе материјалне грешке и нелогичности којих је ова књига препуна? Шта је смисао награда када се оне додељују немарно састављеним текстовима? Ако критеријуми нису били научне природе, постоје ли неки други? Тако долазимо до другог питања. Управо, шта треба да буде циљ историчара који се бави деликатним темама? Да ли се од писања прошлости онако како се догодила дошло до рата против прошлости и моралистичко-идеолошке критике „лоше“ прошлости у име светле будућности? Да ли се разумевање, које не подразумева оправдавање, склања пред деконструкцијом, где се сопствена морална висина показује над противником који је давно поражен. Јер, ко је хтео да се бори против Љотића и његове идеологије могао је то да чини до 1945. године. Тада би та борба укључивала одважност и прихватање ризика, али данас, преко седамдесет година од после пораза те идеје, такав ризик сасвим отпада. Ратовати против Љотићеве утваре данас и није неки показатељ особне храбрости. Уколико наука одустане од објективног истраживања прошлости, па ма каква та прошлост била, и уместо тога почне да служи идеологијама, тада неминовно страдају и наука и истина.

Аутор је сарадник Института за политичке студије у Београду



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , ,

11 replies

  1. Христос Воскресе! Љотић није био антисемита већ је проповедао анти-паганштину која се представљала у јеврејском интелектуалном кругу, тад и сад, а то је да смо сви неке „гоје“ и да је материјално израбљивање тих „гоја“ дозвољено, шта више, и лепо награђено.

    29
    1
  2. Критичар је сувише благ према „историчару“: навођење ИЗМИШЉЕНИХ цитата из туђих дѣла нѣ може бити плод „немара“ и површног читања“, већ искључиво зле намѣре, моралне извитоперености и просто подлости „аутора“. А за такав „научни приступ“ минимална праведна награда била би одузимање научног звања. Па нѣка момак студира изнова. А нѣ би било згорег да му се и његови „угледни“ рецензенти придруже.

    И једно наивно питањце: откуд једна таква папазјанија међу насловима најкрупнијег државног издавача?

    42
    1
  3. Нисам сигуран 100 посто али рекао бих да је дотични син чувеног историчара академика Славка Гавриловића који ми је предавао на филозофском у Новом Саду.О Славку могу рећи све најбоље.Али очито је да је заказао као родитељ када сина није научио основама научног рада.На жалост исти случај је и код историчара Радована Самарџића чији син ипак не пише политичке памфлете осим што иступа као велики поборник онога што називамо другосрбијанштином.Кажу да је од националисте кои је почетком 90 писао за погледе ,конвертовао кад није отишао за амбасадора у Шпанију.
    Дати награду овако слабој књизи очито да има неку политичку позадину, а писац се багами расписао јер на сајту факултета где ради ПМФ у НС пише да има 11 монографагија,на жалост не пишу наслови.

    18
  4. To finansira NVO i Sorosevci.

    17
  5. Брате мој @ Милан Филиповић, сви су они нечија деца-лезилебовићи који живе на рачун стручних родитеља. Кад кажем они, мислим на српске “интелектуалце“ који нигде у свету нису примећени, осим ако нису платили своје место у неком нво.

    19
  6. Како научно поштено написана критика – ма свака част Достанићу.Ни у једном моменту није исклизнуо у претераност, у озлојеђеност, у лични напад, у априорну одбрану Љотића.Бриљантно.Можда ништа посебно за неког познаваоца али у овом друштву невероватних заблуда и подела – ова критика је пример часности, да не кажем и изврсне одважности.Само да настави овако – српски речено ,,ни по бабу, ни по тричевима…“.

    23
  7. Srpski nacionalizam nije antisemitski, nikad nije ni bio. Ko mu traži ili nalazi antisemitizam, nameće mu, svesno ili nesvesno, nacifikaciju. Što ne znači da nema srpskih antisemita, teorije zavere o Jevrejima su nažalost veoma rasprostranjene. Ali nisu u duhu srpskog nacionalizma koji se sa Jevrejima i njihovom istorijom više izjednačuje.

    Da Ljotić nije bio antisemita – u ovo se sad ne bih kleo. Bio je kolaborater. Stradao je pre završetka rata tako da je sve ostalo na njegovoj kolaboraciji sa nacistima, pa tako i antisemitizam, bio ovaj dobrovoljan ili nužan zbog kolaboracije.

    Vladika Nikolaj nije bio antisemit. Sami Jevreji mu dijagnoziraju takozvani salonski antisemitizam i tradicionalni antijudaizam koji je bio normalan za ondašnji hrišćanski svet pre nacizma. Ovo ne sme da se dovodi u vezi sa takozvanim naučnim antisemitizmom jednog nacizma. Pa kad sami Jevreji brane Nikolaja, šta onda reći… Vladika Nikolaj antisemita je plod antisrpske ideologije. Koja izostavlja da je vladika bio anglofil, da je podržavao antinacističku politiku Srbije i Jugoslavije, da je bio tri godine interniran od nacista, najzad prebačen u konc logor koji jeste bio konc logor i ne hotel sa tri Michelin-zvezde. Sporna je knjiga „kroz tamnički prozor“, objavljena trideset godina posle njegove smrti, za koju mnogi misle da je falsifikat, tako i pokojni vladika Atanasije koji je pokušavao da je dokaže kao falsifikat. Za mene sama knjiga nije tema, jer čak i da je vladika nju zaista napisao iz Bog znade kojeg razloga, knjiga nije imala njegovo ovlaščenje da bude objavljena. Isto ne znam zašto je 1985 u Austriji bilo pogodno vreme objaviti tu knjigu a ne u Americi 1945 ili 1950? Hoću da kažem: I za mene je kniga falsifikat, i antisrpska podvala, taman na vreme kada se organizovala srpska reakcija na antisrbizam tad u SFRJ.

    A koliko znam, vladika je i sam spasavao neke Jevreje od nacizma.

    Svetosavski nacionalizam? Da! Plemenita ideja, pokušaj da se pravoslavna Srbija odbrani od ideologije fašizma i nacizma koja je tad harala Evropom i celim zapadnim svetom! I mislim da smo uspeli u tome  

    Srbi su jedini narod koji su u vremenu mira ustali protiv hitlera, sa blagoslovom vladike Nikolaja, onomad kada beše martovski puč u 1941.

    Svetosavski nacionalizam nema nijedan politički program, ni levo ni desno, nije ni za republiku ni za monarhiju, ni za ni protiv kralja – svetosavski nacionalizam je samo i jedino Hristos i Jevanđelje! Drugog nema. Ako je ovo fašizam, onda je celokupno Hrišćanstvo fašizam!! Ali onda se svetosavski nacionalizam optužuje što je hrišćanski ali ne što je fašistički!

    5
    1
  8. Лане 2020. прочитах књигу Дарка Гавриловића о антисемитизму Димитрија Љотића „Мит о непријатељу“, издату у Јосефштату (бивши Београд) 2018.
    Ова књига потврђује истину да у Брозовој Србији 1945-2021. јавни непријатељ Димитрија Љотића је тајни пријатељ Фра Сатане или Мирослава Филиповића.

  9. Queen salute Nazi. Ukucajte ako zelite postoji film ,gde danasjnja engleska kraljica sa majkom I sestrom pozdravlja nacistickim pozdravom. Ima toga na pretek na internetu. Nisam u stanju sa moga telefona da postavim..Ako Neko moze bilo bi dobro. Svakako to ne opravadava srpske podrzavaoce Hitlera. Steta da se sece drvece da se stampaju take knjige.

  10. Ипак није син Славка Гавриловића.Срећом.

  11. Дана 25. мај 1966. у Сплету је рођен син Благоја Гавриловића Дарко Гавриловић, данас 2021. редовни професор географије на Одељењу за географију, туризам и хотелијерство Природно-математичког факултета Увиверзитета у Новом Саду.
    Дана 24. март 1970. у Новом Саду је рођен син Славка Гавриловића Владан Гавриловић, данас 2021. редовни професор нововековне историје србског народа на Одсеку за историју Философског факултета Универзитета у Новом Саду.
    Дарко Гавриловић је плавокоси Хрбин Милорад Пуповац и духовни унук Хазара Ференца Туђмана.

Оставите коментар