Култни филм Федерика Фелинија посвећен надолазећој ери општег посветовњачења, лажне среће и деградације човека

Постер за филм Сладак живот Федерика Фелинија

Филм „La Dolce Vita” (Сладак живот) из 1960. године је поред Амаркорда можда најпознатије дело Федерика Фелинија и једно од најважнијих остварења европске кинематографије. Из њега потичу најмање два појма које је прихватио цео свет, а то је управо „долче вита” , као синоним за безбрижан живот испуњен уживањима и реч „папарацо”, за фото-новинара који вреба славне личности да би њихове фотографије продао новинама, што је у филму заправо надимак конкретне личности.

Музику је писао Нино Рота, као и за филм Амаркорд и управо његова „румба” музика даје филму лепршав тон, који као и наслов филма могу гледаоца да преваре и да му дају утисак да је реч о лаком забавном филму.

Између „слатког живота” и „лепљиве материнске љубави”

Наслов филма је заправо, насупрот мишљењу које се може стећи површним гледањем филма, дубоко ироничан. У главној улози је новинар Марчело Рубини, кога глуми Марчело Мастројани. Познаваоци Фелинијевог дела и његовог приватног живота говоре да је Мастројани заправо Фелинијев алтер его у свим његовим филмовима у којима је глумио. Новинар Марчело Рубини живи од сензација и његов радни дан се више или мање састоји од вечерњих излазака, журки и провођења времена са познатим личностима и римском буржоазијом тог времена. Општа карактеристика овог миљеа је испразност и морална декаденција. Није тачно могуће пребројати све Марчелове жене. Он живи са девојком Емом која је лудо заљубљена у њега, али зна да проведе ноћ и са Мадаленом, женом из високе класе која је богата али неиспуњена и меланхолична у мери која је донекле и очекивана за њен статус и класу. Након једне такве ноћи Марчело затиче Ему која се отровала лековима, па је вози у ургентни центар, али то ништа битно не мења у њиховом даљем односу. У једној сцени Марчело избацује љубоморну и посесивну Ему из кола у сред ноћи и говори јој „не треба ми твоја лепљива материнска љубав”, јер је заправо доживљава као терет, али након једног круга око кварта враћа се по њу.

Ема и Марчело

Прва жена првог дана стварања света

У Рим долази позната глумица из Америке коју глуми Анита Екберг, позната лепотица тог времена, која је пре глуме била и мис Шведске и чија слика купања у фонтани је обично коришћена ка илустрација и реклама филма, што ми овде намерно нисмо урадили зато што управо њена „преливајућа” лепота наводи на закључак да је она симбол тог „слатког живота” о коме филм говори. Не, филм је заправо врста омажа лажној сладости живота и испразности савремене цивилизације.

У тренутку заноса Марчело говори Силвији, како је име овој глумици у филму, на енглеском са италијанским јаким нагласком: „Ти си све, све!”, па онда ређа појмове који се обично у езотерији и у психоанализи користе као симболи женског принципа: „Ти си прва жена првог дана стварања, света… Ти си мајка, сестра, земља, кућа… да ти си кућа!”

Анита Екберг и Марчело

Силвија се понаша по правилу: „ја сам америчка филмска дива, морам да будем ексцентрична, то се очекује”. Она плеше, па онда још мало плеше и смеје се гласно, увек у центру пажње, онда се наљути на мужа и оде с Марчелом у ноћ, на периферији Рима завија са псима луталицама, пронађе маче, па натера збленутог Марчела да у сред ноћи тражи млеко за њега. На крају се наравно купа у фонтани „Ди Треви”, што је култна сцена и заштитни знак филма, на шта Марчело каже, улазећи у фонтану „све смо погрешно схватили”, напрасно схвативши да баш тако треба живети и уживати у животу.

Профанација светости

Фелини у својим филмовима често користи религијске мотиве и то увек у истом смислу, као указивање на банализацију и профанацију вере у савремено доба. Тако у Амаркорду свештеник у сред исповести устаје и говори како треба да поставе саксије са цвећем у цркви па се враћа да полурасејано слуша исповест. У филму Рома за кардинала организују ревију црквене моде, са најновијим креацијама за свештенике, монахиње имају специјалне капице за ту сезону и ролшуе и слично. И Долче вита почиње сценом у којој су Марчело и његов друг фотограф Папарацо у хеликоптеру који преноси изнад Рима статуу Исуса Христа са раширеним рукама. У једном тренутку пошто су приметили неколико лепих девојака у бикинију које се сунчају на крову зграде, хеликоптери се заустављају изнад њих, а Марчело им шаље пољупце и од једне тражи број телефона.

Друга сцена у овом духу је касније у филму када новинари сазнају да је двоје деце видело Богородицу на некој пољани. Прво упадају у стан, намештају бабу и деду у одређене позе и сликају их, а касније се на ливади где се чудо наводно десило окупља огроман број људи. Новинари постављају рефлекторе, ту је и коментатор, доносе и болеснике да би били излечени. Почиње киша и деца трчкарају лево десно и говоре: „Ево је овде… Ено је тамо”, након чега настаје прави стампедо, народ кида лишће са дрвета где је наводно стајала Богородица. На крају те ноћи један од пацијената умире, по чему се као и по веселом и шаљивом понашању деце између редова говори да су деца заправо све измислила.

У току ове сцене у далекој позадини сво време се види неонска реклама на којој пише „Аргон”. Након претраге на интернету у циљу провере да ли је ово крипто-реклама неке фирме или скривена Фелинијева порука може се наћи објашњење да ова реч уопште није ту случајно. Аргон, што у преводу са грчког буквално значи „лењ”, је гас којим су се пуниле неонске рекламе, ово је тзв. „лењи” гас без боје и мириса. Израз „лењи гас” (или понекад „троми гас”) у хемији је старији, сликовит назив за племените гасове. Називају се „лењим” јер су хемијски изузетно неактивни (инертни), не реагују са другим елементима: Племенити гасови су хемијски потпуно стабилни. Они се понашају као да их околина не занима – не горе, не подржавају горење и под нормалним условима не граде везе са другим елементима. Пошто су енергетски стабилни и „задовољни”, немају потребу да деле, примају или отпуштају електроне у контакту са другим атомима.

Медијски добро пропраћено чудо

Овај опис аргона је на неки начин и метафорички опис класе о којој филм говори. Порука је двострука, прва је да у савременом свету свака сензација по дефиницији лажна, обасјана вештачким светлом, чији су симбол неонске, заправо у овом случају аргонске рекламе, друга је да је „лењи” гас без боје и мириса симбол друштва више класе које је исто такво без боје, мириса, довољно само себи и без жеље за интеракцијом са спољњим светом.

Штајнер – прави човек на погрешном месту

Штајнер је Марчелов пријатељ који представља антитезу, супротан пол у односу на све остале. Префињени интелектуалац који једини има породицу и двоје деце, свира оргуље у цркви, учи граматику санскрта, снима на магнетофонску траку звуке природе, громове, птице. Он је топао, искрен, његова кућа је оаза за људе сличне њему, ту се скупљају песници, уметници италијански и страни на седељкама које организује где воде занимљиве, интелектуалне и уметничке разговоре. Марчелу он представља, бар теоретски узор и то му говори једном приликом као и да је свестан да сам не иде нигде са својим начином живота.

Штајнер и Марчело

Међутим у једном разговору на тераси стана у току седељке Штајнер му се поверава да у ствари није задовољан својим животом и каже: ”Одговор није закључан у кући, немој да урадиш оно што сам ја урадио… Ја сам сувише озбиљан да бих био аматер и сувише неозбиљан да будем професионалац. И најбеднији живот је бољи него живети заштићен на начин који ти је омогућило друштво, где је све планирано и савршено…. Бојим се мира и тишине више него било чега другог, мислим да иза себе скрива пакао… Бринем се шта ће моја деца видети у будућности. Кажу биће то савршен свет, али како кад један телефонски позив може све да уништи… Човек би требало да живи изван страсти и емоција, у хармонији савршене уметности… Треба да учимо да волимо једни друге, да живимо ван времена, одвојени од свега.”

Анђео из Умбрије

Постоји сцена у ресторану на плажи у којој као да је дата поента филма у малом. На почетку Марчело разговара преко телефона са својом „матерински лепљивом” девојком, извиче се на њу и залупи слушалицу. Све му смета, певање конобарице и музика која иде из џубокса, а чује се песма „Патриција” која је била популарна тих година, која се више пута чује у филму и својом безбрижном, веселом мелодијом добро представља атмосферу филма.

Келнерица је млада, готово девојчица, једина у филму која није из метрополе већ из унутрашњости, из регије Умбрија, која је позната као „зелено срце Италије”, предео са дивном природом и малим старим градовима. Марчело обраћа пажњу на њу, тражи да окрене профил и говори да га подсећа на анђела из једне цркве у Умбрији. Девојка је супротност свим другим женама у филму, једина онаква какву је Бог створио, недеформисана културом, хормонима или демонима. Поред ње је и дечак који јој помаже који је убачен у сцену вероватно да би била још чеднија и невинија. Атмосфера коју Фелини овде гради је биполарна, на једној страни је његов неуротични однос с његовом девојком и целим његовим светом који она представља, што се огледа у његовој сопственој напетости, а на другој опуштеност и благост у коју улази почињући разговор са девојком из Умбрије, по чему се види да му је управо то потребно. Ово је једина сцена у филму у којој се на Марчелу види нешто налик на радост лишену страсти.

Сцена са девојком у ресторану на плажи:

Отац и син

Марчелу у посету долази отац и заједно излазе у један од ноћних клубова. Тамо га упознаје са својом познаницом „Фани” која наступа у некој врсти кабареа и коју глуми Магали Ноел, француска глумица и Фелинијева муза, позната и као заводница „Градиска” из филма Амаркорд. Отац брзо налази заједнички језик с девојком, шале се, плешу и на крају сви заједно одлазе код ње кући да им прави „шпагете болоњезе”. У једном тренутку Марчело каже за оца: „У мом детињству скоро никад није био код куће, одлазио је на неколико недеља негде. Ја га скоро и не познајем”. По овим речима и по очевом врло друштвеном и шармантном понашању, даје се до знања да је отац у својој младости био сличан Марчелу, односно да је син такав због таквог оца, дистанцираног и обузетог својим плановима и жељама, са којим син није имао никакав однос путем којег би у његовом карактеру било изграђено нешто више и дубље од жеље за забавом и уживањима.

У стану своје нове пријатељице оцу изненада позли, Марчело га налази како седи сетно загледан у зору која свиће. Овај прелазак из потпуно веселог стања старог бон-вивана и шармера у потпуну меланхолију као да тихо говори да ни отац није пронашао ону срећу за којом је, слично као његово син, целог живота јурио. Марчело наговара оца да остане макар још један да, и да га проведу заједно, као да жели да надокнади све пропуштено до тад, али отац одлази раним јутарњим возом, до краја веран само себи и својим принципима.

Марчело, отац, Фани и Папарацо

Трагедија

Филм пред крај приказује догађај који се доживљава са болом и који у потпуности разбија сву његову дотадашњу лакоћу и безбрижност. Гледаоцу је просто жао да је режисер овакву сцену, која као да је из неког другог филма, сместио потпуно неочекивано у лагану атмосферу површне забаве, на коју се већ навикао.

Наиме, док је Штајнерова жена била на службеном путу, он је убио оба своја детета која је обожавао, а након њих и себе. Наравно испред зграде је опет гомила фото-новинара, који сад чекају жену да би је фотографисали у тренуцима бола. Марчело улази у собу у којој је пре само неколико дана био гост на седељци, где затиче полицајце на увиђају и свог пријатеља у фотељи са раном на слепоочници.

Штајнер је сматрао да друштво у којем живи и у коме ће његова деца одрастати, са једне стране деградира људе подржавајући њихову тежњу за испразним живљењем у ниским страстима и жељама које цивилизација нуди, а са друге их држи у друштвено припремљеним породичним кавезима који су потпуно контролисани, са планираним животом који је стерилан и неаутентичан.

Штајнера је изједало осећање неиспуњености и његова „међупозиција”, управо зато што зна да нешто више постоји а не може у то да се укључи на пун и истинит начин. Он није спасен незнањем обичног човека („аматера”), а нема ни потпуну посвећеност или таленат истинског уметника („професионалца”). По Штајнеру је и „најбеднији живот” – живот пун патње, уличне борбе, проживљавања тешких али стварних животних ситуација, „бољи” од те социјалне сигурности која успављује дух. Иза фасаде „савршеног живота” крије се дубоки, егзистенцијални очај.

Штајнер је Марчелов антипод. Док Марчело пропада препуштајући се површном, хаотичном животу без вредности, Штајнер пропада јер се потпуно изоловао од стварног живота у својој кули од слоноваче. Кроз овај трагичан крај Фелини шаље поруку: у модерном, отуђеном друштву, чак ни интелект, култура, висока стремљења и савршена породица нису заштита од унутрашњег ништавила.

Да би спречио сличну судбину код своје деце, он је изабрао смрт као бољу будућност за њих, а након њихове смрти ни сам више није имао разлога за живот.

Ово је наравно дубоко секуларни поглед. Не убија човек другог, као што не убија ни себе, већ је преварен, а убија онај који је „човекоубица од почетка”. Ова православна (и католичка) перспектива није била позната Фелинију или није у њу веровао, јер у филму не постоји никакав поглед из тог угла.

Прелазак преко границе

Последња журка у филму догађа се на обали мора у кући у коју Марчелово друштво проваљује, јер власник, њихов пријатељ, тренутно није ту.

Овде долази до велике Марчелове промене. Насупрот очекивању да ће можда бити утучен због смрти блиског пријатеља, што ће евентуално покренути преиспитивање и промену на боље, он као да потпуно губи контролу. На ранијим забавама Марчелово држање је било увек и донекле уздржано и достојанствено, као да је све посматрао са стране, са благим осмехом и скоро да и није учествовао у дивљању гомиле. Такође могло се приметити да увек има поштовања за друге, рецимо за своју пријатељицу Мадалену коју је убеђивао у њену сопствену вредност и врлине, насупрот њеном сопственом мишљењу. Овде се журка претвара у потпуну раскалашност, прво једна девојка из групе изводи стриптиз пред свима, па се појављују мушки стриптизери, а за једног од њих неко каже: „Пазите на њега, то је сенаторов љубавник”. Марчело пије и држи монолог, гађа флашама пића стаклене предмете у соби и завршава забаву на леђима девојке коју јаше као коња док чупа перје из јастука и разбацује по соби.

Кад је свануло друштво одлази до плаже близу куће, где су рибари извукли огромну ражу. Марчело гледа у морског створа са буљавим очима, као да је неког препознао, и каже: „Само гледа”. Ража, извучена из свог света на суво, не може да живи више ни у мору ни на копну, заробљена између два света, као Марчело на свој начин и као Штајнер на свој.

У том тренутку неко дозива Марчела, он одлази у страну до малог залива или речице која се ту улива у море. На другој страни је девојка, „анђео из Умбрије” која му маше и нешто говори. Показује му прстима како је куцао на писаћој машини у кафићу на плажи и по изразу њеног лица види се да јој је драго што га види и да би волела да дође код ње. Марчело не може да пређе преко воде која их дели, а морски таласи стварају буку, па такође не разуме девојчине речи, па због тога не може ни да се сети ко је она.

Анђео из Умбрије

У овој сцени која сумира филм и даје крајњу поенту Фелини даје закључак да је Марчело прешао линију без повратка. Девојка из Умбрије представља чистоту и невиност која му је до недавно била доступна. Сада након његовог потпуног пада Марчело више није у стању да разуме чистоту, као што му је онемогућено и да јој приступи. Тада долази једна од девојака из групе, узима га за руку и одводи назад.

Непријемчивост за истину, крајњи резултат духа времена

Федерико Фелини у филму Ла Долче Вита не даје само критику једне класе или времена, већ критику целе цивилизације која оној групи људи која се у њој обично схвата као елита даје легитимну могућност за овакав начин живота. Ово је живот који је споља гледано сладак, али је у суштини потпуни промашај и деградација сваког човека, јер никоме не полази за руком да на тај начин пронађе срећу и испуњење. Сама цивилизација је та која сатире човека, тера га у ову врсту труљења. По Фелинију не постоји никаква могућност одбране јер је и сама религија која би требало да сведочи истинити пут једног достојанственијег живота и једне узвишеније среће дубоко посветовњачена, због тога млака и слаба у сведочењу друге могућности. Ово све може бити и опасно сазнање за неке који до њега дођу и не повинују се општој струји, што је приказао преко Штајнерове судбине који је покушао да изгради скровиште од таквог друштва, али је поклекао од друге врсте лажи.

Савремена западна цивилизација, како је Фелини видео, је једна општа комедија, коју чине лажна светла лажних сензација, лажни и површни међуљудски односи, живљење без смисла и циља вођено „похотом тела, похотом очију и сујетношћу живљења” како то каже апостол. Ово није разонода неких ексцентричних група, већ правило, једина спремна понуда коју само друштво има за оне који су на његовом врху.

У поређењу са оним што видимо данас, све приказано у филму заправо делује доста невино. Тешко је поверовати да су људи некад ишли у биоскопе да гледају овакве филмове који трају три сата и да је то био „мејнстрим”, као и филмови Амаркорд, Ноћи Кабирије или Ла Страда. Ово је још увек ера пре телевизије, која се у то време појавила, али је скоро нико не гледа, пре рокенрола и пре сексуалне револуције. Сви мушкарци још увек носе одела и кравате а жене још делују као даме, чак и кад су плесачице у кабареу. Данас је све о чему Фелини говори толико нормализовано и интензивирано у исто време да гледалац може да се запита против чега се он заправо тада бунио, у времену које нам изгледа толико боље него данашње.

У оно време био је потребан новац и живот у метрополи, бављење престижним занимањем. Данас посветовњачење делује кроз хиљаде електронских канала који су скоро укинули живи међуљудски контакт, а дионизијске прославе „живота” и баханалије су опште прихваћен модел понашања и легитимно право младости, са чиме су се више или мање и родитељи сложили, и сами претходно прошавши кроз ову обраду, и које се више не налазе само у Риму и метрополама већ их има и у најмањој варошици, а и у понеком селу.

Планета се с једне стране грчи у болу и сузама, са друге стране цупка и поскакује у шареним, веселим парадама на улицама велеграда, плажама, Епштајновим и другим приватним острвима, на партијима и афтер-партијима. Никад у историји није било толико лажног весеља, што помало личи на општи карневал на гробљу. Фелини је, као и сви велики уметници, осећао пре других овај нови талас који је у наше дане већ потопио цео свет.

Ипак, главна оштрица Фелинијеве критике у овом филму није окренута ка друштву. Ово такође није морализаторски филм. Основна идеја се односи на појединца и опасност која му прети од духа времена. Марчело је тај појединац, кога овај дух лажи времена заводи и мучи и пошто није успео да му се одупре на време, мења га, учинивши га тако трајно непријемчивим за истину.

Из Божијих уста је недвосмислено изашла порука ко је „кнез овога света”. Са друге стране „секуларизам” значи посветовњачење, профанација свих сфера људског живљења и деловања. Ако се ове две ствари споје, добијамо јасан увид у то ко је генерални покровитељ овог процеса. Он у нашем времену не тера људе да се декларативно одрекну Бога, већ их води својим методама, које имају увек у виду људску природу, ка стању у коме ће бити неспособни да га чују и разумеју. Заувек.

Цео филм можете погледати овде:

Categories: Гостинска соба

Tags: Далибор Шкорић, Федерико Фелини