Поводом књиге Драгана Поповића „Губљење људскости: Сребреница као историјска чињеница” (Forum Ziviler Friedensdienst – Pro Peace, Predstavništvo, Beograd/Udruženje za modernu historiju – UMHIS, Sarajevo, 2025)
Фото: Снимак екрана
Догађаји на подручју Сребренице у јулу 1995. разматрају се готово искључиво у оквирима наметнутог наратива где се тврди да се у Сребреници догодио геноцид, који је извршила српска страна у ратном сукобу. Расправа се углавном окреће око спорног питања, да ли је то заиста био геноцид или не. Ретко се разматра да ли постоји и нека друга правна квалификација која би такође, па чак и боље, могла да обухвати утврђене чињенице и да објасни предметне догађаје.
Монографија Драгана Поповића „Губитак људскости: Сребреница као историјска чињеница“ полази управо од претпоставке да је геноцид најприкладнија и заправо једина правна квалификација у коју би требало сместити стрељање бошњачких ратних заробљеника у јулу 1995. године. Опоненти таквог тумачења инсистирају на бројним разлозима зашто примена те квалификације није у складу са правним нормама и са чињеницама. Сувислост и једног и другог става оценили смо у претходном чланку.
У случају Сребренице, међутим, геноцид не исцрпљује све расположиве правне категорије да се овај догађај адекватно класификује и објасни. Тестираћемо ову тезу применом на фактографску матрицу Сребренице правног института реторзија, зато што сматрамо да он далеко боље од геноцида обухвата суштину односа који су настали између две заједнице на подручју Сребренице током ратног сукоба деведесетих година, што је кулминирало стрељањем бошњачких заробљеника у јулу 1995.
За разлику од натегнутог аргумента за геноцид, хипотеза да сребренички масакр представља чин реторзије делује далеко убедљивије. Реторзија као установа међународног јавног права постоји и призната је већ неколико векова. Као пример, видети мишљење Ватела [Emer de Vattel] у његовом делу The Law of Nations, 2008) када каже „Где је суверена власт незадовољна начином како се према њеним субјектима опходи власт другог народа, она је у потпуности власна да објави да ће субјекти те друге нације бити третирани на исти начин као њени. То се назива реторзијом. У томе нема ничега што не би било у складу са правдом и вођењем прикладне политике“, па наглашава: „Нико се не може жалити што га се третира на исти начин како он третира друге.“ (стр. 459) Што се тиче савремених правних коментатора, Стефен Неф [Stephen C. Neff] у War and the Law of Nations: A General History (стр. 124) брани став да „реторзија представља један правни облик одмазде… За реторзију се сматра да је законит поступак, као вршење уобичајених права суверености, мада на начин који није пријатељски.“
Реторзија се дефинише као одмерено узвраћање ударца једне стране другој, која је претходно оној првој бесправно нанела неку штету. Мада се чини да је реторзију тешко разликовати од освете, у правном смислу разлика ипак постоји. Освета се врши необуздано, неодмерено, не водећи рачуна о пропорционалности, и са искључивим циљем наношења највећег могућег уштрба противничкој страни. Прибегавање реторзији, с друге стране, да би било оцењено као легитимно, претпоставља нијансирану анализу противудара и околности које су овај корак изазвале. Узвратно дејство мора бити скројено према првобитној повреди, тако да ће прекршитељ правне норме не само бити кажњен него и одвраћен од обрасца понашања који је изазвао примену реторзије.
Реторзија је, дакле, пракса у равни одмазде, у духу изреке „вратити мило за драго,“ или доктрини „око за око, зуб за зуб,“ али ипак није сасвим исто јер мора бити избалансирана и срачуната. Таква пракса није нимало естетски привлачна, али вршена у прописаним оквирима правно је дозвољена и примењивала се без да је код правних ауторитета наилазила на осуду. Најзад, а у овом случају то је најважније истаћи, како год би се појам реторзије могао узети, то није опис безобзирног, противправног понашања већ освета извршена на правно уоквирен и легитиман начин. Ради осетљивих моралиста, неопходно је опет подвући да се ради о признатом институту међународног јавног права.
То се очитава најјасније у одређењу „реторзије“ које се нуди у правном појмовнику Шпанске краљевске академије: „Мера самопомоћи када једна држава поступа на начин који је штетан и непријатељски, али законит са становишта међународног права, чему се прибегава као одговор на претходне противправне поступке друге државе, у циљу да се ова последња принуди да одустане и намири почињену штету.“
У светлу наведених постулата међународног јавног права, како би се могла разматрати Сребреница? Таква врста одмазде, која би под одређеним условима позивањем на доктрину реторзије могла бити дозвољена, са становишта најузвишеније етике („када вас неко удари, окрените му и други образ“) није за моралну похвалу и дивљење. Међутим, пошто се налазимо на терену права (па и реал-политике) а не чисте етике, сасвим је довољно истаћи да је то допуштено.
Применљивост правног института реторзије на Сребреницу имала би се, дакле, правнички хладно испитивати у односу на људске и материјалне губитке без престанка наношене српској страни током претходне три године и пропорционалности цене коју је супротна страна за то платила у јулу 1995. Главне аспекте тих трогодишњих насртаја, на подручју Сребренице, на цивиле српске националности и њихова материјална и културна добра подробно смо обрадили у два издања, „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995“ [2012.] и „Страдање српске Сребренице“ [2010].
У првом од ових издања, коришћењем врло прецизне научне методологије (најмање два званична документа о страдању сваке жртве) утврдили смо најмање 705 српских жртава и у већини тих случајева констатовали смо зверске околности њиховог смакнућа. У другом од наведених издања приказали смо фотографије рушевина и згаришта преосталих српских кућа на ширем подручју Сребренице, девастираних и махом обраслих у коров после убиства бивших житеља и протеривања са њихових вековних станишта.
Ни у погледу идентитета жртава, ни криваца, ту нема никакве сумње. Жртве су становници српске националности са подручја Сребренице, таргетирани као такви, а кривци потичу из редова бошњачког становништва ратне енклаве Сребреница, што се ни на који начин не одражава на веру коју они исповедају. Тачније – после априла 1993. И потписивања споразума о формирању заштићене зоне и њеној демилитаризацији – они би се могли дефинисати као припадници и симпатизери од тада илегалне формације, 28. дивизије Армије БиХ. Та илегална формација никада није била распуштена нити разоружана као што је споразум предвиђао. Све до 26. јуна 1995. године, када је ова формација напала српско сели Вишњица, она је изводила непријатељска војна дејства против српских цивила и оружаних снага.
Да би се ценила природа ових дејстава, репродукујемо неке од главних навода из студије „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995.“ Ту се, пре свега, показује неселективност убијања грађана српског етницитета.
У испољавању хомицидног понашања према особама које су сматрали Србима, „нападачи се нису ограничавали никаквим препознатљивим критеријумима. Мете њиховог деловања биле су особе и мушког и женског пола; стари, млади и средњег узраста; цивили и војно способни; а доказа нема да се ико од убица, који су углавном били припадници Армије БиХ, дакле, ‘легалних’ и међународно признатих власти које су деловале по упутствима своје владе из Сарајева, упуштао у лични став убијене особе према тој власти. Другим речима, пре него што је убиство било извршено, убицама је било потпуно небитно да ли је жртва ‘побуњеник’ или ‘лојалан грађанин’ Републике Босне и Херцеговине, па чак можда политички потпуно неангажована. Ако је и постојао неки препознатљив критеријум по којем се убијање вршило, то је била једино етничка припадност жртве српској заједници.“
Затим, у истој књизи, „износе се докази не само о неселективном убијању и клању мештана него и о паљењу школа и привредних објеката, дакле систематском уништавању средстава локалне заједнице за даљњи живот и опстанак.
Примера ради, „убиство спаљивањем у сопственој кући непокретне Десанке Станојевић у селу Ратковићи није изузетак у категорији убијања лица која не представљају никакву војну или политичку опасност, већ је – напротив – амблематично за серију злочина управо такве врсте; узвици нападача ‘Хватај их живе, опколи, побиј све’, у Горњим Ратковићима, и то исто у Брађевини, упућује на закључак да им је претпостављена национална припадност жртава била довољан мотив, без даљњег индивидуалног испитивања; убиство Милисава Милановића из Јадра од стране Рахмадана Дервишевића тешко је објаснити осим као начин да се околни Срби застраше и натерају на исељавање; напад на село Лозницу, уз повике ‘Аллаху екбер’, указује, на првенствено верски и етнички карактер операције, за разлику од војничког, бар по перцепцији извођача тог напада; неселективност убијања долази посебно до изражаја у случају ученика осмог разреда основне школе из Брежана, Јосиповић Љубомира, коме су нападачи рафалом скинули горњи део лобање, након чега се кретао још 500 метара док није пао, иако је убицама морало бити јасно да је он дете; сви споменици на српском гробљу у селу Брежани били су
порушени за време док се село налазило под бошњачком контролом, чиме је опет наглашен не само верски и етнички, за разлику од војничког карактера операције, него и тежња да се и на тај начин онемогући поновно конституисање уништене заједнице; код села Каменица припадници муслиманских снага побили су на зверски начин неколико десетина заробљених војника Војске Републике Српске, иако су они као ратни заробљеници имали статус заштићених лица, чиме се поставља логично питање зашто би се убијање заробљеника у једном случају представљало као геноцидни чин, а у другом не; учитељица Есма Киверић из Сикирића са машинском пушком пратила је нападаче на српске становнике сопственог села и говорила им: ‘Немојте пљачкати куће док их не поубијате, идите од врата до врата’, што су војници и учинили држећи се упутстава овог врсног педагога,“ итд.
Формално утврђивање природе описаног обрасца понашања налази се првенствено у домену професионалног и непристрасног суда. Али разумног посматрача, коме је позната правна дефиниција кривичног дела, ништа не спречава да на темељу сопственог расуђивања то дефинише као геноцид.
Коначно, показали смо и широку подршку становништва из енклаве Сребреница према овим нечовечним поступцима: „У нападу на српско село Сикирићи за припадницима Армије БиХ, ‘легалне’ војне силе једне међународно признате државе, ишли су бошњачке жене и деца са џаковима за прикупљање плена; сведок Станоје Миловановић истиче да су се међу нападачима на његово село Лозница налазиле и жене, чији је задатак био да праве буку да би на тај начин деморализовале одбрану, а касније су улазиле у куће и пљачкале их; такође о активном и масовном учешћу бошњачких цивила, што је операцијама давало недвосмислено етнички карактер, говоре и описи напада на села Залазје и Загоне, Магашиће, Станатовиће и Горње Шадиће.“
Па закључујемо: „Пажљивим читаоцима неће се моћи замерити ако сада поставе очигледно питање: да ли је и понека ‘Мајка Сребренице’ са џаком у руци учествовала у овим пљачкашким походима? Ако није, да ли је по завршетку тих операција по суседним српским селима упитала своје мушкарце и комшинице где су били, шта су тамо радили и одакле им плен који у џаковима доносе?“
Књига „Страдање српске Сребренице“ је визуелни, фотографски докуменат о разарању кућа и села житеља српске националности, па самим тим и намерног уништавања основних предуслова за њихов одржив живот на подручју Сребренице. Састоји се из неколико стотина снимака онога што је остало од српских села, после напада које су у наведеном периоду пре јула 1995. на њих извршиле оружане формације АБиХ из сребреничке енклаве. Неколико репрезентативних фотографија које следе упечатљиво одражавају стање тих грађевина 2009. године, када је снимање обављено.
Многи бивши домови неупотребљиви су као људска станишта, а бројни се готово и не виде од набујалог растиња и корова, слично порушеним некадашњим домородачким споменицима у Латинској Америци које сада прекрива густа џунгла и чија налазишта су данас само археолозима позната.
На основу свега изложеног, у случају Сребренице констатујемо да су се у јулу 1995. стекли барем prima facie елементи за примену института реторзије. Супротна страна је на територији Републике Српске успоставила своје упориште и користила га за оружане нападе мимо постигнутих споразума о демилитаризацији, за узврат за поштовање заштићеног статуса енклаве. Непредавањем оружја и извођењем ратних дејстава, статус заштићене зоне се по међународном праву губи. Коришћење војне силе против бивше заштићене зоне да би се она разоружала и ти напади зауставили било је, према томе, у складу са нормама међународног права, на страну коначни третман виновника незаконитих поступака према српским цивилима и њиховим добрима. Мере одмазде примењене против виновника, а то су углавном припадници војних формација АБиХ, биле су пропорционалне зато што је угрубо страдало онолико њих колико и припадника групе коју су они за претходне три године прогонили, пљачкали и најчешће свирепо физички затирали. Као што смо навели у претходном чланку, резултати анализе форензичких података који се односе на доказиву цифру стрељаних заробљеника то убедљиво показују. За око 700 уморених становника српске националности у периоду од 1992. до 1995. (а то није коначан број) страдало је приближно око 1,000 ратних заробљеника.
За општу оцену третмана становника енклаве у јулу 1995. битно је истаћи да се у једном важном аспекту српска страна понашала коректно и скрупулозно у складу са одредбама Прве женевске конвенције о побољшању положаја болесника и рањеника у оружаним сукобима на копну. Српска страна је у српским болницама омогућила лечење и затим релативно брзу евакуацију неколико стотина рањеника са противничке стране на територију под контролом њихових снага, што потврђују извештаји са терена страних дописника Кристине Сполар (Washington Post, 18. јул 1995) и Криса Хеџеса (New York Times, 27. јул, 1995). Безбедна евакуација у истом периоду великог броја рањеника из оближње Жепе потврђује се и у једном америчком дипломатском извештају („По саопштењу главне канцеларије Црвеног крста за БиХ и УН Комесаријата за избеглице, 150 рањених цивила из Жепе пребачени су 26. јула у Сарајево, док је 1,400 осталих становника српским аутобусима пребачено до Кладња,“ Амбасада САД у Загребу, депеша DDA576 271627Z /38).
Ове чињенице невољно је потврдио и Хашки трибунал, мада их је протумачио не као хуманитарни поступак него као маневар да би се заварала „међународна јавност.“ Али освете, над рањеницима или другим немоћним лицима, са српске стране углавном није било.
Како год се у начелу гледало на стрељање по кратком поступку заробљених лица, српски одговор на незаконито понашање супротне стране, уколико би био подведен под појам реторзије, задовољава главне елементе тог правног института. У односу на потенцијалне виновнике физички способне да издрже примену реципрочне мере, српска реакција на њихово дуготрајно незаконито понашање била је сразмерна. У односу на посебне категорије заштићене међународним конвенцијама (рањеници и цивилно становништво, што показује масовна евакуација жена, деце и особа старијег узраста) понашање српске стране било је суздржано, и у целини изразито хумано.
Доказују ли ова разматрања да је погубљење ратних заробљеника, као чин реторзије, било оправдано? Са строго моралног становишта, као свако убијање – не. Али са правног становишта може бити толерисано.
У најмању руку, то је једно од могућих разумних тумачења расположивих чињеница, али на такво питање коначан и ауторитетан одговор могао би дати једино легитиман и непристрасан суд. Хашки Трибунал то сигурно није.
Овај аргуменат могао је бити изнет и пред њега, не да би га импресионирао правном бриткошћу, него да би се међународној политичкој и правној јавности омогућило да свестраније и из још једног угла сагледа сребренички предмет. Mеђутим, из необјашњивих разлога, то се ни на једном сребреничком суђењу није догодило.
Ако смо успели да покажемо да поред геноцида постоји још једна правно утемељена квалификација за догађаје у Сребреници у јулу 1995. године, задатак који смо себи поставили када смо се латили приказа монографије Драгана Поповића „Губитак људскости“ – испуњен је.
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Оно што је о дешавањима после пада енклаве познато не упућује на срачунатост српске стране да се оствари ‘реторзија’. Наиме, у барем једном случају до погубљења заробљеника дошло је после сукоба између једног од заточеника и српског стражара. Након сукоба у Кравици погубљен је већи број заробљеника.
Да ли је неко од оних који су вршили смакнућа то чинио са срачунатошћу да врши ‘намирење’? Не делује уверљиво, на основу онога што је познато, да су своје деловање уклопили у неки разрађени план.
Иза таквог плана би остали неки писани трагови, или барем одговарајућа сведочанства оних који су вршили погубљења и оних који су из заповесили.
Ништа, колико је до сада познато, не указује да су такве наредбе постојале.
То је апсолутно тачно. Нису познати докази да је на српској страни, после саветовања са правницима, била донета одлука да се изврши реторзија, као што нема доказа о доношењу одлуке да се изврши геноцид. Испитивање и утврђивање чињеница овакве врсте је задатак легитимног и независног суда, који још није основан нити је заседао да размотри околности везано за Сребреницу. Али то није поента текста. Циљ је да се покаже да су познате чињенице уклопиве у различито правно тумачење догађаја, које није геноцид.
Убиство није свако усмрћење физичког лица.
Убиство је противправно усмрћење физичког лица.
Усмрћење починиоца геноцида није реторзија или противмера.
Усмрћење починиоца геноцида је јустификација или смакнуће.
Година 1914-1918. у Сребреници је био некажњен први великохрватски геноцид над србским народом.
Година 1941-1945. у Сребреници је био некажњен други великохрватски геноцид над србским народом.
Година 1992-1995. у Сребреници је био кажњен трећи великохрватски геноцид над србским народом.
Некажњени геноцид увек рађа поновљени геноцид.
Да се врши правда да не пропадне свет.
[Fiat ivstitia ne pereat mvndvs!]
@Дана Тан
Кажњавање виновника ратних злочина није у надлежности приватних лица, без обзира да ли су та приватна лица униформисана и располажу наоружањем; Република Српска, као и друге зараћене стране у БиХ, преузела је војно-судско устројство и кривично законодавство некадашње југословенске државе. Војни судови и војна тужилаштва била су надлежна за гоњење починилаца ратних злочина међу официрима, старешинама и војницима. За оперативна подручја Сарајевско-романијског и Дринског корпуса надлежан је био војни суд у Хан Пијеску.
Нико ’92. или ’95. године није имао право да узме пушку и да махнитањем ‘кажњава’ некога за нешто што се десило ’14. или ’15. године, неколико деценија пре рођења учесника догађаја. Уколико је тако нешто чинио, надлежни војни суд имао је обавезу да га гони. У складу са законом.
На поштовање законитог поретка обавезивали су се приликом полагања заклетве од ’92. године: ‘заклињем се чашћу и животом да ћу бранити сувереност, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине’.
Председништво Српске републике БиХ донело је ‘Упутство о примјени међународног ратног права’ у јуну 1992. у којем се свим припадницима војске налаже да се придржавају Женевских конвенција из ’49. односно Допунских протокола из ’77. године.
Врховни командант оружаних снага, председник Радован Караџић упутио је 13. јуна 1992. званичну наредбу свим командама и јединицама на терену којој стоји:
„Све војне јединице и појединци дужни су да се у вођењу борбених дејстава строго придржавају одредаба међународног ратног права, Женевских конвенција и закона наше државе.”
Овакве наредбе не остављају много простора за домишљање: војно и политичко вођство афирмисало је међународно ратно право као обавезујуће за припаднике својих оружаних снага; уколико је дошло до његовог распрострањеног кршења остаје питање: по чијој наредби или због чијих пропуста?
@Стефан Каргановић
Хашки трибунал, онакав какав је (неправичан, једностран, ускогруд, пристрасан и вођен партикуларним политичким интересима) ипак је доста радио на прикупљању материјала о ратним дешавањима; мислите да не би били одушевљени да располажу документом који је потписао било који српски заповедник а у којем је назначено да је потребно стрељати заробљенике?
Уверен сам да би на сваку годишњицу организовали јавна читања тог документа, уз припадајући телевизијски пренос.
@Milos M. „Не делује уверљиво“? Па то је једино што иоле делује уверљиво. Људи заборављају да је то била локална војска и многима од њих су у тим селима побијени најближи. Каква писана наређења? За тако нешто нису потребна никаква писана наређења, и ако неко има грам мозга од команде тако нешто неће записивати. То је као кад бисте рекли да у Кравицама нису побили људе на Божић и покрали им храну јер није нигде формулисано у виду писаног наређења.
Муслимани су користили заштиту у Сребреници мислећи да им нико ништа не може и уништавали све српско у околини и то вероватно као део плана да би се изазвала српска реакција. Не треба заборавити да су након одласка у пробој ка Тузли Муслимани оставили жене и децу, цивиле, Србима на изволте, што је вероватно била замка, они су жртвовани с надом да ће се десити покољ јер то би онда био прави геноцид, али се на срећу није десио. Укратко то што се десило се може описати са „додијали су им за 3 године, па су их на крају помлатили“. Ако није освета онда јесте геноцид. И сама чињеница да ми сад причамо јел јесте или није и да се није спомуњало на суђењу је невероватна, како су успели да Сребреницу извуку толико из контекста. То је с наше стране екстремно наивно уопште прихватати разговор о Сребреници без контекста претходне три године и дешавања у околини.
Оно што је сигурно је да нико није користио реч „реторзија“ нити је чуо за њу. То је ипак Босна, а не шпанска академија наука. Користили су вероватно футур једног глагола уз спомињање мајки. Оно што је овде злочин је што су Србе убијали Насер, Мехмед и Авдија а на крају су стрељани Мевлудин, Рифат и Суљо. Слична анти логика је примењена и с Муслиманске стране у овим нападима где су људи побијени само јер су Срби. То је лудило рата. Ови муслимански злочини у Подрињу немају смисла, нису рационални у смислу стратегије, не види се неки војнички циљ који их оправдава, зато мислим да су наређени да би се управо изазвала српска реакција која је изазвана, јер је тиме много добијено. Постојала је у том сукобу и трећа страна која није била видљива али је имала утицаја, и они нас чини се не сматрају за много паметне, ни једне ни друге.
Ono sto je sigurno, u Srebrenici se desilo streljanje ratnih zarobljenika. U srpskoj tradiciji nema opravdanja za tako nesto, tako da onaj ko je naredio takvo streljanje ( a iz Mladicevih izjava o osveti Turcima, datoj neposredno po padu Srebrenice, jasno je ko je naredio), NE ZASLUZUJE DA NOSI CASNO SRPSKO IME.
@ДШ Оно што ви пишете је пример дехуманизације српског становништва у Босни; нико у Босни, међу Србима, није чуо за реч реторзија? Држите да ту није било образованих правника? Тврдњама да је то била ‘локална војска’ (није, била је Војска РС, којој је врховни командант био Радован Караџић, председник Републике Српске и која је полагала заклетву да ће поштовати уставни поредак своје отаџбине), да су неки махнити људи ишли наоколо да ратују из приватних разлога (а нису, око Сребренице су се бориле и јединице под непосредном командом Главног штаба као и јединице које је формирао РДБ Републике Србије, којима преци нису заливали баште из Дрине, да се тако изразим) или да Главни штаб и политичко вођство нису контролисали људе које су наоружали, ти људи и тај простор препоручујете међународним протекторима.
Притом, неке јединице, на пример она којом је командовао Винко Пандуревић, а која је запречила правац пробоја муслиманских снага, понекад нису покушавале ни да заробе муслиманске снаге, већ су им допуштале пролаз на територију под противничком контролом.
ВРС није била некаква наоружана руља која је ишла наоколо и вршила смакнућа; то је била војска, са јасним принципом субординације, органима безбедности и правилима, укључујући и правила поступања према ратним заробљеницима и цивилном становништву које би се затекло у зони извођења борбених дејстава; операција заузећа Сребренице није накакав ‘осветнички поход’ – пошто српске снаге, када је операција отпочела нису ни знале да ће заузети град – него покушај да се, са прилично ограниченим снагама сузи оперативни простор противничких снага.
Оно што је важно за разумевање догађаја јесте наредних неколико десетина сати после уласка српских снага у Сребреницу. Одговори на основна новинарска, и историчарска питања: ко, шта, где, како и, посебно, када.
Кључно је разрешење питања о деловању војно-безбедносног сектора. Ко је, и са којим наумом, допустио да, на пример, паравојна група ‘Шкорпиони’ превози наоколо заробљенике и да их ликвидира (и све то забележи филмском камером). Откуд се та јединица РДБ-а нашла на том простору? Шта су чинили, и шта су пропустили да учине, Здравко Толимир, помоћник команданта Главног штаба за обавештајне и безбедносне послове и Љубиша Беара, начелник безбедности Главног штаба ВРС. Можда ће се, у будућности, појавити нова сведочанства и подаци.
Количина доступног материјала је велика. Но, покушаји реконструкције су превише обремењени хашком контекстуализцијом. Па потом и антихашким утуком.
@Velikomorac
Уопште није јасно ко је наредио стрељање ратних заробљеника; Младићева изјава није наређење, нити реч ‘освета’ подразумева нужно смакнућа; може да подразумева, и вероватно је подразумевала, наношење непријатељу пораза и заузеће територије. Што се, у тренутку када је Младић дао изјаву, управо дешавало. Војно наређење је далеко прецизније од узгредне опаске пред телевизијским камерама.
Опет је важно пажљиви пратити основне податке и хронологију догађаја: када је Младић то изговорио, 11. јула, он нема појма где се налазе муслиманске снаге и да ли постоје као војна формација; упућује српске снаге даље у Поточаре, где су се изместили цивили, њих више десетина хиљада; муслиманске војне снаге, 28. дивизија и они који су јој се у међувремену придружили, налазе се у селима Шушњари и Јеглићи; ту, у селу Шушњари, поподне 11. јула, доносе одлуку о пробоју преко територије под српском контролом.
Где се ти људи налазе, да ли ће неко од њих бити заробљен или не, и шта ће се дешавати наредним данима нико 11. јула није могао да предвиди.
Vrlo dobri komentari kakvih odavno nije bilo . U svakom zločinu bitno je definisati radnju , mesto , učesnike , motiv i svedočanstva . Nakazna pravna tvorevina udruženog zločina zanemaruja sva pet pokazatelja . Često prihvatamo izraz streljanje za ubistvo pri pobuni zarobljenika ili neprijatelja u bekstvu . Naši forenzičari su izdvajali tela sa povezima kao nesumnjivo streljane .
Ritualna retorzija bi bila ono što @Miloš M. navodi za „Škorpione“ , bolesna odmazda ili fabrikovanje narativa za budiće Haško tužilaštvo .
@Miloš M. Ваша изјава да поход на Сребреницу није био никакав осветнички поход може имати тежину једино ако сте лично тада били у тој војсци и на том месту па сте осетили ситуацију. Ако је тако, ту немам шта да додам, онда се извињавам и повлачим из дискусије.
Друго речено да у Војсци РС у том крају није било Срба из Подриња не бисте могли да тврдите чак ни да сте били тамо, јер би то подразумевало да сте питали сваког војника понаособ. За то би морало да постоји и неко правило да у војсци РС у Подрињу не сме да буде никога једино из Подриња, а сви други могу. Мало чудно и звучи. Не, било је и локалних људи који су вероватно најтеже све подносили. Можда једино нису били једини и у већини. Али то ништа битно не мења.
Замислите људе који три године живе са страхом од гранате или снајпера и периодично слушају како је спаљено ново село, нових неколико десетина цивила убијено, а не могу ништа да ураде и да дохвате кривце. И након те три године ови људи не осећају никакву огорченост, мржњу или осветољубивост…Па морали би да су најмање од камена.
Или су након двадесетог спаљеног села и стотог виђеног убијеног детета осетили жељу за уништењем непријатеља, али је онда неко рекао – чекај да прво прочитамо: ‘Упутство о примјени међународног ратног права’ у јуну 1992. у којем се свим припадницима војске налаже да се придржавају Женевских конвенција из ’49. односно Допунских протокола из ’77. године.“ И на крају је констатовао: „Добро, онда ништа“.
Мало вероватно. А мало је вероватно јер људи не функционишу на овај начин, људска природа није таква. Ваше су речи исто као и моје испаљене вероватно из дактило столице, после кафе и доручка, са укљученом климом. Наша психологија није иста као код људи у Босни 1995. Ово не значи да је ВРС била „необуздана руља“ али идеја о сувој професионалности, хладној крви и раздвајању разума и емоција код војске којој испред носа три године убиају цивиле а да она не може ништа да учини је претпоставка не видим на чему основана, осим на жељи, и звучи толико неприродно да је тешко и замислити тако нешто.
Ви заправо тврдите да су Шкорпиони починили геноцид. Јер док би војску РС, нарочито локалну, могла да логички оправда, мада не морално, одмазда и накупљен гнев, ово не важи за Шкорпионе. Али онда је нелогичност следећа – тврдите да је Војска РС професионална, организована, субординисана, са законима итд а притом дозвољава да им једна паравојна формација врши стрељање заробљеника и намакне им на следећих 30 година звање злочинаца, а Републици Српској оптужбу за геноцидну творевину и иницијативе за укидањем исте које се на тим оптужбама заснивају. Ако је тако као што тврдите за Шкорпионе, онда није тако као што тврдите за Војску РС, јер званична војна формација намеће своју вољу и паравојној формацији а не обрнуто.
@035
Проблем са многим догађајима (не само са онима који су се десило током ратова у Југославији али посебно с њима, због специфичности медијског и политичког тренутка) јесте што су прво обликоване представе о догађајима, пре било каквог подробног и непрострасног испитивања; и да ту ствар буде потпуно јасна: ниједна од укључених страна није се нарочито трудила да ствари испитује онако како би то требало да се чини.
О ономе што се дешавало око Сребренице после пада града врло рано су изречене тврдње да је у питању ‘геноцид’, пре било какве могућности да било ко зна шта се десило, колико људи је страдало, у којим околностима и ко је издавао каква наређења; западне обавештајне службе знале су да се десило нешто; можда су дознали преко пресретнуте радио комуникације, сателитских снимака или непосредно, од извора са терена; имали су сазнања да је велики број људи, ванредно велики уколико се у обзир узме дотадашње искуство рата у БиХ, заробљен и да се нешто дешава.
Можемо се надати да ће материјали којима располажу у неком неодређеном будућем тренутку бити на располагању. И да ће се, без сувишног набоја, историјски догађаји испитивати као историјски догађаји.
@ДШ
Знате, ако је мој стандард доказивања толико висок, да морам да се распитам код сваког војника шта је чинио да бих имао гледиште – на основу заповести и подробних сведочења – о ономе шта је команда војске хтела нападом да Сребреницом, онда је и ваш стандард доказивања исто тако висок.
Видим да се ствари морају подробније објашњавати; то шта неки војник хоће није од нарочите важности; поједини припадници Војске Југославије и МУП-а РС су одлазили на територију КиМ за време рата да пљачкају; то је забележено; али деловање ВЈ и МУП-а није пљачкашка експедиција; оно што је то деловање било знамо из наређења, директива, извештаја, широких образаца понашања, све оно чиме се користе и судови приликом утврђивања одговорности за поједина злодела; оно што се чини у рату у том смислу се много не разликује.
Моја тврдња није да војници који су се борили у Сребреници и њеној околини нису били из Подриња; наравно, да многи јесу бити, између осталих и војници Братуначке бригаде; неки од њих су били укључени у смакнућа заробљеника, а њен заповедник је осуђен на петнаестогодишњу затворску казну; међутим, многи од оних који су вршили смакнућа нису били из Подриња; укључујући споменуте Шкорпионе или припаднике Десетог диверзантског одреда, међу њима и Дражена Ердемовића који је, како је изјавио, лично погубио седамдесет људи. Ердемовић је био двадесетрогодишњи Тузлак, по народности Хрват, некада припадник АРБиХ и ХОС-а и напослетку ВРС. Коме би се он тачно светио на
Оно што знамо на основу војне докуменатације јесте да су српске снаге које су извеле напад имале наређење да сузе подручје под противничком контролом; да је то циљ Операције Криваја ’95. стоји и у пресуди Радиславу Крстићу, заповеднику Дринског корпуса ВРС.
О томе увериљво сведоче и расположиве снаге: браниоци, припадници 28. дивизије АРБиХ вероватно су имали више људи под оружјем него што је било нападача; српске снаге су укупно биле једна ад хок окупљена оперативна група, са приметним присуством јединица повезаних са РДБ-и Р. Србије, уз разне добровољачке групе.
Још је много тема које је вредно претрести, али то остављам за неке касније коментаре.
@ДШ
Морам да се осврнем подробније на последњи одељак вашег коментара; много је конфузних места која је потребно разјаснити, надам се и вама, али пре свега читаоцима.
За почетак, делује да не разумете добро значење појма ‘геноцида’; ликвидација није геноцид; то не мора бити ни масовна ликвидација; у Волинском покољу, око којег се у последње време споре украјинска и пољска влада, злочин је у којем је страдало можда и сто педесет хиљада Пољака на територији данашње западне Украјине; само пољска влада држи да је то био геноцид, док други сматрају да су посреди етнички мотивисана убиства, злочини широких размера али не и геноцид; слично, убиства српских ратних заробљеника које су починили припадници групе Ел Муџахид или припадници Петог корпуса АРБиХ током офанзивних операција у зап. Босни ’95. године нису геноцид; то нису ни стрељања талаца у Србији у Другом светском рату, врло масовна и територијално широко распрострањена.
Но, да не дужим, око ове почетне ствари; злочин геноцида, пре свега карактерише специфичност наума, тежња ка уништењу, делимично или у целости, како дефиниција казује, припадника једне заштићене групе, као припадника групе. Доказати тако нешто није нимало једноставно и неки тумачи овог кривичног дела указују да је потребна систематичност какву само укљученост државног апарата и државне власти може да пружи.
Да се вратимо на широко познати случај ‘Шкорпиони’. Они који су починили егзекуције забележене камером осуђени су за ратне злочине против цивилног становништва и злочине против човечности. Не за почињени геноцид. Јер би онда заиста много тога било геноцид.
Како су ове паравојне групе учествовале у рату упркос хијерархијском устројству ВРС? Разнолико. На почетку рата, врло лако, јер војска још увек није постојала или се тек констиутисала; посебно су нашироко деловале у подручјима где није била присутна ни у мирнодобско време ЈНА, особито у Подрињу.
Но, током читавог рата постоји поред војне команде и политичка власт; а политичка власт, преко полиције, има и сама извесну оружану силу, посебно специјалне јединице полиције; те специјалне јединице полиције се у посебним приликама прикључују одређеним војним групацијама, често на неком тежем делу фронта, када је потребно стабилизовати ситуацију или преотети проблематичан положај; вероватно преко РДБ-и Р. Србије оне су повезане са паравојним групама које је РДБ образовао, па их онда упућивао. По потреби.
Споменути Шкорпиони највећи део рата провели су обезбеђујући нафтне бушотине у селу Ђелетовци, у западносремској општини Нијемци. Остали су добар део рата, после ’92, провели у тренажним објектима у Србији, или су били демобилисани; навелико се укључују у дешавања у Зап. Босни, у вези са међумуслиманским сукобом, између одметнутог Фиркета Абдића и Сарајеву лојалног Петог корпуса којем је заповедао ген. Атиф Дудаковић. Ту су, мање више, сви били на окупу.
Какви су били науми оних који су им заповедали током последњих месеци рата, то је, рекао бих, још увек недовољно разјашњено; можда времешни ЈС нешто забележи. Ко зна.
@Mилош М. Без ревизије пресуда на трибуналу које су обавезујуће и за хашки МСП неће се пробити истина , поготову ако ВИ прегледа 50 сајтова а 49 садржи оцену да је геноцид . А ревизије су могуће само за процесне грешке а не за пресуђене чињенице !!!
Ко је наредио стрељање ратних заробљеника?
За то не постоји никакав доказ, у виду писаног или усменог наређења
предпостављене команде.
Ко је и зашто извршио то стрељање?
Ни за ово не постоји никакав доказ – тонски или видео запис.
У току те акције, ваздушни простор над Босном контролисала су два
авакса и 7 сателита, а Сребреница је била у зони одговорности
холандског батаљона као “демилитаризована зона“ са врхунском
опремом за осматрање са земље, и телефоне са сталитским везама,
тако да ни птица ни мува нису могле бити непримећене, а камоли
организовано убијање (стрељање) ратних заробљеника.
Дакле, стрељање је извршио “неко“, али се не зна тачно – ко?
Да ли су то били војници/борци РС, или неко од убачених страних
елемената? Уосталом, зашто је уведен ембарго на документацију у
вези са Сребреницом за наредних 30 до 50 година, својевремено
изјавила Мадлен Олбрајт?
Ако је јеснао да су то починиле снаге РС, чему ембарго на те податке?
@ДШ
Да је „случај“ Сребреница у највећем делу само спец операција САС-а и Нато-а (префарбаног у бело као УНПРОФОР) тај је или будала или злонамеран. Случај је онда пренадуван кроз Нато пропагандну машинерију и кенгурски хашки суд. Резултат је да се се Срби муслиманске вере утврђују у новој фази мржње према православном делу србског народа. Истовремено, Србе не пуштају са стуба срама, при чему је наш народ жигосан као геноцидан од стране оних који су над нама учинили најстрашнији геноцид у Другом Рату (Ватикан као инспиратор, endehazija као главни извршилац, Немачка, а засебно и Бугарска, Шиптари). Наследници политике и злодуха Трећег Рајха, САД и УК, су међу главним креаторима антисрбске политике и уништавања србске државности и присуства на Полуострву. Пијуни као @ДШ, ако су добронамерни, могу да ссе потруде и науче шта се дешавало и још увек дешава. Ако не, остаће отужни пример заведеног и наивног, слично са још пар њих што се овде шепуре својим пауновским нато пропагандистичким перјем (које им слабо скрива голу гузу незнања). О три хиљаде србских цивила страдалих од сребреничких кољача они се никад нису огласили. Није CNN и DeutcheWelle, па ни они. Јадни сте ви опадачи и лажови, не заслужујете једну лепу реч, али ни да се на вас непотребно троши енергија. Свако нека ради свој пос’о, а како радили тако нам Бог помогао.
Postoji intervju rađen sa Ivanom Ivanjijem, gde njega, ta potpuno nevažna osoba pita da razmisli ponovo, kako to da Srebrenica nije genocid. Ivanji mu je rekao da ispred Aušvica nisu bili autobusi koji su vozili žene, decu i stare na slobodnu teritoriju. Bilo je još takvih izjava ljudi koji su preživeli konc logore, ovog se eksplicitno sećam i lako ga je pronaći. A što se broja tiče, da li ih je 700 ili 2000, zar je važno. Razumem logiku tih ljudi koji su očito bez mnogo problema pristali da streljaju zarobljenike, mnogi su to videli kao osvetu za postradale u Bratuncu i okolini, ali da se ne lažemo, statistika kaže da su morali ubiti bar jednog koji „ni mrava ne bi zgazio“. Podvlačiti to pod neke političke floskule, „retorzija“, mislim kaži lepo, pozivaš se na stari zavet. Mislio sam da se mi hrišćani pozivamo na Novi Zavet. To je sve trajalo 10-ak dana. Da je neki naš UDBAš bio tu sa ciljem da sazna ko je tačno kriv za šta, i ko je izbeglica koja je došla u Srebrenicu sa svojom porodicim bez da je dotakao oružije, to bi rešili za recimo 5 dana, izvinjavam se ako sam dodao koji dan, da se ne uvrede ako ovo čitaju.
Dakle, meni nije problem da se ovo zove ovako ili onako, nego zašto prihvatamo tu politički budalastu igru, šta je genocid, šta nije, šta je ratni zločin, šta nije. Samo idiot može da prihvati da je ovo okarakterisno kao genocid, ali ne mnogo pametniji će da brani da ovo nije ratni zločin. Nisam bio u toj situaciji, ali da meni neko ubije nekoga kao onda na Božić u Bratuncu, ja bih verovatno više voleo da nađem toga lično, nego da znam da je neko pobio gomilu ljudi, pa možda je neko od njih taj. To nije ni osveta, ni pravda, to je budalaština, ali tako je uvek kad država, dal naša il tuđa, tumači pravo. Tad pravo znači sve drugo samo ne pravdu
@Žarko
Одмазду или освету не спроводе само појединци, него и предводници држава да би, између осталог, изменили понашање или одвратили своје непријатеље. Барем смо то могли да видимо претходних неколико месеци на Блиском истоку.
У постсребреничким дешавањима било је примера осветничког понашања, односно одмазде. Али је много више било необичног и по мом мишљењу недовољно добро разјашњеног деливања безбедноснпг апарата неких јединица ВРС, укључујући Дрински корпус и Зворничку бригаду, у чијој се зони одговорности десио највећи део погубљења.
Да ли страх од санкција (западних) одвраћа од аргументованог писања књига о Сребреници (и уопште о агресији на Југославију)? Шта би дали српски непријатељи да имају толико чињеница на располагању колико имају Срби (а не користе их!)? А не користе их из исте ноншалантности и немара (да не кажемо националне траљавости) због чега им се и дешава Сребреница као идеолошка “истина”.
Па НАТО ратовање у Украјини у свим својим појавним облицима је индиго копија његовог ратног ангажмана у Југославији. Нарочито је интересантан пропагандни одељак где се и даље ефикасно изводе ‘fals flag’ операције. Ако је онај Ердемовић добио доживотну пензију, нови идентитет и свакојаке друге погодности а сам каже да је побио седамдест онда се намеће сумња да међу страдалим има и оних који су жртве Алијине директиве коју је изговорио јавно а која гласи да се неће либити да се удружи са самим ђаволом!