Већина историчара се слаже да је одлука о убиству Романових без суда донета у Москви. За шта је цар Николај, уосталом, могао бити оптужен? За то што се родио као престолонаследник и био Император
Први пут објављено 18. 7. 2018.
Када је у пола два ујутро 17. јула, 1918. године стигао камионет који је требало да пребаци тела убијене царске породице, сви су спавали. Прво је пробуђен лекар Романових, Јевгениј Сергејевич Боткин, и он је затим пробудио остале. Царској породици је речено да је у граду несигурно, и да их морају пребацити са спрата у приземље, које је у ствари било напола испод земље. Облачили су се пола сата. Доле је изабрана соба са дрвеном намалтерисаном преградом, да се меци не би одбијали, и из ње је изнет сав намештај. Казнени одред од 12 људи, међу њима шест странаца, такозваних „Летонаца“, чекао је са запетим пушкама у суседној соби. Романови ништа нису посумњали.
Сам командант, Јаков Михаилович (Јанкел Хаимович) Јуровски попео се на спрат и спровео Романове у просторију у сутерену. Цар Николај је на рукама носио царевића Алексеја, јер је дечак тада имао тежак напад хемофилије, а остали су са собом носили јастуке и разне ситне ствари. Кад су ушли у празну собу, царица Александра Фјодоровна је рекла: „Шта, нема ни столице? Зар не можемо ни да седнемо?“ Јуровски је наредио да се донесу две столице. Цар је спустио сина на једну, а на другу је села царица. Осталима је речено да стану у ред, и позван је одред. Када су извршиоци ушли, командант је тихим гласом објавио Романовима да је Уралски извршни комитет наредио да их стрељају зато што њихови људи настављају поход на Совјетску Русију. Николај се окренуо према породици, а затим према команданту и одговорио: „Шта, шта?“ Командант је поновио исту реченицу и наредио џелатима да се припреме. Унапред је одређено ко ће у кога пуцати. Стрељачком воду је наређено да гађају право у срце, да би царску породицу што пре убили. Николај се поново окренуо према породици, чуло се неколико усклика. Све је трајало само неколико секунди.
Јегор Холмогоров: Стрељање грађанина Романова или Ритуално цареубиство?
Егзекуција је трајала два или три минута. Цара је на месту убио командант. Царица, једна ћерка и четворо царској породици оданих људи који су са њима били (доктор Боткин, слуга Алојзије Труп, кувар Иван Харитонов и собарица Ана Демидова) такође су одмах издахнули. Алексеј и три сестре су преживели први метак, па су морали поново у њих да пуцају. Једна од девојака докрајчена је бајонетом. Затим су почели да износе тела и стављају их у камионет.
Два и по месеца пре тога, бољшевици су царску породицу превезли из Тоболска у Јекатеринбург због опасности од доласка Белих војних снага. Смештени су у једноспратну, пространу кућу војног инжењера Ипатјева, од кога је она непосредно пре тога одузета. Већина историчара се слаже да је одлуку о убиству Романових без суда донета у Москви. Иако је Троцки, наводно, био за суђење, Лењину и Свердлову се журило. За шта је цар Николај, уосталом, могао бити оптужен? За то што се родио као престолонаследник и био Император? За шта да се суди његовој жени и деци? За то што су били његова жена и деца?
Четвртог јула стража над Ипатјевљевом кућом одузета је од Уралског савета и предата тајној полицији, Чеки. Јуровском је 15. јула наређено да се припреми егзекуција. Осим шест чекиста, у „екипи“ је било и шест странаца, људи „северно-европске спољашњости“. Са петорицом је Јуровски говорио немачки. На зиду једне о просторија истраживачка комисија је нашла натпис: „Верхаш Андраш. Стражар. 15. јули, 1918“. Постоје сведочанства да је међу убицама био и касније познати мађарски комуниста Имре Нађ. Два „Летонца“ су одбили да пуцају у девојке, и одстрањени су из групе. Само један од њих се касније хвалио својим „подвигом“. То је био Ханс Мајер, Аустријанац, који је побегао из Источне Немачке 1956. године.
Осим седморо Романових и четири лојалне слуге, бољшевици су још упуцали и два пса царске породице, а најмањег су обесили. Одмах после убиства тела су изнета из града на пусто место, где су на телима жена извршене гнусне радње. Онда су лешеве покушали да спале и униште киселином, па су их закопали.
Пошто су бољшевичку владу све до почетка септембра 1918, када су почели да се повлаче са западног фронта, чували немачки бајонети, Немачка је лако могла да спречи убиство цара и његове породице. Кајзер Вилхелм је, међутим, знао да цар никако не би подржао Брестски мир, тако да им је цареубиство одговарало колико и бољшевицима. Чак је врло вероватно да је по овом питању између Лењина и немачких власти постојао и договор.
Посмртни остаци пет чланова царске породице и њихових слугу нађени су јула 1991. недалеко од Јакатеринбурга и идентификовани. Они су сахрањени 17. јула 1998. у Петропавловској саборној цркви у Санкт Петербургу. У јулу 2007. године нађени су и остаци царевића Алексеја и Велике кнегиње Марије. Септембра 2015. године истрага поводом убиства царске породице је обновљена, и у вези са околностима овог чина воде се још увек велики спорови. Постоје сведочења да је царска породица убијена и спаљена по кабалистичком ритуалу, и да су џелати по утврђеном обреду цара принели на жртву сатани. Старац Николај Гурјанов је изјавио да су убице пиле пепео спаљених жртава.
Руска Православна Црква у Иностранству (Загранична) убројала је чланове царске породице у ликове светих мученика 1981. године. После дуге расправе, 2000. године и Руска Православна Црква Московске Патријаршије канонизовала их је као „царске страстотрпце“. Страстотрпци су хришћани који нису убијени због своје вере, већ због злобе, користољубља, покварености или завере. Тај назив обично се додељује члановима владарске породице, какви су, рецимо, били и кнежеви Борис и Глеб. У том називу посебно се истиче главна одлика њиховог подвига – незлобивост.
Људи блиски царској породици описују живот свих њених планова као једноставан и у потпуности предан Богу. Када је 1903. године по одлуци Цара Николаја и Светог Синода канонизован један од највећих светитеља Руске Цркве, Св. Серафим Саровски, императору је предата његова порука написана 70 година раније – пророчанство о скором великом страдању. Иако је знао каква му је судбина намењена, цар је свој дуг отплатио до краја. „Спреман сам не само своје царство, већ и живот свој да дам за Домовину“, рекао је генералу Дубенову на почетку велике смуте.
Протојереј Владислав Ципин: „Освета је моја и ја ћу је вршити“
Последњи руски цар и његова породица уништени су као оваплоћење свете монархије, и као такви се прослављају. Пали су као застарели облик владавине од стране убица и безбожника који су хтели да се разрачунају са целокупном прошлошћу и уведу нову класну и материјалистичку свест.
Када је три дана након убиства Патријарх Тихон обавештен о злоделу, он је са амвона цркве поручио: „Ми смо дужни, повиновавши се речима Речи Божије, да осудимо то дело, јер иначе крв стрељанога пада и на нас, а не само на те ко их је извршио“. Скоро целокупна руска интелигенција заговарала је смену цара, и као резултат свргавања монархије добила је пљачку, лаж и геноцид над сопственим народом. Међу руским верним народом постоји веровање да је Русији дато сто година да се покаје због овог гнусног чина, у противном следи Божија казна. Ових дана тај рок истиче.
Верници се царској породици највише моле за очување породице и љубав међу њеним члановима. Једна од молитава последњем руском цару гласи: „Погнимо главе, срца наша и преклонимо колена наша пред Рабом Твојим, пониженим, оклеветаним и измученим прећутним сагласјем очева наших, Императором. великомучеником Николајем и с њим пострадалима“.
Categories: Гостинска соба
Умучени страстотерпци краљ Александар и краљица Драга Обреновић – србски „Романови“: заборављени мученици, непокајани грех и опомена србском народу
+ + +
Ових дана многи православни Срби са побожношћу су молитвено прославили спомен царских страстотерпаца. То је достојно и благословено, јер је сећање на свете мученике израз живе вере и црквеног памћења. Док са страхопоштовањем гледамо на трагедију руске царске породице, зар не би требало да се са истом побожношћу и болом сетимо и сопствене миропомазане краљевске породице?
Србски народ има своје умучене владаре „Романове” пре Романових, благоверну, државотворну, мученичку и једину до њиховог затирања, династичко-наследну краљевску породицу Обреновић. Над њиховим домом извршен је неизрецив злочин који је потресао не само Србију, него и читав православни свет, али и Европу.
Годинама су краљ Александар и будућа краљица Драга били изложени клеветама, поругама и јавном понижавању. Називани су погрдним именима, а њихово достојанство систематски је рушено од стране радикалa и интриганата свих боја и звања активних у ондашњој Краљевини Србији, како би се у очима народа запатило и „оправдало” оно што је требало да уследи.
А онда је дошла она страшна мајска ноћ. Миропомазани краљ Александар и његова супруга, краљица Драга, зверски су убијени у своме двору. Њихова тела била су измасакрирана, а злочин је извршен над владарем који је био крунисан и миропомазан пред Богом и Црквом. Са њима су пострадали и многи њима верни сарадници, као и чланови породице Обреновић и њихови рођаци, а у данима који су уследили настављено је страдање кроз прогоне, чистке и затирање свега што је било повезано са славним домом Обреновића.
Т
о није било само политичко убиство од стране црнорукачких окултиста, већ је то био удар на светињу миропомазања, на поредак који је Србија вековима поштовала и на саму свест да је власт, ма ко је вршио, ултимативно подложна Божијем суду.
И где је свенародно покајање до дан-данас? Где је народна туга због проливене крви миропомазаног владара? Где је општи плач због страшног греха краљеубиства Божијег миропомазаника? Такво саборно покајање никада није уследило.
Овај злочин је духовна прекретница србске историје на самом почетку двадесетог века. Непокајано зверско убиство и истјазавање чак и мртвих и умучених тела миропомазаног краља и краљице је почетак дугог низа страдања која су нас задесила: ратови, братомржња, револуција, безбожништво и неизрецива свенационална и свенародна несрећа.
Када народ не оплаче невино проливену крв свога миропомазаног владара и не принесе покајање пред Богом, ране историје остају отворене, а последице греха се умножавају са поколења на поколење.
Нико не спори да је света и благословена дужност православних да са страхопоштовањем чувају успомену на цареубиство у Русији и мученичко страдање Светих царских страстотерпаца. Али је страшно, и пред Богом тешко оправдиво, ако се истовремено заборавља сопствено краљеубиство умученог србског миропомазаника, сопствени грех и сопствена мученичка крв србског суверена.
Заборавити мученичко страдање миропомазаног краља Александра и краљице Драге, или га свесно прећуткивати, је не само тенденциозни историјски пропуст, већ и једна од најдубљих незацељених рана народне србске савести и помућене (не)свести. Народ који плаче над туђим мученицима, а неће да заплаче над својима, осуђује самога себе на духовно слепило. Док год не будемо имали снаге да овај грех назовемо његовим правим именом и да за њега принесемо искрено покајање пред Богом, остаће отворена рана која ће опомињати свако будуће србско поколење.
Нека Господ упокоји душе мученички пострадалог краља Александра, краљице Драге и свих невино пострадалих те кобне мајске ноћи 1903. године, као и свих који су у данима и месецима који су уследили страдали у прогону и затирању дома Обреновића. Нека им Господ дарује Царство небеско, вечни покој и насеље у збору праведника, а нама подари снаге да не заборавимо њихово страдање, него да га памтимо са молитвом, истином и покајањем.
Вјечнаја памјат мученички пострадалима из државотворног дома Обреновића!
o.МСрбР
Глава одсечена у Радовањском Лугу, а потом испоручена турском султану у мешини меда, није оправдање за злочин из 1903-ће, али би имала које што да каже на тему издаје, светогрђа и мученичке смрти. Корен трагедије убиства миропомазаника краља је у нареченом Лугу, a значај и утицај, зла коб, тог првог злочина не престаје до данашњих времена. Онај чијем праху је посвећен Горски Вијенац, онај који донесе Србу слободу после четири века робовања је масакриран на начин кукавички, издајнички, богохулни, и вероломни. Обреновићевски. Истина, чињеница (црквене) миропомазаности не важи за радовањску главу, али она је миропомазана црвеном крвцом свих страдалих у Првом Србском Устанку. Земни остаци њени труну у подземном лагуму Топкапи Сараја, али гле она светли на Небу међу највећима од свих Срба после Лазара и Милоша. Не само зато што је мученички страдала, него што је слободу Србљима донела.
https://streamable.com/2dpt2n
@ o.МСрбР
Амин!
Дугачак је списак Срба умучених „у име народа“ (бесловесног) чија крв вапије ка Небесима ради испуњења правде Бога Јединога.
И због тога Србин среће нема, нити ће је, без преумљења, имати.
У том мору србске крви подавићемо се, заједно са фараонима овог и оног времена.
За нас је такође важно да погледамо последице и једног и другог догађаја. Шта нам је донела владавина Милоша Обреновића, а шта Карађорђевића…Без обзира на страшно убиство вожда, његов наследник је постепено народском мудрошћу и вештином ослобађао Србију од османске власти. Види се да постоји срамна тенденција да се Милош Обреновић оклевета и оспори као и други владари који су за Србију учинили већим делом добро. Карађорђевићи су на жалост пресудили српском народу…а каквим током се данас одвијају догађаји, бојим се да у нашој пропасти још увек нису дали последњу реч. Дај Боже да грешим.
Поштовани Срђо Злопоглеђо,
Видим да је, по Вашем тумачењу, Божија правда веома једноставна ствар: прође осамдесет и шест година, промени се неколико поколења, а онда Бог, по принципу крвне освете, коначно „наплати рачун“. Занимљива теологија. Само није православна!
Црква никада није учила да потомци аутоматски испаштају личну кривицу својих предака. Напротив. „Син неће носити безакоње оца, нити отац безакоње сина“ (Јез. 18, 20), а „сваки ће за свој грех погинути“ (Јер. 31, 30). Последице греха могу да остану у историји, али кривица није наследна категорија. То је основно место православне антропологије, а не моје приватно мишљење.
Зато је занимљиво што сте одлучили да ми одговорите управо оним што у тексту уопште нисам тврдио. Нигде нисам рекао да 1817. није био злочин. Нигде нисам бранио убиство Карађорђа. Нигде нисам рекао да је проливена крв престала да вапије Богу. Убиство из 1817. није оправдање за злочин из 1903. године. То сте и сами написали у првој реченици, а онда остатак текста посветили управо покушају да га објасните и оправдате историјском нужношћу.
Ако већ говоримо о „коренима“, онда хајде да будемо доследни.
Да ли је корен трагедије у Радовањском Лугу? Добро. А где је онда корен Радовањског Луга?
Да ли је можда у погубљењу Милошевог полубрата, војводе Милана Обреновића 1810. године, које је извршено по наређењу Карађорђа? Или то не улази у генеалогију насиља јер не одговара романтичном наративу?
Да ли је корен у Карађорђевом греху за убиство рођеног оца, односно очуха, како год ко прихвата историјске изворе од 1907.? Или у убиству рођеног брата? Или се ти злочини убрајају у ред „мање важних“ само зато што их је починио национални херој, па их је контролисано надахнута историографија, од Мајског преврата наовамо, настојала да потисне, ублажи или сасвим порекне – онако типично карађорђевићевски?
Уколико већ сваку каснију несрећу тумачимо као Божију одмазду за претходни злочин, онда би, по истој логици, Радовањски Луг био казна за Милошевог полубрата Милана, а погибија Михаила, Александра, Драге и осталих Обреновића, као и убиство Александра I Карађорђевића казна за нешто пре тога. И тако бисмо, ваљда, стигли до Каина и Авеља. Та логика нема крај. Зато је Црква никада није прихватила.
Посебно је занимљиво што се Карађорђе представља искључиво као мученик, а обично се прећуткује да је његова владавина такође била обележена суровим ликвидацијама политичких противника. Историја није житије. Она је много сложенија.
Помињете Горски вијенац. Лепо. Само заборављате једну ситницу: прво издање Горског вијенца Његош је првобитно хтео да посвети Милошу Обреновићу. То није безначајан детаљ. То говори како је сам Његош у том тренутку видео историјску улогу кнеза Милоша. Да се потом преумио, то нико не спори. Али није баш све тако једноставно како би савремене династичке симпатије желеле да представе.
Ако већ прихватимо Вашу логику да се историјске трагедије могу механички тумачити као Божија наплата за злочине предака, онда би се истом методом могло „објаснити“ и убиство никада крунисаног краља Александра I Карађорђевића у Марсељу 1934. године. И он се, по многим историјским оценама, према рођеном деди, краљу Николи није односио са нарочитим пијететом, као ни према рођеном старијем брату, принцу Ђорђу, а његова државна политика и лични поступци били су предмет бројних спорова и критика. Па ипак, да ли би ико озбиљан смео да каже да је његово злочиначко убиство у Марсељу била „наплата“ за Карађорђево погубљење Милана Обреновића или за било који други грех његовог претка? Наравно да не би. Такво тумачење било би једнако произвољно, богословски неодрживо и историјски неутемељено као и тврдња да је Мајски преврат био Божија казна за Радовањски Луг. Ако једно одбацујемо као недостојно хришћанског разумевања Промисла, онда морамо одбацити и друго. У супротном, не тумачимо историју, него своје династичке и политичке симпатије облачимо у рухо судбоносно обојених предрасуда.
У свом одговору нигде не дотичете питање (свенародног) покајања, иако је оно било суштинска тачка мог коментара. Кнез Милош је и према предању и историјским сведочанствима подигао цркву Покајницу управо због свести о тежини онога што се догодило. Да ли је то било довољно пред Богом? Не знам. Бог зна! Али знам да Карађорђе није подигао покајницу за убиство свога брата. Ни за смрт свога оца или очуха. Ни за погубљење Милана Обреновића, Милошевог полубрата.
Тежиште мог текста, на који сте одговорили са извесном благоиронијом, није било нешто споредно, већ управо питање покајања, жила куцавица светог Православља. Покајање није само један од многих елемената духовног живота, већ његово срце и пут истинског преумљења и повратка Богу. Јер Милоша и по цркви Покајници памтимо, а не само по Радовањском лугу. Истинска вредност човека не огледа се само у местима, догађајима и делима која остају записана у историји, већ и у његовом односу према сопственој души, грешности и покајању.
Пишете како Карађорђе „донесе Србу слободу“. Делимично тачно. Повео је Први србски устанак и остаће један од највећих србских војсковођа. То му нико не може одузети. Али је исто тако историјска чињеница да је после слома Првог србског устанка 1813. године уследила једна од најстрашнијих османских одмазди у србској историји. Више од сто хиљада људи било је убијено, одведено у ропство или расељено. Само једног дана, 18. октобра 1813. године, на београдским трговима продато је око 1.800 жена и деце у робље. Десетине хиљада Срба пребегле су преко Саве и Дунава, док су они који су остали били изложени страховитом терору. На Теразијама су, по сведочењима савременика, србске девојке, девочице и дечаци јавно понижавани и силовани за само једну турску акчу. То је била цена слома устанка. А где је тада био Карађорђе? У бегству на сигурном, као и његово потомак, краљ Петар II Карађорђевић.
Да ли је Карађорђе једини крив за све то? Није.
Да ли је то разлог да га престанемо поштовати? Није.
Али онда није ни разлог да се сва историјска сложеност избрише једном романтичном реченицом да је „донео слободу“. Историја је много тежа од пароле.
Ево и једног куриозитета за који многи не знају: током Првог српског устанка постојала је идеја да Србија, након ослобођења од Османског царства, буде организована као независна држава на чијем би се челу налазио аустријски принц. Ову замисао су подржавали неки србски прваци, а као могуће решење прихватао ју је и Карађорђе, који је у томе видео начин да Србија добије заштиту и међународно признање. План је предвиђао и династичко повезивање са Русијом путем брака аустријског принца и руске велике кнегиње, чиме би се Србија приближила великим европским силама.
Поменућу опет страстотерпца цара Николаја II, који је био предмет озбиљних критика већ на самом почетку своје владавине. На дан његове крунидбе, у Ходинској трагедији, према званичним подацима погинуло је 1.389 људи (док поједине незваничне процене говоре да је страдало ближе 4.000, а више од 1.300 је тешко повређено). Он је исте вечери, без и трунке саосећања и емпатија, присуствовао балу код француског амбасадора. Та одлука је деценијама остала симбол лоше процене и удаљености двора од народа. Касније је обилазио повређене, помагао породицама страдалих и покренуо истрагу, али је штета по углед монархије већ била учињена. Историчари управо Ходинку сматрају једним од првих великих удараца поверењу у царску власт.
Да ли је то оправдало да Николај буде мучки убијен са супругом, децом и послугом? Наравно да није. Исто тако, политичке грешке Александра Обреновића, ако их је било, не оправдавају ноћно убиство миропомазаног краља, масакрирање његовог и краљичинг тела и бацање кроз прозор.
Управо је то била поента мог текста.
Са православног становишта, није исправно ни историјске личности ни историјске догађаје посматрати кроз поједностављене представе, романтизоване наративе и династичке митове. Поштовање према страстотерпцу цару Николају II не подразумева обавезу да свака његова државничка одлука буде проглашена непогрешивом, већ да се о њој говори у истини. Јер истина је темељ и историјске науке и православног односа према прошлости. Светост мученичког страдања не поништава могућност политичких или државничких промашаја, као што ни политичке грешке не могу бити оправдање за злочин. То важи за Николаја II, али исто тако мора важити и за Карађорђа, и за Милоша, Михаила, и за краљеве Милана и Александра Обреновића, Петра I, Александра I и Петра II Карађорђевића.
Зато није оправдано, како се то од Мајског преврата уврежило, представљати краља Александра Обреновића као владара који није оставио ништа добро своме народу. Без обзира на различите оцене његове владавине, остаје неспорна чињеница да је био законито крунисани и миропомазани суверен Србије, који никада није абдицирао нити се одрекао престола, већ је своју службу држави окончао мученичком смрћу у сопственом двору. Док је цар Николај II, под притиском револуционарних прилика, био принуђен да се одрекне престола, краљ Александар Обреновић је, за разлику од њега и краља Петра II Карађорђевића, остао уз своју круну до последњег даха. То само по себи не говори о њиховој светости или величини, али свакако побија олаке тврдње да је Саша био безначајан владар који није заслужио ни историјско памћење ни елементарно поштовање.
У сложеним међународним приликама крајем XIX и почетком XX века настојао је да очува државну стабилност, учврсти државне установе и настави модернизацију србске војске и управе. Србија је у време његове владавине наставила институционални развој, јачање државног апарата и војне организације, што ће касније представљати један од темеља њене државне снаге. О тим чињеницама може се расправљати, могу се различито вредновати, али се не могу једноставно избрисати зато што не одговарају одређеном династичком наративу.
Посебно место у његовој владавини заузима однос према Србској православној цркви и њеним светињама. На Васкрс 1896. године краљ Александар је походио Свету Гору и манастир Хиландар, потврдивши покровитељство србске државе над најзначајнијом србском царском лавром. Управо захваљујући његовој подршци измирени су велики дугови манастира, а србска држава је откупила хиландарске метохе и околна имања. Тиме Хиландар није сачуван само од тешког материјалног пропадања, већ и од реалне опасности да, услед презадужености и слабљења србског братства, пређе под преовлађујући утицај бугарских монаха и изгуби свој вековни србски карактер. Другим речима, краљ Александар није сачувао само један манастир, него једно од највећих духовних средишта србског народа, задужбину Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог, чији је значај за Светосавску православну традицију немерљив.
Наравно, ништа од овога не значи да је краљ Александар био безгрешан владар или да су све његове политичке одлуке биле исправне. Али исто тако, ништа од тога не може послужити као оправдање за бестијално и окултно ноћно убиство миропомазаног краља, масакрирање његовог тела, масакр над његовеомсупругом и ликвидацију његових највернијих сарадника и скоро свих чланова уже и даље породице и родбине. Православно предање не позива на обожење владара, али још мање позива на оправдавање безакоња. Сваки човек одговара за своја дела, али нико не губи достојанство личности нити право на праведан суд. Политичко убиство не престаје да буде зло само зато што се о нечијој владавини могу износити различити судови.
Не треба заборавити да су многи бивши црнорукци и њихови следбеници прихватили лењинизам и стаљинизам, што је у појединим случајевима допринело њиховој рехабилитацији од стране комунистичке власти после Другог светског рата.
Управо зато озбиљан приступ историји одбацује митове о династичким проклетствима, наследној кривици и неизбежним „историјским осветама“. Такве представе више припадају народној епици и политичкој пропаганди него православном богословљу и историјској науци. Ако једном прихватимо да можемо са сигурношћу тумачити коју је историјску трагедију Бог послао као казну за који грех, онда више не говоримо о Промислу Божијем, него сопствене претпоставке проглашавамо Божијим судом.
Историја се, међутим, не чита кроз легенде, династичке симпатије и накнадно конструисане митове, већ кроз историјске изворе, њихово критичко сагледавање и разумевање околности у којима су се догађаји одиграли. А управо ти извори сведоче да су и Карађорђевићи и Обреновићи имали своје велике заслуге, своје тешке грешке и своје трагедије. Оно што ниједна озбиљна историја, а још мање православна савест, не смеју да учине јесте да један злочин прогласе оправданом последицом неког претходног злочина. Јер онога тренутка када злочин почне да се правда историјом, историја престаје да буде учитељица живота и постаје само оправдање за следеће крвопролиће.
Не “канонизујем” Александра Обреновића као безгрешног владара, нити Милоша као безгрешног кнеза, нити Карађорђа као безгрешног вожда. Али одбијам да прихватим логику по којој један злочин постаје морално разумљив зато што је некада раније почињен други. Јер том логиком никада нећемо доћи до покајања. Доћи ћемо само до нових Радовањских Лугова и нових Мајских преврата. А онда ће се увек наћи неко да објасни како је и тај следећи злочин био само „историјска правда“.
Баш као што Ви покушавате да објасните претходни.
Многоуважени Срђо Злопоглеђо, не гледајте на ово моје писаније и одговор срдито и злопогледно, већ братски и србски; јер, ако је перо где и поклизнуло, срце и честита намера нису.
Ово нека се прими као братска србска реч, а не као изазов на препирку и позив на вербални, династички или политичко-идеолошки мегдан. Ако се у којој речи и назре оштрица, знајте да је она од пера, а не од зле воље или срџбе.
о.МСрбР
@о.МСрбР
Каин је убио Авеља из зависти.
Карађорђе је убио (наредио убиство) свог очуха на инсистирање
своје макје због могуће издаје збега.
Брата је убио (наредио убиство) свог брата због обесчашћене
девојке, на тражежење и инсистирање својих присталица.
Не знам разлог убиства Милана, Милошевог полубрата, али ни то
свакако није било без разлога.
У сва три случаја разлог је била и Карађорђева праведност и ,
необуздана гневљивост (слабост), али не завист (као у случају
Каина и Авеља), а никако властољубље среброљубље…
У случају Милоша Обреновиаћа, који није био толико прек, али
необуздано лукав, убиство Карађорђа је нередио искључиво због
властољубља (личне жеље да од Турака испослује право наследнног
кнежевства, у чему је и успео).
“Злочин су организовали кнез Милош Обреновић и Карађорђев
кум Вујица Вулићевић, док је директни извршилац био Никола
Новаковић, који је вожда усмртио на спавању секиром“
Уосталом, Кнегиња Љубица, сазнавши да је Милош убио
кума ( у сардњи са другим Карађорђевим кумом), пошто је
видела ствари из Карађоржеве торбе (Свето Писмо, србски заставу
и неколико златника) у брк је рекла свом мужу Милошу:
“УБИ БОЉЕГ ЧОВЕКА ОД СЕБЕ“
Истине ради, коментар завршавам Вшим закључком:
“Ово нека се прими као братска србска реч, а не као изазов на
препирку и позив на вербални, династички или политичко-идеолошки
мегдан. Ако се у којој речи и назре оштрица, знајте да је она од пера,
а не од зле воље или срџбе.“
@ Драган Славнић et omnibus qui lecturi sunt:
Којекуде, хајде да још једном, и по свој прилици последњи пут, речима Светога Јована Лествичника поновим шта беше потка и главна порука свега што написах поводом ове теме:
“Скупите се и приђите, дођите и чујте, и рећи ћу вам нешто! Сви ви који сте Бога наљутили, скупите се и видите шта ми је Бог показао ради назидања душе моје!… Чујмо, запамтимо и учинимо… сви ми који смо год пали у какав неприкладан грех. Устаните и стојте, ви који сте оборени гресима. Обратите пажњу, браћо моја, на ову моју поуку. Нагните ухо своје, ви који хоћете да се поново помирите с Богом истинским обраћањем…
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нови живот… Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности. Покајник је осуђеник који није лишен части. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела, супротних пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпљење свих мука. Покајник је човек који самоме себи изриче казну… Када паднемо у јаму безакоња, ми се не можемо извући на други начин до да се спустимо у дубину покајничке смирености… Многе ране с временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26).”
о.МСрбР
Сјајно речено!
“Ово нека се прими као братска србска реч, а не као изазов на
препирку и позив на вербални, династички или политичко-идеолошки
мегдан. Ако се у којој речи и назре оштрица, знајте да је она од пера,
а не од зле воље или срџбе.“
Нажалост, нама Србима, увек недостаје братска љубав! Да ли ћемо икада схватити да је и “оштрица пера” понекад показивање братске љубави и добре намере?