Протојереј Владислав Ципин: „Освета је моја и ја ћу је вршити“

Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104:15), – рекао је Господ, упозоравајући оне који се дрзну да посегну на власт Богом постављених владара

Породица цара Николаја II Романова (Фото: Everett Historical/Православие.ру)

Пре 101 годину, у ноћи између 4. и 5. (16. и 17) јула 1918. године у Јекатеринбургу стрељани су царски страстотрпци и њихове верне слуге. Ова жртва је представљала врхунац који је руски народ доживео у годинама револуционарних немира.

Свети цар Николај II је осуђен на смрт након лишавања законите власти: погибија свргнутих монарха, премда може бити одложена на извесно време – представља историјску законитост, а не случајност. Из хрестоматија знамо за погубљење британског краља Чарлса I и француског краља Луја XVI заједно са супругом Маријом-Антоанетом. Мученичка смрт венценосних страстотрпаца у подруму Ипатијевске куће била је други чин трагедије започете у марту 1917. године кад су генерали који су прекршили заклетву, делујући заједно с лидерима Думе М. В. Родзјанком, А. И. Гучковом, П. Н. Миљуковим и А. Ф. Керенским, који ни раније нису крили своје жеље за променом државног уређења – за заменом самодржавља владавином представника у виду уставне монархије или парламентарне републике, приморали цара, врховног вођу Руских оружаних снага, да се у јеку великог рата одрекне престола.

Неки генерали – М. В. Алексејев, Н. В. Руски и А. М. Кримов су били директно ангажовани у завери усмереној на свргавање цара с престола; друге војсковође – главни команданти фронтова велики кнез Николај Николајевич, А. А. Брусилов, А. Ј. Еверт, В. В. Сахаров и главни командант Балтичке флоте А. И. Непењин – својим телеграмима су подржали злочиначку иницијативу завереника и изјаснили су се за одрицање: главни командант Црноморске флоте А. В. Колчак је „опрао руке“ и није одговорио на питање послато телеграмом из главног штаба о томе какав је његов однос према предстојећем одрицању цара.

Седница војног савета од 1. априла 1916. г. под председавањем цара (Фото: Православио.ру)

Међу генералима који су издали цара био је и Л. Г. Корнилов. Преузевши 2. марта 1917. године, у јеку војног метежа, дужност главног команданта Петроградског војног округа од самозване Привремене владе, уместо да организује мере на гушењу бунта он је ухапсио свету царицу Александру Фјодоровну и њену децу, а затим их је држао под стражом у дворцу у Царском Селу.

Међутим, војни немири у престоници, под чијим изговором је извршен преврат, нису ослобађали војсковође од заклетве због које је у тако тешким околностима требало са изузетном ревношћу да остану верни цару по дужности.

Да би оправдали своје нарушавање заклетве ови генерали су касније тврдили да их је на одстрањивање Николаја II навела брига за то да руска војска настави рат против Немачке и њених савезница, да су инсистирајући на одрицању покушали да спрече пораз Русије. Можда су заиста тако размишљали тих дана. Међутим, свеједно нису успели да спрече капитулацију потписану Брест-Литовским мировним споразумом. Свргавање цара је само убрзало распад руске државне машине и руске војске, а издаја коју су учинили остаје злочин који је имао последице колосалних размера.

Зато се крв царских страстотрпаца не налази само на савести политичких посленика који су донели одлуку о њиховом убиству у Москви и Јекатеринбургу пре 101 године, већ и војсковођа који су издали свог врховног команданта, којем су се заклели на верност и чију су милост уживали. Ова њихова издаја је представљала први акт атентата на помазаника Божијег. Зато ћемо у истом реду с Лењином, Свердловим, Троцким, Голошчокином, Белобородовом и Војковом навести великог кнеза Николаја Николајевича, генерале Алексејева, Руског, Кримова, Еверта, Сахарова, Брусилова и Корнилова и адмирале Непењина и Колчака.

Ниједан грех не остаје без освете. Коначна победа божанске правде десиће се на последњем и Страшном суду. Посмртна судбина човека који се преселио у други свет претходно се одређује на суду Божијем после његове смрти, и овај Његов суд покрива вео тајне. Али ради уразумљивања и упозоравања људи који живе на Земљи Господ често на видљив начин показује жалосне последице злочиначких дела на земаљској судбини грешника.

Погледајмо какав је био крај живота директних политичких убица царских страдалника. Кључну улогу у доношењу одлука од стране Јекатеринбуршког савета о убиству крунисане породице одиграли су лидери локалних бољшевика Ф. И. Голошчокин, А. Г. Белобородов и П. Л. Војков. Голошчокин који се осим убиства царских страсторпаца прославио још и као виновник масовне глади у Казахстану где је био на челу бољшевичке партијске организације крајем 1920-их – почетком 1930-их година стрељан је 28. октобра 1941. године, потпуно праведно, као народни непријатељ. За време владавине Н. С. Хрушчова је био рехабилитован, што је било потпуно неправедно. А. Г. Белобородов, који није био џелат само царске породице, већ и донских козака једно време је обављао дирљиву дужност председника комисије за побољшање живота деце, али је 1927. године избачен из ВКП(б) и послат у прогонство у Архангелск као троцкиста. Стрељан је 10. фебруара 1938. године. И овај џелат је рехабилитован 1958. године, а четири године касније посмртно је враћен у рођену партију – испоставља се да својеврсна вера у загробни живот, није била туђа комунистима из времена „отопљења“ за време Хрушчовљеве владавине. П. Л. Војкова је у Варшави где је вршио дужност совјетског амбасадора, 7. јуна 1927. године убио руски емигрант Борис Коверда због чега га је пољски суд осудио на доживотну робију, али је изашао на слободу после 10 година затвора.

Испитивање Бориса Коверде на Варшавској железничкој станици после убиства Војкова (Фото: Православие.ру)

Из Кремља су директни налози за обрачун с царском породицом потекли од лидера совјетске државе председника ВЦИК-а Ј. М. Свердлова, иницијатора одлуке ВЦИК-а од 2. септембра 1918. године о „црвеном терору“. По званичним информацијама Свердлов је умро од „шпањолке“, како се тада називао грип, 16. марта 1919. године, кад му је било 33 године. Међутим, у то време су се шириле гласине о томе да је његова смрт била последица батина које је добио у Орлу за време говора на радничком митингу: незадовољни политиком совјетског руководства локални пролетери су напали говорника и један од њих му је разбио главу. По причама које су забележене у историјској литератури ова чињеница је скривена, пошто је доводила у питање пропагандну тезу о томе да совјетска власт врши диктатуру пролетеријата. Одлуку о убиству цара, царице и њихове деце Свердлов је претходно усагласио с Лењином, чији су биографија и крај познати свету, те нису потребна објашњења.

Изгледа да је у разматрању судбине царских сужања од највишег политичког руководства земље осим Лењина и Свердлова учествовао још само Троцки. Ради се о томе што је одлука о убиству у Москви донета незванично, без записника, зато околности њеног доношења нису потпуно разјашњене ни дан-данас. Има основа да верујемо у касније тврдње Троцког да се он супротставио стрељању царских сужања због формалне одлуке локалне јекатеринбуршке власти и да је уместо тога предлагао да се организује громогласно суђење у главном граду, те да је намеравао да наступи на њему као тужилац. Судећи по његовом карактеру и склоностима заиста је могао да жали због тога што није одржана дуготрајна представа на којој би блистао својом красноречивошћу у присуству репортера из целог света. У сваком случају, за светог цара Николаја II притом није предвиђао другачији исход суђења осим смртне пресуде. Троцки је доживео пораз у борби за лидерство 1923. године Из главног штаба владајуће партије – Политичког бироа ЦК ВКП(б) је искључен 1926. године, а 1927. године је био лишен свих дужности и послат у прогонство, а 1929. године је протеран из земље. Дана 20. августа 1940. године смртно га је ранио шпански комуниста Р. Меркадер у главном граду Мексика истог имена, одакле је руководио IV Интернационалом коју је основао у емиграцији, и следећег дана је умро.

Мексички полицајци са пијуком којим је убијен Лав Троцки, 1940. (Фото: Православие.ру)

Сад ћемо рећи нешто о крају живота највиших војсковођа који су издали цара. Дана 5. јануара 1929. године у сопственој вили у француском летовалишту Антибу умро је велики кнез Николај Николајевич. Коњички генерал А. А. Брусилов је умро 17. марта 1926. године у својој постељи, који је у то време био на дужности главног инспектора коњице Радничко-сељачке Црвене армије. Генерал пешадије М. В. Алексејев је преминуо 8. октобра 1918. године у Јекатеринодару где је предузимао мере за организовање оружаног отпора бољшевицима дошавши на чело Добровољачке војске после погибије Корнилова.

Вице-адмирал А. И. Непењин је пао као жрва жртва револуције међу највишим војсковођама, а у коју је сам био увучен изјаснивши се у телеграму упућеном главном штабу за одрицање Николаја II: 4. марта 1917. године убијен је пуцњем у леђа у Хелсингфорсу (Хелсинки) док је ишао на револуционарни митинг на који су га приморали да иде пијани морнари – „лепота и понос револуције“, по речима Троцког. Генерал-мајор А. М. Кримов који је подржао Корнилова, тадашњег главног команданта у његовом неуспелом наступу, извршио је самоубиство 31. августа 1917. године изашавши из кабинета премијера А. Ф. Керенског који га је подвргао понижавајућем испитивању у вези с „Корниловљевим метежом“. Сам генерал пешадије Л. Г. Корнилов убијен је 31. марта (13. априла) 1918. године за време док је на Јекатеринодар јуришала Добровољачка армија којом је тада командовао. Адмирала А. В. Колчака који се прогласио за врховног владара Русије и који је доживео пораз у Грађанском рату с бољшевицима команда Чехословачког корпуса је предала локалним властима и по одлуци Иркутског војно-револуционарног комитета стрељан је 7. фебруара 1920. године.

Пензионисани генерал пешадије Н. В. Руски живео је у Пјатигорску. Кад је град освојила Црвена армија он је ухапшен као талац и стрељан 19. октобра 1918. године. Генерал пешадије А. Ј. Еверт је први пут ухапшен у Москви 14. фебруара 1918. године. Није много времена провео у заточеништву, али је 20. септембра, убрзо након проглашавања „црвеног терора“ поново ухапшен и налазио се у тамници у Можајску. Убијен је 12. новембра 1918. године приликом преласка из Можајска у Москву – по званичном саопштењу „приликом покушаја бекства“. Коњичког генерала В. В. Сахарова стрељали су „зелени“ бандити на Криму у Карасубазару (данашњи Белогорск) у августу 1920. године.

Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104: 15), – рекао је Господ, упозоравајући оне који се дрзну да посегну на власт Богом постављених владара. Трагична судбина људи који су посегнули на закониту власт, а затим и на живот светог цара Николаја II је једно од сведочанстава истинитости ове заповести.

Опрема: Стање ствари

Са руског посрбила: Марина Тодић

(Православие.ру, 22. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. Ова феноменална детаљна анализа последица убиства царске породице по живот учесника свргавања руског Цара Николаја из царске породице Романов, објашњава данашњи погрешни став СПЦ и доста верника да је свака власт од Бога дата и да је народ као такву мора прихватити, односно трпети последице сваковрсних злоупотреба власти и властодржаца. Преведено на садашњи тренутак, садашња власт у Србији, нити је од Бога дата, нити је легитимно изабрана због бројних злоупоотреба;лажног бирачког списка, фалсификовања изборних резултата, утицаја страних фактора, итд. итд. Зато је света дужност сваког грађанина Србије да се свим расположивим средствима бори против уличне банде која је 5. отобра 2000 освојила власт и уз помоћ окупатора на описани начин опстала на власти да би завршила план о разбијању СФРЈ и Србије до краја, а Србски народ разбила до истребљења.

    Свиђа ми се

  2. @Nikola Aleksić

    „Србије да се свим расположивим средствима бори против уличне банде која је
    5. отобра 2000 освојила власт и уз помоћ окупатора на описани начин опстала
    на власти да би завршила план о разбијању СФРЈ и Србије до краја, а Србски
    народ разбила до истребљења.“

    5. октобра “уличне банде“ нису “освојиле власт, већ су је ОТЕЛЕ, силом, а силом
    отето, силом треба, и по Богу и Народу, да буде враћено!

    Није примерено поредити Цара Николаја, са овим сатрапима и њиховим
    настављачима од 5. октобра 2000-е, јер је то неупоредиво, будући да је Цар
    Николај миропомазани владар, суверен, од Бога постављен!
    Ако би се и нашла каква “кривица“ на Њему, по мерилима пучиста,
    какве то везе има са Његовом породицом, супругом, четири кћери и
    сином, престолонаследником, који су заједно ликвидирани.

    Аутор је све то лепо објаснио, што се тиче личне одговорности непосредних
    учесника у том злочину, али не знамо ко је све то – ОСМИСЛИО, ОРГАНИ-
    ЗОВАО, НОВЧАНО ПОМОГАО, НАРЕДИО… а остао, до днашњих дана,
    у сенеци тих догађаја, без икакве разоткривене кривице и ОСВЕТЕ ПРАВДЕ
    БОЖИЈЕ?
    “Они“ који су створили ХИТЛЕРА, брже боље су створили и њему одговрајући
    пандан – ЛЕЊИНА, и опет кажем: обичан свет не зна косу то -“ОНИ“?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. @Драган – кажете и ово: “ `Они` који су створили ХИТЛЕРА, брже боље су створили и њему одговрајући пандан – ЛЕЊИНА, и опет кажем: обичан свет не зна косу то -`ОНИ`?“ Е, на страну питање о томе ко су то, и да ли постоје неки „ОНИ“ – али ипак узмите календар у руке и схватите да „ОНИ“ – ма ко да су, ипак не би могли прво да створе ХИТЛЕРА, па тек онда ЛЕЊИНА (и то брже боље) него баш обрнуто: прво ЛЕЊИНА, па тек онда ХИТЛЕРА…..

    Свиђа ми се

  4. @паја патак

    Да, у праву сте: грешка у корацима!
    Само, тиме се не искључује питање: Ко је њихов творац?
    Лењин и Хитлер су – последица, а узрок су – “ОНИ“, које не
    именује ни аутор текста, а ни ВИ, а “ОНИ“ постоје, неоткривени,
    заштићени, без објашњења?!
    Да ли су под заштитом сила СВЕТЛОСТИ или сила МРАКА?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s