Наталија Боњецкаја: Цар мученик

Истински хришћани су у свету били гоњени; њихов тужан пут овенчан је мучеништвом. Сада, у мноштву других руских светаца, они стоје пред Христом у молитви за Русију

„Некада давно, у једном краљевству живео је цар“.

Ком Русу нису познате ове речи? Сви смо у детињству читали много бајки, захваљујући којима се у нашој свести формирао лик цара. Кад чујемо реч „цар“ ствара нам се лик деке са белом брадом и круном на глави; на себи има дугачак црвени плашт, порубљен белим крзном, а у руци држи скиптар. Цар седи на златном трону и управља државом; с времена на време одлази у рат. Цар живи у свету из бајке, који ни мало не личи на тај свет у коме ми живимо.

За разлику од нас руски песник Георгије Иванов имао је прилику да живи у тој Русији која је још била царство. Након револуције он је отишао у иностранство. И, ето, једном док је чезнуо за својом домовином гледао је фотографију последњег руског цара Николаја Другог сликаног заједно са породицом, у његовим мислима су се наређали следећи стихови:

Крстић од емајла у нашивку
И униформа од сивог платна…
Како су прелепа лица,
И колико давно је то било.

Како су прелепа лица,
Али како су безнадежно бледи –
Наследник, императорка,
Четири Велике кнегиње.

Скроман, средњих година, простог руског војничког лица („редов Николај Романов“ – волео је да га тако зову), цар је у стиховима Георгија Иванова приказан као савремени, изузетно привлачан човек. Али чак и за песника, који је написао те стихове после свега неколико година након пропасти старе Русије – „то је било давно“. „Давно“ – због тога што је то била друга епоха: у револуцији се покидала веза са временом, између прошлости и садашњости појавила се провалија. Због чега је, без обзира на величанствени лик императорке на фотографији, у њеним очима таква туга? И због чега су бледе и тужне цареве ћерке и њихов брат? Због предосећаја своје неминовне пропасти и краја старог света; због пророчанског предзнања да их чека брза и страшна смрт. Стварност је, међутим, надмашила њихова најстрашнија очекивања: у ноћи уочи 17. јула 1918. године цар и његова породица заједно са оданим слугама били су зверски убијени у подруму куће инжињера Ипатијева у Јекатеринбургу.

Мучко убиство невиних људи, међу којима су били дете и младе девојке, само по себи је већ страшан злочин. Али Јекатеринбуршку трагедију називају и убиством XX века и сматрају га историјском катастрофом још увек из посебног разлога. Николај II није био само диван човек и добар хришћанин, он је био Божији помазаник. Јер су руски цареви, долазећи на престо, по други пут примали тајну миропомазања; Николај, примивши помазање за царство постаде света особа. Због тога је његово убиство било страшно светогрђе, које је на Русију навукло гнев Божију и имало фаталне последице по њу.

Шта је то помазање и ко је цар помазаник? Помазање за царство било је установљено за богоизабран народ још у старозаветно време, о чему сведочи Библија (Прва књига о царевима). Помазање није просто условљеност и није пуст обред: човек, примивши помазање, као да се поново рађа, његова личност подвргава се најдубљим променама. И пре свега успоставља се савршено посебна повезаност цара са Богом, која личи на ону повезаност која је била између Бога и пророка. Пророк је чуо у својој души глас Божији и објављивао је народу вољу Божију; цар је доживљавао исту ствар када је требало да решава питања о управљању државом. Послушан заповести Божијој, цар је бивао заступником промисла; кроз цара је сам Бог управљао народом.

„Срце је царево у руци Господу као потоци водени; куда год хоће, савија га.“ (Приче Соломонове 21,1) – у овој изванредној библијској слици изражена је сама суштина помазања за царство. Захваљујући том тајинству цар је стекао нове, потпуно посебне духовне силе – помоћ у превазилажењу сопствене, природне ограничености и слабости. Веза цара са Богом је прва страна помазања; друга је успостављање сасвим реалног јединства цара са својим народом. Појаснићемо ово кроз познат пример. Постоји посебно живо јединство људи које називамо органским: такве заједнице живе тачно као један организам, као једно живо биће. У таква јединства спадају Црква (Тело Христово) и породица („домаћа Црква“); слично јединство чинио је и древни Израиљ, као и народ Русије када је државом управљао цар. Као што је глава Цркве Христос, а глава породице отац, тако је и цар био глава Руске државе, отац руског народа. Управо због тога у старо време постојао је устаљени израз „Цар – баћушка“, који изражава посебан породичан, родбинско – љубавни однос поданика према цару помазанику, незамисливо је да државом управља председник или диктатор.

И тако је најдубље духовно јединство цара са својим народом имало своје последице у томе што је цар на себи носио судбину народа и бреме народних грехова. Када је тело поражено, импулси од болних делова тела иду до главног мозга; када страда тело страда и глава. Тако бива и са друштвеним организмом где је тело народ, а глава је цар. И обрнуто: смртоносна повреда главе вуче за собом и погибије тела, брзо распадање целог организма. Због тога убиство цара није било просто убиство појединца: на основу деловања тајанствених духовних закона убиство цара ја нанело страшан, смртоносан удар руском народу и целој Русији.

Породица цара Александра III

Какви су били живот и лични квалитети последњег руског цара, Божијег помазаника, владара Николаја Другог? Он је био старији син императора Александра III, а мајка му је била принцеза Дагмара Данска, која је примивши православље добила име Марија Фјодоровна. Деда Николаја Александровича, цар -реформатор Александар II (за време чије владавине су 1861. године хришћани били ослобођени од кметства), погинуо је 1881. године од руке терориста. Управљање Александра III постало је обазривије и уравнотеженије: веровао је да ће исхитрено спровођење даљих реформи изазвати опасну експлозију анархизма. Александар III био је следбеник првобитних руских начала, којих се придржавао и у политици и у свом личном животу. Александар III и Марија Фјодоровна су имали велико поштовање према строгом породичном уређењу. Како за њих тако је и за Николаја Александровича породица била светиња. Узвишеност руских императора и величина Руске државе изазивали уважавање код других народа – таква је била традиција, такво је било наслеђе, то је Николају II било пренето од отаца.

Николај Александрович се родио 6. маја 1868. године у Царском Селу. Од детињства су га припремали за ступање на руски престо и дали му изврсно образовање. Осам година изузетно способан наследник похађао је проширени курс тадашње гимназије, а након тога је пет година под руководством најбољих руских научника похађао универзитетски курс. Знања Николаја Александровича заиста су се разликовала свестраношћу: на вишем нивоу студирао је како природне науке, тако и посебно предмете са правног и економског факултета, који су неопходни за управљање државом. Он је изванредно владао европским језицима, познавао је и волео руску класичну књижевност. Његов уметнички укус тежио је ремек – делима руске културе; ипак, овде је одао почаст свом времену – уз опере Чајковског, волео је и Вагнера, а потом је на императорску сцену поставио „Прстен Нибелунга“. По сведочењу савременика Николај II је био најобразованија особа: он, духовна глава руског народа, је упијао све најбоље чиме је владала тада народна свест у име нaјистакнутијих њених представника. Осим тога, по традицији руских царева Николај Александрович је био војник. Он је учио војне дисциплине у оквиру курса Академије генералштаба и прошао је практичну обуку у гардијским пуковима. Много пажње у васпитању су посвећивали физичкој спремности будућег императора; захваљујући томе цео живот Николај II се издвајао снагом и добрим здрављем, био је спортиста, добар јахач, купао се у хладној води и практично никад није био болестан.

Према томе, личност Николаја Александровича карактеризује свестраност, његов унутрашњи свет био је сложен и то је била његова сличност са многим угледним људима његовог доба. Али постојало је и то што спаја сва знања и све особине личности последњег руског цара. Ми можемо одредити Николаја II једном речју и рећи да је он био цар – хришћанин. Још у детињству испољили су се финоћа и нежност његове душе који се у толикој мери били подложни еванђелској истини. Као мало дете он је веома волео икону Мајке Божије и Георгија Победоносца. Посматрање светитељевог лика како побеђује злу силу изазивало је узбуђење у најдаљим дубинама његовог бића. Слушајући певање птица у Царскоселском врту дечак се дубоко повлачио у себе; при чему је његово лице добијало надземаљски, анђелски израз. Тада је одушевљење природом прелазило у молитву; молитвени разговор са Богом био је основа живота владара. Цар је посебно волео православно богослужење; заправо, за њега Црква је била главна основа живота и служења домовини. Цар је живео, размишљао и осећао као дубоко црквени човек; и у томе је било његово јединство са народом, са вишемилионским сељанима. Али управо она, православна црквеност, је изградила зид неразумевања и отуђења између Николаја II и његових поданика из виших друштвених слојева. Ствар је у томе што се део образованог руског становништва током 18. и 19. века постепено све више удаљавао од Цркве, привлачећи се науци, западној култури и нездравој мистици. Либерална интелигенција и племство нису разумели цара; не разумевши његове унутрашње идеале, они нису могли да подрже његове државне планове. У том окружењу цар је остао сам, што је и постало једним од непосредних разлога револуције…

У дому Романових постојао је обичај да се наследници престола жене са страним принцезама: то је било у међународним интересима Русије. Тако је и Александар III, руководећи се спољнополитичким циљевима, желео да његов син узме за жену или ћерку грофа Паришког или пруску принцезу. Али је Николај Александрович свим срцем, узвишено и чисто, волео принцезу Алису Гесен – Дармштадску, коју је први пут видео на свадби њене старије сестре Ели (будуће Велике кнегиње и свете мученице Јелисавете Фјодоровне) и Великог кнеза Сергеја Александровича, брата Александра III. Млади су се сретали у Русији за време посете принцезе Алисе својој сестри; обострано осећање им је говорило да су једно у другом нашли особу која им је суђена од Бога. Коначно се и Александар III сложио са избором сина и дао му дозволу за брак; тешко болестан био је свестан да се приближава крај његове владавине и да не треба спречавати Алису Гесен-Дармштадску да постане руска царица.

Принцеза Алиса је била млађа ћерка Лудвика Гесен-Дармштадског, њена бака по мајци била је славна енглеска краљица Викторија, која је створила епоху у култури. Будућа императорка Русије родила се 6. јуна 1872. године. Њено васпитање као и њен матерњи језик нису били толико немачки колико су били енглески; у раном детињству Алиса је остала без мајке и бригу о девојчици узела је на себе њена бака. Алиса је живела и васпитавала се на енглеском двору; од ране младости њен изглед се није разликовао само по спољашњој и унутрашњој отмености и лепоти, већ и по душевној дубини и озбиљности. Она је била необично срамежљива, а затим је била склона затворености и самоћи. Од раног доба њен унутрашњи живот је преовладавао над спољашњим. Од протестантизма, њене матерње религије, она је усвојила све најбоље што јој је он уопште могао дати, а пре свега под његовим утицајем развила је највиши осећај дужности. Стекла је добро образовање и била је не само изузетна музичарка и везиља (поред владања општеобразовним предметима и беспрекорног знања европских језика), него је на Оксфорду одслушала и курс из филозофије. Као и Николају Александровичу, од детињства су јој усадили ауторитет породице… Рекло би се да ју је чекала блистава будућност, није било ни облачка на хоризонту њене судбине; међутим, изглед принцезе Алисе је још пре свих трагичних околности њеног одраслог живота био означен константном дубоком тугом. Можда је то била туга неовоземаљске, прекрасне душе за рајем, који није могућ на земљи; можда се тако испољавао пророчки предосећај страшне катастрофе… Свеједно, Александра Фјодоровна је била посебним, изабраним Божијим човеком, којег је Он издвојио и поставио изван социјалне конвенције. Она је била странац на руском двору баш из разлога што је била богоизабрана и не од овог света.

Међутим, преселивши се у Русију, Алиса Гесен-Дармштадскаја се нашла и осетила као део породице и Цркве; изузетну блискост она је осећала и према простом руском народу – сељанима, богомољцима у храмовима и манастирима, рањеним војницима у болницама о којим се несебично бринула за време Првог светског рата… Вратимо се поново на почетак њеног служења Русији. У октобру 1894. године умире Александар III. Следећег дана Алиса прима Православље и добија име Александра, у част свете мученице царице Александре. Недуго након сахране одржало се венчање Николаја Александровича и Александре Фјодоровне. Породичан живот цара и царице започео је изузетно срећно; то је била беспрекорна хришћанска породица, чији су се сви чланови осећали као једно цело. 1895. године родила се прва царска ћерка – Велика кнегиња Олга. А у мају 1896. у Москви у Вазнесењској цркви одржало се крунисање Николаја II. Тог дана Москва је била велелепно украшена и препуна народа; тајна миропомазања новог цара била је пропраћена свечаним и дубоко молитвеним обредом. Свом душом и свим срцем млада императорка се у том тренутку молила, како се касније присећала, за мужа-цара и за вољену Русију, која јој је постала домовина.

Прве године владавине Николаја II биле су добре и рекло би се да су Русији обећавале благостање. Одмах је постао очигледан хришћански карактер нове политике. Николај II је наступио са иницијативом сазивања међународне мировне конференције, која је била одржана у Хагу 1899. године. Управо на њој су се одредили принципи мирног решавања сукоба, који су касније захватили Друштво народа и ОУН. Тако је млади руски цар покренуо иницијативу од светског значаја; али трагично је то што је он, миротворац, морао да води крваве ратове… У управљању владара Николаја II Русија је полако али сигурно постајала велика индустријска држава. Расло је становништво; руска рубља је била заиста златна, јер је за оптицај новца више од 100% било обезбеђено у златном новцу; за 20 година продуктивност руске индустрије повећала се четвероструко. Осим тога Русија је тада хранила целу Европу: 1913. године жетва жита је код нас била три пута већа од САД-а, Канаде и Аргентине заједно! Заиста, ови подаци су импресивни за нас. Економски положај Русије пред светски рат 1914. године у светлу тренутне општенационалне катастрофе издвајао се ако не процватом, онда поузданим, обећавајућим благостањем.

Господар Николај II управљао је Русијом у складу са својим положајем према Богу, – положају Божијег помазаника. Тако се он осећао и схватао; сви његови поступци били су диктирани баш том највећом одговорношћу према Богу. Божији глас, којим се руководио, он је распознавао у дубини своје душе као глас своје савести. „Помазаник Божији, цар се свесно и систематски држао висина до којих обичан смртник није могао да допре, – пише мемоариста. – Он је желео да буде сам. Сам испред своје савести“. Нису сви цареви сарадници то разумели: људима духовне површности, светски настројеним и са светским начином живота, нису биле доступне дубине идеја помазаника. Одавде су потекли идејни конфликти између цара и његових министара. Цар се ослањао на савест и интуицију (притом добро знајући све спољашње детаље конкретног проблема, које је, по сведочењу савременика, увек хватао у лету), – министри су се руководили истим аргументима и статистиком. Цар није волео да се расправља; али када је он, следујући дужност, поступао по своме, јављала се огорчености и незадовољство. Због тога је Николај Александрович у свом окружењу имао доста непријатеља.

Служење свом народу за Николаја II била је светиња; према својим поданицима се односио с љубављу попут оца. У историјским успоменама се чувало мноштво случајева најдирљивијег односа господара посебно према обичним људима. Изузетно право цара је било највише право ослобођења осуђеника на смртну казну: победа хришћанске љубави над универзалном правном нормом у овој државној привилегији, даној Божијем изабранику, била је веома изразито откривена. Цар је често користио то своје право. При чему је увек проверавао да ли се извршава његова наредба; а једном је чак послао помилованог државног преступника на Крим да се лечи, – и то на свој рачун. Цар је користио сваки могући случај да пружи прилику Светом Духу да делује у руском животу.

Као и Александар III, Николај II се у својој владавини и животном стилу придржавао руских начела. Према великом руском цару-реформатору Петру I он се односио веома суздржано. „То је предак којег најмање од свих волим због његовог интересовања за западну културу и гажења свих чисто руских обичаја, – говорио је господар. – Не треба одмах без прераде прихватати туђе“. Цар је снажно осећао своје мистериозно јединство са Русијом, са њеним народом и историјом, са свим што је руско. Једном је у полу шали рекао: „Мислим да је немогуће бити већи Рус од мене“. О томе колико је цар био руски човек говори његова велика љубав према руском језику: јер управо језик, а не нешто друго, самом непосредном сликом представља дух народа. Цар се борио са инвазијом страних речи на свакодневни језик. „Руски језик је толико богат, – говорио је он, – да дозвољава у сваком случају мењање страних израза руским. Ни једна реч несловенског порекла не треба да поквари наш језик“. Према Русији Николај II се односио не сентиментално, већ религиозно; служење домовини Божијег помазаника за њега се није одвајало од служења Богу. Цар је био представник националне руске културе и такве надсветске реалности као што је Света Русија.

Живот руског човека – од сељанина до цара био је неодвојив од живота Цркве. Изузетно много је Николај II урадио за његово спољашње благостање, али што је посебно важно, и за умножење његовог благословеног блага. Дивно је то што се с њим повећао број храмова и манастира у Русији за више од десет хиљада. За време његове владавине Руска Црква је постала богатија са осам нових светитеља. Међу прослављеним светитељима, за време владавине Николаја II, био је велики преподобни Серафим Сарофски, чудотворац и молитвеник, слуга Мајке Божије. Господар и господарица су за време свечаног прослављања преподобног Серафима (јул 1903. године) посетили Саров. Овде су се они понашали као обични ходочасници захваљујући чему су се придружили тајним дубинама живота свог народа. Цар је дубоко продро у суштину руске узвишености. Одмах после смрти оца Јована Кронштатског 1909. године он је предвидео да ће касније о. Јован бити прослављен. Штавише, господар је поставио темеље тог прослављања тако што је увео дан његовог годишњег црквеног молитвеног помена. Заиста пророчка је била реч Николаја II о патријарху-мученику Гермогену, канонизованом 1913. године. Цар је говорио о светом Гермогену: „пример који ће осветлити садашњост и будућност“; али није ли овај пример инспирисао светог патријарха Тихона, светог Владимира, Венијамина, Илариона Троицког и многе друге руске архијереје, који су пострадали у совјетском гоњењу Цркве? Живот изабраног Божијег помазаника био је ништа друго до хришћански подвиг: јер распознати у својој подсвести, у дубини душе глас Божији значи чути одговор на сопствено молитвено обраћање. Коначно, подвиг помазаника у то доба неизбежно треба да буде мученички подвиг; то ћемо видети мало касније…

Пролазиле су године; над Русијом су се навлачили црни облаци; али у царској породици су владали мир и слога. Цар и царица су имали петоро деце. После Олге најстарија је била Велика кнегиња Татјана (родила се 1897. године); 1899. године на свет је дошла Марија, а 1901. – Анастасија. Родитељи су силно желели сина – Наследника царског престола; али Бог им је слао пре времена ћерке. Почели су чак разговарати о томе да престолонаследница буде Олга; та мисао је и након много година наставила да се мота по мислима царског окружења. Она није била непозната и самој Олги када је она порасла: није јој без разлога омиљена историјска личност била императорка Екатарина II. И ко зна како би се развијала судбина најстарије ћерке Николаја II, девојке која се издвајала по својим способностима и памети, да се није одиграла Јекатеринбуршка трагедија и да није убијена двадесет трогодишња Олга…

Наследник руског престола Алексеј родио се 1904. године; Господарица се већ одавно молила Богу да јој пошаље сина и након посете Сарову њена молба је била услишена. Алексеј је био изузетно лепо дете, које је донело велику радост у царску породицу. Али та радост није дуго трајала. Брзо се сазнало да царевић болује од неизлечиве болести – хемофилије. Њен основни симптом је слабо згрушавање крви: болесник може умрети од најмање ране. Болест се такође изражава и унутрашњим крварењем и боловима; особе које пате од хемофилије су углавном умирале у раном узрасту. И том кобном болешћу боловао је будући цар! Велики је био стрес који су преживели родитељи. Сва средства тадашње медицине била су донета као помоћ, али нису била од велике помоћи. Болном царевићу најуспешније је помагао тајанствени Сибирац Григориј Распућин: овај народни исцелитељ и доктор умео је да олакша његова страдања и баш због тог његовог дара, он, обичан човек, је постао члан царске породице. Цар је слушао мишљења Распућина, а царица га је веома поштовала; за то је царски пар очигледно имао разлог… Изглед Распућина је уосталом био веома контрадикторан; због тога су цар и Александра Фјодоровна навукли на себе осуђивања од стране поданика. Касније је против Распућина била скована завера и 1916. године он је убијен.

Иза ратова, револуција, пропадања царства – свих политичких догађаја спољне политике скривени су духовни закони, и на крају, Божија Промисао према судбини народа и државе. Било које објашњење узрока револуција 1905. и 1917. је непотпуно и нетачно. Једно је сигурно: удаљивање руског друштва од Бога и Цркве навукло је на Русију гнев Божији. Као и у многобројним случајевима безбожништва древног Израиља, о којим читамо у Библији, болест Русије није могла да се излечи обичним средствима лечења. Ради опомене и уразумљивања Бог је давао Израиљце у руке неверника; иста судбина почетком XX века задесила је и Русију.

Преко владара Николаја Александровича, беспрекорно чистог и изузетног човека, Божија воља се показала свету. Његова судбина је, по целој својој природи, била дубоко трагична. Он се родио на дан светог Јова Многострадалника и снажно је осећао да је његов живот сличан мученичким путевима Јова. Истински пророчко је било његово сазнање о својој судбини. „Имам више него предосећај, – говорио је он, – да ћу бити стављен на страшна кушања и да нећу добити награду за њих на овом свету“. Почевши од пораза у руско-јапанском рату, после ког је уследила револуција 1905. – 1909. године, умањивши власт цара и ослободивши снаге анархије и директног зла, темељи руске државности све више и више су слабили. „Које год мере да сам предузимао ништа нисам успео, – огорчено је закључивао цар, – немам среће. Ипак, воља човека је тако немоћна“. Претпостављао је да у несрећама које су задесиле Русију нема његове субјективне кривице: добробит домовине за њега је била на првом месту и он је радио све што је било у његовој моћи зарад те добробити. Савест Николаја II је пред Богом била чиста, али његова морална мука ипак је била изузетно јака. И једанпут – то је било у првој руској револуцији – из дубине тог душевног страдања цар је изрекао пророчке речи, савршено тачно указавши на ту улогу у невидљивој судбини Русије, коју му је предсказао сам Бог. „Можда је за спасење Русије потребна покајничка жртва, – рекао је владар. – Ја ћу бити та жртва. Нека буде воља Божија.“ Рекавши то, цар је био сличан древним мученицима, слободно, без ичије присиле предао се страдању за Христа. Николај II је у јулу 1918. године био убијен не само као беспомоћан, незаштићен човек: његов изненађујући мушки поступак када се са болесним сином у рукама спуштао у подрум Ипатијевског дома, и још раније, када су он и господарица одбили емиграцију и бег – све то говори о томе да је у њиховим душама била света спремност за жртвено страдање за Христа, која се испољила у пророчким речима, исказаним пре више од десет година.

Када је 1914. године Аустроугарска објавила рат Србији, Русија се залагала за мали словенски народ. Тако је почео Први светски – Велики рат. Овај догађај је још увек жив у историјском сећању Срба; и ако постоји неко међу европским народим, ко осећа директну и страсну љубав према Русији и Русима, то су онда Срби. Али посебно је велика љубав Срба према Николају II, који је потврдио улазак Русије у рат. Управо су Срби почели поштовати руског цара као свеца, ставивши га у равну са великим светитељем Савом Српским. У српском народу постоји предање да је руски цар сваке године посећивао Србију, молио се у храму сазиданом у част светог Саве Српског и присуствовао смотри српске војске. И управо у Србији међу (прогнаним) Русима – али донекле под утицајем српског окружења – први пут 1938. године је постављено питање канонизације царске породице.

Цар Николај и царевић Алексеј са официрима

Почетак рата донео је Русима успехе на фронту, и државу је обузео радосни патриотски жар. Велика је била помоћ позадине фронту. Господарица и кнегиње су тамо активно учествовале. Обучивши се за сестре милосрђа, оне су сваки дан вишечасовно помагале у болницама. Царица и њене ћерке Олга и Татјана су бринуле о рањеницима, седеле поред оних који умиру, дајући страдалницима утеху. Господарица и Татјана су такође радиле и као хируршке сестре; није тешко замислити њихову храброст, издржљивост и огромну хришћанску љубав: помоћ лекарима у многобројним ампутацијама рањених удова захтевала је, поред умећа, заиста велику моралну снагу. У огромну болницу био је претворен и Зимски дворац. Овде се, осим тога, шила постељина, топла одећа и друге потребне ствари, које су неопходне војницима на фронту; сав тај посао организовала је господарица. Преко ње се на фронт такође слало мноштво Јеванђеља, иконица и крстова који су се делили војницима. Можете ли замислити радост војника добивши такав благослов од царице!

Али убрзо се напредовање наше војске зауставило, а губици су почели да расту. У јавним врховима, како у главном штабу, тако и у главном граду, почели су немири. Неуспехе на фронтовима су искористили револуционари, окренувши своју пропаганду на фронту и у залеђу. Немци су се брзо пробијали до центра Русије; у тим условима, желећи да војсци подигне дух, господар је преузео на себе врховну команду и прешао је у штаб, који се налазио у Могиљеву. Са њим на фронт је изашао и царевић Алексеј. Међутим, искористивши одсутност цара у главном граду, опозициона аристократија је ојачала своју активност. На двору се разговарало о изводљивости држаног удара са устоличењем на трон Великог кнеза Николаја Николајевича. Опозиција је убеђивала да на путу победе Русије у рату стоје цар и царица; Николај Николајевич је послао господару телеграм у којем га је молио да се одрекне престола. Сличне телеграме послала је већина командних фронтова. И када се у фебруару 1917. године десила револуција, царско друштво је заузело страну привремене владе. Цара су почели уверавати да ће само његово одрицање од престола спасити Русију. И господар је пред лицем издаје жртвовао себе и услишио њихову молбу. После ноћне усрдне молитве пред иконом он се одрекао престола; то се десило 2. марта. „Не постоји та жртва коју не би принео зарад истинског добра и спасења Русије. Стога сам спреман одрећи се престола“, – такав телеграм је дао председавајућем Народне скупштине.

Али након одрицања десило се супротно томе, о чему су говорили опозиционари: почело је пропадање народа, који је подлегао ниским страстима; неиздрживом брзином Русија је посрнула у пропаст. Царска жртва је била принета Богу – али не у томе смисле који су имали у виду учесници одрицања: од ње није било никакве непосредне спољне користи. Цар је био тај мистериозан принцип који је држао зле силе: сада ништа није могло препречити улазак у свет антихристовим стихијама…

За господара и његову породицу почела је нова епоха; завршио се живот и почело је житије, хришћански подвиг. Цар се са својим ближњима нашао под стражом у Царском Селу. Затвореници су се уздали само у вољу Божију, а Господ им је помогао да сачувају свој душевни мир до краја. Цар и његова породица сада су морали да трпе понижења и изругивања од стране чувара и других „нових“ људи који су их окруживали. 31. јула је почео пут мученика на своју Голготу: они су били исељени из свог дворца и послати у Сибир.

Дана 6. августа на пароброду „Рус“ царска породица је стигла у Тобољск. „Душа ме неописиво боли због драге домовине, то не може да се објасни“, – те речи господарице из приватног писма показују душевно стање целе породице. Али њени чланови су се храбро држали: њих је вера ојачала, Црква је Божанствена благодат. Они су учествовали у богослужењима; царица је са децом певала за певницом. У страдању, дух царских мученика је растао и јачао. „Пут Божији јесте свакодневни крст“, – написала је царица у своју свеску речи светог Исака Сирина. „Хришћани треба да трпе туге и спољашње и унутрашње немире, да би примивши ударац побеђивали трпљењем. Такав је пут хришћанства“, – по том њеном другом цитату (из св. Марка Великог) можемо претпоставити најтајније унутрашње деловање страдалника. Исто расположење је у стиховима, које је почетком 1918. године написала Велика кнегиња Олга:

Пошаљи нам, Господе, стрпљења,
У години помамних, мрачних дана,
Да трпимо народни прогон
И мучења наших џелата.

Дај нам снаге, о Боже праведни,
Да праштамо злочине ближњег
И крст тежак и крвави
Да прихватамо с Твојом кротошћу.

И у дане немирних бунтова,
Кад нас опљачкају непријатељи,
Да трпимо срамоту и понижавања,
Христе, Спаситељу, помози!

Владико света, Боже васељене,
Благослови молитвом нас
И дај спокоја души смиреној,
У неподношљив, смртни час.

И у предворју гроба,
Удахни у уста Твојих слугу,
Надљудску снагу
Да се кротко молимо за непријатеље!

Уочи Васкрса 1918. године царску породицу су раздвојили. Из Москве је дошао комесар бољшевика, који је објавио господару да га одвозе. Господарица је одлучила да испрати мужа; њене моралне муке су се повећале до крајњих граница, јер је морала да се растане са болесним царевићем. Са родитељима је кренула и Марија Николајевна… За целу породицу растанак је био душевно мучење.

Цар Николај II и царевић Алексеј

Царски пар је био задржан од стране бољшевика у Јекатеринбургу. Почетком маја овде су стигли и остали чланови породице са оданим слугама. Мученицима је остало да живе два и по месеца. Њихово злостављање је постало све оштрије; али чак су се неки од дивљих чувара изнутра поклонили пред њиховом хришћанском кротошћу и смирењем.

У ноћи уочи 17. јула догодило се највеће убиство: невини, свети људи заједно са Божијим помазаником су зверски убијени. Три дана пре злочина за царску породицу је било одржано богослужење. Када су запевали молитву „ Са Светима упокој…“ мученици су сви као један неочекивано клекли на колена. Тог дана, по сведочењу очевидаца, они су изгледали некако необично потиштено. Дословно предосећајући да им се ближи крај, они су отпевали погребну песму над самим собом… Кобне ноћи су дошли по њих, рекавши им да их возе изван града. Уместо тога су их спустили у подрум; ту је стајало неколико столица, и господар са наследником је сео у средину. Осим царске породице ту се налазио доктор Е. Боткин и слуге. Чекали су знак за одлазак, а уместо тога у подрум је ушао комесар у пратњи војника. Комесар – његово презиме је било Јуровски – најавио је предстојеће погубљење. Господарица је успела да се прекрсти; она је убијена одмах, заједно са господаром. Алексеј и кнегиња Анастасија су се мучили више од свих; први метак их није усмртио, и војници су их докрајчили ударцима бајонета. Такође су погинули доктор и троје слуга, који су у љубави делили судбину царске породице. Богохулно убиство није био приватан злочин политичког удара: то је био заједнички грех. Још увек на Русији лежи тежина греха цареубиства.

Цар Николај II и његова породица били су носиоци идеала Свете Русије; идеала Православља. За разлику од многих људи тог доба, хришћана само на речима, они су примили Православље с озбиљношћу. Они су били Божији изабраници, а затим људи не од овог света (Јн. 15, 19), у тадашњем вишем друштву они су били странци. Истински хришћани су у свету били гоњени; њихов тужан пут овенчан је мучеништвом. Сада, у мноштву других руских светаца, они стоје пред Христом у молитви за Русију.

Са руског посрбила: Јелена Павловић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 29. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s