Светозар Поштић: Света Јелисавета и Алапајевски мученици

Кажу да ниједан уметник који је сликао портрет Јелисавете Фјодоровне није био задовољан својим радом. Лепота – ослепљујућа у стварности – измицала је сликарима када су покушавали да је пренесу на платно

Јелисаветa Фјодоровнa

У првим ноћним часовима 18. јула 1918. године, дан после убиства царске породице, Јелисавети Фјодоровној, рођеној сестри царице Александре и удовици Великог кнеза Сергеја Романовог, царевог стрица, наредили су да уђе у камион. Кренули су у непознатом правцу. Све који су са њом до тада били заточени у Алапајевску, граду на обронцима Урала удаљеног 150 километара од Јекатеринбурга, одвезли су до напуштеног рудника гвожђа. Ту су почели да их ударају кундацима и бацају у рударско окно. Прву су гурнули свету Јелисавету, која се осењивала крсним знамењем и гласно молила: „Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Кнез Сергеј Михајлович је почео да се бори са џелатима па су га упуцали; све остале су гурнули у јаму живе. Затим су чекисти почели да за њима бацају у јаму ручне гранате, од којих је погинуо само један мученик – Теодор Ремез, секретар Сергеја Михаиловича. Остали су умрли у страшним мукама од глади жеђи и тешких рана и повреда.

Велика кнегиња Јелисавета није пала на дно дубоке јаме, него на један испуст који се налазио на дубини од 15 метара. Поред ње је касније пронађено тело кнеза Јована Константиновича са завијеном главом. Сама изнемогла од болова, света Јелисавета је и ту хтела да олакша страдања ближњег – у мраку је превила рањеника, употребивши као завој свој апостолник. Две гранате пале су одмах поред свете Јелисавете, али нису експлодирале: Господ је сачувао тело своје угоднице. Један сељак, који је био сведок убиства, чуо је како из дубине напуштеног рударског окна допиру звуци Херувимске песме, коју су страдалници певали прелазећи у вечност.

Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна ухапшена је у Москви 7. маја исте године, само пола сата након одласка Патријарха Тихона, који је у Марто-Маријиној женској обитељи непосредно пре тога служио литургију. Са својом келејницом Варваром (Јаковљевом) пребачена је прво у Перм, па у Јекатеринбург. Кад су уралски бољшевици схватили да се у граду скупља сувише велика „концентрација“ Романових, решили су да део њих развезу по другим местима. Тако је света Јелисавета са Великим кнезом Сергејем Михаиловичем, унуком Николаја I, и још четири мушка члана царске породице, кнежевима Јованом, Константином, Игором,  и Владимиром, пребачена 20. маја у Алапајевск, где су смештени у Напољној школи на крају града.

У три сата ујутро 18. јула из школе су почели да допиру звуци пуцњаве и експлозије бомби, и зграду је окружио одред црвене армије. Кад је свануло, становници града су нашли излепљено обавештење да је Романове отела група белогардејаца. У обласни комитет у Јекатеринбург чак је послан и телеграм са тим саопштењем. Затвореници су уствари непосредно пре тога пробуђени и одвезени до дубоке јаме напуштеног рудника, у коју су сви убачени.

Елизабет Александра Луизе Алис, принцеза Хесен-Дармштатска, рођена је 1. новембра 1864 године у Дармштату, у Немачкој, као ћерка великог херцога Лудвика IV и принцезе Алисе, и унука енглеске краљице Викторије. У породици су је звали Ела. Са 20 година венчала се за Великог кнеза Сергеја Александровича, млађег брата руског цара Александра III у цркви Зимског дворца у Санкт Петербургу. Брзо је савладала руски језик и говорила га је скоро без акцента. Четири година након доласка у Русију и венчања била је на ходочашћу у Светој земљи, а 1891. је прешла у православље. „Ја сам све време размишљала и читала и молила се Богу да ми укаже правилни пут. И дошла сам до закључка да само у тој религији могу да нађем праву и силну веру у Бога, коју човек мора имати да би био добар хришћанин“, забележила је.

Следеће године основала је добротворно друштво које се старало о деци из сиромашних породица, и била је председница Црвеног крста у Москви. Са мужем није имала деце али су васпитавали двоје деце Великог кнеза Павела Александровича, чија је жена умрла на порођају. Иако је са супругом живела као сестра са братом, Јелисавета Фјодоровна живот без њега није могла ни замислити, и није желела од њега ни на минут да се растане.

Фебруара 1905. године Великог кнеза Сергеја Романовог убио је руски терориста. Јелисавета је својим рукама сакупљала остатке његовог тела раскомаданог бомбом. Три дана касније посетила је убицу у затвору, опростила му злочин у име свог мужа и оставила Јеванђеље. Он јој је рекао да није хтео да баци бомбу кад је она раније била с њим, да је не би убио. „Зар не схватате да сте и мене с њим убили?“ одговорила му је. Тражила је од цара помиловање за терористу, али он је ипак кажњен смрћу.

Ускоро после мужевљевог убиства, света Јелисавета је продала своје драгоцености и за тај новац купила имање на Великој Ординки у Москви где је 1909. основала Обитељ милосрђа светих Марте и Марије. Заједница је замишљена као спој духовног живота Марије из Јеванђеља и рада у свету њене сестре Марте. У обитељи је радила болница, амбуланта, апотека, бесплатна трпезарија и још много других установа. Јелисавета Фјодоровна се ноћу бринула о болесницима и молила се, а дању са сестрама обилазила сиромашне четврти града, бринула се о малолетној деци. За време Великог рата даноноћно је помагала рањеницима.

У својој приповеци „Чисти понедељак“, први руски добитник Нобелове награде за књижевност, Иван Буњин, описује сцену на коју је наишао чим је ушао у Марто-Маријину обитељ неколико година пред револуцију: „…из цркве су изашле на рукама ношене иконе, знамења, за њима, сва у белом, дугом, танколика, у белој марами преко главе са црвеним крстом извезеним на челу, висока, полако, предано ходајући са спуштеним очима, с великом свећом у руци, велика кнегиња…“ Кажу да ниједан уметник који је сликао портрет Јелисавете Фјодоровне није био задовољан својим радом. Лепота – ослепљујућа у стварности – измицала је сликарима када су покушавали да је пренесу на платно. Буњин је био задивљен необичном појавом велике кнегиње. Садашњи читалац приповетке зна да одговор на загонетку лежи у тој унутрашњој, неописивој лепоти којом зраче само светитељи.

Десет дана после убиства, Алапајевск је ослободила Сибирска армија адмирала Колчака. Октобра исте године нађена је закопана јама где су мученици бачени. Тела убијених су четири дана извлачили из јаме. Прсти десне руке Јелисавете Фјодоровне, монахиње Варваре и кнеза Јована Константиновича били су скупљени као кад се неко крсти. На грудима велике кнегиње нађена је иконица Исуса Христа са драгим камењем, коју је добила при крштењу, а у џепу капута кнеза Јована икона коју је добио на дар од Светог Јована Крошнтатског.

Непосредно пред поновни напад бољшевика следећег лета, посмртни остаци су премештени у Читу, забајкалски крај, затим у Кину, и на крају, 1922. године у Јерусалим, где и сада почивају у цркви Свете равноапостолске Марије Магдалене у Гетсиманији. При отварању ковчега тела две мученице изгледала су „као жива“, без иједног трага труљења, и од њих се ширио пријатан мирис.

Првог новембра 1981. године Руска загранична црква канонизовала је све Алапајевске мученике, осим Ф. М. Ремеза, а 1992. године Јелисавета Фјодоровна и монахиња Варвара убројане су у лик светих и у Руској православној цркви као преподобномученице.

Advertisements


Категорије:Стражњи дућан С. Поштића

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Прошла су два дана без коментара… Па, добро, да ипак напишем нешто на овај леп, дирљив текст. Тај текст би за Србе могао бити и од извесног историјског интереса, јер кнез императорске крви, Иоанн Константинович (који је у тексту погрешно назван Јованом), један од жртви тог монструозног бољшевичког достигнућа је био и муж кћери српског краља Петра I Карађорђевића, кнегиње Јелене и отац њене двоје деце, сина Всеволода и кћери Јекатерине. Трагични живот кнегиње Јелене је делимично описан ( https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F ), имало би се много о њему рећи…
    Сада се запитајте: А, зашто је Руска Загранична црква канонизовала 1981 г. Алапајевске мученике, док Московска патријаршија то није пожелела? За императорску фамилију, Руска Загранична црква је то почела још 1967 – а дефинитвно озваничила такође 1981 г. Познаваоци проблема то знају: Московска патријаршија је после бољшевичког убиства патријарха Тихона, 1925 г., била и остала обично марионетско позориште у рукама НКВД/КГБ/Кремља…
    Погледајмо садашњу ситуацију: садашња постсовјетска Русија се у целини не одриче бољшевичког наслеђа и никада га није недвосмислено осудила и одбацила, нити се оградила од њега (као што је нпр. учинила Немачка у односу на своју нацистичку прошлост). Напротив – градови, села, области, улице, споменици бољшевицима и даље „красе“ постсовјетску Русију, на Кремљу и даље стоје црвене петокраке, Лењин тријумфално опстаје у свом маузолеју, у школама се позитивно учи о њима…
    А Срби, у својим садашњим претешким тренуцима се и даље надају у помоћ од те, и такве “Русије“? Дозволите да изразим умерену скепсу…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s