„Стање ствари“, у сарадњи са Историјским пројектом Сребреница, поклања публикацију која у сажетих осам тачака доноси неопходне информације о збивањима јула 1995. године
Сребреничка провокација у Црној Гори и кратко излагање сребреничког питања
Дрска провокација следбеника одлазећег режима у Скупштини Црне Горе, када је министру правде Владимиру Лепосавићу било постављено питање-замка о Сребреници делимично је уродила својим отровним плодом. Министров одговор је био беспрекорно коректан, да ће „геноцид“ у Сребреници признати када буде био доказан, али управо тиме он је неопростиво прекршио каноне политичке коректности и самопонижавајућег додворавања који су обавезни у односу на ово питање. Необјашњиво престрашени премијер, уместо да се огласи у истом духу као врхунски професионалац и уједно члан његове владе, и да дезавуише провокаторе, покушао је да их умилостиви покретањем поступка за разрешење свога савесног министра.
Наравно, нико из редова садашње опозиције у Црној Гори, или оног опортунистичког дела владајуће коалиције који се солидарисао са њима, не зна ништа о Сребреници. Осим папагајског понављања фраза о поштовању пресуда хашког Трибунала они немају појма шта се тамо стварно догодило. Све је једна отужна политичка представа и поигравање чињеницама у функцији нечасне политичке саботаже и набацивања кривице за непостојећи геноцид.
Ипак, ова монтирана политичка контроверза има своју корисну страну. Већ дуже време примећујемо да недостаје једно сажето излагање основних чињеница у вези са Сребреницом. Наравно, ми смо недавно објавили опсежну студију „Сребреница 2020. – аналитички пресек поводом двадесетпетогодишњице“, али исувише смо реални да би од политичара очекивали да ће се темељно удубити у неко питање о којем јавно расправљају и да би ради тога прочитали књигу од 450 страна. Зато смо се определили за ову сажетију верзију, „Сребреница – све што треба да знате,“ рад много скромније дужине од 26 страна. То политичарима неће одузети превише драгоценог времена, али ту су им ипак сервиране све неопходне информације о Сребреници да у скупштинској дебати не би деловали баш потпуно необавештено и глупо.
Две и по деценије од догађаја, Сребреница је и даље обавијена густим слојевима магле или, како би се савременим језиком рекло, дезинформације. По лењинистичком агитпроп моделу, поруке о Сребреници могле би се сврстати углавном у две категорије. Прва се састоји из „агитације,“ а то значи поједностављена прича за широке масе која искључује претерано бављење чињеницама и аргументима и свакако не охрабрује критичко размишљање. Своди се на неуморно понављање емотивних крилатица као „геноцид“ и „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“. Друга категорија садржи пропагандне тезе формулисане за пробранију и утицајнију публику. У овом случају, ради се о псеудоисторији југословенског сукоба коју хашки Трибунал и политички и медијски апарат који га подржава пишу и пласирају под видом „утврђивања чињеница“ и делатности „међународне правде“.
Да би био делотворан, пожељно је да одговор на такав наратив, који почива углавном на недоказаним и непроверљивим тврдњама, буде двослојан, као што је то и начин како се наратив пласира. Ми смо до сада били усредсређени на строго академски приступ, у настојању да провереним чињеницама и озбиљним аргументима раскринкамо кривотворену верзију догађаја у Сребреници. Рад на том колосеку безусловно се мора наставити. Сребреничка прича се све више осипа и када критична маса интелектуалаца и утицајних људи у свету схвати да је утемељена на блефу они ће по природној тежњи људског духа да тражи истину постати отворени за нове погледе на ово питање. Ми се морамо унапред припремити за то време и бити спремни да пружимо објективну и сувислу слику о Сребреници не само страним него и домаћим интелектуалцима. На такав начин спречићемо трајно претварање Србије у – како се проф. Мило Ломпар врло ефектно изразио – „колонију кривице“. Истовремено допринећемо коначном раскринкавању операције коју је проф. Едвард Херман назвао „највећим тријумфом пропаганде на крају двадесетог века“.
Међутим, када је у питању Сребреница, да би постигли свеукупан успех, потребно је да и ону другу димензију опаке лењинистичке инверзије уметности јавног општења – агитацију – вратимо што пре у оквире поштене комуникације. На том плану имамо у виду огромну већину који нису специјалисти и не могу да се баве појединостима овако сложеног питања. Они немају ни времена ни могућности да се посвете проучавању вишетомне документације или читању подужих књига. Њима је потребно кратко и документовано излагање основних чињеница да би се оспособили – и у многим случајевима осмелили – да критички разматрају „застрашујући“ наратив иза којег наизглед стоје највеће светске установе и ауторитети. Обичним људима, који основано сумњају да су жртве преваре али немају противаргумената, потребна је интелектуална муниција примерена њиховим капацитетима. Наоружани чињеницама и аргументима, моћи ће се супротставити имбецилним паролама агитатора званичне сребреничке приче.
То је сврха ове књижице коју вам у електронском облику шаљемо. Ако сматрате да је у довољној мери корисна, охрабрујемо вас да ово кратко излагање о Сребреници пошаљете свим пријатељима и познаницима који се налазе на вашем списку.
Историјски пројекат Сребреница
Преузмите још
- Сребреница 2020. – аналитички пресек поводом двадесетпетогодишњице (PDF, 428 страна)
- Сребреница: Све што треба да знате, а било је забрањено да се каже (PDF, 25 страна)
Categories: Гостинска соба
Sve što Srbi i Srpkinje trebaju da znaju o Srpskoj opštini Srebrenici u Republici Srpskoj je:
Crno na belo.
Srpska opštine Srebrenica je oslobođena 1995 godine 11 jula.
Srpsku opštinu Srebrenicu je oslobodila Srpska vojska Republike Srpske.
Đeneral Srpske vojske Republike Srpske koji je komandovao oslobađanju Srpske opštine Srebrenica je
Mladić Ratko.
Slobodu Srpske opštine Srebrenica je platilo glavom za trogodišnju okupaciju od strane muslimana balija više od 3300 Srba i Srpkinja, većinom žena i dece i starijih osoba.
Trogodišnje klanje i ubijanje Srba i Srpkinja i Srpske male dečice je:
NADGLEDALA HOLANDSKA PROTESTANTSKA VOJSKA.
U periodu od 1941 godine pa do 1945 godine u Srpskoj opštini Srebrenici četvorogodišnje klanje i ubijanje Srba i Srpkinja i Srpske male dečice od strane Ustaša muslimana balija je:
NADGLEDALA NEMAČKA KATOLIČKA VOJSKA.
Naravoučenije.
Samo Srpska opština Srebrenica u Srpskoj republici sa Srpskom policijom i Srpskom vojskom je:
GARANCIJA DA NIKADA VIŠE NI JEDAN KATOLIK A BOGAMI NI JEDAN PROTESTANT NADGLEDA BILO ŠTA U SRPSKOJ SREBRENICI.
Živela i srećno ti bilo moja Srpska Srebrenico u mojoj Srpskoj Republici, sa mojom Srpskom Policijom i mojom Srpskom vojskom.
Hvala na poklonu, od srca svako dobro. Takodje @ Srbin koji pamti, pisete, kratko ,sazeto I istinito. Licno nesoj koji na zalost ima I Srpska imena, kada podrzava lazi o Srebrenici , vise me uzruja nego kada stranci lazu.
Јасно: геноцида није било, много мање муслиманских жртава је било 1995. у Сребреници него што је цифра која је „званична“, постојали су планови.да се изазове српска освета, Насер Орић и његови војници су побили стотине српских цивила пре него је ВРС ушла у Сребреницу. Но, после читања публикације остаје потпуно нејасно по чијем наређењу су ликвидирани ратни заробљеници у Сребреници и колико је њих било? Ако судимо по двема изјавама из публикације, стрељаних муслиманских ратних заробљеника би могло бити између 700 и 2500. Да ли је то једно или више стрељања организовала нека страна обавештајна служба и ко су били домаћи сарадници који су учествовали у том злочину? Или је то низ неповезаних стрељања које су извеле различите групе војника ВРС у неком осветничком расположењу? Или је нешто треће? Који официр ВРС је наредио? Шта год да се десило није добро за Србе, не само због злоупотреба непријатеља, него првенствено због тога што су ратни злочини погубни за цео народ на метафизичкој равни. „Ко се освети, тај се не посвети.“ У том контексту није српски проблем из 90-их само Сребреница… Можда су разни они поклали више наших, али то не оправдава наше које су клали њихове. Наравно, овде мислим само на ратне злочине, убиства ненаоружаних људи… Ко није нека прочита књигу светог владике Николаја Велимировића „Рат и Библија“ не би ли увидео везу између ратног злочина, чак и оног који направи појединац, и целог народа. Наравно, у књизи има и тумачења другачијих ратних догађаја Старог Завета. Ето, српство ми је драго али ми је Истина дража.
Од искона Дрина је србска река куцавица.
Од темеља Сребреница је старосрбски град.
Година 1914-1918. у Сребреници и средњем Подрињу под заштитом Другог Јевропског Рајха и Папистичке армије Австроугарске исламисти су починили први великохрватски геноцид над србским народом, али ови злочинци нису били кажњени.
Година 1941-1945. у Сребреници и средњем Подрињу под заштитом Трећег Јевропског Рајха, Прве Ендехазије и Папистичке армије Австронемачке исламисти су починили други великохрватски геноцид над србским народом, али ови злочинци нису били кажњени.
Година 1992-1995. у Сребреници и средњем Подрињу под заштитом Четвртог Јевропског Рајха, Друге Титославије или Велике Монтенегрије и Протестантске армије Холандије исламисти су починили трећи великохрватски геноцид над србским народом, али Војска Републике Србске је законито и праведно казнила ове злочинце 1995.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
Довести га к’ познанију права,
То је људска дужност најсветија.
Одлично да постоји оваква књига. Хвала свима на уложеном труду и раду, и свакако на времену и новцу.
Одштампаћу је и прочитати.
Муслиманска бесмислена убијања и суровости у Подрињу су имала као основни циљ да изазову српску реакцију. Ово можда нису знали ни директни починиоци злочина али јесу неки наредбодавци. Кад је уследио српски одговор имали су комплетну причу. То се данас зове социјални инжењеринг а тад нисмо знали ни да то постоји. Након свега су имали разлог пре свега Енглеска и Америка да финансирају меморијални центар у Сребреници и да покрену захтев за признавањем геноцида. Зашто? Енглеска има од кнеза Милоша своје људе у Србији. Више њихових званичника је рекло „преко Дрине немојте ни гледати“. Спречавање уједињења или конфедерације с Босном и ширења утицаја Србије с друге стране Дрине је константа њихове политике кроз барем 200 година. Зато не могу да поднесу Републику Српску, јер је то Србија преко Дрине, а помало је и Русија и у њиховим очима њихов пораз.
Они су знали да је најбољи бедем и механизам спречавања приближавања и српског утицаја догађај који ће се у наредним деценијама и генерацијама а можда и вековима чувати у породицама и преносити с мајчиним млеком. Подигли су врсту зида на Дрини који се не види и није га могуће срушити сад јер га сваки човек у Босни и у Србији носи у себи. Ово све не релативизује догађаје ни њихов значај, ни одговорност починилаца који су на њих пристали, говори само да постоји и димензија које углавном нисмо свесни а која је највероватније основ свега. Осим тога што наше земље они виде као своје двориште где се они питају, мислим да нас не сматрају као много паметне, и једне и друге.
Организаторе треба вероватно тражити у почетцима рата и у иницијативи да Изетбеговић повуче потпис са Кутиљеровог плана тј Лисабонског споразума којим је могао да се спречи рат. Ово се релативно ретко спомиње и данас знају људи старијих генерација и они који се озбиљније баве политиком а требало би стално понављати: представници три народа су потписали споразум који спречава рат, онда је Ворен Цимерман дошао колима из Београда у Сарајево тражио састанак са Изетбеговићем након чега је овај повукао потпис.
Кад се узме ово у обзир, па накнадно бесмислено пуцање на колону војника у Тузли која се повлачила и за коју је гарантована безбедност, уништавање села редом у Подрињу, повлачење холандског батаљона из Сребренице, не морамо бити вештачка интелигенција да приметимо шаблон и да се војске воде ка одређеном догађају који је некоме потребан.
Иначе ове године је Америка имала свог представника у Братунцу, а муслимани су уз „марш мира“ прославили 11. јул у Сребреници најгласније до сад. Дакле неко опет обе стране окуражује сваку у њеној истини. И гле чуда истог дана хиљаде Албанаца демонстрирају са заставама у Скопљу због неког глупавог права на правосудни испит. У Енглеској Томи Робинсон који не крије своје менторе, води „анти-емигрантске“ протесте, који су еуфемизам за анти-арапске, анти-палестинске, анти-иранске и анти-либанске, и у целој Европи се оснажује анти-исламски сентимент, након што су једни девастирали земље Блиског истока а невладине организације нагурале избеглице у сваку земљу Западне Европе.
Најављује се нови рат на Блиском истоку, и неки званичници тврде да Турска нови Иран. У Београду се зидају велики стамбени блокови финансирани од страних инвеститора.
Јел неко споменуо вештачку интелигенцију? Да је упослимо, или има неко ко још увек уме да сабира?
Није проблем живети са својом савести ни у време фактчекера и лавирати изнеђу закона , ванзаконских правила и правде . Јер човек је мера свих ствари и прилагођава их себи , свако има савест какву заслужује : некоме је родитељ, неком тетка из Канаде а неком фатална жена што га наводи на искушења…
@035 Основна теза која би се могла издвојити из свега што је писао ава Јустин Поповић а и владика Николај је да човек није мера свих ствари, и да је појединац европске цивилизације с***ан као и сама цивилизација од кад је почело у то да се верује у неколико корака од ренесансе, преко реформације до француског просветитељства, које је то печатирало и увело у школске програме и енциклопедије. Бројни савремени Свети Оци пишу слично њему, заправо скоро сви који се баве друштвеном проблематиком, а овде се може додати и Достојевски, као и руски филозофи нпр Иљин и многи други. Веровати у ову хуманистичку догму значи на најдубљем нивоу припадати „њима“. Социјалистички наратив и просвета су само наставиле апсолутно подразумевајући овај основ и добри су овакви примери да на спонтан начин видимо колико је тога у нама. Ми можда теоретишемо на једном нивоу и из главе, али срце је на другом месту и нешто друго подразумева. Ту су све даље расправе сувишне јер не могу ништа да поправе пошто је темељ куће изграђен на другом месту и кречење не помаже. Боље да зауставимо сваку дебату да не замарамо језике.
Хвала ауторима на труду, добро је да имамо сад један краћи текст са оним што је најважније о овој теми за нас. Једина замерка може бити опет та позната непрецизност око губитака, нпр „спаљено неколико десетина српских села“. Шта то значи, 23, 56 или 92? Да ли је могуће да је некога мрзело да преброји сва села? Ми бисмо данас требали да знамо не само тачан број него сва ова села по именима ако хоћемо да се одбранимо од злонамерних напада. Или „убијено је између 1100 и 1200 Срба“. Разумем (донекле) да немамо прецизну статистику из другог светског рата, али данас после 30 година да не знамо да ли је убијено 1100 или 1183 осбе не разумем. Ако су биле ту па их после рата нема онда су убијене. Свако ко заокружи српске жртве на нулу на крају би требало да буде ухапшен или да плати барем новчану казну у еврима у износу који је заокружио. Откривамо тиме једно дубоко непоштовање самих себе. Фали још само да се дода на крају „опростићемо али нећемо заборавити“, па да идемо негде на пиво. И зашто би непријатељу били важни ови људи и ова села кад се види између редова да нису много важни ни нама.
Компонента која недостаје у овој причи је иступање неког од учесника из Војске Републике Српске који би сведочили да је ово била освета за претходне догађаје у Подрињу. Запушавање уста са „релативизација геноцида“ је злонамерно и не сме се толерисати. То је као када бисте у кафанској тучи ударили неког флашом, полицајац вас пита зашто, ви кажете јер ме је опсовао, а он каже то вас не оправдава. Па не оправдава ме али без тога не можеш разумети макар логички. Сваку будућу причу да се говори о Сребреници треба започети са „може, кренимо од Братунца и Кравица.“
Управо зато што се није инсистирало на овој вези они су истргли Сребреницу из конекста и протумачили је као самосталан догађај. Ово Западњацима одговара јер на томе темеље оправдање за антисрпску политику током целог рата и правдају себе. Ово је такође и врста њихове пројекције, јер кад су они вршили своје масакре они су их вршили хладне главе јер су израчунали да ће тиме нешто добити. Зато и верују у геноцид јер им је тај начин размишљања близак.
Оставити све на овоме је и опасно јер је Сребреница схваћена уместо као освета за злочине над Србима, као иницијални злочин, који ће као такав захетвати освету. Ово значи да ће Муслимани у првом следећем рату, ако се перцепција овога не промени да наставе тамо где су стали са покољима или ће прећи преко Дрине у Србију да наплате и „врате дуг“.
Нарочито би требало нагласити да је то била локална војска и да је ту сигурно било пуно људи којим су у тим селима убијене породице, деца, родитељи. Таква восјка верујем да почиње да командује својој команди која јој се не може одупрети. Ово би требало увек подвлачити. Неко из војске РС би требало то да сведочи.
Коме је доста нагађања и магле препоручујем Фејсбук налог Др Драган Ђокановић, он тамо пише шта се дешавало из дана у дан у тој области те три године. Добра је и ФБ страна Ускок, има аргументоване и уравнотежене текстове.
С обзиром да је и 26 страна пуно за памћење урадићу АИ сумаризацију да бисмо запамтили све најбитиније што би требало сваки Србин да има у малом прсту да се заустави ова психолошка операција сатирања осећањем кривице због које смо прихватили да изручимо војни и политички врх, да распродамо земљу, да се својим душманима извињавамо што су нас тукли већ више од 30 година. Овим су нас покорили више него ичим другим, доста је било.
Захтев: Сумаризуј овај текст, извуци најбитније тезе аутора, подели га у тематске поднаслове, пиши једноставним говорним језиком.
Сажетак текста „Сребреница: Све што треба да знате, а било је забрањено да се каже“
Увод
Текст не жели да умањи страдање муслимана у Сребреници, већ да укаже на нелогичности у званичној причи и да скрене пажњу и на српске жртве, које су често занемарене.
Главне тезе аутора
Званична прича о Сребреници је пуна нелогичности – од кључног сведока, преко сателитских снимака, до броја жртава.
Број од 8.000 жртава је политички надуван – форензички докази и званичне измене у Хашком трибуналу указују на много мањи број стрељаних.
Велики број муслимана страдао је у борбама током пробоја 28. дивизије, а то су легитимне ратне жртве, а не жртве геноцида.
Српске жртве из периода 1992–1995. потпуно се игноришу – уништена су српска села, убијани цивили, а све је то изостављено из званичног наратива.
Докази су манипулисани – ДНК анализа не може утврдити узрок смрти, а форензички налази су недоступни независним стручњацима.
Тематски поднаслови
1. Крунски сведок – Дражен Ердемовић
Једини осуђени извршилац, али психички нестабилан и са договором са Трибуналом.
Тврдио да је за 5 сати стрељано 1.200 људи, али је у гробници пронађено само 127 тела.
Његово сведочење је пуно контрадикција.
Десети диверзантски одред
Ердемовићева јединица била је мултинационална.
Истрага се фокусирала само на њега, а остали чланови нису гоњени.
Поставља се питање – зашто се крије истина?
Сателитски снимци Медлин Олбрајт
Снимци су наводно доказ геноцида, али се чувају у тајности 50 година.
Главни истражитељ Хашког трибунала признао је да су снимци направљени застарелом технологијом из 1960-их.
Олбрајт је монтирала слике фудбалског стадиона и гробница без стварне везе.
Праве размере муслиманских жртава
На меморијалу у Погочарима пише „8.372…“ али се признаје да су ту и нестали.
Чак су и муслимански званичници признали да су на списку живи људи и жртве из других периода.
Американац Филип Корвин, шеф УН на терену, тврдио је да је убијено око 700, а разлика до 8.000 је политичка.
Хашки суд је у пресуди Толимиру број жртава смањио на око 5.000.
Легитимни губици војне колоне у пробоју
Колона од 12.000–15.000 људи, од чега око 6.000 наоружаних, пробијала се ка Тузли.
Претрпела је губитке у борбама са српском војском.
Војни вештаци Хашког трибунала процењују борбене губитке на 2.000–4.000 људи.
То су легитимне ратне жртве, а не жртве геноцида.
Форензички докази – манипулације и нејасноће
Трибунал је екскхумирао највише 1.923 тела, а не 8.000.
ДНК анализа служи само за идентификацију, не и за утврђивање узрока смрти.
Независни форензичари немају приступ доказима.
Само 442 тела имају повеза преко очију, што указује на стрељање – остали су страдали у борбама или им узрок смрти није утврђен.
Предисторија – шта се дешавало пре јула 1995.
Сребреница је била војна база муслиманске војске, упркос демилитаризацији.
Муслиманске снаге су убијале српске цивиле по околним селима.
Према холандском извештају, убијено је 1.000–1.200 Срба, а 9.390 Срба је протерано.
Овај контекст објашњава освету и мржњу која је уследила.
Српске жртве
Уништена су десетине српских села у нападима Насера Орића.
Пример – село Кравице на Божић 1993. године.
Укупно је страдало 704 српска цивила, поименично наведених.
Свако помињање ових жртава се одбацује као „релативизација геноцида“.
Резолуција о Сребреници
Међународни суд правде пресудио је да Србија није одговорна за геноцид у Сребреници.
Усвајање декларације у Скупштини Србије 2010. било је под притиском, а не због истине.
Закључак
Аутори текста тврде да је званична прича о Сребреници изграђена на политичким интересима, манипулацији доказима и занемаривању чињеница. Сматрају да је број жртава преувеличан, да се легитимне ратне жртве мешају са стрељаним заробљеницима, и да се потпуно игноришу српске жртве. Њихов циљ није умањивање муслиманских страдања, већ указивање на све жртве и захтев за потпуном истином.
@Јустинова суза : Нисам начитан делима срца већ ума и много ми је једноставније постојање „Божијих закона“ него „Воље Божије“. За ме , не пада сваки поједини лист са гране одлуком јединственог ума , ради чије љубави се браћа међусобно убијају , а они мање жучни престају да се чују и разумеју . Ваљда и то увек одвојеном извршном одлуком јединственог ума , примљене пријемником у срцу !!!
Да сам такав Творац , кад створим милијарде умова , не бих их држао заробљене . Милијарде птица не би певале исту песму . Ваљда тако и јесте и биће ?
„Da, nije se desilo. Dobro, desilo se, ali manje. Dobro, hiljade zarobljenika jesu ubijene, ali nisu žene. Dobro, postoje grobnice, DNK i presude, ali sve je zavjera. A uostalom, bila je osveta i oni su to zaslužili. Klasično: negiraj, umanji, opravdaj, prebaci krivicu.“