Крст са фасаде цркве која је данас позната под називом црква Богородице Београдске (Panagia tou Veligradiou), Београдска капија, 1895.

Београдска капија (Belgradkapı), Цариград
Део Теодосијевих бедема и место по коме је читав крај добио име након што су Срби, пресељени из Београда после 1521. године, овде основали своју заједницу. Од Београдске капије до Београдске шуме, њихово присуство остало је трајно уписано у топографију некадашњег Цариграда

Испод сводова Београдске капије, Цариград

Јужни крај Теодосијевих бедема код Једикуле (Yedikule), према Мраморном мору, са погледом ка Златној капији (Porta Aurea) и завршетку копнених бедема. Овај део цариградских утврђења био је сведок последње опсаде Цариграда 1453. године. На појединим местима и данас су видљива ђулад углављена у зидинама

Мермерна кула (Mermer Kule), која се налази код Једикуле, на месту где су се спајали копнени Теодосијеви бедеми и бедеми дуж Мраморног мора. Доњи део куле био је обложен мермером, по чему је и добила име. Истраживачи сматрају да је, поред одбрамбене улоге, можда била повезана и са једним царским павиљоном уз Мраморно море

Теодосијеви бедеми, Цариград.
Поједини сегменти овог јединственог одбрамбеног система, подигнутог у V веку за време цара Теодосија II (408 – 450), до данас су остали без значајнијих конзерваторских интервенција

Цистерна Базилика (Yerebatan Sarnıcı), Цариград.
Подземни резервоар за воду, подигнут у време цара Јустинијана I (527–565), снабдевао је водом Велику палату и околне грађевине престонице. Са више од 330 мермерних стубова, представља једно од највећих и најочуванијих дела ромејског градитељства

Корнелија Антонија, друга половина 2. века, мермер, пронађена у Антиохији Писидијској; Археолошки музеј у Цариграду. У виртуозно моделованој драперији препознаје се класични образац који ће, кроз континуитет античке традиције, снажно утицати на ромејску уметност. Слична концепција набора и пластичног моделовања тканине препознатљива је и на мозаицима из прве половине 14. века, укључујући мозаике манастира Хора

Света Евдокија, 10–11 век, Мермер, техника opus sectile, 66 × 28 cm
Манастир Константина Липса, Цариград (данас Археолошки музеј у Истанбулу)
Икона Свете Евдокије представља једно од најзначајнијих открића у комплексу манастира Константина Липса. Пронађена је положена лицем надоле у углу испред југозападне капеле северне цркве, где се, по свој прилици, првобитно и налазила. Светитељка је приказана у пуној фигури, у ставу Оранте, са царском круном, манијакионом и препендулијама, одевена у раскошну одежду украшену инкрустацијама које опонашају злато, смарагде и бисере. Оквир иконе украшен је геометријским интарзијама од разнобојног камена и стаклене пасте, док натпис уз фигуру гласи: Ἡ Ἁγία Εὐδοκία („Света Евдокија“)

Христос из Деизиса, око 1261. године, мозаик, јужна галерија цркве Божанске Премудрости (Аја Софија), Цариград.
Мозаик је настао око 1261. године. Сматра се једним од ремек-дела уметности друге половине 13. века. Христос је приказан као Пантократор, док су му са странама првобитно биле представљене Богородица и Свети Јован Крститељ у молитвеном посредовању (δέησις). Изузетно суптилно моделовање лица, пластичност, психолошка продубљеност израза и виртуозно коришћење светлости чине овај мозаик једним од највиших домета „ренесансе“ Палеолога

Детаљ Христове деснице, Христос из Деизиса, око 1261. године. Мозаик, јужна галерија цркве Божанске Премудрости (Аја Софија), Цариград

Богородица из Деизиса, око 1261. године. Мозаик, јужна галерија цркве Божанске Премудрости (Аја Софија), Цариград. Представљена је као Μήτηρ Θεοῦ (MP ΘY) – Богородица, у молитвеном посредовању пред Христом за спасење људског рода

Фрагмент кордонског венца са уклесаним Крстом.
Кордон венац се налази у близини натписа о обнови зидина, изведеној 1448. године средствима српског деспота Ђурђа Бранковића, у време цара Константина XI Палеолога. Крст, уклесан у мермерни блок уграђен у опеку бедема, представља један од бројних хришћанских символа који су пратили обнову цариградских утврђења

Источна страна цркве Христа Хоре (данас Kariye Camii), Цариград.
Источни део цркве Христа Хоре са карактеристичним лучним контрфорима, који представљају једно од најуспелијих конструктивних и ликовних решења архитектуре прве половине 14. века. Обнова манастира, изведена између 1316. и 1321. године, дело је великог логотета Теодора Метохита, једног од најобразованијих људи „ренесансе“ Палеолога

Манастир Христа Пантократора (данас Zeyrek Camii / Зејрек џамија), Цариград.
Подигнут у XII веку као задужбина цара Јована II Комнина и царице Ирине, манастир је био један од најзначајнијих духовних центара Цариграда. У њему је, након ослепљења, боравио и српски краљ Свети Стефан Дечански, што ово место чини делом српског духовног наслеђа у Цариграду. Фотографија је забележена током конзерваторско-рестаураторских радова на комплексу

Купола параклиса манастира Богородице Памакаристос (Μονὴ Παμμακαρίστου), данас Fethiye Camii (Фетије џамија), Цариград, око 1310 –1315. године
Поглед на куполу гробне капеле завршене око 1315. године. Ктитор је Михаило Дука Главас Тарханиота, војсковођа, протостратор и један од најзначајнијих ктитора из времена владавине цара Андроника II Палеолога (1259–1332). Тарханиот је поседовао и велика имања у области Прилепа. Архитектонска композиција куполе заснива се на преласку квадрата у круг, посредством пандантифа, чиме се земаљски простор преображава у небеску сферу. У средишту куполе налази се Христос Пантократор, окружен старозаветним пророцима, док је читав простор организован према принципима сакралне геометрије – квадрат као символ земље, круг као символ вечности и небеског савршенства