Клечао сам тако пред овом мајком над новим неотпакованим оделом њеног сина све док мe УНМИК-полицајац није позвао да уведем чланове породица жртава у шатор

Дејан Баљошевић (Фото: Лична архива)

Када сам се након рата прихватио дужности Координатора за општину Ораховац тадашњег Координационог центра за Косово и Метохију  заједничке нам државе Србије и Црне Горе, нисам ни слутио шта ме све чека и какве ћу све послове морати да радим и да ће на мене пасти толики терет одговорности.

Као сваки млад и надобудан човек мислио сам да могу све, али су ме спопала таква искушења да сам често преиспитивао себе јесам ли дорастао повереним ми задацима, стрепећи да не обрукам и себе и народ којег сам представљао.

Међу најтежим задацима ми је било када је требало да организујем преузимање посмртних остатака киднапованих грађана општине Ораховац ексхумираних из масовних гробница откривених по Косову и Метохији.

Морао сам да у координацији са Удружењем  породица киднапованих и несталих лица са КиМ, Комисијом за нестала лица Владе Србије, Црвеним крстом Републике Србије, Међународним комитетом црвеног крста у Приштини, Канцеларијом за КиМ и члановима тима OMPF/UNMIK (Office for Missing Persons Forensic – Канцеларија за нестала лица и форензику при УНМИК-у), организујем примопредају посмртних остатака а да затим у договору са породицама жртава организујем и њихово сахрањивање по гробљима, која би саме породице одредиле.

Детаљ са преузимања посрмтних остатака српских жртава (Фото: Лична архива)

Нагледао сам се људских костију, лобања и полураспаднуте одеће и обуће што миришу на земљу. Наслушао се форензичких извештаја и нарицања и лелека мајки и сестара и бака што се ударају у груди док прилазе мртвачким ковчезима. Чуо сам многе исповедне и тужне приче од чланова породица који су долазили да преузму посмртне остатке својих најмилијих. Многе од тих прича сам, нажалост, заборавио али се једне и данас сећам.

Било је то када смо у бази КФОР-а на административном прелазу Мердаре преузимали посмртне остатке десетак идентификованих Срба из општине Ораховац. Поред њих су у великом белом шатору од цераде били поређани и посмртни остаци још неколико Срба из општине Клина, општине Урошевац и, колико се сећам, двојице из околине Приштине.

Међународни тим форензичара, међу којима је било и двоје наших, у својству представника Срба су ме првог увели у шатор како би обавили формални део свог службеног извештавања о спроведеном поступку ексхумације.  Практиковали су то да раде зато што им је било лакше да мени једном поднесу извештај него да свим породицама понаособ износе податке, који су за њих ужасни и непријатни, и које они погубљени од бола не би ни били у стању да региструју, јер би по уласку у шатор настала вриска и кукњава жена, мајки и сестара пред којима би сви занемели и ником не би било до разговора. Тај врисак жена означио би дефинитиван крај наде да су им киднаповани чланови породица, упркос свему, и даље живи, јер су се многе породице све до тада надале да им се ближњи налазе у некаквим радним логорима у Албанији или да их припадници тзв. УЧК држе у својим тајним логорима на Косову и Метохији чувајући их за размену заробљеника. Форензичари би им ускратили те илузије.

Док сам слушао извештај форензичара трудио сам да се држим достојанство и да информације, ма колико оне биле болне и језиве, примам хладнокрвно као да ми се нимало не дотичу срца, јер нисам желео да пред странцима показујем слабост. Трудио сам се да им се представим као мали представник великог народа, народа који је кроз историју много пропатио и преживео многа страдања и који ће смоћи снаге да преживи и ово страдање.

Детаљ са преузимања посрмтних остатака српских жртава (Фото: Лична архива)

Шеф форензичког тима ме је редом водио од вреће до вреће у којима су се налазили посмртни остаци идентификованих Срба и читајући податке из фасцикле коју је држао у рукама обавештавао ме о локацијама на којој су посмртни остаци пронађени, о спроведеној обдукцији, о начину на који је код жртава наступила смрт и тако редом. Навео је да је код већине смрт наступила тренутачно од хитаца из ватреног оружја испаљених у пределу груди. Мада су код неких уочена оштећење на лобањи нанесена тупим предметом па се претпоставља да су претходно били мучени. Упознао ме је са резултатима ДНК-анализе по којој се узорак крви узет од најближих сродника у просеку са 96,6% сигурности поклапа са узроцима узетих из костију жртава, што је за форензику прихватљив доказ нечијег идентитета. Зато је затражио од мене да утичем на чланове породица жртава да не сумњају у валидност резултата ДНК-анализе, иако код неких жртава недостају многи делови скелета. Поготову код оних чији су посмртни остаци пронађени у једној масовној гробници откривеној поред неке депоније смећа у којој су тела жртава након егзeкуције била плитко покапана у земљу па су их пси луталице својим шапама откопали и развукли по околини. А онда је застао код једне пластичне вреће са посмртним остацима и рекао: „На пример, од ове младе особе, за коју смо утврдили да је најмлађа од свих чије посмртне остатке данас предајемо породицама, успели смо да пронађемо и идентификујемо само кост од једне ноге.“

У том тренутку су у шатор ушла погребна возила са мртвачким ковчезима, па сам замољен да напустим шатор док радници погребног предузећа не истоваре ковчеге и у њих ставе беле пластичне вреће означене бројевима и словима и уз узглавља ковчега поређају крстаче са именима жртава, како би породице знале чији је који ковчег.  Речено ми је да станем испред улаза у шатор и да сачекам да ме УНМИК-полицајац позове да уведем породице жртава када све припреме буду обављене.

Изађох напоље, а напољу испред шатора чека родбина жртава пристигла одасвуда, сви у црнини, тискају се у групама у хладовини под оно мало сеновитих места што нађоше. Неки старији поотварали кишобране које су понели да заштите главе од сунца. Ваде из торби нова одела и отварају кутије са новим ципелама које су донели да обуку покојнике, односно, да их реда и обичаја ради положе у ковчег над посмртним остацима.  Шушкају најлони на све стране. Многи већ плачу. Сунце опекло па сам и сам морао да потражим хладовину у близини шатора како бих могао да видим УНМИК-полицајца када ми да знак да уведем породице унутра.

Ту крај мене, у сенци од шатора, шћућуриле су се поред мојих ногу и две жене забрађене црним марамама. Једна од њих отвори торбу и извади ново неотпаковано одело и пажљиво га положи испред себе на торбу. Примети да је шушкање најлона привукло моју пажњу, па јој се учини да ми смета својим присуством. Видело се да је из скромности и несигурности своје навикнута да се пред свима склања. Обрати ми се плачним гласом, као да ми се правда што је ту: „Донела сам одело за свога сина, он је унутра“, показа руком на шатор. „Ако, ако, нека си“, рекох јој. Тек тада приметих да друга жена личи на њу, вероватно јој је сестра која је дошла да јој пружи подршку у овом тешком тренутку, да пази на њу, да јој се нађе ако јој позли, што се често дешавало приликом примопредаје посмртних остатака.

Детаљ са преузимања посрмтних остатака српских жртава (Фото: Лична архива)

Почела је да мази одело и да плаче. Друга жена је такође плакала али се видело да није жалила само покојника, већ и њу. Слушао сам је како оплакује сина а крајичком ока гледао ка улазу у шатор ишчекујући да ми УНМИК-полицајац да знак када ковчези са посмртним остацима буду спремни за преузимање.

Жена се нагнула над оделом и причала са њим као да прича са сином. Осетила је да је посматрам па је повремено подизала поглед ка мени тражећи у мојим очима синовско разумевање и сажаљење за своју болну ситуацију уцвељене мајке. У том свом јадању обраћала се час мени, час свом покојном сину, бришући у свом уму границу између овог и оног света, како би бар за тренутак оживела сина и опраштајући се од њега последњи пут му рекла оно што за живота није стигла да му каже, свесна и сама да је закаснила.

„Није што је мој, али је стварно био добар. Никад га нећу прежалити. Јооој што ми га узеше, што мене уместо њега не одведоше, злотвори. А ономад га мајка сањала. Боже, како ми је био леп у сну. Сутрадан ми јавише да су га пронашли и откопали. Знала је мајка, сине, што си јој дошао у сан, осетила мајка то. Желео си мајци да кажеш нешто, реци ми сине јел те је болела смрт. Јоооој да може мајка још једном да те загрли“. Подиже поглед ка мени па ми се тужно пожали: „Код нас у селу раније, кад мушко дете прохода и почне само да јурца по авлији, било забрањено и срамота да га милујеш. Мој покојни свекар, Бог душу да му прости, био строг човек. Кад год би ме видео да га држим у наручју и играм се с њим, знао је да ми подвикне: Снајо, остави то дете, немој стално да га гњавиш, како ће очврснути ако га стално држиш под своје скуте, он треба сутра да буде војник, муж, домаћин, покварићеш ми дете“.

А онда се поново обрати сину: „Сећам се сине ти се једном играше са оним нашим црним кучетом у авлији и паде па заплаче, ја обрисах руке кецељом и изађох из куће да видим зашто плачеш а ти пружаше ручице ка мени да те подигнем и узмем у наручје, а свекар ми од некуд довикну: Не узимај га у руке, нека сам устане, па шта ако плаче, плакаће још мало па ће престати, ајде имаш ти и друге работе по кући. Ја уђох у кућу као да наставим да нешто радим али размакнем завесу на прозору и кришом гледам плачеш ли још а ти када виде да нема никог по авлији, преста да плачеш, устаде са земље и поново неспретно потрча за нашом куцом покушавајући да је ручицама ухватиш за реп и поново паде али овога пута не заплака. Шта ћеш, живели смо у заједници, морали смо да слушамо и поштујемо старије. Њихово се важило. Али би увече мајка сине, кад сви заспу, кад је нико не види, на прстима прилазила твом кревету и док спаваш миловала те по коси и љубила у обрашчиће и чело. Мајка те је увек била жељна сине.

Детаљ са преузимања посрмтних остатака српских жртава (Фото: Лична архива)

„А једном сам га“…, заћута се и загрцну у сузама, па зарида гласније, „тако јако ударила да то себи никада нећу моћи да опростим. Спремили се ми да идемо на њиву, натоварали алат на тракторску приколицу, спаковала ручак у сепет а њега нема да дође из школе. Нема га и нема. Мој човек љут ко рис. Унервозио се, шетка по авлији, улази и излази из штале и стално ме пита: Још ли га нема. Отрчах до комшија да питам њиховог сина. Њихов син се одавно вратио из школе и каже да га је успут видео како се са неким друговима задиркује на повратку из школе и да се вероватно са њима задржао доле у селу. Вратим се кући а мој човек и даље нервозно шетка по авлији загледа у сунце и вели ми: Оде ми дан због вас и поче да ме грди и да ме окривљује да сам ја крива што нисам васпитала децу и што сам их размазила. Наједном зашкрипи капија, појави се мој син а ја одмах потрчах ка њему и успут дохватих неку мотку која ми прва допаде до руке и ударих га тако јако по леђима да је јадан одскочио са земље и болно јаукнуо, пресавио се, ухватио се за леђа и окренувши се ка мени тужно и изненађено ме погледао. Моја покојна свекрва која је седала на кућном прагу и нешто плела скочи и поче да виче на мене и да ме проклиње. Много га је волела. Опрости ми сине нисам хтела, мајци се рука омакла, дабогда се мајци рука осушила што те је ударила, мајка те више никада неће ударити, сине мој, опрости мајци, опрости ако можеш, опрости…“ Мазила је руком ново одело као да милује сина, а сузе су јој капале по најлону.

А онда подиже поглед ка мени и упита ме: „Јеси ли ожењен“? „Јесам“, одговорих јој. А она ће: „А знаш ли ти мој синко да он никада није био са девојком. Никад. Био је јако стидљив и повучен. Када би га мој брат задиркивао за девојке поцрвенео би у лицу као божур и обарао поглед. А ја му кажем, а што се стидиш, време ти је да имаш девојку, није то ништа срамотно. Он ми одговара: Која ће мене оваквог јадног мајко, девојке воле само богате момке. А била сам начула да му се допадала једна девојка у селу. Он се сиромах снебивао да јој приђе, па она недуго затим пође за неког његовог друга. Како је само патио због тога. Ћутао је по вас дан и склањао се некуд по авлији. Једном му ја однесох ручак на њиву и затекнем га како седи под орахом замишљено загледан негде у даљину. Није ни приметио када сам му пришла. Спустих корпу са ручком поред њега и упитах га: Шта ти је? Ништа, каже, остави ме на миру молим те, нисам гладан. Како ниси гладан, црни сине, цео дан копаш по овој врућини, почех да вичем на њега правећи се да не знам о чему се ради и да ми није јасно зашто је такав. Он устаде оде на други крај њиве и поново седе замишљен у неку хладовину. Увече би се враћао кући тек када би пао мрак и опет ћутке завлачио у своју собу, легао би у постељу и ћутао, ћутао…, с никим реч није проговарао. А да знаш какве је тужне очи имао тих дана. Било ми је жао да га погледам у очи. Мислим да је никад није прежалио. Знала је мајка све, сине мој, знала је мајка шта те мучи, душо моја“!

Што сам је дуже слушао све више сам гледао у одело, а све мање ка улазу у шатор. Заборавих на своје обавезе и на форензичаре и на кратак интервју који сам обећао новинарима. Кроз патњу ове жене још једном се уверих да мајка заиста жали сина све до гроба, као што каже једна наша стара косовска народна песма о Шар планини. Ево, ово је та мајка, песма ништа не лаже.

Детаљ са преузимања посрмтних остатака српских жртава (Фото: Лична архива)

„А јел видиш какво сам му лепо одело купила. Дуго сам га бирала и нисам  жалила паре. Знаш ли ти синко да он никада није обукао ново одело.“ Опет се заплака и испуни очи сузама. „Сећам се да ме је једном молио да му за Вељигдан (Васкрс) купим ново одело. Каже ми: Сви моји другари носе нову одећу а само ја једну те исту и то ону већ коришћену коју су ми други дали и сви су по селу почели да ме задевају што годину дана носим једне те исте панталоне. Оће мајка, оће, кажем му а лажем га. Купиће ти мајка ново одело чим продамо теле или кад саберемо и продамо берићет, кажем, а у себи мислим одакле мајци паре да ти купи. Њега би затим брзо прошла жеља за оделом и више га не би помињао. Знаш како се сиротињски живело на селу, била велика немаштина, увек је нешто друго било прече за кућу, за домаћинство а за њега мајка никада није имала. Опет зарида: Ниједну му жељу мајка није испунила, отишао ми је жељан свега. А био је тако скроман, био ми је најмирнији од све деце“.

„Зато му је сада мајка купила најбоље одело, какво је заслужио. Дуго сам га бирала, ишла од радње до радње. На улици би успут одмеравала младиће његовог узраста како би одока одредила величину одела. Многи од њих су ми заличили на тебе, сине мој, па би мајка застајала пред њим и гледала их као да у тебе гледам. Они јадни сигурно су помислили да сам луда шта их тако загледам и што им се смешим. Знам, сине, да ћеш сада по први пут обући ново одело, опрости мајци што нисам могла раније да ти купим, знаш да мајка сине није имала пара, никад мајка није имала свој динар“. А онда се сети разлога због којег је дошла, па јаче закука: „Ееееј мене кукавној, уместо да га мајка спрема за женидбу и да му одело купи за свадбу, мајка га спрема за црну земљу“.

Ове њене речи ме потпуно поразише те ми поста непријатно што стојим над њом док кука за сином и што јадна мора стално да подиже поглед ка мени, као да сам ја нешто битан, па и ја клекнух над оделом наспрам ње, поклоних се овој мајци и помислих како би било праведно да јој се поклони сав српски род, јер је ово њено дете и наше дете.

Она настави: „Гледај, како сам му и лепу кошуљу и кравату и нове ципеле купила и водила рачуна да се боје слажу, као што се носе господска деца. Јесам ли потрефила, шта мислиш?“. „Јеси“, рекох јој, „баш си лепо одабрала, тако се сада сви млади облаче“.

Детаљ са преузимања посрмтних остатака српских жртава (Фото: Лична архива)

Њој би мило због мојих речи па се поново нагну над оделом и поче да га милује као да милује живог сина и опет се заплака. „Сине мој, мајка ће теби ускоро доћи, чекај ме сине. Дочекај ме у овом оделу. Од када су те душмани одвели мајка нити једе нити спава, не знам ни сама како сам жива. Мајка ти је болесна, сине, и неће још дуго. Сваке ноћи молим Бога да ме узме и доведе теби. Кад се сретнемо испричаће ти мајка све, рано моја. Ни нама у расељеништву није лако сине. Туђи свет, туђи обичаји. Неки нас и не воле због простоте наше, јер нисмо господа као они. Не знају они ништа, сине мој, њих ништа није заболело.“

Клечао сам тако пред овом мајком над новим неотпакованим оделом њеног сина све док мe УНМИК-полицајац није позвао да уведем чланове породица жртава у шатор, скривао сам мушку сузу у очима и нисам имао снаге да јој кажем да је у пластичној врећи положеној у лакованом мртвачком ковчегу чека само бутна кост од сина и да одело које му је купила…

Помени Господе њеног сина и сву пострадалу браћу и сестре наше са Косова и Метохије у царству Твоме. Амин.

Лета Господњег 2026.

Дејан Баљошевић,
Ораховац

Categories: Гостинска соба

Tags: Дејан Баљошевић, КиМ