Ко бре није клао кокошке? Иако су обе моје бабе клале секиром, мени се некако уврежило да се коље ножем, као моја мајка. Где је нож, питам баку, надахнуто пише коментатор Младо чобанче
Фото: Стање ствари
Помагао сам за џепарац у кући у којој се много зидало. Бејах 15-20 година.
И тако ја кренуо кроз двориште, гурам неки малтер, кад бака, повијена, поштапа се са секиром, у другој руци жонглира са кокошком коју је држала за крила, приђе ми и тресне ко гром: „Јес’ клао?“
Ја млад, преплануо, пун снаге, полета и младалачког стида, одговорим искрено: „Не, бако, нисам никад. Мрско ми и бојим се. Родитељи ми до сада никада нису давали да кољем кокошке а камоли друге животиње. А и не морам.“ Бака слеже раменима и оде.
Хе, хе – није било тако.
„Јесам!“ Слажем без размишљања. (Ко бре није клао кокошке?) Иако су обе моје бабе клале секиром, мени се некако уврежило да се коље ножем, као моја мајка. Где је нож, питам баку.
Сикиром! Одговори баба, сретна да не мора да се под старе дане млати са матором и жилавом кокоши, одгајеној на 10 хектара дворишта, са батацима ко у ноја – која после клања зна да одскаче и у комшијско двориште.
Ја узе ону секиру, њој чини ми се 10 кила, права она маљина од секире, за зимско цепање пањева, а са ушицама широким за ударање у клин. Ја сам и лакше секире са две руке држао, а ову сад треба да подигнем једним руком. А јоој. Да само не жвајзнем сам себе у ногу. Ил бабу.
Узмем ја кокош некако (а бојао сам се иначе и руку турити под кокош да извадим јаје), и … мислим да не причам сад која је перипетија кокошју главу ставити на пањ, а држиш кокош за ноге. Кокош се гица, батрга. Остављам то вашој машти. Баба ме одмах провали и преузе команду: стави је целу на пањ, не само главу, чекај да се смири.
Сад… дижем ону гиљотину од секире. Ооооп… не иде даље од колена. Ја је заклатим у намери да је подигнем до рамена – стан стан, каже бака: Где си ти тако кокошке клао? Узми секиру на сред држаље, још више у вис, ко сатару.
Фото: Снимак екрана
И ја некако спустим секиру на кокошији врат. Једну половину врата.
Шикља она крв, кокошка се млати, крешти. Ко закла – закла. Сад требају тројица да доврше. Или само бака. И ја.
Узе баба смејући се ону кокош из моје руке развуче врат и тело на пањ, и каже: Тучи. С обе руке и из близине. Не замахуј осећеш ми шаке. Полако само.
Оцвикари ја онај врат. Нисам могао после јести. Било ми мука, а и жао.
Данас, кад купимо пилетину у продавници, моја жена и ја седнемо са децом да једемо. Ћерка ме пита: „Тата, јел пилетина од малог пилета? Ако јесте нећу да једем.“ Није, ћеро, кажем ја.
Била једна огромна матора кокош, и живела је на планини на највећем храсту. Терорисала је 10 села, и од ње није нико смео проћи ни планином ни путем. Нападала је и људе и псе и дивље свиње, па је и на кола насртала, да их преврне, ко носорог. Много бре била зла. И скупе се ловци једном и после дуге потере, успеју да јој уђу у траг и да је утепају.
Деца се смеју, а жена: Једите, охладиће се, и ти човече, гори си од ове деце. Де се само таквих будалаштина сетиш.
Ја се као али баш изненађен и запањен, окренем жени и кажем у чуду: МАЦО?!? Онда према деци: Она ми стварно не верује!!!
С времена на време запалим свећу за душу животиња које су нам послужиле за јело, и захвалим се и њима и Богу.
Да, тотош. Хранили смо их као пилиће у конзервама од месног нареска, преко кога су биле сапете црвене гумице за тегле.
Коментатор с надимком Младо чобанче
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар