Партизански празник Дана борца (4. јул) појавио се тек кад су комунисти стали под окриље САД, чији је то Дан независности
Извор: РТВ Бор
4. VII 1982. Тек данас сам уочио да постоји коинциденција између америчког Празника независности (4. јул) и комунистичког Дана борца (4. јул), и то пошто сам тек данас у новинама уочио да је она по први пут објављена, сасвим стидљиво. Изгледа да је америчка амбасада све ове године на тај дан давала посебан пријем, и пошто пратим новине знам да су тек ове године објавиле вест о том празнику. Зашто су раније криле ту коинциденцију, како то да тек данас објављују ту заједничку варијансу?
Комунисти су очигледно из подсвести осећали да ту има нечег „незгодног“, како би то они рекли, да би ту могла да се појави нека психолошка идентификација, па су, вешти у манипулисању јавним мњењем, избегавали да дају повода за такву идентификацију. Још педесетих година Карл Густав Јунг је писао о синхроницитету односа САД и СССР, о њиховим заједничким ознакама (звезда петокрака), заједничкој глобалној политици, империјализму, заједничком скривању тог империјализма, о настрадалој Европи и сличним коинциденцијама. Не верујем да су комунисти читали Јунга, у сваком случају једва да би га и разумели ако су га читали, али су разумели оно што је и Јунг разумео – да постоје неки заједнички односи између комуниста и идеологије САД које за сада тешко разумевамо, али који се испољавају коинциденцијама и синхроницитетима, и баш је то оно што су комунисти Југославије спонтано, инстинктивно крили, и што још увек крију.
***
Прославу 4. јула памтим, у ствари, као амерички празник и то још из далеке 1945. године. Брат је још пре рата почео да учи енглески у Енглеској амбасади (конзулату), био је доста везан за англосаксонску културу, у Београду смо се још увек надали да нам Англоамериканци дугују оне гаранције које су тако жустро давали да ће обновити Југославију и слободу у њој; Јова је с још неким одлазио у Америчку амбасаду, посебно у читаоницу, оданде је добио неке филмове из рата, и свечаност је била организована у згради Јеврејске општине, у Улици Краља Петра, мислим да је то још увек број 71. Ратни филмови су онда били у моди, било је и неколико краћих говора, мислим да је и Јова говорио, прослава је била посећена и успешна – и Јова је био ухапшен. Остали учесници у организацији прославе сву кривицу свалили су на Јову, међу њима је био и један његов друг, из комшилука, касније је тај денунцијант почаствован новинарским местом у Политици, био је филмски и уметнички критичар, кажу да је касније био и професор Универзитета у Новом Саду, али баш тај блиски друг највише је теретио Јову, опасно га је теретио, причао нам је касније Јова, били су и на суочењу, ОЗНА их је суочавала, али будућа уметничка душа није трепнула кад је лагала да ју је, ето, Јова завео, иначе он никада не би пристао да организује капиталистичку прославу. Занимљива је коинциденција, рекао би Јунг, да Јову нису казнили, пуштен је уз благу опомену да то више не ради, што је било сувишно, јер Јова то сигурно више не би радио, али из других разлога, он то не би радио из разлога које би Јунг имао на уму у таквим случајевима.
***
Тада партизани још увек нису измислили свој 4. јули, он је у то време остао као латентна коинциденција са догађајима у САД. Рат се управо завршио, још су биле свеже успомене на издајничко понашање комуниста током кратког априлског рата, кад су заједно с организованим Хрватима и Шиптарима убијали југословенске официре и стварали пометњу у војсци; народ је још памтио, нарочито стари Београд, и то је био накнадни разлог за бесну мржњу партизана према старим Београђанима, тај Београд је памтио дане непосредно после окупације, кад су комунисти безбрижно шетали с немачким официрима, кад су Немце снабдевали подацима ко је био „шпијун Интелиџенс сервиса“ (то су били сви њихови потенцијални „народни непријатељи“ и „буржуји“); народ је још добро памтио да је Химлер своје спискове „српских националиста“ које је требало стрељати допунио списковима које им је дала Комунистичка партија Југославије (Комунистичка партија Србије није постојала), народ је знао да су ти људи стрељани у згради Општинског суда на почетку Улице Краља Александра и на Бањици, у касарнама 18. пука (касније Бањички логор).
Са овогодишње прославе Дана независности у америчкој амбасади (Извор: Инстаграм/НСПМ)
Црвена армија била је у Београду и земљи, комунисти су се громогласно хвалили да су устанак подигли на наређење Коминтерне и друга Стаљина, и нико од њих није смео ни да спомене реч „независност“, о, не дај Боже да је тако нешто неком пало на памет.
Партизански празник 4. јула појавио се много година касније, тек кад су комунисти стали под окриље САД, кад је стари Београд ишчезао, заборављен, уз велику помоћ комунистима од стране Англоамериканаца, када је настала амнезија Срба, јер су остали без свих својих виђених људи, кад су књиге које су говориле истину спаљене, заборављене, када су они који су памтили онемоћали у свом друштвеном и политичком гету, али и изнад свега када су и сами комунисти изгубили памћење, када су га психотично потиснули у најдубљи заборав, а за то су имали много, премного разлога.
Осим ратовања по туђим налозима и за стране интересе, вођеног по цену неизмерних патњи и страдања српског народа, комунисти су још повели и грађански рат, у оквиру ког су извршили геноцид над сопственим народом, са безбројним појединачним злочинима, које је свако од комуниста морао појединачно да почини, и све је то полегло као тешка мора по душама српских комуниста. Сви су они знали за последице свог деловања и психолошка криза која је у њима наилазила није се састојала у открићу тих чињеница, оне су биле драматичне и сваком су се урезале у психолошки инвентар, већ је наилазила као страх да би те чињенице могле бити обелодањене и да би онда, ма како дубоко биле потиснуте у несвесно, морале постати и предмет сазнања комунистичке свести. Они су знали шта су урадили, само им је техника скривања почела измицати.
Један од најдраматичнијих тренутака тог разоткривања чињеница и психолошких стања наишао је 1948. године приликом раскида југословенских комуниста са комунистичком заједницом. Тај раскид имао је функцију, између осталог, и прикривања чињенице да су комунисти кренули у борбу тек на наређење других, требало је да потисне из свести једно болно место, нарочито психолошки тегобно због грађанског рата, у ком су се, у ствари, Срби борили против Срба, са великим злочинима победничке комунистичке стране при његовом крају, злочинима који су имали све карактеристике геноцида, а све је то било почињено уз помоћ страних сила, и у складу с њиховим интересима.
На том месту комунисти су се сусрели сами са собом, и сукобили се жестоко, онолико колико је био жесток психолошки проблем који су разрешавали. Они који су истрајали на чињеницама заједничког порекла комуниста у Југославији са иностраним комунистичким покретом и нису пристајали на конструкцију нове свести, која би требало да потисне чињенице и праву свест, која је требало да макар и на артифицијелни начин олакша страшно бреме комунистичке прошлости, нашли су се под ударом оних који су пристали на превару, јер се без те преваре није могло, истина је постајала неиздржива. Оно што се дешавало са похапшеним комунистима садржавало је много чинилаца, али у психолошкој динамици управо тај однос према прошлости имао је једну од најважнијих улога. Обрачун комуниста у власти са похапшеним комунистима био је у ствари обрачун са својим сопственим искушењем, са унутарњим лукаваго, са ђаволом који је доводио у егзистенцијалну кушњу, стога су злочини према утамниченим комунистима били тако свирепи, без трунке милости.
Прослава 4. јула уследила је после покоља комуниста који нису пристали на обману, и за тим празником комунистичког покрета уследило је мноштво сличних датума, са фалсификованим историјским и чињеничним значењем. То није био само идеолошки и политички заокрет комуниста у Југославији, већ пре свега њихов психолошки обрачун са самима собом. Стога у тим празницима увек има понешто што негира управо оно што би требало да буде прослављено.
Извод из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, Балканија, Нови Сад, 2024. Књига се може поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com
Categories: Гостинска соба
Откривање психијатра Драгана Крстића ових дана је препород антикомунизма у тренутку кад нам је комунизам и синдикализам потребнији но икада . Сви неборбени видови политичке борбе су исцрпени : карикирање и сатира , вређање и псовање , петиције и протестна окупљања , т.зв. парламентарни вишепартијски систем . У недостатку комуниста и синдикалиста власт се послужила фантомским страним агентима и домаћим издајницима , чак и терористима са луком (и стрелом , не оних с ћевапима) .
Вратите нам оне старе комунисте и синдикалце који ће се уместо нас тући и робијати за наша права .
Власт ће онда одвратити од нас , од забране пушења социјалних контаката , од обавезних везивања , зелених агенди и родне поделе , дуалног образовања и дволичног васпитања , изградње коридора и мостова , небодера и стадиона . Нека се власт туче са комунистима и штрајкачима , спаљује новине и штампарије , пише Обзнане и укине посреднике између Владара и Народа …
Тада нас , ваљда , ни Туђин више неће надзирати и мамити :
—Санак ме мори, глава ме боли,
Туђин ме мами из туђе земље.
—На шта те, шћери, тај туђин мами?
— На жуте дуње и на неданџе!
—Какве су, шћери, те жуте дуње?
— Около жуте, унутра љуте;
Такав је, мајко, туђин свакоји!
„Не верујем да су комунисти читали Јунга, у сваком случају једва да би га и разумели ако су га читали, али су разумели оно што је и Јунг разумео – да постоје неки заједнички односи између комуниста и идеологије САД које за сада тешко разумевамо“
Ovo o sposobnosti komunista da razumeju kao i ostatak teksta zvuči potpuno urnebesno u svetlu činjenice da još nije prošlo ni mesec dana od kako nas je referent crkvenih poslova svetog arhijerejskog sinoda Vasilije Kostić obavestio na svom instagram profilu da je Dostojevski bio bogoborac koji je rolao duvan stranicama iz Biblije a potom ih tako pušio (ne zezam – evo ga ovde: ( https://www.instagram.com/p/C7Mxs0jOsmP/ ). )
Vasilije je uspeo nešto nemoguće a to je da izmeša život jednog od najvećih pisaca ikada sa autobiografijom nemačkog robijaša Wilhelma Buntza – Der Bibelraucher (pušač biblije).
Ovde ne posebno bistar autor konstatuje „da postoje neki zajednički odnosi između komunista i ideologije SAD koje za sad teško razumevamo. Ono što neuki Krstić „za sad teško razumeva“ je to da su i komunizam i kapitalizam tipovi uredjenja građanskih društava te da je nemoguće da kao takvi nemaju nikakvih sličnosti.
Što se samog 4. jula tiče, na taj dan 1941. je politbiro centralnog komiteta komunističke partije u privatnoj vili Vladislava Ribnikara doneo odluku o podizanju ustanka na teritoriji cele zemlje. Ovo je više protokolarna odluka jer je na teritoriji NDH oružani ustanak već bio u toku. 1944. je ovu vilu Ribnikar poklonio KPJ a 1950 je u njoj otvoren „Muzej 4. juli“. Od 1956. 4. Juli se obeležavao neradno.
Idući istom logikom kada bi se u budućnosti donela odluka da se Vidovdan obeležava neradno neko bi mogao da napiše da je to izmišljeni praznik iz potajne identifikacije sa američkim okupatorom jer je na Vidovdan 1997. godine Majk Tajson odgrizao uvo Ivanderu Holifildu. Sve ovo naravno pod pretpostavkom da sličnih neukih histerika ima van četničko popovskih krugova kao što nema.
Какав синхроницитет ( синхроницитетни синхроницитет ) међ два коментара и коментатора ! Ах, дивни Драгане Крстићу, прозорљивче душа душа безбожних и богоборних, пројави шта се види у две синхроницитетне роршахове мрље изнад…
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици , матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом . Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора.Објављено дело професора Крстића под насловом „Психолошке белешке“ у неколико томова, су у ствари тајни дневници које је писао.
Друштвени инжењеринг и технике манипулације савременим тренутком, прошлошћу и измаштаном будућношћу којима су се комунисти (титоисти) служили, обухватале су све сфере живота, од забаве до филозофије, од „колевке па до гроба“.
Примерено тоталитарном карактеру њиховог система власти.
Професор Чавошки објавио је својевремено књигу „Тито, технологија власти“, али ми није познато да ли је неко, на академском нивоу, описао и протумачио све димензије технологије власти, на нивоу целог система који су комунисти у Југославији били успоставили.
У сваком случају, била би то тема вредна научне интерпретације.
@Главни даса : Некако нема нам ни професора који би на академском нивоу објаснили ону технологију којом нас је Туђин намамио на „жуте дуње и неранџе , около жуте , унутра љуте , какав је у суштини и сам Туђин “ … На цукервасер Кока Кола и Мек Доналдс и приватне аутомобиле попут Лос Анђелеса …
За бољшевичке коментаторе и агитаторе порука:
Не можете сакрити истину о геноциду које су починили ваши партизани тј. комунисти над српским народом.
kojeg pominje @035 (dva odlicna komentara @035 i @NickTheBlack i pocetak propasti Zorana Nikolica (Valjevo :))))) iliti „Alien“ (i nastavak „Aliens“) su marksisticki filmovi sa dozom frojdizma. Prvi je o alijenaciji (otudjenju) i komodifikaciji (pretvaranje svega u robu (sa cenom)). U cilju pribavljanja vanzemaljca za deo Korporacije koji se bavi naoruzanjem, posada postaje „expendable“- potrosna. Njihova otudjenost u specijalnosti upravljanja brodom (koja se manifestuje kao rasprava o razlikama u bonusima -„njihovo (radno) vreme je moje vreme“ sa zakljuckom:“ Same old shit“) se razotkriva kada vanzemaljac pocinje da ih tamani neuporedivo bolje se koristeci brodom od njih, pa im se brod pokazuje kao nesto tudje jednako kao da se nalaze u prirodi („Predator“). U drugom delu – „Aliens“ se suocavamo sa kolonijalizmom („colonial marines“) i pokusaju da se Drugo-Strano ponisti u puku sluznost (eksperimenti sa vanzemaljskim bicima). Ovo ponistenje Stranog u-sebi, Strano shvata kao alijenaciju -otudjenje u kojem se unutrasnjost razara – razaranje tela u rodjenju tudjina. U prvom delu se prvo svemirski brod od masine kojom upravljaju ljudi pretvara u loviste za vanzemaljca, a zatim i u mesto njegovog razmnozavanja. To da se Tudjin razmnozava iz unutrasnjosti sopstva u koju je zarobljen kapitalisticko-kolonijalistickom negacijom svake ono-stranosti-tudjosti, pokazuje se kao razarajuce za sopstvo koje ne moze da ponisti tudjost u sebi! Ovaj mehanizam radjanja stranosti kao ponistenja sopstva – otudjenje, povezano je u oba filma sa fenomenom majke i radjanja!
Frojdijanski moment je odnos sa majkom kao primarnim Drugim, cije se jedinstvo sa detetom razara radjanjem, a Drugo postaje strano u svetu stranosti koje dete mora da dozove plakanjem, a cime moze da dozove i predatora – smrt. Prizvati majku ide zajedno sa prizivanjem smrti. O-glasiti se znaci izloziti se smrti! U „Alijen“ majka je centralni kompjuter koji svime upravlja i od kojeg posada trazi savete, a za koju ce se ispostaviti da zna za plan „trosenja“ posade. U drugom delu to je zenka vanzemaljca – kraljica, koja se razmnozava i cije svo potomstvo Ripli unisti iako je sa njim dovedena u vezu isljucivo ljudskim (korporativnim) motivima i zna za osobine ovih bica samo kroz odnos sa covekom. U oba slucaja se zavrsava sa obracanjem Ripli „majci“ sa „bitch“. U prvom slucaju radi se odvajanju od majke otudjene u poredak kapitalizma kao jos jedne funkcije poretka, u drugom o razaranju prirodne funkcije majke kao donosilaca na svet novih zivih bica. Dakle, kapitalizam odvaja od majke, kao izvora rodjenja u sukob! Kapitalizam je progres, neprestano raskidanje sa prosloscu i izvornoscu! U oba slucaja se radi o traumi razdvajanja od jedinstva sa Drugim (jedinstvo majke i deteta u majcinom stomaku) u kojem se Drugo pretvara u Strano, da bi u suprotnom kretanju sopstvo preko Drugog (etika (kao nasilje) pocelo da ukida Ono-strano (univerzalizujuci se). Zato u „Odiseji 2001“ imamo kosmicku bebu kojoj je ceo kosmos majcinska utroba kao univerzalizaciju sopstva i ukinutost svake drugosti i stranosti!
Marksisti su citali Marksa, Jung je za njih kao „Crvenkapa“!
Sto se Amera tice, kada je poceo gradjanski rat u SFRJ, na ratistu su se mogli videti americki lovci tenkova M18 Hellcat, M36 Jackson, da ne spominjem M4 Sherman i T-34. Elem, ove tenkove smo dobili kao deo americke vojne pomoci pocetkom pedesetih. Dakle, 1991 su imali cetrdeset i kusur godina. Danas, svi tenkovi M-84 Vojske Srbije imaju toliko godina (kao svi tenkovi Albanije 1991.). Valjalo bi o tome razmisliti u okviru povratka u realnost iz balona „patriotskih“ jutjub kanala i sajtova!
…касније је тај денунцијант почаствован новинарским местом у Политици, био је филмски и уметнички критичар, кажу да је касније био и професор Универзитета у Новом Саду…
Можемо ли некако заједно да закључимо ко је ово? Нема баш пуно ликова који су уједно били и новинари у политици и филмски критичари и професори Универзитета у Новом Саду.
@Tudjin
Шта знам, мени је Сигурни, кад бејах младац, била зачудно пожељна, и то је баш потрајало. Ваш коментар ме је привукао баш како и потајно поистовећење са младим јунаком филма у којем му је Виверова маћеха – отуђење оца и од оца, и маћехинско предаторство као овостраност…
Оно што вазда бива блага застраност, то је Ваша појмовност и немирна универзализација…
Ипак, тихо сам обрадован после Вашег коментара, поштовано туђинско себство…
Nesaglasje je sasvim OK. Ali ipak ovi neoboljševički antisprpski gaditelji… samo su gadost, zaista. Zadnjih par decenija mahnituje woke kult, taj post-truth povampireni neoboljševizam. Te su mahniti u cenzuri, kancel-(ne)kulture = uništenju onih koje ne vole = onih sa mozgom, identitetom, kvalitetom, ili naprosto onih koji ne priznaju 35 dodatnih polova. I sve je to eho i produžetak a na tragu boljševičkih intelektualaca-nesrećnika, nakon što je krvoločna realizacija Marksa planetarno svugde pokazala svoje pravo lice. Pa su oni vazda ipak gmizali, nekakvom „Frankfurt školom“, nekakvi „praksisovci“ sa sve Korčulanskom školom filozofije. Očajnički grcajući da je eto došlo do grešaka u implementaciji, a da je njihova suština „marksizam sa ljudskim licem“. Samo eto treba malo da se popravi inače je njihov smer ispravan 200%. Od toga nisu odustajali nikad – pa ni ovi srpski = antisrpski boljševici. Kojima je težište i duševni gejzir Velika Misao Dobrice Ćosića, ta velika laž i suštinsko ogađivanje, da su Srbi suštinski lažovi i samolažovi. Otac Nacije (koji to naravno nikad nije bio) je zapravi bio pravi komunista, hoće reći (da bar proba biti) (duhovni) grobar nacije. Crvenima je ako si Srbin, i doklegod si – laž si. Pa tako i ove ovde zlice, te male Ćosić Dobrice. Na sve iole srpsko kake kao ptice, nije bitno šta već da je nemilice.
Naročito ih uzbuđava ikakav kvalitet, pa im je neko izuzetan kao što je Krstić ko za goveče crvena marama. Te temu ili ne shvataju uopšte ili promašuju sasvim. A to je gle čuda laž srpskog komunističkog ustanka plus još luđa tema: izomorfizam prividno suprotstavljenih kapitalizma i socijalizma, Zapada i Istoka. Naravno boljševici su kao fundamentalistički rušitelji i veleizdajnici sarađivali sa ustašama i balijama u rušenju države i uništenju nacije, svim srcem. A tek kad su fašisti pogazili sporazum sa Staljinom ušli u fazu dubioze. Nikad radeći nikakav „ustanak“. Samo su ga deceniju kasnije izmislili pa onda i stalno popravljali. I druga je tema na tragu nečeg što je ISTOVREMENO istina: sukob dva sistema ali i laž – jer su suprotstavljeni sistemi još i više sarađivali. A bitan, čak esencijalni deo saradnje bio je njihov sukob! Veliki je to spektar za pokriti, od najvećeg ekonomskog procesa sredine XX veka: žito USA za zlato, dijamante i retke metale SSSRa, pa sve do jedinstva USA i SSSR petokraka i 4. jula.
Ali čemu sve to… „у тренутку кад нам је комунизам и синдикализам потребнији но икада“?! hahahaha zemljo otvori se. I kada „se Tudjin razmnozava iz unutrasnjosti sopstva u koju je zarobljen kapitalisticko-kolonijalistickom negacijom svake ono-stranosti-tudjosti, pokazuje se kao razarajuce za sopstvo koje ne moze da ponisti tudjost u sebi!“. Vama to ne možemo objasniti nikako. Jer se tuđin boljševizma-govedizma razmnožava u vama negacijom svake srpske ovostranosti. Pa mrzite Srbiju, jer razotkriva što tuđost u vama, što rupu koja zjapi.
Није лако поистоветити се са књижевним ликом завереника са батеријском лампом испод ћебета у ово време . Ипак се нађу лајкери …
Време је некажњивости небројених па и необузданих блокадера , чак и Тепићке и Кесића на које ни Милошевић не би дигао своје ОЗНА атентаторе који упуцаше Вука Драшковића у шурака и у уво, па Ћурувију за шаку Јудиних ДМ и Стамболића за ништа …
А камо ли да друг Тито 1982. године , две године после своје смрти, новичоком или анксиозношћу трује редовног професора доктора психологије
@Helios: Zaslepljen sjajem vlastitog mozga = identiteta = kvaliteta prosuo si galimatijas ( francuski: nejasno izlaganje u usmenoj ili pismenoj formi, bez plana, često u bircuzima posle par tura pića ).
Na primer : „Jer se tuđin boljševizma-govedizma razmnožava u vama negacijom svake srpske ovostranosti. Pa mrzite Srbiju, jer razotkriva što tuđost u vama, što rupu koja zjapi.“ I ja sad treba da pobijam ove navode ?
Нема од дискусија ништа. Парламентаризам је бућ у воду са салтом.
Проблем је што би Човек пре пустио туђу крвцу, него испустио своје уверење, или га бар на пробу ставио.
Код плаћеника је лакше. Ко плаћа тај је и селектор тима и наручилац музике. Зна се ко коси а ко воду носи. Из тима се излеће по јасним критеријумима, зна се ко има реч а ко је нема.
Код волонтера је на бази „само слога спашава“. Ај тури у компјутер, које параметре треба да има особа која је у стању да се сложи са другима, и да зна кад се слаже са другима, а кад остаје при свом и даје шансу другима да се уштимају и сложе. Тешка, тешка работа. Питај Бога дал је за ово поколење. Ај баш питај: какве особине красе квалитетног саговорника који свој род даје.
Вређамо се, што простачки, што лицемерно, што „зналачки и у бон тону“. Сујета зна да зајаше и врло умне људе. И мање грешни ће се о њу оклизнути.
Изгледа да се чини паметнији који на што речено одговори “ па не знам баш да је тако“, него ко се начелно сложи или пре слагања или неслагања, да шансу саговорнику да се допуни. Наравно и себе убрајам у брљаче.
Мало је од помоћи слобода штампе. Свака се вест може окренути наопако. Све док има „познавалаца материје“ може се направити циркус од најозбиљније теме и најпровереније вести.
Треба затворити дискусије. Тиме ће добар део „корисника“ престати да долази, јер неће више лучити серотонин чекајући да се поштепа са неким. Ти што остану барем ће читати и размишљати више о прочитаном. Отворена фуруна не пече хлеб. Ако неко има штогођ рекнути, нек пише редакцији. Биће мало више текстова а мање неквалификованих „сјећања и размишљавања на тему“.
Стварно треба бити строг у објављивању дискусија, ако се при томе остане. Мишљење може имати свако, слагати се или не – али дизање језика на саговорника има се казнити необјављивањем коментара. Па све да и мене избаците ако сам саблазан тијелу.
Ми овде негујемо фарму и задругу једног мало финијег типа.
Молим редакцију да размисли о томе, хоће ли оставити коментаре (који ДА утичу на посећеност сајта, али и који НЕ не доприносе усклађивању ставова).
Ми треба да се вежбамо у усклађивању и најразличитијих ставова, чак и најопонентнијих. Баш њих, да. Мора бити неке културе у неслагању. Мора бити неке културе у опозицији.
Зар се не односимо овде једни према другима као „ћаци и блокадери, и издајнички суздржани“? Зар нисмо овде једни другима четници и партизани, хрвати и срби? Жртве и џелати.
Па, хоћемо ли кренути путем угодног корисничког искуства у учтивом и културном обраћању? Хајде да вежбамо стил. Дајте неке лепе текстиће о томе. Треба народ учити да говори и размишља, не само давати неке погледе и чињенице.
Или да останемо лепо окречени локал, који не жели да се зове кафана, а гостима ноге у овом локалу а главе у бирцузу и кафанчуги?
Избацујте то, ако за Бога знате. Или нам џабе сви непрочитани и прочитани псалми.
Не спорим родољубље највећем броју гостију овде. Нити једног трена. Брига нам је свима иста, али и говорне мане које нас море.
Или ћемо напустити језик чавки, сврака и врабаца, или…
Кумунисти су једно од највећих зала које нас је снашло. На жалост они су проклето семе које је дало ништа другачији род, другосрбијанци и остали аутошовинисти су по прсвилу њихив накот.
Треба истражити шта је условило чињеницу да се Србин одрекне себе, зарад једне такве идеологије, јрр чињеница је да је нпр у региону Краљева 1941 био подједнак број герилаца Јвуо и кумунистичких терориста. Ајде за Динароиде из оних кршева и није чудно јер је кумунизам обећавао да ће све делити и да ће узиматимж од оних који имају више да се да онима који имају мање, и то је чак и легитимно. Али чудно је у Шумадији где доминирају домаћини, где је и Чачак за време Краљевине такође био јако упориште безбожних кумуниста па самим тим и антисрба. Треба видети да ли је мождс капитализам томе допринео да нам се слилно зло опет немпонови
Није време да трошимо енергију на раскринкавање комунистичког покрета у Србији јер је комунизам доживео историјски пораз, и у свету, и код нас. Друго зло сада хара Србијом и тој немани треба стати ногом под гр’оце. Комунисти су за сад безопасни. Али њихова деца и деца њихове деце, углавном, њихов накот – као што рече HFD, то је грозоморно зло које разједа Србију изнутра, попут „Осмог путника“, опет исто као што су њихови преци, у другим приликама али са врло сличног становишта, чинили пре једног века и неколико деценија потом. Чак и ако нису њихови крвни потомци, сигурно су доследни баштиници свих њихових, и не само њихових, антисрпских, србождерских идеја које нам се намећу у име тобожњег космополитизма, игноришући чињеницу да смо опет на ивици опстанка, и то пре духовног него физичког. Историја се, дакле, понавља. И поред тога, ми Срби никако да схватимо неке елементарне законитости историје. А нисмо глуп народ.
„… И поред тога, ми Срби никако да схватимо неке елементарне законитости историје. “
Зато што смо глуп народ, част појединцима. Расподела памети нам је екстремно неравномерна, као нпр. добрих тенисера – седам милиона Срба у Србији, а један Ђоковић, и то најбољи свих времена. Слично и са памећу, Тесла, Пупин, Андрић, Црњански, С.Јовановић, вл.Николај итд. Истина, има памети, по броју, још много више, али опет то су појединци. Оно што немамо је заједничка и обједињујућа верска, политичка и културна „платформа“, а пре тога дубоко схваћен циљ и смисао нашег пролажења кроз историју. Уствари, ово потоње, тј. смисао, одређује и „платформу“. Међутим, ту смо „танки“, јер некима је циљ и смисао само напунити трбух (и позабавити се непосредним окружењем истог, по оној излизаној и одвратној „народној“ – „усенасеиподасе“). Некима је пак циљ да се европеизирамо и живимо као сав „нормалан“ свет (читај, обезбожен, окован у пустоту комфора материјализма, и духовно уштројен). У некима ипак није сасвим угасла жишка разума, оног вишег, управљеног унапред и увис, ка есхатону. Такви помињу Завет, са Богом, кроз поштовање Светосавља, и кроз Завет са Косовом и Царом Лазаром. Ако ћемо да душе спасавамо, немамо куд него тим уским путем. Нажалост, и није тако узак, мањина Срба се упутила на ту страну. Много је више оних других, од којих неки прославише 85-годишњицу од тзв „устанка“ у Србији. Тада је Србин убио Србина жандарма. На вашару, тј народном Сабору на Јовањдан (Ивандан). На дан рођења свето Јована Претече Господњег. Ето, само по томе како обележисмо овај дан можемо сагледати где смо као народ у односу на крај историје. Данас, малобројни на Литургији и још малобројнији на некој монстер-комеморацији. За велику већину, седми јули, тек датум у календару, проћи ће уз врућину и ‘ладно пиво. Нада наша, као народа, је управо у овима, који су „устанак“ заборавили, а више се за дугме не хватају кад поред „попа“ прођу. Још само да открију живу СПЦ па да и они прославе Господа, Светог Саву и Цара Лазу. И ето нам платформе са које нећемо одступити и свакоме ћемо врагу одолети…
je jedini umni poredak u kojem su Srbi ziveli. Ali, ono je sada zamenjeno visestranackim bezumljem, a u bezumlju svi isto ne misle! Ovaj lik, kojim su tetovirani gradovi u Srbiji, pokazuje od koga su dosle i ciji misli misle „komentatori“ misleci da su njihove. Kao sto sam vise puta kucao, takozvana „patriotska“ desnica je bliza Zapadu od takozvane proevropske opozicije, samo sto je to Zapad fasista iz Alternative za Nemacku, Nacionalnog fronta i ovog lika! Otuda i sramotno bavljenje „decom“ – „ciji si…“, „oklen si…“, kanda bi malo priklali!
https://www.youtube.com/shorts/_MZ3mHbHjVU
Cito sam nesto o tim brojkama, datumima a ne mislite da iza tih poklapajucih stoje ONI, London, masonerija, s tim da su ovaj nas datum poklopili….
Патроле зла волонтирају Твитером и др. војним пројектима претвореним у „друштвене мреже“. Убогост пуна мржње смисао живота има да открије „ију, овај нас је назвао педерима“ па да хитају пријаву. Да их забране, а у новије време и казне, а у најновије време не само новцем него и затвором. Наследници духовних им предака – бољшевичких паметница. Који би до пре 3-4 децеије све ово забранили. Сад кад већ не могу а онда бар своју гадост да проспу. Ерго вазда убоги имају тегобан избор: волети ипак живот или не, поштовати друге или мрзети их притом? И вазда већина постане пизма, гадост којој је туђа беда једина радост. Такви су ресурс зла бољшевизма јер живе за то да је другима око њих калварија као што је рат – па макар била и њима. А и јер тада могу да делају, да они убоги кољу оне не-убоге као при „Лијевим Скретањима“ у Црној Гори од 1942. Цанцел-цултура пар екселанце! Директно на трагу „Дана Устанка“… којег никад није било, већ убиства жандарма Србина. Али кад ни то није било довољно герилац Шпанског грађанског рата цинцар Коча је у пар заседа по забитима неколико Немаца не само убио већ оставио разголићене и кастриране. Па кад они велебни Комунисти побегну у спас да бедни Срби унаоколо добију шта су заслужили, оружјем германских крволока.
Ех то су била срећна времена! А њихов пород, блејећи док мрзе, мрзећи док блеје, колико може то ради и овде. „Komunisticko jednoumlje јe jedini umni poredak u kojem su Srbi ziveli.“ ?? Рекох, те су убоге злице све неке мале Ђосић Добрице. Аман па и за зло, ма и за лупетање треба неки таленат! По том би критеријуму и диктатура Обреновића била исто „умни поредак“- што њу не наведе? А не, ми Срби смо само имали привилегију бити под комунистичким злом, иако га нисмо заслужили – јер само је комунизам Светлост и Спас… Решење тих квази-интелектуалаца? Да би се Радник вазнео као Ослобођени Произвођач – нек је Ослобођен прво и пре свега од тог ружног и злог атавизма да је Србин. И вазда захвалан на томе из-шуме-па-на-Дедиње вођама тог ослобађања.
Лаж „устанка“ је на трагу оне технологије левичарске = антиСрпске лажи коју овде почиње Светозар Марковић са „У I св. рату су српске трупе ужасно поклале јадне Арбанасе“ итд. Догађаји који се или нису или не тако и зато догодила као „факта“, која доказују – а шта друго? – да су Срби зло па их што пре треба укинути. Ти убоги воле то и раде јер су непоправљиво убоги, па им је да неубоги буду скроз уништени једини пут до ендорфина. Таквима пинеалну жлезду лако запоседа Елијен говедизма бољшевизма.
Крстић је другим делом тезе, о спрези два „4. јула“, о звездама и УСА и СССР био тек начео други, дубљи траг. Јер УСА није капитализам и демократија, већ је банкстеризам. Који је господар илузије капитализма и квази-демократије Запада – као што је и диригент директнијих зала фашизма и бољшевизма. Који је банкстеризам као и идеологије зла пре свега метастаза Талмуда. Као што је Маркс месија Цркве црвених Талмуд паламуда.
Tamo gde ima „previse slobode“ – nema slobode. Sloboda nije da svako radi sta hoce, Kant pod htenjem podrazumeva zelje, nagone, a volja je samo umno htenje, htenje koje se moze univerzalizovati, odnosno ono sto mozemo prihvatiti da i svako drugi moze da hoce, dakle sloboda je univerzalno primenjiva zakonitost! Tamo gde svako radi sta hoce, velika vecina radi samo ono sto mora! Zato tamo gde ima „previse slobode“ ili „premalo slobode“, slobode nema!
„Slobodno sudijsko uverenje“ ne podrazumeva da sudija sudi kako hoce, vec podrazumeva da mu se priznaje sloboda da sudi u skladu sa svojim uverenjima, sloboda koja unapred priznaje da sudijska uverenja, kao uverenja konacnog bica, mogu biti pogresna. Zato ni u fudbalu ni u sudu coveku ne moze da sudi masina, vec samo slobodno pogresivo bice – sudija ne primenjuje zakon, vec ga tumaci, njegova sloboda uverenja je posrednik koji puku primenu pretvara u slobodno tumacenje (ovde ne u ironicnom smislu „slobodnog tumacenja“). Uvodjenje tehnologije u sport dovodi do toga da tehnologija stavlja slobodu pog ogranicenje, ako ekran nesto prikazuje, sudijsko uverenje postaje irelevantno! Ipak, u situaciji kada senzori u lopti pokazuju kontakt, a sudija gleda snimak i ne vidi kontakt, njegovo slobodno sudijsko uverenje treba da prevagne!
Dve stvari unistavaju srpski fudbal: 1) psiholoska nestabilnost (koja ima nepsiholosku pozadinu), 2) kukavicka taktika. Za divno cudo, oba se najbolje vide u trenutku kada se cini da je srpski fudbal u usponu, kada konacno ima dobru atmosferu – za vreme Radomira Antica! Naime, na SP 2010., uprkos izuzetno pozitivnoj atmosferi, odlicnoj grupi, pobedi protiv Nemacke posle 50 godina, okolnosti da u poslednjem kolu igramo protiv Australije (neuporedivo laksi protivnik od Svajcarske u istim sutacijama za Krstajica i Piksija) i da nam je dovoljan i bod za prolaz, a gde se dalje otvara put do polufinala Srbija je demonstrirala je navedene slabosti. Besmisleno igranje rukom na loptu koja izlazi iz kaznenog prostora i penal kojim gubimo od Gane. Kukavicka taktika protiv Nemacke pri vodjstvu od 1:0 (istu utakmicu smo igrali protiv Francuza u Beogradu, gde od 10 minuta imamo igraca vise i vodjstvo o 1:0, ali se branimo, dobijamo gol i onda grcevito branimo 1:1! SRJ, SCG i Srbija nikada nisu pobedili nosioca grupe u Beogradu, imamo samo onu pobedu protiv Portugala u Lisabonu !!!!), gde ponovo pravimo penal igranjem rukom u kaznenom, sto Englezi pocnu da nazivaju „serbian style“. U poslednjem kolu gubimo od Australije i posle povratka u Srbiju komentator RTS Aca Stojanovic pokazuje crteze koje su mu dali iz trenerskog staba, a koji pokazuju da su igracima posebno sugerisanje situacije iz kojih, medjutim, dobijamo golove. Dakle, mi dobijamo golove iz onoga sto taktika treba da brani. Evo jos primera – tri utakmice sa Holandijom (SP 1998., EP 2000., SP 2006.). Tri razlicita rezultata, ista taktika – bunker, ista greska koju taktika treba da spreci!! 1998. svi smo na nasoj polovini, lepta sa centra prelece sve – SVI ISPADAJU, pada u kazneni, Brgkamp odgura Mirkovica, SAM NA GOLMANA – 1:0! 2000., svi smo na nasoj polovini, pas kroz sredinu – SVI ISPADAJU, lopta tacne u kaznenom, Klajvert SAM NA GOLMANA samo je podbode preko Kralja. 2006. igramo bunker, ali smo se malo izvukli napred, pas kroz sredinu – SVI ISPADAJU, Roben trci 50 metara SAM NA GOLMANA! Dakle dobija se gol na nacin koji taktika primarno treba da spreci, ovo je znak dekoncentracije, psiholoka slabost. Dali je ona posledica pritiska od neuspeha, zelje za uspehom ili nesto trece? Naime, uvek postoje price o radnjama iza kulisa. Igraci i u vreme Antica su pricali da je bilo problema oko Anticevog ugovora, dakle nestabilnost moze da potice iz organizacije.
U prilog tome govori i Piksijev slucaj. Piksi se na SP 2022 nasao u istoj situaciji kao i Krstajic 4 godine pre, za prolaz iz grupe je morao da pobedi Svajcarsku. Ponovo je dozivljen poraz uz jos ocajniju igru! Epilog, Piksi dobija najduze produzenje ugovora u nasoj fudbalskoj istoriji – 4 godine! Naizgled, Piksi ostvaruje rezultate – EP posle 20 godina, prva divizija u Ligini nacija i … konacni kolaps!
Srbija i Rusija imaju nesto zajednicko, drzave nam kolabiraju na vrhuncu! Kod Rusa je to bilo posle pobede nad Napoleonom, kada u Rusiju ulazi duh promena, a cije gusenje i u Rusiji i u Evropi Rusija platiti gubitkom Krimskog rata, zabranom da ima ratnu mornaricu u Crnom moru, ekonomskom krizom zbog koje mora da proda Aljasku, kao i stalnim pobunama i revolucijama. Srbija pad dozivljava 1918. posto je ostvarila sve svoje spoljnopoliticke ciljeve, a tu i jeste problem, jer sada treba preci na unutrasnju politiku, a tu Srbija ne da je slaba, vec je ni ne razume. Situacije da se studentski stav da je ustav program omolovazavaju, nazivaju uopstenim, iako je krsenje ustava svakodnevna rutina vlasti, podmetanje pitanja Kosova, EU i slicno, samo pokazuje kako se spoljnopoliticka pitanja (a tu je i Kosovo, jer oko njega pregovaramo sa drugim drzavama) koriste za ocuvanje unutrasnjeg politickog stanje. Nas problem je funkcionisanje politickog zivota – mediji, sloboda izbora, pa tek onda stranke i programi. Jer da stranke i programi postoje i da postoje slobodni mediji, ne bi se doslo do fenomena studenata.
Dakle, sprska drzava i srpski fudbal su propali u trenutku kada se cinilo da su na vrhuncu! Razlog za to je unutrasnja organizacija, njena zloupotreba koja cini da nije kako izgleda da jeste!
To sto Rusija bombarduje svoj istocnik Kijev, sto tamo zivi neki drugi narod, sto je Srbija izgubila svoj istocnik Kosovo, sto tamo zivi neki drugi narod, sto je resenje pronadjeno u povratku u devedesete i to jos mracnije – smradikalske Tome i Vucica, pokazuje kolektivni nagon za smrt. I Rusi i Srbi, posto drzava nije uspela da odumre u marksistickom smislu, kao da zele da „just die“ u frojdovskom smislu!