Не заборавимо, ово место није локација, већ локалитет. Опленац је симбол и мерило
Извор: mojsvetuboji.com
Шетам готово празним парком. У јеку летње сезоне од туриста скоро да нема ни живе душе. Тек ту и тамо искрсне понеки мешовити брачни пар из иностранства, са децом која не знају српски.
Продавница сувенира, сокова и сладоледа, крај куће краља Петра, полупразна је и затворена.
Није увек било тако.
Летњи Опленац из мог детињства испуњавала је дечија радост. На шумској трави, међу раскошним крошњама, ујутру су се простирала ћебад, на којима су баке, маме или тетке седеле, надгледајући разигране малишане и занимајући се ручним радовима. Данас и велики и мали седе у четири зида и занимају се мобилним телефонима.
У хотел су долазиле прволигашке спортске екипе, а у башти хотелског ресторана увече је свирао оркестар, са пробраним репертоаром, и служио се један од најбољих роштиља у Србији.
Из Београда су на вечерњи провод луксузним спортским аутомобилима долазили изданци новоусељених дедињских домаћина.
Посебан и неповратни шарм Опленцу давале су времешне, али отмене и неговане госпође, некадашње дворске даме из тада још живуће краљевске емиграције. Колико сећам, долазиле су из Трста, Лондона… Моја покојна тетка је уживала да чаврља са њима, а ми деца да њушкамо мирисе страних парфема.
У цркви св. Ђорђа као кустос радила је прелепа теткина кума, потомак пребеглих Руса. После ње нико никада није тако надахнуто говорио о историји овог храма и читавог краја. Њен мекани изговор, са наглашеним руским акцентом, просто је опчињавао слушаоце.
Црква св. Ђорђа на Опленцу (Извор: mojsvetuboji.com)
Без помена сељанки које су у корпама од прућа, прекривеним белим уштирканим платненим салветама поподне на продају доносиле још топле лепиње са кајмаком, моја прича о Опленцу кога више нема не би била комплетна. Такву укусну ужину касније никада и нигде нисам јела.
Беше…
Заједно са опленачким сељанкама, нестало је и оних дивних госпођа. То је у земљи Србији органски повезано и једно без другог не иде. Да ли ћемо то једном схватити?
Натпис Сувенирница наспрам хотелске рецепције исписан је наравно латиницом. Недавно уђох тамо и, објаснивши зашто то кажем, узвикнух: “Срам те било Шумадијо!” Каквим коментаром је моја изјава пропраћена не бих желела да цитирам.
Натпис Сувенирница на латиници (Извор)
Изгледа да је посткомунистичка Србија гора од комунистичке, а у ствари то је једна непрекинута нит.
На крају – не заборавимо, ово место није локација, већ локалитет. Опленац је симбол и мерило.
Categories: Четири стотине речи
Po svojoj suštini po vrednostima koje gaji, usvaja i ka kojima zvanično teži – ovo je antisrbija.
Ovaj društveni model i mentalni narativ nas zasigurno vode u nestanak ovog naroda. Fizičku smrt i kulturno samoponištenje. A sve je to zbog težnje ka evropi i zapadu.
Uostalom i taj Karađorđević, koji bi kao trebao da se brine o tome je britanski oficir, zakletvu je položio engleskoj kraljici a sećamo se da je svojevremeno čestitao hapšenje Ratka Mladića. Dakle zapadni čovek. Eto jedino što nas ne bruka jer u ovoj zemlji malo ko se od javnih ličnosti ne bruka, majmuniše ili ne priča gluposti u javnosti.
Sve bi to moglo da se preokrene, naš je izvor živ, naše je uporište jako ali još ovek nema pameti u narodu a ni nekoga da stvari proba da preokrene.
Одговор на питање из наслова, нажалост, је потврдан..
Генерација људи који су формирани у слободи неумитно је отишла.. остала је слуђена маса, без моралног и историјског упоришта ..
Систем непоменика преображава се по налогу сопственог инстикта самоодржања у све дугине боје, па и у боје својих непријатеља.
Осећање за сопствено имање и чуло за расуло (ВИБ) главне су „одлике“ Новог човека који може све (НЧМС – Војновић).
И систему успева да опстане – по цену уништења друштва на којем паразитира …
Све је то мртваја. Пресушила је ријека србска. Опленац би, можда, и могао да буде излог једне династије. Да та династија није кренула странпутицом. Па ко је, осим оснивача, нешто и вриједио. А друга династија затрта. Ипак је дала бар двојицу великана. Али тако је то. Народи се рађају, расту и умиру. Опленац је слика Србства. То је хиперреализам. Да и ограничени могу схватити. А сада је вријеме Петокраке, EUтаназије… Да се придигне из гроба (који није у БГ), Broz би био поносан. И послије Тita, Tito!
Никакав комунизам или посткомунизам.
Једино титоизам ➡️ великохрватски троцкизам ➡️ великохрватски црвени хитлеризам ➡️ црвено усташтво.
Година 1944-2023. Србија је већ осам деценија под окупационо-ликвидационом управом титоиста или црвених усташа од Синише Станковића до Ане Брнабић.
Што се грбо роди време не исправи. Карађорђевићи 20ог века баш и нису срећу српском народу донели да не употребим неку тежу класификацију. Пиргави зликовци су муљали преко њих колико и преко ћопавог у најмању руку…
Опленац је постао мртвачница без васкрсења. Када упоредимо чика Ђорђа који је чувао Зејтинлик и ташна машна бирократе који као чувају Опленац, све је јасно. Место без живота окружено колом е енглеских агената који глуме династију.
У свему томе, замена ћирилице хрватском латиничким писмом је опасан знак српске велике пропасти.
Рѣкао бих да читаоци малчице прѣстрого суде. Живѣо сам једно врѣме на Опленцу. Народ је тамо жив, Овакав и онакав, али ЖИВ. Нѣповѣрљив, резервисан, али и те како спреман да се уједини око нѣчег кад се увѣри да нѣје у питању нѣка подвала или обмана. Зато је и светиња Опленца тамо жива, премда се и Црква и Држава из петних жила труде да од ње направе “м(а)уз(ол)еј”. Мртвачница је Бѣоград – камењар с називом града, настањен јефтиним гребаторима и жицарошима, у најбољем случају. Иначе га настањују бића каква у камењарима обично и живе. Зато се чак ни бирократе у Тополи нѣ могу поредити с онѣма у Бѣограду.
Понекад се ствари виде боље и нѣпристраснѣје са стране. Ево једног видеа из тог врѣмена, о томе како један руски сликар види Опленац: https://youtu.be/b29ruYEEetk?si=lD6d42IsHg84Y9jF
Жив је Опленац, упркос и унаточ. Он живи независно од Британца с презименом Карађорђа, исто као што овај нема ништа од његовог духа.
Жива је и Србија. По обичају, она у већини ћути, трчи и ради, бори се са свакодневицом, прославља, Слави, завађа се око међа, усликава за мреже, прати серије… Рекао би да је хипнотисана сокоћелом, донекле јесте, ал та иста Србија мотри крајичком ока и ума на недела непријатеља и њихових слугу у земљи, Космет у срцу носи пажљиво умотан у бабину везену мараму, и спремна је да се дигне, усправи и крене кад види јасно да нема назад и да је задњи час.