На маргинама полемике између историчара Вељка Ђурића Мишине и академика Василија Крестића у листу „Данас“

Вељко Ђурић Мишина; Василије Крестић (Извор: Гугл слике)

Ко седи у стакленој кући, не би требало да први баци камен

Актуелна полемика између историчара Вељка Ђурића Мишине и академика Василија Крестића у листу „Данас“[1] није ни прва а вероватно ни последња. Разлике у мишљењу, али и начин комуникације указују на непремостивост ставова два представника исте струке, мада различитог профила и ранга, при чему је Мишина тај, који себе непревидиво стилизује као оклеветану, невину, неправедно нападнуту жртву, емпатичног праведника и заточника крајње коректности и, наравно, истине.

Но да ли је то заиста тако? Велики инквизитор и недужни, беспомоћни мученик?

Вељко Ђурић Мишина: Академику Крестићу и иним 51 потписнику „Апела за одбрану новомученика јасеновачких“

Мишина нпр. пише:

„Vasilije Đ. Krestić se, gotovo od mog imenovanja za direktora Muzeja žrtava genocida (2013), osećao pozvanim da komentariše moje lične i aktivnosti te ustanove (…)

Previđa da sam ja odavno uklonjen (što je on priželjkivao i najavljivao preko svojih sledbenika na dva-tri internet portala) i nastavlja da ponavlja slične optužbe protiv novog direktora i njegovih aktivnosti (…)

U istom kontekstu napadao je i episkopa slavonskog Jovana u svojstvu predsednika Upravnog odbora muzeja (…)

Moje bavljenje istorijom Jugoslavije može se sagledati, ne samo kroz moje radove, već i kroz projekte i izdanja koje su odradili drugi u sklopu aktivnosti Muzeja žrtava genocida.

Krestić protiv mene koristi radikalsko-udbaški rečnik: surov, neotesan, primitivan, nesposoban, potcenjuje, vređa…“

Ја сам на прошлом Сајму књига у Београду  представио две мултидисциплинарне студије, једну са научно-историјским тежиштем а на тему Србоцида, геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945, насловљену са: „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.)“ и једну језичко-филозофску: „Истина у свету релативизма и нихилизма или како се влада људима“ („Прометеј“, Нови Сад).

О Србоциду хрватске државе 1941–1945: Представљена књига В. Умељића „Када мртва уста проговоре“

У овој првој, за коју је уводну рецензију написала једна угледна историчарка, члан САНУ, један део сам силом прилика посветио управо говору и делању челника београдског Музеја жртава геноцида, поименце Вељка Ђурића Мишине, његовог наследника на директорској функцији Дејана Ристића и председника Управног одбора, Владике пакрачко-славонског Јована.

Зашто силом прилика? Погледајмо прво шта а потом и како.

Желим међутим претходно и само профилактички да изнесем свој став о броју жртава Јасеновца, да не би дошло до већ класичне а то значи јалове и штетне полемике, псеудо-аргументованих препуцавања и увек недостојног лицитирања мртвима.

Систематско редуковање комплексне дискусије о Јасеновцу тј. Србоциду хрватске државе 1941-1945. на то (наравно важно, сензибилно и) отворено питање, наиме, каткад неодољиво подсећа на циљано бацање „димних бомби“, које би требало да сакрију суштинске проблеме у овој области истраживања.

Свој став о том питању сам иначе заступао већ као референт на Првој међународној конференцији о Јасеновцу, крајем октобра 1997. године, у организацији универзитета у Њујорку, наиме, да број жртава како логора смрти Јасеновац, тако и читавог Србоцида хрватске државе 1941–1945. није финално утврђен, отворен је.

Дискусија о њему је легитимна, али не и интересно заражена инструментализација.

Владимир Умељић: О отвореној рани Србоцида и Јасеновца

Постулирање приближног, вероватног броја жртава, индуковано је и омогућено на основу свеукупности историјских извора а у оквиру математичке теорије вероватноће, сестре-близнакиње статистике, са којом заједно чини област математичке стохастике, и дозвољава легитимну поставку о реду величине стотина хиљада убијених у Јасеновцу.

Погледајмо дакле као прво, зашто је у мојој горе поменутој студији тематизован говор и делање челника београдског Музеја жртава геноцида, којима је Мишина дуго припадао и које истиче као додатну референцу свог заслужног бављења науком.

У студији сам узео као пример једног проминентног немачког историчара у нашем времену, доктора наука и у међувремену универзитетског професора у Великој Британији, Александра Корба. Он је докторирао у Берлину на ту тему и добио највишу оцену за свој финални „научни“ закључак, наиме – у хрватској држави 1941-1945. није се десио никакав геноцид над Србима. То је, по њему, само „српска измишљотина, цинични фалсификат историје и митоманија“.

Те његове тврдње сам анализирао и аргументовано побио већ 2012. у Зборнику Матице српске за друштвене науке 4/2012, бр. 141, стр. 523-550, Нови Сад: „Промена парадигме у немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941-45. није извршен геноцид над Србима?“

Владимир Умељић: О историјској истини и „димним бомбама“ челника Музеја жртава геноцида

Чињеница је, међутим, да је тај аутор добио велику, дословце сарадничку помоћ управо од београдског Музеја жртава геноцида. Ради се о њиховој активној подршци, промовисању и стављању јавних трибина и научних конференција на располагање, да би Корб заступао и ширио своје ставове, нпр. да су услужници хрватске државе 1941-1945. срушили стотине српских православних цркава само „јер су њихови торњеви служили партизанима као осматрачнице“, да је концентрациони логор Јадовно био једна врста државног „социјално-економског пројекта запошљавања Срба и Јевреја“, да се „највеће умирање у Јасеновцу десило услед једне природне непогоде, изливања Саве“, да су усташе убијале „хаотично и местимично, услед страха од својих противника“ (вероватно и од њихове деце?), да је насилно покатоличавање Срба имало заправо „секуларни карактер“, није дакле имало никакве везе нити са Ватиканом, нити са хрватским римокатоличким клиром и сл.

И – том и таквом Корбу је владика Јован (Ћулибрк) спремно дао реч на научном скупу „Новомученици: Полиперспектива“, који је у организацији његове Пакрачко-славонске епархије СПЦ и Музеја жртава геноцида 2019. одржан у Српској православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“. И то није сметало ни (истим) организаторима међународне научне конференције о геноциду и Холокаусту, одржане већ априла 2016. године у Београду, да га уврсте међу учеснике.

Док је Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор тада био дотични историчар Вељко Ђурић Мишина, 25. 7. 2019. угостио Корба, који је дискутовао о геноцидним темама  са двојицом сарадника музеја, Стефаном Радојковићем и Бојаном Арбутином. Тај разговор је потом објављен у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.) на чак 26 страна.

Милан Четник: Немачког историчара који тврди да у НДХ није било геноцида над Србима угошћавају српски историчари, свештеници и државни службеници

Они су дакле промовисали аутора, који већ годинама неуморно понавља да је Србоцид хрватске државе 1941-1945. „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенства и власти, митоманија“. Који у оквиру једног свог „научног“ предавања обзнањује да су „усташе били само сањари и визионари, које су Срби перфидно сатанизовали“.

Зар није занимљиво, не, симптоматично, да се после излажења ове студије и више приказа у штампаним и електронским медијима ниједан од овде ословљених, дакле ни Вељко Ђурић Мишина, никада није огласио некаквим коментаром у јавности? Можда као оклеветане, неправедно нападнуте жртве, емпатични праведници и заточници крајње коректности и, наравно, истине?

А што се тиче жалби на начин дискусије академика Василија Крестића, препоручљиво је подсетити на чињеницу, да Вељко Ђурић Мишина, који изричито инсистира на свом позиву школованог историчара и статусу академског грађанина, апсолутно није сраскида да потруди и сасвим друге нивое понашања и говора, који се тешко могу довести у било какву везу са једном аргументованом, поготову академском дискусијом.

Тако он нпр. говори о неистомишљеницима као о „примитивним националистима“, те стога „и не би требало да чуди појава аматерских, тенденциозних, злонамерних интерпретација и популистичких виђења великих трагедија заснованих на провидним фалсификатима и полуинформацијама“ (из његове јавне полемике са социологом проф. др Слободаном Антонићем, коју је водио 26. 12. 2020).

Србољуб Живановић: Поводом полемике В. Ђ. Мишине и С. Антонића

Један други пут, његови неистомишљеници су „заљубљеници у прошлост, полуобразовани и примитивни ентузијасти-свезналице.“, мада и „образовани професионалци“, који се служе „полуистинама и манипулацијама бројевима и тврдњама“ и поседују само „накнадну памет и квазичињенички приступ“, дакле „злонамерни аматери, шарлатани“ (његова јавна „филипика“, слободно по атинском Демостену, против академика проф. др Србољуба Живановића, тада јединог још живог учесника у форензичким ископавањима на тлу некадашњег логора Јасеновац после Другог светског рата).

Не ради се дакле, барем не овде, о шта, већ о како.

Другим речима, чешће је непревидив његов, како мањак аргументованог, трезвеног излагања, тако и острашћена нетолеранција, арогантност, недостатак и рудиментарне културе дијалога, недостојна фразеолошка дифамирања неистомишљеника.

Вељко Ђурић Мишина: Према изјавама сведока у Јасеновцу између 98.000 и 208.000 жртава

А повод свих ових испада је увек и само отворено питање броја жртава Јасеновца. „Димне бомбе“? Да се сакрије нпр. тешко схватљиво промовисање екстремног историјског ревизионизма једног Александра Корба?

И он се сад ето жали на начин дискусије академика Василија Крестића?

Тја, можда би му требало препоручити да се подсети изреке: „Ко седи у стакленој кући, не би требало да први баци камен.“? Јер академик Крестић се никада ни приближно није спустио на тај ниво комуникације.

Василије Ђ. Крестић: Уместо одговора В. Ђ. Мишини или Зашто сам потписао Апел за одбрану Новомученика Јасеновачких

Но ево му сада прилика да се огласи о горе ословљеној „Афери Корб“, која представља велику мрљу на репутацији београдског Музеја жртава геноцида, замишљеног и основаног да буде институција од националног значаја, да испуњава ону улогу, коју има Јад Вашем код Јевреја.

Или је и ово изношење колико поразних, толико и непобитних чињеница за њега само још један „неправедни и незаслужени напад, примитивна националистичка харанга на њега, његовог наследника Дејана Ристића и Владику Јована“?

Али, ако је икако могуће, врло добронамерно предлажем да његово оглашавање буде аргументовано и трезвено а не да против мене „koristi radikalsko-udbaški rečnik: surov, neotesan, primitivan, nesposoban, da potcenjuje, vređa…“,, како стоји у његовом карактерисању речи академика Василија Крестића.

Вељко Ђурић Мишина: Ако не прекинете хајку на мене на „Стању ствари“ – тужићу вас редовном суду

Јер као школовани историчар он сигурно познаје Тацитов постулат: „Sine ira et studio.“

[1] Полемика се овако развијала (прим. СтСт):

• Veljko Đurić Mišina: Očevi i deca u SANU (Danas, 10. 4. 2024)
• Vasilije Đ. Krestić: Neistina je da sam predložio sina za dopisnog člana SANU (Danas, 15. 4. 2024)
• Petar V. Krestić: Hajka na mog oca i mene (Danas, 16. 4. 2024)
• Veljko Đurić Mišina: Anatomija jednog morala (Danas, 19. 4. 2024)
• Vasilije Đ. Krestić: Činjenice govore o moralu (Danas, 23. 4. 2024)
• Vasilije Đ. Krestić:  Neosporni stručnjak za umanjivanje srpskih žrtava Danas, 24. 4. 2024)
• Veljko Đurić Mišina: Moral jedne anatomije (Danas, 26. 4. 2024)
• Veljko Đurić Mišina: Tačne brojke jasenovačkih žrtava nije moguće utvrditi (Danas, 29. 4. 2024)
• Vasilije Đ. Krestić: Čista izmišljotina maštovitog Mišine  (Danas, 8. 5. 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: Јасеновац, Василије Крестић, Вељко Ђурић Мишина, Владимир Умељић, САНУ, полемика