Тежиште завршног дела књиге лежи на забрињавајућем тренду порицања и саме чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945, који подржавају чак и актуелни „највиши српски ауторитети“ за то питање

Извор: Снимак екрана

На Сајму књига у Београду, у препуној сали „Иво Андрић“, представљена књига је Владимира Умељића „Кад мртва уста проговоре“, у издању новосадског „Прометеја” из Новог Сада. О делу су говорили професор Мило Ломпар и Радован Калабић, историограф и публициста.

Говорећи о делу „Кад мртва уста проговоре“, професор Мило Ломпар устврдио је – причајући о истинским далекосежним циљевима хрватске државе на примеру језика – да исто важи и када се у Хрватској говори о геноциду, где Јасеновац постаје тек симбол, а број жртава се злоупотребљава и минимизира не би ли се прикрили злочини и геноцид.

Радован Калабић, историограф и публициста, сликовито приказује да је Владимир Умељић своју књигу написао на проверљивим историјским изворима, архивским и објављеним, различитог порекла и карактера, на богатој историографској, теолошкој, филозофској, психолошкој и социолошкој литератури, објављеној на више језика. Попис ове разнолике грађе је импресиван, а сигурност којом је коришћена непобитно потврђује изванредну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио. Напокон, историографији, поготово српској, користиће и исцрпан попис извора и литературе, махом на немачком и енглеском језику, због чега умногоме није позната српским научницима.

Са промоције књиге: Зоран Колунџија (ИК Прометеј), Владимир Умељић, Радован Калабић и Мило Ломпар (Извор: Снимак екрана)

Вишедеценијски посвећен проучавању геноцида извршеног над српским народом у НДХ, Умељић је после бројних својих студија о тој мучној теми, исписао и ову књигу, одлучан у својој доследној тежини да не дозволи скривање истине.

Аутор Владимир Умељић је истакао шта ова научноисторијска студија открива о Србоциду хрватске државе 1941–1945? Као прво је истакао концепт. У првом делу превасходно долазе до речи преживеле жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и нарочито страшне парадигме логора смрти Јасеновац. Један део тих исказа је мало познат а један део потпуно непознат стручној и широј јавности. Та сведочења су енормно важна, јер када мртва уста невиних проговоре, она говоре само истину, овде о најстравичнијем страдању српског народа у историји.

Други део се бави „родитељима, бабицама и хитном помоћи“ током Србоцида 1941–1945, дакле Ватиканом и локалним хрватским римокатоличким клиром, и њиховом улогом при овом конкретном злочину, која иначе у овој форми и мери недостаје код друга два велика геноцида средином европског 20. века, при Холокаусту над Јеврејима и Порајмосу (Самударипену) над Ромима.

Тежиште завршног дела разматрања лежи на врло забрињавајућем и само политички мотивисаном тренду порицања и чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945, које здушно и консеквентно подржавају и промовишу чак и актуелни „највиши српски ауторитети“ за то питање (по додељеним им звањима и функцијама). Тај тренд и процес сам у рукопису означио као потенцијално завршни геноцидни чин, по принципу: „Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“, истакао је Умељић, преноси serbiaworld.info.

Владимир Умељић: О отвореној рани Србоцида и Јасеновца

Умељић је поименце навео те „највише српске ауторитете“:

„Они су окупљени око београдског Музеја жртава геноцида, дугогодишњи директор Вељко Ђурић Мишина, председник УО Музеја владика Јован (Ћулибрк) и данашњи директор Дејан Ристић. Читава ова недостојна дискусија о броју жртава Јасеновца – која је отворена, легитимно је дискутовати, али је погрешно свађати се. То за мене представља бацање димних бомби, дизање димне завесе, да се дâ научни и морални легитимитет некоме ко тврди да се геноцид над Србима никада није десио, да су (усташе) сањари и визионари, а у првом делу наводим како су ти сањари и визионари на сав глас певали ’Павелићу, Павелићу, дај нам већу власт / да кољемо српску децу, да топимо маст‘. И исказ једне преживеле мученице како су деца вриштала ’Чико, чико немој да нас кољеш‘, а кољач је одговарао: ’Не брините ништа, чика ће то полако.‘ То су дакле ти сањари и визионари. Одговорност оних који све то очигледно годинама раде је неупитна: ако кажу да то нису знали – онда су апсолутно неодговорни, а ако су знали – утолико горе.“

Наслов, приређивање и опрема: Стање ствари

Ова књига даје наду да истина не може остати скривена

„Прочитавши ово дело, не бисмо могли да кажемо ком ’жанру’ припада, с обзиром на то да већ од првих страница узбуђује и узнемирава многоструким приступима, будући да истовремено представља сабрано историјско знање и историографско истраживање, филозофско-етичку расправу, теолошко тумачење, психолошко и социолошко посматрање истраживаног питања, политиколошке осврте…“

Вишедеценијски посвећен проучавању геноцида извршеног над српским народом у Независној Држави Хрватској (1941–1945), Владимир Умељић је, после бројних својих студија и прилога о овој мучној историји, написао нову књигу, чији наслов – упркос све израженијим настојањима да се прошлост најпре релативизује, а потом „избрише” – даје наду да истина не може остати скривена.

Владимир Умељић: О историјској истини и „димним бомбама“ челника Музеја жртава геноцида

Владимир Умељић је своју књигу написао на проверљивим историјским изворима, архивским и објављеним, различитог порекла и карактера, на богатој историографској, теолошкој, филозофској, психолошкој и социолошкој литератури, објављеној на више језика, на прилозима и полемикама из штампе и периодике. Попис ове разнолике грађе је импресиван, а сигурност којом је коришћена непобитно потврђује изванредну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио. Напокон, историографији, поготово српској, користиће и исцрпан попис извора и литературе, махом на немачком и енглеском језику, због чега умногоме није позната српским научницима.

(Из рецензије историчарке проф. др Мире Радојевић, дописног члана САНУ)

„Пажљиво сам прочитала Вашу студију и могу да кажем да је она важан допринос науци – теорији (филозофија) и пракси (историја) феномена геноцида, што до сада још нико није радио.“

(Проф. др Јелена Гускова, директор Центра за новију балканску историју Руске академије наука)

(Прометеј)

Прочитајте још

• Преузимите одломак књиге (PDF)

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Умељић, Мило Ломпар, НДХ, Радован Калабић, геноцид над Србима у НДХ, смањивање броја жртава, србоцид