У НДХ јесте било геноцида над Јеврејима (холокауст) и Ромима (порајмос), али се није десио србоцид. У тој клаоници и умираоници над Србима је извршено другоразредно „масовно насиље“, тврди др Александер Корб
Александер Корб и епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) на симпосиону у Загребу одржаном 14. 9. 2021 у организацији Епархије пакрачко-славонске и Музеја жртава геноцида (Извор: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида/снимак екрана)
Мрачна мисија доктора Корба
У Независној држави Хрватској (НДХ) није почињен геноцид над Србима. У тој нацифашистичкој, усташкој творевини јесте било геноцида над Јеврејима (холокауст) и Ромима (порајмос), али се није десио србоцид. У тој клаоници и умираоници Срби су били жртве трећег реда или друге класе. Над њима је извршено другоразредно „масовно насиље“.
Са оваквом тезом, немачки историчар Александер Корб одбранио је 2011. године своју дисертацију на најстаријем берлинском, Хумболтовом универзитету, након чега је промовисан у доктора филозофије.
Тројица Корбових ментора, професори Ј. Баберовски, К. К. Пател и М. Вилт, наградили су га за ову паразнанствену излучевину највишом академском оценом (summa cum laude).
У образложењу те одлуке Баберовски је написао: „Корбова дисертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи убудуће да пише о овој теми на до сада уобичајен начин“.
Две године касније, Корбова дисертација („У сенци Другог светског рата – масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Рома у Хрватској 1941-1945“) публикована је у Хамбургу, а онда је уследило енглеско и талијанско издање књиге.
У Србији, мејнстрим медији, историчари, свештена лица и жртвословне установе су ћутали. Новинар једног београдског дневног листа покушао је, у три наврата, од 2013. до 2016. године да објави чланак о Корбовој гротески, али му је текст сва три пута одбијен.
У широј јавности игнорисан је критички коментар овог чудовишног штива, аутора Владимира Умељића (Зборник Матице српске за друштвене науке, 4/2012) на 28 страна.
Прве реакције у Србији наступиле су тек 2018. године, кад је Корб дао интервју загребачком Јутарњем листу (20. 5. 2018. онлајн издање), уочи хрватског издања поменуте књиге.
У том интервјуу Корб понавља свој „крунски“ и једини „аргумент“ којим стопира могућност да се злочин НДХ над Србима квалификује као геноцид, за разлику од јеврејског и ромског случаја: „Нема доказа како је постојао мастер-план који је предвиђао суставну ликвидацију српског становништва у тој држави (НДХ)”.
Па како су се, онда, десили толики и масовни покољи Срба?! Спасоносна синтагма којом Корб крпи своје логичке потешкоће гласи: „динамика саме ситуације“! Срби, дакле, нису убијани по некаквом плану већ по иманентној сили (акција-реакција) замршене ратне драматургије.
Корбова конфузна варијанта те, „драматуршке оптике“, у дисертацији, гласи: „Примарни мотив (ендехазије) је било исељавање а не физичко уништавање (Срба). Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље (усташе)”, па су „масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили после неуспешног исељавања“.
Politika (Belgrade) published a lengthy article on my career, a character assassination. Some years ago I published a book on WWII #genocide of Serbs and was subsequently attacked by Serb extremists. Why @PolitikaJavlja is doing this now I dont know..https://t.co/4v1UkqDi7t
— Alex Korb (@KorbAlexander) February 17, 2023
Међутим, пред овом конструкцијом испречио се логорски комплекс Госпић-Јадовно-Паг и други логори, то јест масовна убијања пре српског устанка, који је и био реакција на усташка логорисања Срба и клања над јамама и на кућном прагу.
Корб се и ту лаконски сналази, мање шибицарски а више бласфемично, па каже како логори „примарно нису служили планираном масовном убиству заточеника” јер је „оснивање логора подсећало на планове хрватске владе да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима. Управа логора је, међутим, била разочарана, кад је увидела да нема позитивног економског ефекта.“
Негирајући геноцид, Корб искључује мржњу као мотив и своди разлоге крвавих погрома на низ „непланираних“ потешкоћа и хаотичних околности. Злочини су усташка импровизација јер су мотиви крвника били „дифузни, нису имали централно вођство“, тако да се „усташко вођство осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа на терену“.
Даље: „Масовна убиства затвореника имала су различите мотиве. Убиства би уследила као одмазда због бекства неких заточеника, или од страха од побуне логораша. Међу узроцима су и пренатрпаност логора и непрестани недостатак хране“.
Ритуално убијање Срба резултат је лоше техничке опремљености убица: „Широко коришћење ножева током убијања није нужно проистицало из логике суровости. Ово је могло да буде мотивисано чињеницом да криминалци нису имали ватрено оружје, или пре зато што су били боље обучени за руковање ножем.“
Александер Корб на симпосиону у Загребу одржаном 14. 9. 2021 у организацији Епархије пакрачко-славонске и Музеја жртава геноцида (Извор: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида/снимак екрана)
Корб пројектује да су мотиви крвничких акција, по правилу, били банални: „борба за превласт унутар различитих усташких група, која је резултирала применом силе у односу на треће“, па „често ерупција спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуација“, као и „планирање једног хрватског националног парка, као на пример у области Плитвичких језера (где су била српска насеља)“.
Ретуширајући књиговодство смрти, немачки доктор филозофије каже да су у Јасеновцу „људи умирали од глади, хладноће и епидемија, мада и кроз повремена масовна убиства“, а „једна од најгорих криза у логору Јасеновац с масовним жртвама међу логорашима, била је једна непогода, изливање Саве у касну јесен 1941.”.
Корб се није штедео у проналажењу „олакотних“ околности за убилачке оргије: „Усташки починиоци (злочина) плашили су се својих српских противника и тај страх је био потхрањиван приповедањима, паранојом грађанског рата и сасвим реалним претњама. Примена голе силе је могла да служи циљу, да се тај страх победи.“
Крешендо морбидног психологизирања гласи: „Понеки од локалних починилаца (злочина) су, како изгледа, прибегавали једној врсти заноса (транса), да би постали тупи за патње убијаних, да би ућуткали њихове крике и јадиковања.“
Александер Корб апсолутно амнестира католички хрватски клер и римску Курију због „масовног насиља“. Тако је, по њему, насилно покатоличавање Срба имало „искључиво секуларни карактер“, што је, по логици ствари, бесмислица јер се чин покатоличавања не може обавити секуларно, без свештеника.
У дисертацији се успут помиње убијање српских свештеника и владика (у НДХ је убијено 187 српских попова, 30 калуђера, двојица вероучитеља и протерано њих неколико стотина). А о разарању, паљењу и минирању стотина православних цркава Корб исписује једну једину реченицу: „Хрватске трупе су разарале црквене торњеве, да они не би служили партизанима као осматрачнице“!!!
Док је припремао и писао своју бесловесну дисертацију, Александер Корб је био стипендиста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону. А онда, после академског „тријумфа“ у Берлину почео је да брсти ловорике.
Џерузалем пост: Извињавамо се, али само су Јевреји и Роми били жртве геноцидне намјере
Одмах је добио професуру на универзитету у енглеском Лестеру и намештење у тамошњем Стенли-Бартон центру за студије холокауста и геноцида.
Уследиле су и звучне награде: једна немачка, две аустријске и једна британска. Е, та „немачка“ је у нашем фокусу.
Извесна фондација „Михаел Жикић“, при универзитету у Бону, таман у време Корбове промоције основала је бијеналну награду „Андреј Митровић“, названу по познатом српском историчару, професору београдског Филозофског факултета, који је, у то време, био почасни председник дотичне фондације.
Први славодобитник, за 2012. годину, био је Александар Корб за своју, још неукоричену, дисертацију.
У „међународном“ жирију награде било је и двоје српских историчара са Универзитета у Београду: др Милан Ристовић са Филозофског и др Љубинка Трговчевић са Факултета политичких наука. Симболички, и стварно, Срби, и то њихови академски историчари и педагози, први су наградили Корба за његово негирање геноцида над Србима у НДХ.
Године 2016. у Београду, 21. априла, у „Палати Србија”, одржана је међународна конференција „Ескалација у холокауст” уз подршку Европске уније, српског Министарства културе и београдског Секретаријата за културу.
Теме расправе: „Холокауст у Србији” и „Холокауст и порајмос у култури сећања”, без тематског третирања геноцида над Србима у Другом светском рату.
У оквиру уводне презентације на прву тему, као један од четворо „презентера“ наступио је и фабулозни Александар Корб, који је био и уводничар у четвртој теми.
У уводној презентацији друге теме наступили су и епископ славонски Јован (Ћулибрк) и поменути проф. др Милан Ристовић.
Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор тада био историчар Вељко Ђурић Мишина, 25. 7. 2019. угостио је др Корба који је разговарао о геноцидним темама са двојицом сарадника музеја, Стефаном Радојковићем и Бојаном Арбутином.
Тај, препричани разговор објављен је у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020. г.) на чак 26 страна. Ову публикацију заједнички издају Музеј жртава геноцида и Спомен музеј 21. октобар, из Крагујевца.
У Загребу, 14. 9. 2019. у просторијама српскоправославне гимназије патријарх Порфирије отворио је и благословио Седми међународни симпосион „Новомученици: Полиперспектива VII” који заједнички организују Епархија пакрачко-славонска и београдски Музеј жртава геноцида.
Из текста на порталу Novosti/Новости од 16. 9. 2021.
У извештају загребачког недељника Новости пише: „Након разговора владике Јована (Ћулибрка) са Наташом Дракулић, Александер Корб говорио је о негирању и оправдавању усташких злочина…“
Наслов и опрема: Стање ствари
(Политика/Јадовно, 17. 2. 2023)
Categories: Преносимо
Читајте браћо и сестре пажљиво овај текст, да вам буде јасно одакле ветар дува у блаженој тами наше незаинтересованости
Одавно нисам нешто овако прочитао за шта је потребан заиста јак желудац и карактер па да човјек издржи и остане миран. Овог псеудоисторичара; нацистичкоусташке провенијенције Александера Корба могу сврстати заједно са ****** у мантији Ћулибрком, његовим псеудоисторичарима Радојковићем, Арбутином, и осталим моралним ******* у категорију проклетника – проклетих људи заједничара са усташким крвницима и римском куријом, убицама, нитковима, изродима људског рода. Посао Александера Корба и ових подљуди, заиста је тежак, много тежи од посла убица које штите и чији почињени геноцид над српским народом, релативизују и прикривају. Зашто је тежи? Зато што покушавају да се обрачунају са мртвим Србима, покланим народом а то је претешко, то је немогуће. И Корб, Ћулибрк и остали постали су саучесници злочина геноцида над Србима. Нека им Бог помогне да на вријеме схвате какво проклетство су навукли на себе а ми ћемо да се боримо против ових Богобораца и непријатеља српског рода!
Тројични Свељубљени Сведржитељ, Светосавље, Завет, Косово и Метохија, Свеколике Србске земље, Покољ Србља – и великоратни, и другоратни, и ововремени који сведочимо, и османлијско – аустроугарски са краја седамнаестог века, и млетачки, онај свевремени од крваве руке и ципеле римокатоличке свејереси, свелаж последњега рата од Маркала, Сребрнице до Рачка, Русија и њен ослободилачки рат, сатански запад и све његово ђавоимано, ****** вучић, снс секта, другосрбијански, брозомалограђански граџанизам и нихилизам, отпад и несој од и код Србља, то је ЈЕДНО, САМО И ВАЗДА ЈЕДНО, ИСТО ПИТАЊЕ И ИСТИ ОДГОВОР – ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ !
Сјајан текст који јасно и истинито светли и објасава, стакленце у поменутом мозаику ЈЕДНОГ И ИСТОГ ПИТАЊА…
Чланак аутора јесте вапај против силовања истине, вапај против другог злочина према тим нашим мученицима из времена ендехазије, вођен је најбољим намјерама.
Међутим, ова прича је кудикамо озбиљнија, дуго се ради на сатирању истине, удружили су се потомци кољача из анамо оних времена, уз подршку свих институција ове нове лијепе њихове која је све више у канџама неоусташтва, имају подршку и више фракција међу Србљем, ту је та аутошовинистилка дружина, разне Бранке, дУбравке, Латинке и остали Бешлини, ту је и екипа лажних антикомуниста (на жалост један је и у тексту поменут, којег иизбјегавам помињати због огромног поштовања према СПЦ) којима је тај антикомунизам само параван иза којег флертују са неоусташтвом и шире међу Србљем наручену мантру.
Зато ће се као папагаји позивати 1.000+ пута на неког дрипца и лажова Владету Вучковића чије лажи је лако у двије реченице обесмислити, у неког Кочовића чију студију, уз огавне пратеће интервјуе из 1980их, је лако учинити неодрживопм, али то је силоватељима истине постало “свето писмо”.
Елем, та пропаганда кроз коју се умањује број српских жртава у ендехазији заснива се на тврдњама да толики број Срба није могао бити убијен и то прате манипулације којима подршку даје и поменута дружина у српском корпусу;
Да број Срба на цијелом простору НДХ 1941.године није могао бити већи од 2 милиона.
Тачно јесте да попис 1941.године није спроведен, али са истим прираштајем као у периоду 1921-31 (који бјеше међу Србима много већи од југословенског просјека и износио је 22,06%, а међу Србима у БиХ још већи, 23,97%) број Срба на нивоу НДХ 1941. није могао никако бити мањи од 2,2 милиона.
Код резултата пописа 1948,. занемарује се да се 161.000 муслимана изјаснило као Срби-муслимани. Ово је важно јер 1931.године бјеше попис само по вјероисповјести и да би пратили етнографска кретања тај број треба умањити.
Узима се попис жртава рата урађен до 1964.године, при чему се занемарује да пописом нису обухваћени они страдали “на другој страни” (међу њима и четници) и њихови помагачи, те да се комисија оградила да до бројних имена није могла доћи и да је пописано 56-59% “оних које је требало пописати”. Тако се Србима тај број пописаних жртава именом и презименом намеће као коначан, а Муслиманима и Хрватима се тај број увећава 3 па и више пута, и гдје су и Срби робујући “политичкој коректности” благонаклоно прелазили преко ових манипулација.
У сваком случају ако одузмемно од пројектованог прорачуна Срба који су требали битисати 1948.године на простору бивше НДХ стање на попису те године добићемо да су демографски губици Срба у НДХ око 940.000 од чега су демографски губици по другим основама (увећани морталитет и умањени фертилитет због ратних дешавања те колонизација у Бачку и Банат која је почела узимати маха) око 240.000 а жртвава рата међу Србима у ендехазији је око 700.000, односно сваки трећи Србин или Српкиња од оних који су битисали 1941.године је убијен, огромна већина, 80+% у неком од бројних усташких стратишта најмонструознијом егзекуцијом.
Срби су у том времену постојања ендехазије изгубили трећину популације, и то оне најмлађе, доживјели су биолошку катаклизму, и ту ако нека битанга каже да у ендехазији није било геноцида над Србима, био Њемац, Јевреј или ко год, било који Србин према таквом нема право на благонаклон однос.
@Зоран
Шта Вам је овде сјајно? Овде је све црно да црње не може бити.Од овога би и Христос на Распећу поцрвено и поцрнео.
Ето какви смо ми Срби.
Кад човек ово прочита добије ужасну потребу да раскопа стару рану, никада зараслу али и данас живу. Да се запита, није ли братоубилачки рат имао смисла? “Братоубилачки”? С ким смо ми то браћа и каква смо ми браћа? Зар можемо бити браћа са неким ко нам ножем копа очи? И сврдло уврће у мозак?
Хајде да се не кољемо и не убијамо куршумима, као што су наши преци у недавној прошлости радили. Хајде да мало ми њима уврћемо сврдло у мозак, као што они чине нама. Па ћемо се за наредну рунду договорити.
Шта очекивати од коалиције зла, коју чине Швабе,
који су стрељали 100 српских цивила за једног окупационог војника
и Хрвата, који су нас клали специјално осмишљеним сечивима,
израђеним по нацрту и наруџби у фабрици у немачком Солингену?
Или, што би цинично коментарисао пропагандиста Јозеф Гоебелс:
“ када убијеш једног човека, то је злочин;
када убијеш 10 људи, то је масакр а
када убијеш МИЛИОН људи – то је СТАТИСТИКА“
@Ганимед
Сјајна је, лучезарна јесте истина којом писмено зрачи, исијава… Ваш коментар такође искричи смислом, тек, србско сврдло ваља очистити од црвоточине домаће и од домаћег жишка једнако. Оне прексутрашње “ рунде “ неће бити, сутрашњом се са усташама савршава и навршава овоземаљска правда…
“Са оваквом тезом, немачки историчар Александер Корб одбранио је 2011. године своју дисертацију на најстаријем берлинском, Хумболтовом универзитету, након чега је промовисан у доктора филозофије.”
. . .
“Док је припремао и писао своју бесловесну дисертацију, Александер Корб је био стипендиста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону. А онда, после академског „тријумфа“ у Берлину почео је да брсти ловорике.”
“Године 2016. у Београду, 21. априла, у „Палати Србија”, одржана је међународна конференција „Ескалација у холокауст” уз подршку Европске уније, српског Министарства културе и београдског Секретаријата за културу.
Теме расправе: „Холокауст у Србији” и „Холокауст и порајмос у култури сећања”, без тематског третирања геноцида над Србима у Другом светском рату.”
Џерузалем пост: Извињавамо се, али само су Јевреји и Роми били жртве геноцидне намјере
“Милиони људи умрли су од руке нациста и њихових колаборациониста током Другог свјетског рата, али – изузев Јевреја и Рома – нису били жртве геноцидне намјере. Пољаци, Срби, Хрвати, Руси, Украјинци, Холанђани, Французи и жртве других националности нису побијени од нациста ради бруталног искорјењивања самог њиховог бића.
Модерни покушаји да се сви сврстају у жртве са собом носе озбиљну опасност скретања пажње с народа који је био првенствена мета нацистичког геноцида – Јевреја. (. . .) Зарад будућих нараштаја, и помена на шест милиона Јевреја убијених у холокаусту, не смијемо допустити ревизију историје у корист националистичких интереса.”
-Џерузалем пост 22. 8. 2021
Ништа чудно, зна се ко има тапију на холокауст и геноцид.
Душан Буковић:
ОДГОВОР НОВОГЕБЕЛСИМА И НЕГАТОРИМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ
Није само проблем у новогебелсу Александру Корбу, негатору геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској таквих има на хиљаде у данашњем луциферизованом светском поретку.. Проблем је у извесној српској, безумној, ревизионистичкој и екуменско-луциферској, рајетинској, дефетистичкој, интернационалној, глобалистичкој, издајничкој, туђинској и најамничкој елити у Београду – Јосипграду, коју између осталих представљају и проф. Љубинка Трговчевић, проф. Милан Ристовић, др. Душан Раљић и Милан Косановић, који су усташоиду, новогебелсу Корбу доделили награду „Андреј Митовић“ за тзв. „докторски“ рад, који је објављен под насловом „Масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Рома 1941-1945“, где каже да у случају Срба појам геноцида није „исторографски аналитичан“. Овако нешто могла је да каже егоцентрична карикатура од човека, гебелсовска, бездушна и морална наказа.
Имајући у виду да су извесни енглески историчари издали шест књига,
које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској
спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH
FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број
српских жртава у Независној Држави Хрватској. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у Независној држави Хрватској, која је била под командом злогласног поглавника Анте Павелића, истакнутог агента енглеског интелиџенс сервиса, донени су свега шест редова ( стр. 279).
Ево што кажу Енглези, браниоци Хрвата, како то лепо рече проф. Мирко Н. Косић, о том зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, и извесних родољуба у НДХ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића, који је 1926 године постао енглески агент од утицаја у идолатриској, окултној, езотериској, масонској и интермаријумској, англо-америчко-луциферијанској и ватиканској колонији Краљевини Југославији:
„Павелић је, с прећутним одобравањем и безусловно уз активну помоћ
окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских
Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и
западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од
5О,000 Јевреја између 50,000 и 100,00 СРБА…“ (Види: Editorial Stuff,
BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR, London, England,
1971/76).
У овом контексту вредно је указати да су Павелић и Броз реализовали пројекат краљице Викторије о којем је писала уочи Берлинског конгреса 1878 године „да Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да их треба генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).
Полазећи од чињенице да је наша Света Српска Православна Црква званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног, окупираног, потлаченог, пониженог и нерећног српског народа у Другом светском рату и о томе нема дискусије.
Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:
„Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла,
двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у
затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у
Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију.
Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је
поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у
Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна
четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и
цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена.
Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета
цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).
У Американском Србобрану од 1985. године објављен је чланак М. Васића под
насловом „Зашто се истрчавати“, као одговор луциферовим следбеницима који су се окупљали око Десимира Тошића. Њему нису потребни никакви коментари, изузев
ове уводне белешке. Чланак сам припремио у целости, који гласи…
ЗАШТО СЕ ИСТРЧАВАТИ?
Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ
књиге под горњим насловом, коју је издала библиотеа „Наше дело“, из Лондона.
Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.
Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.
Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог
светског рата износи 1.014.ооо, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим.
Познато је да званични број жртава најогорценије побијају др Туђман и неки други
Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и
деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности
подржава др Туђмана.
Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи
Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на
универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није
струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у
Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић
оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи
“Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum
1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000
жртава, /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може
сакрити“/.
Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог
аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нажој
земљи. Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје
и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић
припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је
ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.
Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме
рату. Он је је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи,
као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска
православна црква, на основу књига крштених и умрлих.
У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о
геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је
недавно одлучио да убрза свој рад./ „Политика“, Београд, 21/6/85.
Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може
сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него
истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад
је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста
др Мате Мештровић, председника Хрватског народног вијећа, који
не носи Србе у свом срцу.
Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за
стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису (Види: М. Васић, Зашто
се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA).
Овје сам обавезан @Душан Буковић малчице појаснити ствари.
За Кочовића и Вучковића се као. пијани плота ухватила неоусташка пропаганда укључујући и оне који све више флертују са неоусташтвом попут Иве Голдстеина.
Када је овај дрипац Вучковић у питању он се 1980их хвалио тврдњама да је за Кардеља у прољеће 1947.године учинио прорачун демографских губитака Југославије за потребе мировне конференције у Паризу и да је тај прорачун демографских губитака приказан жртвама рата.
Тај прорачун демографских губитака није могао учинити јер попис још није био (до 1948-е) урађен, односно морао би користити “обрнуту методологију” (а није објаснио ни коју је користио) и важније никако није могао учинити у прољеће 1947-е за потребе мириовне конференције у Паризу која је одржана 1946.године. Очигледна лаж.
Такође и наводи немају везе са истином, већ у авгузсту 1945-е учињен је прорачун, да не улазимо колико ваљано али је учињен, жртава рата, значи жртава рата не демографски губици и да он износи 1.685.000 од чега 283.540 страдалих војника и 1.401.460 цивила.
Током самог рада Репарационе конференције, Југославија је исправила, пријављени број жртава. Број страдалих војника је повећан на 305.000. Тако се дошло дио броја 1,706.460 жртава рата.
Да ли је ваљана процјена/прорачун али у питању су жртве рата, никакви демографски губици, тврдње дрипца Вучковића су гомила лажи.
Када је Кочовић у питању, проблематично је много тога, највише структура жртава. По Кочовићевој студији Срби чине 48% жртава, према попису жртава 60%. Оваква разлика без обзира што Кочовић није могао знати за резултате пописа јер је тек 1989.године престао бити стр.повјерљивим документом, дисквалификује Кочовићеву студију.
Уз то Кочовићева студија као и интевјуи у листу “Старт” обилују произвољним и неозбиљним “тумачењима” попут једног да би се дошло до броја од 1,7 милиона жртава жене су морале повећати рађање за 50% након 1931.године.
Ово једноставно није тачно, са поптпуно истим прираштајем као у периоду 1921-31, (16,26% за ниво цијеле краљевине Југославије, а међу Србима бјеше много већи од тог просјека, у претходном посту сам се већ осврнуо), значи потпуно истим (а имајући у виду да је младост изгинула у великом рату, очекивати је да је крајем 1930их када су генерације рођене након великог рата достигле фертилну срелост био и већи) демографски губици би за читаву Југославију чинили око 2,7 милиона од чега би на жртве рата отпало око 1,7 милиона.
Уопште, Кочовићева студија обилује произвољностима и очигледним “фризирањима” података, но служи у неоусташкој пропаганди гдје неки Срби лакомислено постану жртвом те приопаганде.
Имао сам срећу да упознам Богољуба Кочовића и да се дружим са њим. Он је био вредан, одмерен, културан човек. Рођен 1920 у Сарајеву, у мешовитој средини, знао је последице верске и националне мржње. Са пажњом је слушао туђе мишљење и стрпљиво износио своје аргументе. Умро је тихо 2013, у Guernes, недалеко од Париза. Више о њему :
https://en.wikipedia.org/wiki/Bogoljub_Kočović
Био је један од првих који је стручно обрадио тему жртава објавивши књигу “Жртве Другог светског рата у Југославији”, прво изд. у Лондону 1985, друго у Сарајеву, Свјетлост, 1990, 195 стр. Богољуб је умео да рукује бројевима и да од статистике направи привлачно штиво. Интересантно је да су и он и Владимир Жерјавић, на два различита научна начина, стигли до сличних резултата.
Једна од већих жртава, била је ИСТИНА. У медијима су се појављивали фантастични бројеви жртава у Јасеновцу, у Блајбургу, у Крагујевцу, у Сребреници . . . Кочовић је о тим манипулацијама писао у књизи “Наука, национализам и пропаганда : између губитака и жртава Другог светског рата у Југославији”, изд. Editions du Titre, Paris, 1998.
Свима који се баве овом темом, препоручујем ове две Кочовићеве књиге.
Још бисмо у овом контексту указали и на студију проф. др Мирка М. Косића (Велика Кикинда, 27. март 1892–Лугано (Швајцарска), 25. јуни 1956), коју је објавио под насловом „Србија и балканска унија“, где између осталог, стоји:
„Зверским покољем (а не у ‘грађанском рату’ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само ‘Усташа’!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки ‘наци’! а да шта су били ти ‘наци’ него огромна већина Немаца? Баш као и ‘Усташе’ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција ‘народног јединства’. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост ‘нашим заједничким непријатељима’ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба…“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).