Можда би то била једина стварна промена – из унутрашње потребе човека да преиспита свој живот јер он једино тада може бити вредан живљења

Насловница књиге Н.Г. Смирнова Шпијун Кент, Нолит 1934. (Извор: Антикварне књиге)

Н.Г. Смирнов није аутор кога много познају и сами Руси. Тек од скора, заправо, почињу поново да се занимају за књиге овог иначе и дечјег писца, истичући углавном две: Американац Џек Васмеркин и Држава сунца. Његов Шпијун Кент, код нас преведен 1934, и објављен у Нолиту само пет година пошто је написан, у библиографији му је мање важан. Но, овај авантуристичко-шпијунски роман из времена грађанског рата у Русији претрајава још од доба када су генерације, стасавајући на сличним библиотекама, гледајући мање-више исте филмове и живећи у свету који није почињао само од њих и њихових жеља, имале барем заједнички оквир у настојању да тај свет сагледају, као и своје место у њему. Електронске књижаре данас нуде не само његову српску, већ и енглеску верзију. Руска, под називом Дневник шпијуна, не нуди се нигде.

Можда је разлог томе што је аутор, према сећањима писца и песника Варлама Шаламова, због свог дела два месеца провео у Лубјанки где је морао доказивати одакле му материјал за причу о енглеским обавештајцима. Пошто је, вероватно се не позивајући на машту или поетске слободе, своје испитиваче убедио да зна енглески, да чита стране новине те да му је било доступно неколико страних мемоара, уз њих и сећања чувеног енглеског шпијуна Сиднија Рајлија био је, каже Шаламов, ослобођен. Таква искуства обележавају на дужу стазу и околину, не само појединца. „Ти знаш зашто не можемо да те објављујемо“, казали су зато у Нолиту, не тако давно, једном нашем писцу који је из затвора због речи изашао пре тридесет година.

Шпијун Кент би пре тих тридесет година звучао као прилично успела совјетска пропаганда. Комунистима окупљеним око Нолита, читавих пет деценија пре тога, свакако је био као поручен – атмосфера, ликови, заплет, све је било употребљиво: регрутовање и разлози, бракови из рачуна и брифовање на високом нивоу, енглески хладан и прорачунат главни јунак, чак и Черчил, један од важнијих ликова, као бескрупулозни западни државник, те политичке игре, подметања и „највиши“ циљеви. Добра прича с поуком морала је потврђивати читаоцима да само једна партија, као широк народни фронт, може донети бољитак, чему је и „нова литература“ требало да – грамшијевски – допринесе…

Данас, међутим, када је и Нолит, попут толиких српских предузећа удављен, ова књига, насумце извучена из полице у тренутку доколице, открива једну ширу причу: рецимо, колико и како некад и сад, упркос дистанци и порицању, бивају повезани.

Та прича може почети и од судбине аутора: Николај Григорјевич Смирнов последњу годину живота радио је у саставу трочлане бригаде писаца чији је задатак био да у Кузњецку (данас Новокузњецку) напишу књигу о градњи тамошњег металуршког комбината. Смрт у 43. години живота спречила је да резултат овог „рада на терену“ буде попут, на пример, Оде трактору Марине Цветајеве убележен у списак његових дела. За њим је ипак остала карактеристика, објављена у званичном некрологу: „способан, искусан, савестан писац, строго избегавао аљкавост“. Рад на књизи о изградњи овог комбината био је Смирновљевом смрћу прекинут, но Максим Горки, са чела редакције Историје фабрика и завода, слао је широм СССР-а друге такве бригаде, те се недостатак приче о Кузњецкстроју, по свему судећи, није много осетио. Ове накнадне податке дугујемо једној студенткињи историје из овог сибирског места која је пре неких осам година, покушавајући да открије свој град, открила и писца. Да ли ће их, и како, помирити, не зна се, али они су, на свој начин, и мимо ње већ преплетени у непорециву чињеницу.

Николај Григорјевич Смирнов (1890-1933) (Извор: Библиоклуб.ру)

Постоји и прича о самом Нолиту, која, према сајту Радија 021, од 7. новембра 2011. године гласи:

„На недавно завршеном 56. међународном сајму књига у Београду први пут ове године није било Нолитовог штанда, нити књига ове издавачке куће, која је пре шест година приватизована. Ових дана главни и одговорни уредник Зоран Живковић раскинуо је радни однос и тако је практично на фирму стављен катанац.

Живковић, у изјави за Вечерње новости, подсећа да је Нолит опстајао у држави која је мењала друштвене системе, имена и границе и постао културна институција. ‘Данас се, ето, претвара у споменик крајпуташ српске културе. Они који данас слободно одлучују о Нолиту никада неће схватити шта су урадили његовим гашењем. Ово је, нажалост, само један од примера наше транзиције и учинка српског неолибералног капитализма. Због тога питање за ким звоне Нолитова звона више звучи мучно него патетично’, каже Живковић.

Издавачка кућа Нолит поникла је из часописа Нова литература који је 1928. Павле Бихали покренуо са братом Отом. Због својих левичарских идеја и издавачког посла којим се тако страсно бавио, Павле је по окупацији ухапшен и 19. јула 1941. његово име нашло се на списку 28 стрељаних, које је објавило Ново време. Окупационе власти су затим све Нолитове књиге исекле и бациле у стари папир. Посао је наставио његов брат, који је у Нолиту радио све до смрти 1993. године.“

Овај прилог илустрован је и двема фотографијама: на једној је најпознатија Нолитова књижара у Београду, на углу Ресавске и Српских владара, са излозима облепљеним папиром, што значи у исељавању, на другој њена „заменица“, Zekstra & Co.

Промене су норма, рећи ће већина, те је и природно да књижару неравног пода и „социјалистичког“ ентеријера замени нешто репрезентативније – рецимо, „добро позиционирана“ модна компанија која тежи „да развије и усаврши производ који ће стилски и функционално испунити потребе пословне жене и пословног мушкарца у њиховом свакодневном и свечаном облачењу“. Природно је и што се Ресавска више не зове Генерала Жданова, а ни Српских владара Маршала Тита, или што је претходна фирма, за разлику од садашње, била исписана у главном граду све мање видном ћирилицом. Природно је да се Београд од балканске касабе развио у модеран, европски центар. Сва „колатерална штета“ настала притом неизбежна је: то је цена развоја, рећи ће та већина, не додајући да је то и мера једног можда не тако пожељеног континуитета.

Јер, где је та линија која одваја природно од насилног, и праву меру од превршене? Колико је промена – ако се искључе годишња доба, рађање, сазревање, старење и умирање, не само људи – доиста природна? Колико је поправљање неког стања – проширење неке улице, увођење новог предмета у школу, или цивилизовање људи који раде на шалтерима, на пример – промена? И колики је значај и колика права мера сталности као поузданости и ослонца у човековом животу? Некад се то научи тешко: када је наш син, пошто га је ударио аутобус, имао амнезију и сваки пут нам се при посети радовао као да нас, од несреће, први пут види, однели смо му књигу коју је желео да би се, при погледу на њу и док поново не дођемо у болницу, сетио да смо и претходног дана били уз њега. То му је помогло да се поврати и поново почне да памти.

Ако постоји такав процес, данас – петнаест година касније – сигурна сам да постоји и обрнут: да се одузимањем једног по једног познатог елемента или концепта брише и сећање на њихово постојање, а да се потреба за њим – тај „упражњени простор“ – може надоместити неким, било којим, другим садржајем. Каквим и зашто знају они који већ деценијама упорно и доследно испитују људско понашање, претворивши то, у складу са собом, у праву, и успешну, индустрију: студенти на америчким универзитетима, на пример, могу зарадити пристојан џепарац учешћем у разнородним и наводно безазленим психолошким експериментима.

Јер „развој“ у коме живимо а који се све чешће замењује другим идеолошким изговором – „реформама“ – односи са собом несразмерно много. Је ли заиста природно да више нема књижâра који су све битне податке имали у глави, не само о аутору и издавачу, него и о садржају тражене књиге? Да модне куће имају „мисију“? Да Србија производи „тајкуне“, па још у оволиким количинама? Или да од „Лондона“ до Вукове задужбине од десет продавница пет буде напрасно затворено у исто време? Да сваки час на Гуглу имамо неки “new look‘”? Да се стално мења ред вожње и локација станица? Да нам се укида све што нам у свакодневном животу служи као оријентација и мерило? Да уместо три моста преко две реке, имамо један – преко острва које граду, и иначе претерано великом за Србију, омогућава да дише? Да Океанија буде „стално“ у рату са Истазијом? Да бирамо на изборима који су сваки пут намештени?

Јер, из књиге полузаборављеног руског писца стигла је и једна наизглед случајна порука, готово скривена низом узбудљивих догађаја. Описујући како Черчил инструира шпијуна Кента да му помогне да прогура концепт који одговара његовом кругу, Смирнов му у уста ставља следеће речи: „Пустићемо Лабуристичку странку на владу и она ће све оно решити што има да се реши. Што се мене тиче, нека призна и Русију de jure. Али, ми морамо сваког тренутка да имамо могућност да их отерамо. Разумете ли ме? Другим речима, не можемо да допустимо да Лабуристичка партија добије у Доњем дому апсолутну већину. Морају такорећи да седе на оштрици ножа – извесну већину, то да, али никако апсолутну. У датом тренутку гласаћемо заједно са торијевцима и министарство ће одлетети. Под тим условима неће Лабуристичка странка моћи да учини неку штету.“

Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

Да не гледамо данас изборе у земљама широм света где ни једна политичка групација не може освојити апсолутну већину у свом врховном законодавном телу, могли бисмо рећи да је између политичара и политике некад и сад развојем настала велика и суштинска разлика. Но, уз додатак локалног шмека, свугде је као у српском парламенту – једна коалиција разнородних партија, од којих највећи број нема никакву релевантну подршку становника Србије, уз тешку муку натегла је већину од два гласа коју може уценом, правом или договореном, угрожавати како ко хоће – Вук Драшковић у свакој својој новој инкарнацији, Ненад Чанак у улози државника, Балинт Пастор у улози грађанина Србије, Млађан Динкић у било каквој улози, или уосталом свако ко добије такав задатак. Да га добијају, није нимало спорно: они који изгледа једини данас успешно памте, имају дуго искуство и раде на дугу стазу. Кажу лепо, а ако треба прете и бомбардују, нуде новац или лишавају живота, узимају и бацају, за сваког „клијента“ разрадивши одговарајућу стратегију. Ако је један мало познат руски писац пре готово 90 година „на даљину“ сагледао суштину владања под којим данас масовно живимо, не значи да је био видовит, већ да је уочио константу. Черчил је, уосталом, то и потврдио непуне две деценије касније када је на примедбу Фицроја Маклејна да се променом британске политике у корист партизана Југославија предаје у руке комунистима одговорио: „Нећете ваљда ви тамо да живите?“

Одвојени од континуитета таквог знања и Нолитовим успешним остваривањем пословних подухвата у култури, суочавамо се, као при тоталној амнезији, са још једном нултом годином. За оне који дуже живе, угао Ресавске и Српских владара – и уосталом не само тај, већ и дрвореди и плочници главног града, његове породичне кафане, излози и унутрашња дворишта – суштински је изменио лик. Неко млађи, гледајући уживо планирани ужас који би по замисли неког Јапанца Кнез Михајлову требало да споји с Калемегданом шопинг центром у чије ће подземље бити спуштене трамвајске шине зарад наводне добробити пешака, можда ће открити колико је хуманије било прећи тих неколико метара пошто се упали зелено светло, или срести на прелазу неког познатог и вратити се да попричаш са њим. Но за већину ће тај fait accompli бити део Београда каквог га једино знају, а не плод мегаломаније верника у сталну промену, и њених злоћудих креатора, која се само делом исказује на овако видљив начин.

Јер данашњи степен свеопште промене једнако је природан као и то да после једнопартијског система настане хаос са стотинама партија а после дириговане привреде општа распродаја богатства земље. Сходно тој „историјској нужности“, природно је и да политичари мењају странке и савезнике колико год им се програми разликовали, јер не заступају ни идеје ни погледе на свет него неког с ким су на директној вези. Не улажући ни у шта до у себе, не верујући да је ишта вредно икакве жртве, поготово не личне, гурају и себе и друге у серију стално и све брже променљивих дисконтинуитета, исецканих сегмената стварности из којих се уклањају сви препознатљиви репери. Лишени тако и одговорности, и кад осете неправду – као последњи уредник Нолита када је и његова фирма дошла на ред – неће се сетити писца коме су рекли да он сâм најбоље зна зашто не може бити штампан, већ ће помињати све друго: распоред снага, околности, климатске промене, светску ситуацију, сваког, само не себе.

Континуитет несумњиво постоји али као привилегија мањине. Они који га прикривају рачунају на наше слабости, пороке, недостатке, на наш лични допринос свеопштој лажи посред које живимо, чинећи је тиме и гором и тежом. Да није нашег саучесништва, на предстојеће српске изборе, на пример, не би изашао нико, или би изашли сви, и прецртали сва имена. То се, наравно, неће десити због страха од оног што би могло уследити – или зато што је мало људи способно на искорак из самообмане да чини све што може не чинећи заправо ништа. И зато нас проучаваоци људских реакција увек могу пецати ако не на саможивост, оно на наду.

Готово је сигурно да причу о шпијуну Кенту данас нико неће читати. Комплетне библиотеке на којима смо одрасли завршавају на уличним тезгама или бувљаку, а нови „садржаји“ бивају све узбудљивији. Такав је, рецимо, кратки филм Израелца Ронена Баранија о томе како би изгледао ирански нуклеарни напад на Израел, а који се на интернет порталу Мондо појавио 6. марта под насловом „Хорор снимак нуклеарног напада на Израел“. То га је, свакако не због невештих новинара, унапредило у догађај који се већ збио. Очекујући да Израел сада, немајући избора, узврати на агресију, слободно можемо испричати и шта је било са шпијуном Кентом:

Убио га је његов дугогодишњи сарадник да би се при повратку у домовину, коју је, што из убеђења што за новац, годинама издавао, окористио његовим идентитетом. Мислио је да ће успешно затрти своје трагове, као и сви који се руководе „криминалним оптимизмом“, како је покојни писац и психолог Драган Крстић назвао покретачку силу оних који не признају везу узрока и последице. Поетска правда тражила је потом да и на његов живот тачка буде стављена насилно.

У литератури, наравно, све је много једноставније. „Прави“ живот је ипак озбиљна и отворена прича. Кад бисмо, међутим, прихватили да ће се и наша прича једном читати пошто на њу буде стављена тачка, и да ће, потом, заувек постојати као чињеница, можда би то била једина стварна промена. Дошла би из унутрашње потребе сâмог човека да преиспита свој живот јер, како је то давно закључио један грчки филозоф, он једино тада може бити вредан живљења.

Ана Селић

А да се против такве потраге за смислом ради не само брисањeм нашег сећања него и његовог замењивања и новим „моралним“ садржајима, потврђује и извештај о резултатима недавне студије „тима стручњака из Небраске“. Њега нам је, посредством Танјуга, почетком фебруара предочио иначе озбиљан британски лист Гардијан.

Ова у својој врсти нимало усамљена вест објашњава да „десничари имају мождану структуру у којој има више делова у облику бадема, тзв. амигдалама, повезаних са емоцијама и анксиозношћу, док левичари имају развијене делове антериорног сингуларног кортекса, повезаног са храброшћу и позитивним ставом према животу“. „Научници“ са универзитета из Небраске су, како се даље наводи, „једноставним експериментом“ – приказивањем  фотографија политичара – утврдили да су „реакције десничара биле много бурније на политичаре из супротстављеног табора, док су левичари осетили већи стимуланс гледајући слике својих политичких истомишљеника“. Закључак је да левичари више реагују на позитивне а десничари на негативне стимулансе, те да ови последњи више времена посвећују темама (поменут је једино хомосексуализам) које код њих изазивају одвратност. Укратко, левичари су позитивни, храбри и на страни живота, а десничари анксиозни мрачњаци, болесно фиксирани на предмет свог гнушања.

Ако у данашњем јавном дискурсу левичари нису прецизно дефинисани, десничари свакако јесу. У српском случају то су по правилу организације младих које се, готово без изузетка, боре за Косово, Србију, традиционалне вредности и породицу. За какав ће се морални лик у овако дизајнираном избору, симболично сведеном на политику, определити они који кратко памте, немају контекст, и нису подозриви према променама није тешко погодити. Да ли ће дијагноза, притом, бити амнезија или криминални оптимизам мање је важно.

Важно је какву ће поетску правду заслужити када њихова прича буде коначно закључена.

(Српски лист, 2012)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Ана Селић, Н. Г. Смирнов, Српски лист