Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има, има, има: покајање!

Св. ава Јустин Поповић (Извор: Ман. Ваведење)

Оглед светог аве Јустина (Поповића) који је пред вама пронађен је у оставштини поч. протојереја Жарка Гавриловића: необичног формата, откуцан на писаћој машини латиницом, грчки текст унесен ручно. Књижица је вероватно умножена шапирографом.

Текст је настао сирне недеље 1967. године. Првих десет тачака појавиле су се у књизи, тада архимандрита, др Јустина Поповића „Православна црква и екуменизам“ (издање манастира Хиландара, Света Гора, Солун, 1974) као поглавље „Човек или Богочовек“. Колико је нама познато, у овом облику (са тачкама 11. и 12) и под овим насловом оглед се први пут појављује.

Архимандрит
др Јустин Поповић,
духовник манастира Ћелије

РАЗМИШЉАЊА
О
„НЕПОГРЕШИВОСТИ” ЕВРОПСКОГ ЧОВЕКА

-Поводом Другог ватиканског концила-

1. Нема сумње, човек је после Бога, најтајанственије и најзагонетније биће у свима световима за које мисао људска зна. У безданим бескрајностима човекова бића живе и вихоре непомирљиве супротности: Живот и смрт, добро и зло, Бог и ђаво, и све што је у њима и око њих. Кроз све своје религије, философије, науке, културе, цивилизације, род људски је, у ствари, решавао један проблем, један свепроблем: проблем човека. И од свих својих мука и мучеништава исковао себи врховно божанство, и служио му као својој врховној свевредности и врховном свекритеријуму. А то врховно божанство? – Ево њега: ἄντροπος μἑτρον πἀντων =„ човек је мера свих бића и ствари”. Но тиме његово божанско величанство – човек, није решио проблем човека. Јер, мерећи себе собом, он није разумео ни себе ни свет око себе ¹/. У ствари, решио је узалудан посао: огледао је огледало у огледалу. И све се сабрало у потресан вапај и језиву исповест и Ништа не знам собом – οὐδεν εμαυιῶ σὐωοιδα ²/ : не знам ни шта је човек, ни шта је Бог, ни шта је смрт, ни шта је живот. Притом, свим бићем осећам да сам роб смрти, роб зла, и грехом роб ђавола. Кроз свеколике делатности човекове из васцелог рода људског изаткало се једно тело: „тело смрти”. И сваки човек постао сутелесник тог тела смрти. А у телу смрти шта се таји? Смрад, смрад, смрад; гној, гној, гној; црвињак, црвињак, црвињак. „О, ја несрећни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? – ³/.

Нико, нико, нико до – Богочовек. Јер Богочовек Христос, победивши смрт васкрсењем, разорио је „тело смрти” као онтолошку стварност ⁴/ избавио род људски од смрти, даровао му Живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну и сва остала вечна божанска блага која само Бог Љубави и Човекољубља може подарити. И тако решио сав проблем човека, сав свепроблем човека. И стварно, како је Бог постао човек, и јавио се као Богочовек, и телом својим – Црквом остао као Богочовек у земаљском свету, Он је заиста постао, и занавек остао, врховна свевредност и врховни свекритеријум рода људског, Он: Једини Истинити Бог и Једини истинити Човек, Једини Савршени Бог и Једини Савршени Човек у свима познатим световима. Као такав, Он је једина врховна свевредност и једини врховни свекритеријум самога човека у његовој психофизичкој стварности и богочовечанској потенцијалности, и свега човечјег и човековог. Тек у Богочовеку човек је, по први пут, угледао себе савршена, себе вечна. И познао себе од врха до дна. Отуда ново аксиолошко и гносеолошко свеначало у роду људском: Богочовек је мера свих бића и ствари – εκταῖς δἱοματες του θανἀτον τοὐτου. Но начело: „Човек је мера свих бића и ствари” и надаље царује и влада, понајвише ferro ignique,у незнабожачком, многобожачком и ванхристовском свету. Зато најбогомудрији познавалац човека и Богочовека, све философије у роду људском своди на две философије: на философију по човеку, и на философију по Богочовеку ⁵/.

2. Само је Богочовек савршени и довршени човек. Али истовремено: и савршени Бог и савршени човек. Ту је Ипостас Бога Логоса најважнији чинилац. То су свети богомудри Оци Четвртог васељенског сабора богонадахнуто исповедили и објаснили. У Богочовеку Христу човек је постигао сва своја савршенства: Богом је усавршио и довршио и своју душу, и своју савест, и своју вољу, и свој ум, и своје срце, и своје тело, речју: себе васцелог. И збило се најважније и најмилије чудо: Богочовек оставио себе у нашем земаљском свету, и у свима световима, као Цркву, као тело Своје: да би сваки човек могао постати „сутелесник” Богочовекова тела, и тако постигао сва своја савршенства 6/. Свако људско биће може једино у Богочовеку и Богочовеком постати прави човек, савршени човек, потпуни човек. Само њиме, кроз Цркву и Црквом, „са свима светима”, достићи „у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” ⁷/.У Богочовеку Христу живи сва пуноћа Божанства телесно – πᾶν το πλἡρωμα τῆς θεότησος σωματικος, да би сваки од нас у Цркви и Црквом испунио себе том пуноћом Божанства ⁸/. И стварно, свако од нас то може постићи само „са свима светима” кроз свете тајне и свете врлине, предвођене светом вером и светом љубављу ⁹/.

Без Богочовека човек је, у ствари, без главе, и још: без себе, без себе вечног, без себе бесмртног, без себе боголиког. Ван Богочовека – нема човека, већ увек подчовек, или качовек, или нечовек. Уз то иде и ова истина: без Богочовека човек је увек роб смрти, роб греха, роб ђавола. Једино Богочовеком човек и постиже свој богопостављени циљ: постаје „Бог по благодати“ и тиме постиже савршену пуноћу свога бића и своје личности. Достиже своју божанску вечност кроз Богочовечност. Живећи у Богочовечанском телу Цркве „са свима светима”, човек се постепено к обогочовечује кроз свете тајне и свете врлине. И носи га радост оне свете благовести и неболетне заповести светог Василија Великог: „Човек је биће коме је наређено да постане Бог.“^9а/ Створен као потенцијални Богочовек, човек се у Богочовечанском телу Цркве труди да ум свој усличи Богу, да га преобрази у Богом („ми ум Христов имамо” – I Кор. 2, 16); да савест своју усличи Богу, да је преобрази у Богосавест; да вољу своју усличи Богу, да преобрази у Боговољу; да тело своје усличи телу Богочовека, да га преобрази у Боготело („тело је за Господа и Господ за тело” –  I Кор. 6,13). Обогочовечујучи себе Црквом, човек враћа себе предгреховној богосличности ¹⁰/, раскошно је употпуњујући божанским лепотама чаробне христоликости; ^10а/. Без Богочовека и ван Богочовека, човек је увек у опасности да се ођаволичи, јер је грех истовремено и сила и слика ђавола; и робујући ван Богочовека греху човек добровољно постаје ђаволусличан, постаје свој ђаволу: „Који твори грех од ђавола је”. ¹¹/. Не треба сметати с ума: ђаволу је главни циљ да Човека обезбоголичи, обезбогочовечи, обезбожи, и тако претвори у биће слично себи. Хуманистички антропоцентризам је у суштини ђавоцентризам, јер и један и други желе једно: да буду само своји, само у себи, за себе. Тако они, у ствари, преводе себе у царство „друге смрти”: где Бога нема, нити ичега Божјег ¹²/.

Све довде речено није друго до јеванђелски, апостолски, светоотачки, православни теантропизам = (θεανθρωπισμός), теохуманизам, теохоминизам.

3. Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, онаквог човека какав је у својој психофизичкој емпиријској датости и историчности. У ствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = хомо. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo hominis). Човек – највиша вредност, свевердност; човек – највиши критеријум, свекритеријум:“ човек мера свих бића и ствари”. То је in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми – у последњој линији – незнабожачког, многобожачког порекла, Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, ⁺/ да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку, – једном речју: – да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све то, у прошломе веку, 1870. године, на Првом ватиканском концилу, није слило: у догмат о непогрешивости папе. Од тада овај догмат је постао сведогмат папизма. Зато је на Другом ватиканском концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса.

Искреност је језик истине: догмат о непогрешивости папе – човека, није друго до ренесанс незнабоштва и многобоштва. Ренесанс незнабожачке аксиоме да еванђељем по човеку замене еванђељем Богочовека; онтологије и критериологије. Horibile dictu, али се и то мора рећи: догматом о непогрешивости папе догматизиран је незнабожачки хуманизам, на првом месту јелински. Догматизирана је свевредност, догматизирано свемерило јелинске културе, јелинске цивилизације, поезије, философије, уметности, политике, науке:  πάντων χρημάτων μέτρον ἄνθρωπος. А све то? – Догматизирано незнабоштво. И тиме догматизирана аутаркија европског човека, за којом су вековима чезнули сви европски хуманизми.

Догмат о непогрешивости папе је ничеовско „Ја = Sagung” целокупном стваралаштву европског хуманистичког човека. „Ја = Sagung” његовој култури и цивилизацији. А оне су, и по циљевима и по методама, претежно незнабожачке и многобожачке. Богочовекова је благовест и заповест: „Иштите најпре Царства Божјег и правде Његове, а остало ће вам се све додати”. ¹³/ А европска хуманистичка култура и цивилизација шта све није објавила као циљ човекова постојања и као метод његова рада! Богочовек – Једини спас човека од греха, смрти и ђавола: Једини Обновитељ и Обесмртитељ, Васкрситељ и Вазнеситељ и Овечнитељ и Обожитељ и Обоговечитељ човека у свима световима, изричито и свејасно прописује као свециљ човекова бића и живота: постати савршен као Бог ¹⁴/. А европски хуманистички човек шта све није место тога поставио и озаконио као циљ човекова бића! Еванђелска је необорива истина: „Сав свет лежи у злу” ¹⁵/, и после Богочовека подвига у нашем земаљском свету. Штавише, по светом апостолу Павлу „Бог овога света”^15а/ Између таквога света који добровољно „лежи у злу” и Богочовековог следбеника нема компромиса. Богочовеков следбеник не може на рачун Истине Еванђелске правити компромис сахуманистичким човеком који све то оправдава и догматизира. Ту је увек по среди судбоносна, и свесудбоносна, дилема и избор: Богочовек или човек? Јер хуманистички човек, кроз све своје делатности, иступа и поступа као аутаркичан делатељ, као врховна вредност и врховно мерило.Ту нема места за Богочовека. Зато у хуманистичком царству место Богочовека Христа заузима Vicarius Christi, и Богочовек је потиснут на небо. Свакако, то је своје врсте разоваплоћење Богочовека Христа. Зар не?

Догматом о непогрешивости, присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе Црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

4. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати Бог.

Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане Бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: Сатане. А то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек самосвој, увек сав у себи, сав за себе; увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. А то? – Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе: увек осионо затворен према Богу. У томе – сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати Бог. Отуда и ђаволово обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – „постати као богови”.¹⁶/

Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални Богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво, да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и „великој милости” Својој, није интервенисао поставши човек – Богочовек, те човека повео ка Богочовеку: увео га Црквом, Телом Својим, у подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине.И тако омогућио човеку да узрасте „у човека савршена, у меру раста висине Христове”^16а/ . И на тај начин постигне своје божанско назначење: постане добровољно благодатни човек.

Папин пад: хтети заменити Богочовека Христом.

5. У нашем човечанском свету, по речима светог тајновидца Јована Дамаскина, само је Богочовек Христос – „једино ново под сунцем”. И то – вечито ново: и Својом Богочовечанском Личношћу, и Својим Богочовечанским подвигом, Својим Богочовечанским телом – Црквом. А и човек је једино у Богочовеку – нов, увек нов, вечито нов: у свима својим богочовечанским доживљајима а путу спасења, освећења, преображења, обожења, обогочовечења, У овом земаљском свету све стари и све умире; само не стари и не умире убогочовечени и обогочовечени човек: „сутелесник” Христов, Богочовеком уцрквењен и оцрквењен, јер је постао живи, органски делић светог и вечног Богочовечанског тела Христовог – Цркве, у којој се личност развија и непрекидно расте „растом Божијим” ¹⁷/” у човека савршена, у меру раста висине Христове” ¹⁸/. А то значи: расте и развија се бескрајно и безгранично, према боголиким димензијама божанских бескрајности и безграничности, датих људском бићу Тросунчаним Господом, при стварању човека боголиким.

Богочовек Христос је тако изузетно нов, и изузетно један и изузетно једини, да је, у ствари, „Истина”- од Њега постала ¹⁹/, и кроз Њега остала у нашем човечанском свету. Све до њега, и без Њега, и сада и увек – Истине као да и нема. И стварно је нема, јер је само Богочовечанска Ипостас – Истина: „Ја сам Истина”²⁰/ Нема човеку истине без Богочовека. Јер нема човека без Богочовека.

Све је ново у Богочовеку, и од Богочовека: најпре Он сам, па онда и спасење, и учење о спасењу, и метод спасења. По новини изузетна је у роду људском, Богочовекова благодат: двојити грех од грешника, мрзети грех – волети грешника; убијати грех – спасавати грешника; не изједначавати грешника са грехом; не убијати грешника због греха већ спасавати од греха, потресна илустрација тога: жена ухваћена у прељуби. Свемилостиви Спас: одвојио женин грех од њеног боголиког бића, осудио грех – помиловао грешницу: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада не греши”²¹/. То је – “догматизирани метод православља у спасавању грешника од греха; светопредањски метод, богомудро разрађен и озакоњен у Православној Цркви од стране светих отаца. А богонадахнуто Светим Симеоном Новим Богословом: добро које се не учини на добар начин – није добро”.

У светлости овог еванђелског Светог Предања православног, антиеванђелска је, антихристовска је страхота: убијати грешника због греха.Ту никаква инквизиција не може бити промовисана на свету. У крајњој линији, сви хуменисми убијају грешника због греха, уништавају човека са његовим грехом. Јер – неће Богочовека, у коме је једино спасење човека и од греха, и од смрти, и од ђавола. Ко није за Богочовека, самим тим је против човека; и још: самим тим је убица човека; и још: самим тим је и самоубица. Јер, оставља човека на милост и немилост греху, смрти и ђаволу, од којих само Богочовек може спасти, и нико други под небом. Поступајући тако са грешником, хуманистички човек неминовно врши самоубиство: убија душу своју, себе сама предаје паклу на вечито друговање с ђаволом, тим „човекоубицом” од искони ²²/.

6. Шта Богочовек даје човеку, а други му нико дати не може? – Победу над смрћу, грехом и ђаволом, Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечно Добро, Вечну Љубав, Вечну радост, сву пуноћу Божанства и Божанских савршенстава. Апостолски речено: „Богочовек даје људима оно што око људско не виде, и уво људско не чу, и у срце човеку не дође. То уготови Бог онима који Га љубе“ ²³/.

Отуда ваистину само Он, чудесни Богочовек, и јесте „једино потребно” човеку у свима његовим свотовима и у свима његовим животима ²⁴/ .Отуда само Богочовек и има право да тражи од људи оно што се нико други није усудио тражити: да сваки човек више воли Њега него родитеље, него браћу, него сестре, него децу, него пријатеље, него земљу, него Анђеле, него ма кога или ма шта у свима световима видљивим и невидљивим ²⁵/.

7. Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. А све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату о непогрешивости папе – човека. Гледани из вечно живог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. А догматом о непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат о непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу са европским Зевсом. Мртви све – док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрслим земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином Човекољубцу у свима световима.

8. Шта је срце догмата о непогрешивости папе – човека?- Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт: духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и не вољним родитељем свих европских хуманизама. А крах, катастрофални крах папизма је у догмату о непогрешивости папе. Тај догмат и јесте – врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат о аутаркичности европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Vicarius Christi га у потпуности замењује. У ствари, тим догматом живи, држи га се, и упорно га исповеда сваки европски хуманизам.

Сви хуманизми европског човека у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се погубни Umwertung-aller Werte: Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом о непогрешивости папе, проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватикански протестантских. Међу њима нема битне разлике. Јер папизам је први протестантизам по речима Истиновидца Хомјакова.

9. Непогрешивост је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве, као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна Глава – Истина = Свеистина: Друга Ипостас Пресвете Тројице – Богочовек Господ Исус Христос. Догматом о непогрешивости папе, папа је, у ствари, проглашен за Цркву, и он, човек, заузео место Богочовека. То је завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и „друга смрт” ²⁶/. папизма, и кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат о непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат о непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. То – страхота над страхотама. То – невиђена побуна против Богочовека Христа. То, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. То – поновна издаја Христа. То – поновно распињање Господа Христа, само не на дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. А све је то – пакао, пакао, пакао за једно биће земљино што се човек зове.

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

Има, има, има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог: „покајања – за познање Истине = μετἀνοια εῖς επἱγνωσιν τῆς αληθεῖας ²⁷/.Друкчије се не може ни поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: „Покајте се и верујте Еванђеље”²⁸/ покајање пред Богочовеком једини лек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње покајање је лек и за овај „свегрех” папизма, садржан у гордоумном догмату о непогрешивости папе. А кроз то несумњиво лек и за сваки грех сваког хуманизма посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да: од свог милог свегреха „непогрешивости” европски „непогрешиви” човек, европски хуманистички човек, може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и уопште од свих грехова које људска машта измаштати може.

Са тих разлога: сви свети, богоносни и богомудри Оци свих седам Светих Васељенских Сабора, све проблеме у Цркви Христовој своде на проблем личности Богочовека Христа, као на највећу и једину сведрагоценост за свако људско биће, па било оно на Земљи или у неком другом од Божјих светова. Да, за њих је Богочовек Христос све и сва у људским световима. Христолошки проблем је њихов свепроблем. Богочовек Христос је за њих једина свевредност Цркве Христове у свима световима. Њихова је непрекидна и несмртна девиза: све за Христа, Христа ни за шта! – А свуда око ове њихове свете девизе бруји њихова „неућутна” благовест: Не хуманизам – већ теохуманизам! Не човек – већ Богочовек! Христос пре свега и изнад свега!

11. Православни пред лицем Богочовека Христа? Сав – свегрешан: то његово осећање, то његов став, то његов стил, то његов ум, то његов разум, то његова свест, то његова исповест, то он сав. То осећање личне свегрешности пред сладчајшим Господом и јесте душа душе његове и срце срца његовог. Завирите у покајне молитве, песме, стихире, макар оне понедеоничне и уторничне, у Октоиху, па ћете одмах видети да је то и света обавеза и молитвена стварност сваког православног хришћанина, без изузетка. Ту нам претходе, ту нас увек предводе наши бесмртни васпитачи-свети Оци. Сетимо се макар њих двојице: Светог Дамаскина и Светог Симеона Новог Богослова. Њихова је светост несумњиво херувимска, њихова молитвеност несумњиво серафимска, а они у исто време препуни осећања сазнања личне свегрешности и покајности. Таква је доживљајна антиномија наше православне, еванђелске, апостолске вере, и нашег смиреноумља у тој вери.

„Непогрешиви” човек и према њему „свегрешни” човек: смиреноумље а једној, гордоумље на другој страни. Ненадмашни славуј Еванђеља Богочовека, свети Златоуст благовести: „Смиреноумље – ῆ τατιεινο φροσυνη је темељ наше филозофије”: темељ наше философије живота и света и времена и вечности и Богочовека и Цркве. А сваког хуманизма, па и оног догматизираног, темељ је гордоумље, вера у човеков разум, у човеков разум, у човеков ум. Гордоумље је лучезарног Светлоносца претворило у ђавола. Гордост је неизлечива болест ђаволова ума, а у њој и из ње сва остала ђаволска зла. Нас пак смиреноумље учи: полагати сву наду и имати потпуно поверење у свети, саборни, богочовечански ум Цркве – „ум Христов”. „Ми ум Христов имамо”²⁹/, ми у Богочовечанском телу Христовом, Цркви Православној, у којој је Богочовек Христос све и сва: и глава, и тело, и живот, и истина и љубав, и Правда, и време, и вечност, а и ми кроз веру у Њега и живот у Њему ³⁰/. Јер: „све се кроз Њ и за Њ сазда; и Он је пре свега и све је у Њему; И Он је глава телу Цркве, да буде Он у свему први” ³¹/: Он – Богочовек а не човек, па ма ко био и ма какав био.

12. Метанишући молим за опроштај што се и ја свегрешни, – ваистину свегрешни – дрзнух да одмуцам ово неколико речи о Другом ватиканском концилу. Али то учиних „по послушању”. Желело се то од мене ништавног и свегрешног. Изврших послушање искрено, по души, вапајно и уздисајно, ослоњен на подршку светог првоврховног апостола.³²/ А ако се ко, читајући ово, осети увређен, нека ми опрости што због свегрешности своје нисам умео боље рећи истину о Свеистини. И нека се помоли Сладчајшем Господу Исусу, увек милостивом и свемилостивом према сваком кајућем се грешнику, да и мени свегрешном опрости моје нове, и најновије грехе. Јер, верујем, свим срцем верујем, да „молитва праведнога може много помоћи” ³³/ и оваквом свегрешнику какав сам ја у васцелом бићу свом, од врха до дна.

Сирне Недеље 1967. г.

Архимандрит ЈУСТИН
Духовник манастира Ћелије
Ман. Ћелије – Ваљево – Србија
Југославија

Б Е Л Е Ш К Е

1/ ср. II Кор. 10,12.

2/ I Кор. 4,4.

3/ Рим. 7,24.

4/ ср. Oткр. 20,14-10.

5/ Кол. 2,8.

6/ ср. Еф. 3,6.

7/ Еф. 3,18; 14,11-16.

8/ Кол. 2,8-10.

9/ Еф. 3,17-20.

9^а/ П. гр. 36,560 А.

10/ Парастос: „Врати ме богосличности”

10а/ Гал. 4,19; 3,27; Рим. 8,29.

11/ I Јн. 3,8.

12/ Откр. 21,8; 20,14.

13/ Мт. 6,33.

14/ Мт. 5,48.

15/ I Јн. 5,19-21.

15а/ II Кор. 4,4.

16/ I Мој. 3,5.

16а/ Еф. 4,11.

17/ Кол. 2,19.

18/ Еф. 4,13.

19/ Јн. 1,17.

20/ Јн. 14,6.

21/ Јн. 8,11.

22/ Јн. 8,14.

23/ I Кор. 2,9.

24/ ср. Лк. ло,42.

25/ Мт. 10,37; Лк. 14,26; Рим. 8,31-39.

26/ Откр. 20,14; 21,8.

27/ II Тим. 2,25.

28/ Мк. 1,15.

29/ I Кор. 2,16.

30/ Еф. 4,11-21.

31/ Кол. 1,16-18.

32/ ср. I Пет. 3,15.

33/ Јак. 5,16.

Categories: Гостинска соба

Tags: Васкрс 2024, Свети Јустин Нови (Ћелијски), свејерес екуменизма