Mожемо тражити сравњења руском мучењу у праведном и многострадалном Јову, чије је страдање користило онда и користи данас многим. Можемо гледати у мучењу Русије сигнал Божији свим осталим народима
Свети владика Николај
Јесте ли Ви баш сигурни, да је садашње страдање руског православног народа казна Божија? Ја нисам сигуран, признајем. Гле, можемо да погрешимо, ако свако страдање, појединца и народа, сматрамо казном Божијом. Три крста на Голготи чине нас обазривим при оцени нечијег страдања. Зар је Христос распет по казни Божијој? У дугој поворци страдалника ми видимо и пророке, и апостоле, и многе сјајне праведнике и праведнице. Њихово страдање извесно није било казном Божијом. И ако су страдали због греха, страдали су не због својих. Тако и онај Безгрешни, који је примио највеће муке, мучен је, истина, због греха, али не Својих него свега рода људског. Страдање Свете Русије свакако је због греха, но због чијих греха? то треба да се питате. Сетите се, изврсни зналче Светог Писма, како је Господ протумачио Јеврејима погибију оних 18 људи, на које је пала кула Силоамска. Рекао је, да они нису погинули што су били најгрешнији и најкривљи од свих Јерусалимљана но да би њихова погибија опоменула веће грешнике од њих. Ни издалека они нису били најгрешнији; кажем вам не, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 5).
Да ли је Русија најгрешнија земља, да она подноси најтеже страдање од свих земаља? Целом свету јасно је двоје: прво, да руски народ гори у огњу мука као негда три отрока у пећи вавилонској; и друго, да материјалистичне и безбожне теорије, које су и наложиле тај огањ у Русији, нису постале у руском православном народу него у народима неправославним. Све остало је тајна промисла Божијег. У ту језиву тајну ми не можемо дубоко залазити. Ми можемо тражити сравњења руском мучењу у праведном и многострадалном Јову, чије је страдање користило онда и користи данас многим и многим. Можемо гледати у мучењу Русије сигнал Божији свим осталим народима, да се чувају материјализма у теорији и у пракси, у мисли и на делу. Сви племенити духови света доказивали су кроз цело прошло столеће безумност и вратоломност тих теорија. Но речи нису могле убедити. Зато је попуштен ужас тих теорија у пракси. Као што се негда Силоамска кула сурвала на оних осамнаест тако и модерна кула свих лажних идеја и теорија сурвала се на велики руски народ. Да би род људски видео и отрезнио се од тих разорних и душегубних теорија. Но ко би се усудио рећи, да се та модерна кула лажи сурвала на Русију зато што је Русија грешнија од свих? Ја као да чујем опомену Христову и у наше дане: не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути, о народи и племена! Уз ову Господњу опомену можемо се поучити од искуства из прошлости света. Ниједна се револуција не свршава оним чиме почиње. Томе нас историја учи. Често оно што се револуцијом на почетку руши и прогони долази на крају до права и тријумфа. Ово безусловно важи за веру Христову, гоњену неизгнану, пљувану неупрљану, бијену неубијену. А јасно је, да ни словенска ни светска мисија Русије није у ономе што се сада у Русији ради него у ономе што ће доћи на крају револуције.
У сваком случају, свет ће се моћи неизмерно користити садашњим мучењем руског народа у огњу. А руски ће народ извесно изаћи из тог огња светији, силнији и славнији него што је икада био. Ни обичан ковач не баца гвожђе у огањ, да га казни, него да од њега нарави нешто боље. Мислимо и верујемо, да ни Створитељ рускога народа није пустио овај велики народ у огањ страдања, да би казнио и убио, но да би његовим страшним примером друге народе опоменуо и уразумио а њега – руски народ – већма прославио пред небом и земљом.
Мир Вам и здравље од Бога.
Мисионарска писма, писмо бр. 70
По идеји Тање Петровић Миљковић
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
„Сетите се, изврсни зналче Светог Писма, како је Господ
протумачио Јеврејима погибију оних 18 људи, на које је
пала кула Силоамска. Рекао је, да они нису погинули што
су били најгрешнији и најкривљи од свих Јерусалимљана
но да би њихова погибија опоменула веће грешнике од њих.
Ни издалека они нису били најгрешнији; кажем вам не, него
ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 5).“
Може ли се пад куле Силоамске и погибија 18 људи
упоредити са падом надстрешнице на Железничкој станици
Нови Сад и погибијом 16 (17) људи, који нису били најгрешнији
у Новом Саду?
За пад куле Силоамске не беше нико “оптужен“ од људи: – ни
пројектант, ни извођач радова, ни инвеститор, ни власт – нико, а тако
нешто слично дешава и са падом надстрешнице на новосадској
железбичкој станици?!
Да ли је ово “случајност“ или Промисао Божији?
Увек треба чути и другу страну, да се не би бавили пропагандом, или секташтвом – кад и ако расуђујемо о некој ствари. Тако и овде. Нисмо чули шта каже тај „неправославни свештеник“…? Зар то постоји? Или је то „синтеза апсурда“ као и „владавина у име народа“.Народом се влада а народ – не влада. Као што би неко морао рећи да „мисли у име руке“.. или да пумпа срце у име бубрега…? Толико смо, нажалост, навикли на апсурд и бајке, да сваки коментар на оаакав текст.. па је и овај можда сувишан… размишљајте по мало… али не у име стомака.. ако може… („Племе моје сном мртвијем спава…“)
@Драган Славнић
Одлично запажање тј. паралела са Светим Писмом.
„…Ни издалека они нису били најгрешнији; кажем вам не, него
ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 5).“
За кога је онда ова страшна новосадска поука и опомена? Биће да је за влас’, а једнако и за све нас.
@Од Силоама до Новог Сада
И рушењем/падом надстершнице на Железничкој станици
Нови Сад погунуло је 18-оро људи, баш као и у случају
куле Силоамске.
У моменту рушња погинуло је (на лицу места) 16-оро одраслих,
међу којима и трудница са нерђоним дететом у стомаку, а
касније и још један одрасли који је подлегао ранама.
Број је, дакле, 18 (17 одраслих и једно дете (нерођена беба).
Код куле Силоамске се помињеу 18-оро погинулих, одраслих
људи, не помиње се дете (нерођена беба).
Свакако се ова трагедија односи на све нас (плебс), а посбено
на безбожну власт – световну и црквену, будући да су
садшњи прваци обе власти одликовани највишим одличијима
Светога Саве.
Ето, да поменемо Александра Вучића и његове сараднике – Ану
Брнабић, Ивицу Дачића, Братислава Гашића и ко зна кога још
који су својим ћутањем или отовреним подржавањем аминовали
издају КиМ, и сва непочинства ове власти.
Носилац ордена Светога Саве је и Патријарх Порфирије, по
службеном положају, те се ни он не изузима из одговорности
за учињена непочинства према мирјанима и својој браћи
епископима, који су прогоњени – на Правди Бога, а по Кривди
нечастивога.
“Али, Бог није врана да вади очи одмах; забави, ал` не заборави!“