Сваки од назива великог празника има дугу традицију и није погрешан. То су: Васкрс, Васкрсеније, Васкрсење, Воскресеније, Ускрсење и Ускрс
Назив великог празника јавља се у више различитих облика, а сваки од њих има дугу традицију и није погрешан. То су: Васкрс, Васкрсеније, Васкрсење, Воскресеније, Ускрсење и Ускрс.
Облици Васкрс и Васкрсеније најраширенији су у народу (нарочито први), а потичу из старог српског црквеног и књижевног језика (српскословенског – изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин). Облик Воскресеније (са о у првом слогу) припада данашњем српском црквеном језику (рускословенском, од половине 18. века до данас званичним црквеним језиком Српске православне цркве).
Васкрсење је мешавина српскословенског почетка ва- и народног завршетка -ње (уместо црквенословенског -није). Бележи га и Вук у Српским народним пјесмама („Сва се моја браћа и дружина │ сад радује светом Васкрсењу“ – Наход Момир).
Назив Ускрс има народни облик, у којем је веома давно почетно у добијено од старог почетног в (иза кога је следио тврди полуглас). Забележен је и у старим српским народним песмама („Кад је било уочи Ускрса │ вечерње су свето остајали │ и изишли из бијеле цркве“ – такође Наход Момир из Вукове збирке народних песама).
Помало заборављени, али давно забележени народни облик овог празника гласи и Ускрсење/Ускрсеније. Доноси га Ђуро Даничић у свом Рјечнику из књижевних старина српских са потврдама из средњег века (Ускрсеније), а и сам га употребљава у свом преводу с руског Писама о служби Божјој у православној цркви („и наша тјелеса [ће се] преобразити, кад буде опште ускрсење“). И овај облик налазимо у народним песмама које је забележио Вук Караџић и донео у Српском рјечнику („Ту ће бити многа Србадија │Код бијеле у Косово цркве, │А сјутра је славно Ускрсење│Ускрсење и шарена јаја“), као и другој књизи Српских народних пјесама („Кад ја бијах на бијес ђевојка │једно јутро Ускрсење дође“ – Огњена Марија у паклу).
У неким крајевима Србије овај празник се зове Велигдан. Ово је веома стари назив забележен још у 14. веку. Налазимо га, између осталог, у једном документу из 1357. године којим цар Душан потврђује калуђерима Св. Марије Синајске да је његов отац одредио да се манастиру даје петсто перпера „од велика дни до велика дне на всако годиште“ (у слободном преводу – од великог дана/Велигдана до великог дана/Велигдана сваке године).
Васкршњи (Ускршњи) поздрав
За Васкрс се верници Српске православне цркве поздрављају (све до Спасовдана) са „Христос васкрсе“ – „Ваистину васкрсе“ или „Христос воскресе“ – „Воистину воскресе“.
Извор: Фејсбук/Дневна доза правописа
Облици воскреснути и воскресе (са о у првом и ре у другом слогу) одлика су рускословенског језика (изговор старословенског у духу руског), којим је замењен дотадашњи српскословенски језик и који је до данас званичан језик Српске православне цркве
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Раде Стијовић)
Categories: Гостинска соба
Ваистину васкрсе!
Одлично. Осим што уз хришћанско православно језичко учење имамо поменуте уљезе Vuka и Đuru. Ево једног канала са нежељеним садржајем о Vuku, а Đura је успут поткачен.
https://www.youtube.com/watch?v=V_L2Xip5lTs
Данас 2024. Васкрс је србски језички стандард.
Данас 2024. Ускрс је србски језички провинцијализам.
„У неким крајевима Србије овај празник се зове Велигдан. Ово је
веома стари назив забележен још у 14. веку“ ?!
У 14. веку је могао бити само “Велик(и)дан“, а никако – “Велиг(и)дан“,
јер (у 14. веку) није било нити је могло бити гласовне промене
“једначење сугласника по звучности; то је дошло са “Вуковицом“,
у 19. веку.
@Мр.Года(:
Уопште, а посбено не на данашњи дан, није примерено никога
имeновати/називати “barabom“, јер сте Ви, моја маленкост и сви
који се појвљују на “Стању ствари“ учили и изучили школе на Вуковици
“polupismene barabe“, и сачувај Боже да би смо то прихватили да и нас
неко тако назове/именује!
Ако прихватимо то мерило, нама за утеху не би било ни да нас
назову/именују “pismenim barbama“, јер бараба остаје бараба
– неписмена, полуписмена или писмена, сасвим свеједно!
“Што не желиш да теби други чине, не чини ни ти њима/другима“
Драгане Славнићу, када ће бити прави тренутак да се саопшти право лице Вука и његових следбеника? Најисправније је да се погледа у верско календарче православне цркве. Ту пише како су наши преДци изговарали и записивали глаголицом реч више од тисућу година… Не треба да нам соли памет о верском изразу иноверац са подмуклим задацима и непорецивим неделима.