Молим те да овакав искочим у новине, да свет увиди каква је некад била ерска народност, и какав је тај Миљко Оцокоља кога, због ношње и понашања, зову народним провесором и вранцуским сељаком
Владета Р. Кошутић и Чича Миљко
„Ово је година ’иљаду девет стотина шездесет и трећа. Ја сам Миљко Оцокољић, родом из Старога Вла’. Имам 83 године своје старости. На мени је давнашња ношња из мога краја – велика шубара, антерија, извезена башлика[1] око врата, поткићен појас и кошуља преко кољена, коју ми је покојна жена даровала још пре шесет година, и у којој ће ме укопати. Све то облачим само за свечане прилике и, молим те, да овакав искочим у новине, да свет увиди каква је некад била ерска народност, и какав је тај Миљко Оцокоља кога, због ношње и понашања, зову народним провесором и вранцуским сељаком. Јер, ја сам човек неписмен, ал свако из Старога Вла’ рађа се са тринајстом ерском школом. Тако је било и за владе силног Напелона. То је вранцуски цар. Кад дође време, те умре, све државе послаше по једног изасланика да се поклони и одржи говор силном Напелону. А Србија упути једног човека из Старога Вла’, од тринајсте школе. Кад је тамо дошао, сви су говорили: „Силни Напелону, силни Напелону“. А, кад дође ред на човека из Старога Вла’, он само рече: „Напелону! Ваша сила беше, ваш страх беше. Ви народу досађивасте. Али данас се једна циганска торба не би заменила за овај ваш костур“.
Тако ја причам, и у целом Драгачеву ме знају и призивају. Возим ли се аутобусом, седнем ли у кавану, дођем ли у Гучу на пијацу, све се живо нагрмачи да ме чује. Али, видим да си ти озбиљан човек који црпе стародревности, ниси од онијех џаболебоња који долазе да се надговарају са мном. Питају ме: „Чича, шта видиш?“ – А ја им велим: „Видим вас“. А они: „Чича, немој завитлавати, него шта видиш у прошлост?“ – Реко: „Видите ли ону кућу преко реке?“ – „Видимо“. – „Нема више да оданле брзометка пуца овамо… Видите ли оно брдо?“ – „Видимо“. – „Нема више топ оданле да пуца у село Тијање… Прошло. Него, једног јутра има да се смркне, па неће више свањивати, а ја то, вала Богу, нећу дочекати“. – „А шта видиш још?“ – „Видим коференцију у Америци. Засјеле[2] су комисије. Шта ће да донесу? Да скину атомску енергију, а није истина“. – „А зашто?“ – „Не дају капиталисти комунистима, а комунисти не дају капиталистима… Кад би постојао један цар царева, па сви народи да иду код њега на објашњење и заповест, тада би могла да се скине атомска енергија, а иначе, овако не може…“
***
„Ја памтим у мојим годинама кад није имао лекар, кад није имао шпорет, кад није имао кревет, кад није имао табак артије, него су напредњаци купили порез на љескову мотку, на рабош, и био је четири гроша на пореску главу, за годину дана.
Памтим кад ниједног аутобуса није било, а ’913-те године, на Овчем пољу, Вранцуска је послала два аутобуса, да види српска војска шта су кола без волова. То ми је било онда сефте[3] да видим аутобус…
Памтим кад је мој отац с комшијама разговарао да ће нестати ајдука у шумама, а биће их у дуваровима, и из дуварова ће ајдуковати… Данас се ајдуци налазе код друштвених каса.
Памтим, мој отац говораше да ће доћи најцрња времена кад од попа постане ковач, а од ковача – поп.
Памтим да су у старо време људи говорили: „Пошто су трешње ове године, пото ће жито бити догодине…“
Памтим кад смо били за бугарског рата, ’913-те године, на бугарском положају, Бугари су, ваљада, боловали колијеру. Па су нас пропустили преко границе, да би ми добили од њиних вода заразу. И кад су видели да смо ми прешли преко њиховог положаја, и оценили да смо добили заразу, они су нас силом повратили на наше положаје. Кад смо се вратили на наше положаје, ми смо добили заразу и приметили да јашећи људи на коњима умиру од силе и заразе. И да човек није окусио млека две године, он се побљује млеком. То је знак колијере. Ондај су људе сарањивали у врсте, а не у раке. Који је био остао при крају тамо, кад је ударила киша, уочи Петровдана, и разладила га, он је се разбудио, дошао у чету и продужио ратовање… И живио је до пре неколико година…“
***
„Шта је најпоганија раскош? Најпоганија је раскош кад уда мајка шћер у комшилуку, близу њене куће. Па, мањ какав се зијан[4] деси – или орлушина шчепа пиле, или брав неки липше – стане дрека. Мајка трчи, да види шта је било и дангуби. А кад мајка уда шћер преко брда, она не мора да трчи, нити зна кад је се тамо незгода десила“.
***
„У младости сам био пуки сирома’ и служио сам триест година, и завршио школу код газдинских жена. Ту сам научио која је жена лопов, која ли је прљава, која ли је права кућаница. Па, кад сам ту школу свршио, ја сам се оженио и позвао жену да види ко је дводинарка. Она је рекла: „Ово је, Миљко, дводинарка“. Ја сам њојзи казао: „Ако још једном у вијеку знаднеш шта је дводинарка, оба ћу ти ока ископати, па неш виђети ко је дводинарка. Јер, твоје је да пазиш телад, твоје је да гајиш синове, твоје је да гајиш пилад, твоје је да свежеш груду на време, а јок да одеш на пијацу, да продаш пет украдених јаја, а груда да ти прокисне у пешкиру“.
Отада је жена примила на знање, примила је кућевни и домаћи посао, а ја сам се бавио о новчанику и о тековини имовине. И тадај сам стеко шеснајес’ ектара имовине и поделио мојим синовима, постао сам газда“.
„Кад сам био слуга, нисам могао женску да добијем, јер онда није било ко данас, да можеш брачити с којом оћеш. И смело памтим, отишо сам у чачанско поље и служио месец дана, по стопарац дневно. На крају сам замолио газду да ме исплати дукатом. Он ми даде да га зашијем у поруб, јер сам био сирома’ и нисам имао ни џепа, ни новчаника. Ал сам онај дукат носио у руци, е да ли ћу једну женску утревити, да је замолим да подигне сукњу повр’ кољена. Јер, моји су стари носили сукњу до опанака. Кад је нађох, она не шћеде ни за дукат да се загали. А данас, свака се забручила у кусој сукњи, па се с отим поноси“.
„У мојој младости пио сам каву за марјаш, а данас је кава четири банке[5]. Ал сам у младости давао краву за 24 динара, давао сто кила жита за 5 динара, давао сто кила ракије за 8 динара, давао сам печено јагње за 2,5 динара, и још сам, у готову, уложио стопарац да исплатим данашњу каву“.
„Кад сам био млађи, служио сам у Драчи, код Милана Ђипака званог. Газдарица ми је једном рекла да идем да зовем Миленка Кочовића, како га зове њен човек. Ја сам отишо те позво, они су жуборкали, жуборкали, жуборкали, па ме је газдарица зовнула: „О Миљко!“ Реко: „Е!“ – „Ја сам се погодила да брачим с Миленком за пола динара. Нег, иди у шуму те купи дрва, да ме не би омето“. – „А, газдарице, кад ћу ја да дођем из шуме? Ја не знам кад ћете бити готови“. – „Кад ја вабнем: уића[6], ти онда ајде“.
„Ја сам онда купио грање и начулио увета, да чујем кад ће газдарица да вабне. Кад је викнула уића, ја сам дотрчо кући, и она ми је дала, од оно пола динара, дваест пара, а за њеног човека да купим пакло дувана за грош, и њој је остао грош. На три члана поделила је то пола динара. Кад сам однео њезином човеку ту паклицу дувана, он је скинуо капу од радости и бацио у вис, и казо: „Вала Богу, кад мене моја жена издржава!“
А не зна од чега је“.
***
„Сваки човек има пет степени века. Човек је до дваест година – човек, неженит, необавезан. А од дваест до триест, женит човек, док је свадба, док су младенци, док је жена на порођају, док је, рецимо, дијете болесно – он је кер. А од триест до четрдесет он је коњ: јер ја нем’ лимузину, нем’ ни чезе: натоварим дијете на кркачу па га носим у Гучу, доктору. Кад будем дијете од доктора донио, ја апатеку нисам ни виђо. Па кажем жени: „Ха, жено, ево донијех дијете“. – „Залуд човече“. – „А зашто?“ – „Немам брашна за вечеру“.
Ја онда брже џак, па два километра у воденицу. Кад будем брашно донио, кажем жени: „Ха, жено, ево донијех брашна“. – „Залуд човече“. – „Што?“ – „На чему да ти га уготовим, кад немам дрвцета, колко ни пред црквом“.
Ја онда брже у забран, па буквицу од сто кила донесем и бацим пред њу: „Ха, жено, ево и дрва“. – „Човече, залуд“. – „А зашто?“ – „Нисам данас могла на воду да идем: или иди на воду, или остани код ђетета…“
То, драги брате, није господски живот, него коњски живот.
А од педесете до седамдесете, човек је мечка. А зашто мечка? Ја сам јутрос изишао на друм, наишли млађи људи, па веле: „Добројтро, чича Миљко“. – „Добројтро, ђецо“. – „Оћеш у Гучу?“ – „Оћу, ајдмо заједно“.
Ал они вицкастији, а ја мечкастији. Два пута притрчах, да их стигнем, па кад виђех да од тог посла нема ништа, ја остах а они одоше…
А од седамдесете је мајмун. А ево зашто. Ја сам ижљего јутрос на пут, а видим нешто се црни на путу… Пуне ми очи суза, па не видим шта је – да ли је човек, да се питам с њим, да ли је нека животиња, да се уклоним. Ја сам прво разбрисо сузе, да видим шта је, јер тако мајмуни раде… и остаје човек доживотно мајмун, јер нема више степени“.
***
„Ја сам свико да проричем према временима, кад ће да буде родна година, кад јалова, и тако полупривредним задругама предајем знање… И на то сам и диплому добио.
Кад је на св. Јована, деветог марта, облачно, наређујем полупривредним задругама да продају амбалажу. Кад је ведро, тадај наређујем да спреме амбалажу и обручају каце и бурад.
Сваке године излазим на Ђурђевдан на једно брдо и посматрам. Куда се провуку магле, туда ће те године убити град.
Време се познаје по облацима, јер кад су облаци изголубани, тада слути лепом времену. Када сунце залази за црн облак, за уставу, онда слути промена тога времена.
Кртица најбоље зна каква ће година да буде. Када ће година да буде кишна, она рије брегове, да би се спасила од поплава, и да њезину штенад сачува. Када ли ће година да буде сушна, она рије луке, да би нашла више црвића у тој влази, и да се спасе од врућине“.
„Идем једног пролећа и посматрам калем – како дејствује цвет, како се креће, шта му вали и од чега му је узрок. Кад, иде сељак с једним човеком: „Чича Миљко, ово је инжињер агрономије“.
А он ме пита: „Чича, шта посматраш?“ – „Ја посматрам како пипавац штети гљиву ил јабуку“.
А он: „Није истина“. – „Него, шта је?“ – „Треба јој друго гнојиво“. А ја њему: „Видиш ли ону крмачу под дрветом?“ – „Видим“. – „А шта ради?“ – „Таре се о шљиву“. – „Е, мој инжињеру, оно она гузицом удара инекцију. То је шљиви мелем, и зато ће родити. А ђе крмача не удари инекцију, ту нема среће. Видиш ли, ово је воћњак ђе је лани ударила инекцију и благословила. По десет подупорњева је било под сваким дрветом, од пријерода, да смо се морали провлачити као кроз ходнике. Зато је и остала пословица: Ко је по башти косио, ракију је просио. И зато треба имати дрљачу или крмачу. Али, дрљача не уме да се очеше, да скине кâл са себе, да опасе траву око шљиве, и да преришка својом сурлом, те да шљиву поправи за род. Важнија је једна крмача, него десет дрљача… Него, ако дођеш да полажеш испит код мене, имаш да паднеш на стражњицу“.
И од онда га моје очи више нису виђеле.
***
Једнога дана отишо сам у Гучу и унишо сам у кавану „Драгачево“. Кад сам унишо у кавану, сео сам за један астал, и то лицем окренут према улазу; ја тако вазда у кавани седим. Видо сам неког пуковника ђе седи у једном крају каване. Сељаци су моји улазили и називали ми: „Добар дан, народни провесоре“.
Гуча некада (Извор)
Пуковник је пито: „Молим вас људи шта је то знак, кад је то један обичан сељак у гуњачи?“ Они су му одговорили: „Ово је човек без дана школе, али је свију нас победио“.
Пуковник је реко: „Молим вас, дајте га мало овамо“. Ја сам казо: „Драги пуковниче, прошла је ’46-та. Нема више „дајте га мало овамо!“ И да ме замолиш, не би пришо“. – „Зашто чико?“ – „Ти ниси сељак да ти кажем како се калеми калем, твоја жена није сељанка да ти кажем како се музе крава. Него си пуковник, треба причати ратне прилике“. Он каже: „Молим вас чико, то ми и треба“. – „Покажи историју“. – „Чико, немам“. – „Жалосно је кад ти као пуковник немаш историју. Како ће један капларица да има историју и да зна шта су прошла времена?… Него, ко си по народности, па да разговарам с тобом“.
Он је казо: „Свеједно је“. – „Тебе јест свеједно, ти си овицир за Југославију… Али мени није свеједно, јер ја сам ратово с Македонијом и јеле ме уши. Па на Овчем пољу јеле ме уши. Лежо сам на Дрини годину дана против Срема, Баната, Бачке, Босне и Ерцеговине, противу Шваба. И тамо ме јеле уши.
А он: „Ја сам из Смедерева“. А ја: „Аха, пуковниче, могу с тобом разговарати, пошто си Србијанац“. А он: „Чико“. – „Чујем“. – „Колко си рата ратово?“ – „Четири“. – „Колко си пута рањават?“ – „Ни једанпут. Зрно није ловачка керуша, да шњува испод пропуста већ лети право, па кога потреви“. – „А шта то, чико, значи?“ – „Ја сам био трубач, па ишо уз команданта пука. Кад би сваки командант пука био у борбеној линији, колко би пуковника онда требало у ратовима?“ А он: „Чико, немој то причати ниђе“. – „Зашто?“ – „Да ти се не смију“. – „Пуковниче, под пропустом се може само један рат искористити. А ти, ако можеш, пробај па искористи сва четир, биће боље за тебе“.
***
„У иљаду девест сто четрдесет трећој години, ја сам изишао да берем дреновку[7], за џибру[8], ал сам бацио поглед на Јелицу планину и приметио сам димове, али сам мислио да сељаци нешто пале, па сам погледно неколико пута: продужили су се димови и даље. Ја сам једног сина посло, да трчи тамо напред и види шта ли је. Син је отишо тамо, и казо му народ да иду Бугари и пале срез драгачевски. Син је се одма вратио, те ми јавио, ја сам ондај раднике диго, да разносим своју имовину, да не би сагорела у кућама. Износио жито, ормане, машине шиваће, износио одела, износио јоргане и душеке, износио све, те сам простро, разобручо каце, јер ако сагори грађевина, остаће ми остали капитал.
Када су дошли после три дана Бугари, више моје пољске куће поставили колону у логор. Ја сам брже отрчо изјутра, да предам пољску кућу. Кад је наишла прва тројка, ја сам предо пољску кућу, па отрчо на брдо, да чекам, да предам брдску кућу. Кад је наишло осам војника, три добровољца а пет Бугара, рекли су: „Како си чича Миљко?“
А ја сам се зачудио, откуд они знаду да сам ја Миљко, па сам им завирио у очи, да није то нека шпијунажа. Ал не познајем ни једног. Па сам пито: „Молим вас, ђецо, откуд ви знате да сам ја Миљко?“
Кажу: „Како смо прешли преко Јелице, на петнајст километара даљине, нама је народ казо да има неки чича, нешто интересатно, човек паметан… и како смо све ближе дошли, нама су казали да си ти тај Миљко“.
Реко: „Јесам“.
Кажу: „Да нам даш сина Јездомира и Миладина, кола и волове, да нам селе кујну и милицију, а да ти даднемо писмено да ти ништа не сагори“.
А ја чујем моји унучићи плачу по шуми, ђе је бежанија. Ја зовнем: „О Јездомире!“
Јездомир не сме да се одазовне, боји се преваре.
– „О, Јездомире, ја те зовем, одзовни се слободно!“
Он се одазва. – „Прежи оздо кола и волове, и ајде кући одма!“
Али, биле су обашка сакривене палице, обашка заворањ[9], обашка јарам, па не могу да нађу никако, да прежу волове. А војска не сме да чека од своје команде дуго у мојој авлији, него мало, мало, па истрчи на брег те погледа, е да ли ће кола и волови. Ал угледаше коњске бисаге, старинске торбе у башти, одоше да узму, да их опљачкају. Али, кад су узели, бисаге пуне муниције, бомби и петнајст рамова метака. Они рекоше: „Чича!“ – „Чујем“. – „Чије су торбе?“ – „Моје“.
Оно неко у пролазу нашо моје торбе и убацио то, да му не пропадне.
– „Чича, пробуди се“.
То је знак да одречем. А ја не разумем на ту реченицу, него опет кажем: „Моје“.
Кад су почели вадити, из бисаги, бомбе и муницију, ја сам руком ударио у прси. Они рекоше: „Чича, рекосмо и одрекосмо ону ријеч мало прије. Све живо под нож, а све мртво под ватру, јер ми лично против овог идемо“.
Па, брже тројица опколише синове, кола и волове, а тројица опколише авлију, да се не би што прошверцовало. А двојица скидоше ланце с јасала, ланце гвоздене, волујске, па ми везаше руке. Па ондај, кад догнаше сина, везаше једну његову леву за моју десну, а везаше другом сину једну руку за јарам, а једну руку дадоше му слободну, да руководи воловима. Унучад потоварише у кола, а жену и снаје увронтише са десне стране кола. А ја шћедо да будем шерет, како ми припаде мука, па паднем поред кола. А они кад то виђеше, брже дочепаше ме двојица испод кољена, испод пазува, па ме бацише у моја кола. Ал оста син везан за једну руку, мени се усекоше ланци. Ја дрекну’, заболе ме рука. Они убацише и сина у кола. Кренуше колону, до на једно брдо. Кад бише тамо, вођ патроле командова: „Устављај!“
Уставише колону и рече вођ патроле: „Скидај старца, жене, децу, враћај кући, јер не треба нам у логору, да тамо плаче и да слини. Него, дај ми само запрегу волујску, и дај ми синове и капитал, да терам у логор.
Ја сам се преклонио и реко: „Аман, ђецо, спасите ми синове!“
Они рекоше: „Оћемо“.
Кад су оћерали синове, ја сам се вратио кући и од муке гледо куд ћу и шта ћу. Осто сам очајан. Пошо сам на брдо, у правцу у коме су оћерани синови, не би ли их виђо, ал кад изиђох, угледах страх: паљевине, пуцање… Ја сам се растрчо, не би ли они мене угледали, да пуште митраљез, да ме убију, јер не могу више јаде да трпим. Нису ме убили. Ја сам се вратио кући, али сам приметио да пољске грађевине горе. Ја сам ондај брже реко снаси да ћу да трчим у поље, да тулим пољске грађевине. Ја сам отрчо у поље. Када сам дошо – видим салаш сагоро, штала уватила. Ја сам брже узо буцу[10] дрвену, отрчо на Бјелицу да заитам воду, да тулим шталу. Кад сам једну буцу потрошио, и вратио се за другу, бануше пет коњаника и питају ме: „Шта радиш, чича?“ – „Ја тулим, ако одобрите, ако не одобрите, ја ћу запалити опет, од вашег страха“.
Једна врсте „буце“, дрвеног суда за воду (Извор: Фејсбук)
Пустише ме, ал наиђе друга патрола, па ме увати и оћера ме у Лазовиће, у логор. Ал из логора рече овицир своме нареднику: „А зашто ми доћера стара човека, кад сам му синоћ два сина стрељо у Пожези?“
Па рече овицир, из мрака: – „Чико“. – „Чујем“. – „Спавај код ове куће па ујутру иди“.
А ја мислим у себе: „Пушти ти мене, а ти неш знати кад ћу ја ићи“.
Па онда потрчи, па потрчи, па потрчи, па дођем кући, саносим капитал, који је разнешен првог дана блокаде, у авлију. Али, снаси не причам да је мене казо овицир да су синови стрељани. У томе треба да пораним, па на Зелену Бару, па на Лучане, па на Скелу, па у Пожегу, да видим шта је са синовима.
Кад сам тамо дошо, моји волови који су оћерали капитал, помиљају се на капију, ко да их је човек наместио, а ја сам окренуо леђа, да ме не види тај рабаџија што ћера волове, да ме заговори, јер треба да ударим на стражара, да видим ђе су синови. Стражар се испречи: „Куда ћеш?“ – „Мајку ти, ја сам пре четрдесет година чува овај круг ко српска присталица, а ти данас мене питаш куда ћу, ко ’Итлерова присталица!“
И, залетим се да га гађам ногом у трбу’, да направим кривицу, да ме протури у затвор код мојих синова. А он је викно: „Ај, помагај, стража!“
Дотрчала су два војника, узела ме испод кољена, испод пазува и однели ме у штаб, и спустили ме на ону државну столицу, кокицу. А окрено се један овицир, па ме пита: „Чико, откуд ти овде?“ – „И ја се чудим“. – „А како је, чико?“ – „Мене ли питате?“ – „А што, чико, тебе?“ – „Како је српска земља закопана и српско име именом назвато, никад црње него данас… Срез драгачевски сав у тами, и у диму, и у паљевини. И погибије, и толико чудо“.
Он мени рече: „Чико, бежи“. – „Куда?“ – „Напоље“. – „Што?“ – „Наређено нам да од цивила не пуштамо никога“.
Ја сам му реко ’вако: „Орлови тело изнијети неће, док не видим ђе су ми синови“.
Они су дозвали комаданта затвора, да ме проведе, да видим синове. Он преда мном, ја за њим. Дошо сам на лагер, видо сам своје синове, нису ликом изгледали на људе, него су били поцрњели од убоја. Ја сам реко: „Синови, док је жив Миљко Оцокоља, капију неће напуштати, док вас не пуштим живије’!“
Изишо сам на капију, испратио ме је комадант затвора, продужио сам месец дана чувајући круг, да ми куд не изведу синове.
Ал је наишо један капетан Лаутер који је био комадант целог тог одсека. Њему су казали да има неки чича на капији. Он је казо да дођем пред пожешку банку, да разговарамо. Ја сам брже отрчо тамо, они су седели пред каваном. Кад сам погледо – на пијаци ништа живо, ратно време, ни врапца, само та четворица седе за столом. Ја сам дошо на једно два метра пред њега и казо: „Добра вече, капетане“. Он је мени реко: „Добра вече, чико!“ Знао је српски јер је био директор тканице, ужичке вабрике. Он је мени реко: „Добра вече, чико. Него, седи“. – „Није истина“. – „Зашто?“ – „Имам страшно ислеђење пред вашим очима, ако буде ислеђење повољно, ја ћу дружевски сести. Ако ислеђење буде неповољно нећу имати кад од јадâ. Ја сам био српски родитељ и посматро четрдесет и прве године пропаст српских синова. Мојијем сузама могах врбе гајити куда пролажах. Јер, наиђе доктор, то је ’Итлер, па састави инекцију, то су паре, па ушприца Србе, па подели српске војводе: оде на једну страну Дража, Љотић и Недић, а на другу страну оде Тито, да се бију, а ’Итлер да иде да ратује са царевинама“.
А он ме пита: – „Како ти је име старијем сину?“ – „Јездомир“. – „Је ли женит?“ – „Јесте“. – „Колико има деце?“ – „Двоје“.
Он узе свој блок, па написа цедуљу, па рече шоверу: „Трчи, доведи старијег сина, нека га води чика кући, а млађег сина брже пусти у касарну, у слободу, да га не би лагер интерниро, јер не могу после да га спасим“.
А ја кажем: „Капетане, не иде шовер“. – „А зашто, чико?“ – „Идем ја“. – „А шта ћеш ти, чико?“ – „Ја сам твој круг чуво месец дана и нисам одлајо ни једанпут. Мој отац имо је сто оваца у Старом Вла’у, и водио кера свако вече код тора, да чува овце од курјака. А кер је морао мало изјутра да одлаје, или увече, па да га воде кући. Ја сам твој круг чуво месец дана, нисам одлајо никако. Да ми даш оба сина ја ћу да цркнем до куће, док не одлајем на твом кругу“. – „А шта ћеш чико, да одлајеш“? – „Не могу ништа против апшеника, већ само против стражара“.
Он ми је дао цедуљу, ја сам отишо на круг, показо стражару, показо комаданту затвора. Понио две кутије цигарета, по педесет комада, на ондашње време. Јер, апшеника је много имало у кругу. Ја сам бацио по њима, да се искористе са дуваном. Оно се стрпало у гомилама. Ја сам одржо говор, па реко: „Јездомире, спремај се!“
А он је помислио у себе: каква сам ја сила под ’Итлером, да командујем: спремај се!
А комадант затвора, пошто ме је познавао за толико времена, рече њему: „Јездо, спремај се, твој ћале је успео да идеш твојој златној женици и ђечици“.
И тако сам с оба сина отишо кући“.
***
„Кад је било у иљаду девет сто четрдесет петој години, када су партизани мобилисали војску за преко Босне, ја сам имо три пунољетна сина. Али сам имо болесну жену, она није смела да остане код куће без иједног сина, оће да цркне од јада. Ја сам ондај одвео двојицу, ал сам удешаво тако, да би једног вратио. Кад је било тамо, улазили су на презив, улазили, улазили, док је наишо ред на мога сина Јездомира. Ја сам сина упуштио на врата, они су му дали да иде кући, као неспособан. Ја сам после пустио Јеремију… Кад је унишо тамо, седео је један у комисији с отсеченим прстом. Он је мануо руком на мога сина, да му је он то отсеко. Није истина, јер до дан данас би се знало, да му је он отсеко. Како је он понишанио прстом на мог сина, они су га окренули у затвор. Ја сам се повратио кући и Миладина, трећега сина, сутрадан одвео. Предо сам га да мора да трчи за редовима, јер су били кренули. Отишо је за редовима и стиго јединицу, и прешо преко Босне… Ја сам ондај удешаво да Јеремију некако ишчупам из затвора. Комисија је одређена да прегледа апшенике, ко је много болесан, да се пусти кући. Они су прегледали мога сина и дали му мишљење да има за шест дана да умре, толико је био оболео. Они су га избацили, да не би поганио затвор. Кад су га избацили из затвора, он је био шест, седам месеци код куће и поправио се. И, кад се поправио, изиђе Милисаву Ранђићу на гробље, на сарану. Али биде тај човек, што му је отсечен прст, на том гробљу, и рече: „Аха, ја ти дадох мишљење да умреш за шест дана, а ти још лураш по гробљима!“
Па га отален викну за Чачак. Кад је тамо оћеран, затворен је у Окружни суд, и прележи туна шест, седам ли месеци. Кад прележи, одреди му се суђење, и онда ја бидем у Чачку. Кад бидем сишао у Чачак, одреди се суђење, ондај се он презове тамо. Кад је се презво, он мене рече кроз ходник пуна народа пролазећи: „Немој, отац, улазити“. – „Зашто?“ – „Јер све што будем осуђен, ја ћу жалити да су ме твоје речи осудиле“.
Ја онда пришутим. Кад је почело суђење у десет, трајало је до два. И све је говорено: „Јеси ли?“ – „Нисам“. – „Кад си?“ – „Нисам“. – „С ким си?“ – „Нисам“.
Јер, заиста, он није знао. Он је у касније време отишо у редове. Кад је тамо било, после четири сата, они му рекну: „Оцокољићу, одај пет решетача четничких који су решетали четрдесет и прве, јамчимо чашћу да те пуштимо“.
Он је казао: „Другови, нисам пошо да продајем Србе, него сам пошо само за мене да одговарам“. – „Оцокољићу, одај пет решетача, или ће бити смртна пресуда“. – „Господо, у реду – смртна пресуда“. – „Како тебе у реду смртна пресуда?“ – „Ја прочитах пророчанство и у њему вељаше – од сто ће десет да преживи из ових времена: глуви, луди и ћорави. А ово све друго иде“.
Кад је после осуђен на смрт, ја изјавим жалбу. Жалба оде Окружном суду и за месец дана се не врати. Кад се жалба вратила: на смрт.
Кад је дошла извршна пресуда, ја сам саснио сан који је све показиво шта ће се с њим десити. Обноћ сам сишо у Чачак и по ноћи луро улицама.
Милојко Ћирјаковић био је судија, био је посланик, био је Петра Стамболића полумоћник, и био је члан млекаре, па је поранио у млекару да сврши посао, па да иде у суд. Ја сам га тревио. – „Добројтро, Миљко“. – „Добројтро, Миленко“. – „Откуд ти ноћас овде?“ – „Дошо сам да видим шта је с оном стрвином“. – „Молим те, Миљко, извршна је пресуда“. – „Молим вас, Милојко, ја се не судим сваки дан, не знам шта је то извршна пресуда“.
– „Знаш на шта је први пут осуђен?“ – „Знам“. – „Смртна пресуда је довече у пет сати“.
Ја сам брже отрчо код адвоката: „Добројтро, Ћирићу“.
Он ћути.
– „Добројтро, Ћирићу“.
Он ћути.
– „Ћирићу, ако је црно, мене је црно, јер ја сам тебе платио да говориш“.
– „Да би мој син – оде, а јадно ти твој син“.
– „А зашто, Ћирићу?“
– „Милојко суди, Милојко посланик, Милојко Петра Стамболића полумоћник, Милојково је све“.
Ја сам ондај брже отрчо у суд, па кад сам уљего, ја сам реко: „Добро јутро!“.
Они су рекли: „Добро јутро“.
– „Ја сам Миљко Оцокољић“.
А они су се насмијали, па рекли: „Шта се нас тиче ко си ти“.
Ја сам понишанио прстом на Милојка Ћирјаковића, па казо: Он је сведок да сам ја Миљко Оцокољић, јер ме узе у његов одбор, 1941. године, партизански. Па, влада једно извесно време, па некуд побеже у Санџак. А дођоше кољачи, па ми наредише сину: „У редове, или смрт!“
Син је дошо кући, па се заплако, не смејући да каже шта ће и како ће. – „Шта је сине?“ – „Нађе ме неки војвода кољашки и нареди ми – пушку или смрт, јер шта ће твој Миљко у партизанском одбору?“
Ја сам га брже одво ван оних других синова да не виде, дао му десет иљада, да трчи, да тражи ђе пушку. Он је отрчо и није се то вече кући враћо, него сачеко па, пошто је нашо пушку за петнајст иљада, код једног човека, на Милошевића води, на Голупцу, отишо је за Санџак. Он је мене стара и мртва одбранио, а ја њега данас, жива, од вас не могу да одбраним. Имам такве заслуге да га стрељате у мом присуству, јер можда ћу кости да ћерам кући“.
Они су се згледали и казали: – „Пиши пресуду, с леђа, да смо убеђени, док је ишла Великом суду и вратила се, да није именовани кривац“.
Тако сам му спасо главу и посло га на робију“.
Насловница Пастирења Владете Р. Кошутића (Извор)
Извод из књиге: Владета Р. Кошутић, Пастирења – Вуковим стопама, Балканија, Нови Сад, 2020.
[1] Капуљача са дугачким крајевима који се овију око врата; у овом случају, можда, извезена кратка машна (тур.)
[2] У Драгачеву још се чује понека реч ијекавштином.
[3] Први пут (тур.)
[4] Губитак (тур.)
[5] Цена из 1963, у старим динарима.
[6] Узвик за вабљење оваца.
[7] Дрењина
[8] Комина (тур.)
[9] Спојни клин на запрежним колима
[10] Дрвени суд за течност
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар