Владета Р. Кошутић: Пастирења

Стање ствари доноси изводе из књиге Владете Р. Кошутића „Пастирења – Вуковим стопама“

ЛИКА СТАРОЛИКА

Владета Р. Кошутић (1926-2005) (Извор: Пастирења)

Спуштајући се од Удбине ка Доњем Лапцу, кроз завојите дубодолине, наткриљене пространим пашњацима, а затим пењући се од Лапца ка Србу, стигох до Осредака, на самој негдашњој међи ћесарске Лике и Босне, земље ничије.

Из села већина народа бијаше одселила, и да шума не бијаше искрчена, Осредци би, овако полупусти, личили на давнашње Међугорје, строгу дивљину, обраслу мрчавом која љети устрављиваше тамнином и засједама, а зими непрохођем бјелине.

У тој Крајини снага одлучиваше вјековима; од рођења рачунаху на мишицу, ако не да се бори са туђином и у туђини, а оно са својима и међу својима. Кад би на свијет долазило мушко дијете, родбина би говорила: „Нека, нека, биће нас више за гредању!“* (Речи означене звездицом објашњене су у списку непознатих и мање познатих речи на крају текста – нап. СтСт)

Гредања и са звијерима и са људима бијаше на претек. Лика не даваше лако овцу вуку; ако би је вук за врат, голоруке момчине хватаху је за стражње ноге, па се јармаху* ко ће превластити. Кад би медвјед шчепао ловца за главу, а шапама за тијело, одвајаше му главу и с њом чупаше жиле чак из пета, али бијаше таквијех ручерди и ножева од којих и понекоме мумлашу отиде кожа на распонац. То је Лика дрвених богумилских кола чији су се рукавци под теретом палили од трења, па су их водом квасили, али ипак точкови урлаху јаче од вукова, тако да све звијери бјежаху главом без обзира. И док се пужевски спуштаху са горе, жене би, зачувши стравичну шкрипу из даљине, стале припремати вечеру. Та Лика живе ране зацјеливаше млијеком од брестића, по козама читаше вријеме – кад се козама зенице стискаху, пастири знађаху да је ноћ близу – та Лика врнчаних опанака, кожом и вуном овијена од пета до уветâ.

Вазда стајаше на пркосу: по њој Јанковић Стојан ускоковаше, гредајући се с алама беговским и буле у црно завијајући; дружине ајдуковаху до пола Босне, палећи појате, сушећи јармове, одводећи јаловице, кобачећи јагњад од нарамка, а при повратку, гора одјекиваше од пјесме грлатих арамбаша. То је и постојбина граничарска: даваше ћесару војнике који запањиваху стасом и снагом, пријеке и отресите мејданџије што мрску ријеч кресаху у брк сваком, па шта дâ узмах и срећа јуначка. То је и Лика ненадмашних попилаца и јешника који опкладу вазда добијаху; Лика људескара чија грбача могаше бријег подупријети. Миле Пејић, домаћин коме на конак падох, бијаше један од таквијех: „Кладио сам се с људима који су са мном радили у Дрвару, да ћу донијети до Осредака, а то значи тридесет километара, путем којим отпјешачим тамо и амо, сто кила кукуруза на себи, од сунца до сунца, љетњег дана. Намјеравâ сам да џакице од соли надовежем и ушијем тако да буду високе метар и по, па кад будем почивао, да их свалим с рамена и усадим ко дрво, јер је погодба била да ме нико не замеће, па да их опет вагнем преко рамена, а неки кочић и штап да ставим на друго раме и тако истрајем. Дочим се нико није усудио са мном опкладити, сем неког Миће Грбића, званог Јапан, који је прво био да оће, па је потом устукнуо“.

Тој Лици главна школа бијаше у памћењу; она и данас причом ревнује. У Миловој породици њу преношаху с кољена на кољено: „Покојни мој отац, Милош, рођен је 1855; иако неписмен знао је усмено предање назад двјесто година, откле је које племе населило, како је у стара времена било… Волио је тога много причати, а тијех прича је чуо од свога стрица Јаше, рођеног равно 1800-те. Па је мој отац био доживио и овај рат и, пошто је окупатор ушао, кад је сагледао да је народ неповјерљив, раздијељен, неко приклонит четницима, неко партизанима, рекô је: „Е не зна се, вала, или је народ гори, ил му је горе“… А погинуо је 1942, од авиона талијанскога. Партизани бијаху у селу, а неко дојавио четницима и Талијанима, и они с три авиона почели бомбардовати, а покојни мој отац с 89 година комишао је кукуруз подаље од куће; погоди га распрслина бомбе у лијеву препону и рани му коња. И живио је дваест четири сата, и коњ му исто толико… Није се лако у нас са душом дијелило…“

Из те Лике где се вучки са душом дијелило, и доличном или недоличном смрћу остајало у сјећању, записах гласове Мила Пејића и Симе Грбића о минулој збиљи Крајине, крваве аљине коју су крв и шала ткали напоредо.

Јуна 1970.

Насловница Пастирења Владете Р. Кошутића (Извор)

***

КАЗИВАЊА МИЛА ПЕЈИЋА, МИЛОШЕВА, ИЗ ЛИЧКИХ ОСРЕДАКА, РОЂЕНОГ 1896.

О УЖАРУ

„Био је неки Радан Бурњаја из Горњег Срба, који је знао сукати конопе на неке чекрке, на завоје, па  је изгледало као фабрички направљено. Ишô је од села до села и тако понешто зарађивâ, и дошô је и у Босну, више Дрвара, село Подови. У једној кући је сукâ коноп, ту је заноћио и одатле га је нестало. Нема га, нема га, и жена пође у потрагу, па био је овдје, био онде… и неко је напути да би он могао настрадати, јер је нешто имао за својим ћемером, оно кукаве зараде, па су га два мангупа убила и бацила у јаму. Дочим се то још није освједочило, жена даде краву једноме, и тако су навезали два или три конопа, па су се спустили у јаму и нашли га доле убијеног. Жена оде лично у Сарајево паши, тада је била турска права, а паша узме пук војске и с њом дође у околину Дрвара; Дрвар је у жупи, а около села Осјеченица, Клековача, па из све околине мушкарце од петнајест година до стараца сагна у жупу уравњену, као и са другог краја, Бобаре, тако да се све ту окупило, окружено војском. Паша је наредио тада да виђенији људи, кнезови и они поштени, за које је он могао јемчити да то нису извршили, иду ван. И наредио је да сваки вађени може вадити другог из опколе… Тако настаде да они вађени рекоше: „Дај Јована, дај Петра, дај Илију, нек иду ван, нек иду ван“. Ишли ван, ишли ван, све је отишло ван, остала су четворица које нико није хтео вадити. Значи, по том старинском некаквом суду, сумњало се да они нису чисти, макар да то нису учинили, док од толиког народа нико није хтео јемчити за њих. И паша их је објесио за једну крушку насред Бастаја. Тако се то завршило и остала је пјесма о том:

Ни брат брата осветио није
као жена Радана Бурњају“.

О ИЗГНАНИЦИМА У ТУРСКУ

„Турска власт је на граници Далмације, Босне и Лике, у Босанском Дреновцу и околини, за неко хушкање против власти, уапсила девет људи и отјерала преко Босне, чак у Цариград. И тамо је неки Дако Радојко опсовао на нашем језику турскоме цару у очи булу: „Што ме мучиш, што ме не погубиш, како би ја тебе да ми је дошло руке!“

Да ли је цар то разумио, он је сјао с коња и реко: „Дако, Дако, бићеш ти мекши од зечјег репа“. Тако је њи’ растјерало по Малој Азији и они, у оно вријеме неписмени, не знају ни говорити, појма немају да ли ће када ’вамо, па мало по мало научише зборити, и пошто су овде били близу шуме, знали су правити каце, а у том мјесту тада нико није знао киселити купус. Они су казивали да је тамо било оваца које имају реп тежак од некаквих лојани’ жљезда, па им подмећу два точка, да би га могле вући; како киша никад не пада, него говеђа стопа свако јутро осване пуна росе; како је у тој Малој Азији плодно, и на деви гоне снопове… И тако, видећи да Турци не знају киселити купус, лате се да направе каце. Начине један подуторњак* и све што треба дрвено, а ковач скује гвоздено. Па почеше рибати купус и тако посташе познати, за њих се јагмили: „Ајд мени кацу, ајд мени“.

Тако текло времена, у том већ остарили, а можда и клима, па је њи’ седам помрло, а остала двојица, Јован Кошчица и Дако Радојко. Била је тад нека прослава, па је био велики скуп народа, и дође један, говоре му „Павлиха“. Слуга му носи скут доламе, а други му носи други скут, трећи лулу и ћесу… И он сједе крај паше. Ту су разговарали, и он је видећи ову двојицу, по изгледу закључио да они нису одатле, па је упито за њи’ и позвô их преда се. А они му кажу: „Ми смо протјерани, тамо од Суве Међе, од нас деветорице, само је двојица још живије’, па бисмо жељели да умремо код куће“. Он је саслушô и узео њиова имена и рекô им: „Ја нисам у стању да вам изиђем у сусрет, али будите увјерени да ћу с царем за вас говорити“. И после неколико дана отуд је дошло наређење да се они имају вратити, власти су им се нашле на руци, и упућени су вамо, и баш у кући мога дједа ноћила су та двојица и о томе тако причали“.

 О БЕГОВИМА

У мом селу био је неки Дамјан Пејић, могуће да је рођен негде около 1800-те, па је као аустријски бубњар-тамбур, имао бубањ. Побратим му је био Мамуд бег у Бастајима, код Дрвара, и њему наручивâ да донесе бубањ и удара мало у њега, кад буду бези на ужини, на прослави. И тако су се волели и један другом одлазили. Једном дође наређење од власти, ваљда из Цариграда, због жалбе да Турци зулуме чине на раји, да се сви бегови поватају у Босни и Ерцеговини и дотјерају пред цара турскога. Дочим, овај Мамуд бег, причао је лично том тамбуру Пејићу, како је макао у Книн, у Далмацију, тако да је њега то мимоишло, али је сазнао од другијех како им је било. Тобож, као по казни узјшили су на голе коње, па ноге у букагије им сапели, и тако су четрдесет дана путовали, четрдесет конака чинили до Цариграда. И причају како су се напатили: „Кад смо били преко Македоније, тамо нема ништа бујрум*, него – пара иле, пара иле. Ако ти ко дода воде – пара иле, значи – плати. И говорили им: „Нема кмета да ти даје проје и овчје варенике!“

Кад су дотјерани у Цариград, чекали су док је цар дошô и погледô их, и шта знам из чега су могли закључити – или није знао говор, или је хтео да скрати, да је пошетао испред и само је манô прстом на њи’ и рекô: „Дȅ, Бошњаци, дȅ; дȅ, Бошњаци, дȅ; дȅ, Бошњаци, дȅ!“ И због тога су гоњени у Цариград, и враћени, да буду паметнији, да то буде њима опомена да не чине насиља…

О АЈДУЦИМА

 У нашем мјесту, пошто је то близу Босне, људи су ишли у ајдуке. Нако зато што му дође да иде у војску, а он неће служити, него лепо мине преко границе, пет, шест сати, у Босанско Грахово, и тамо у најам. Па је за време те три године неки Јован Кењало дојавио 18 оваца из најма, и нико га после није ни тражио у војску.

А било их је који су и разне злочине чинили, па су ајдуковали, тако да се арамбаша са дванајест ајдука клатарио по шумама… неки Лука Лабус, родом са Попине. Па су крстарили овуда и ишли чак у Босну, до Бравског Ваганца, иза Босанског Петровца. Тамо су два младића отели и уцјенили их са три варићака* сребра. Пошто је мој отац тамо држâ козе наполи, прича како је тај Даскелић који је имâ тридесет чељади у кући, ишао купити откуп за два своја момка. Дошли су чак и турског хазнадара* у Лијевно да моле, а он им је реко: „Хе, болан, закон турски не доноси да се Влаху отвара царска каса“. Ипак су скупили толико, па је домаћин морô, пошто је сребро тешко, ставити га у бисаге, на два коња натоварити два варићака сребра, дванајест џемадана, дванајест пари опанака, дванајест плећа дувана.

Кад је дошао на оне вр’ове наше, у Међугорје, арамбаша је наредио да се скине мутап*, па је усуо сребро у варићак и великим ножем скинуо резом. Неколико цванцика је полетило, а он рекô домаћину: „Купи, то је твоје!“ Па други, па трећи варићак. А домаћин мисли у себи: „Па све је моје, мајку ти ајдучку!“ Тако су ту пекли јаловице, и напили се вина, а оне две клапчине угојиле се седећи у шуми, једући печенке и пијући далматинско вино. Једва их је одвојио од дружине; моле се и повраћају, љубе с ајдуцима, а он мисли: „Пола Босне обиђох да накупим откуп!“

***

Другом приликом пошли ајдуци да поробе Пешевића на Малом Цветнићу. То је на домак границе, и кад су дошли у Цветнић, одморили су се у једној кући при шуми и рекли арамбаши: „Лукина, не иди, стар си и имаш стомак, ми ћемо то обавити без тебе, и одонуд навратити“.

Из те куће узеше дјечака од петнајест година, да их води до тог Пешевића где су хтели робити. А мали, или како је била помрчина, или од страха, одô је тамо и овамо, то се удуљило, па се и стари Лукина подигао сам и ајде, ајде, и треви на ту кућу. Провири у њу, а домаћин провири кроз врата, виде токе се сјају на прсима, па опали из пушке и погоди Лукину, кугла му остане у стомаку, сало је затвори… Домаћин скочи на таван и стане вика: „Ајдуци!“ Вика на Мали Цветнић, Преточ, Црвене Греде, пушка овде, пушка онде, запали се и Мали и Велики Цветнић…

Лука, онако рањен, састане се у шуми Вучјак с ајдуцима, и кад они видјеше рањена арамбашу, потргоше ноже и малога сасјекоше. Стари није могâ даље, ајдуци оду у планину, а он се онда весне амо у Осредке, код неког Ђујана, био му је даљна родбина, и замоли га да код њега законачи, па да пође шумом, преко Љубине Пољане, у Попину, да умре код куће. Кад су један сат одили, каже: „Не могу, Ђујане, него ћемо ићи правијем путом“. И кроз један сат падне мртав. А домаћин бојећи се, јер је велика таља, такозвана уцјена, била на арамбаши, њега преседла преко коња, а са женом, јер није имâ ни у кога поверења, отјера га у неке грмове, збаци, покрије кабаницом и остави. А дочим је у мом селу, пошто је то била војна крајина, била војска на Главици, с које се види цело село, он подговори једнога да каже: „Ено мртва човјека доље“. И они Попинци и Зрмањци који су ту служили војску, пођу и кажу: „Та, то је Лукина!“ И то се одма јави у Госпић, и дође лички обрстар* Пек, мајор Либрик из Добросела, комисије, лекари и овај дотични који га је убио да прими награду. Ту га и укопали, и ту му је био гроб, знало се још прије десет година. Стари га људи нарочито побусивали и бранили, па се нашо један, пошто је то на његовој њиви, па искрчио и преорô га, тако да се данас више не зна мјесто.

А Лукина мајка бугарила и нарицала:

Јао Лујо, зелен боре,
да си Лујо змија био
па свијету очи пио,
ти си мајци мио био.

А тај обрстар јој каже: „Стара штрецо*, немој тако бугарити, него овако:

Јао Лујо, зелен боре,
ти си крао туђе воле,
па ранио своју мајку…

И пошто је тај који га је убио био Босанац, а Босна није била под Аустријом, дали су му трећину – 600 цванцика уместо 600 форинти. Тако је Лукина завршио, а прими се за арамбашу Лазо Шкундрић. И тај Лазо ајдуковô је дуго и дуго, и, на крају крајева, нешто што је опљачкâ, даде официрима, они направе молбу и тобоже њега помире с властима. И то потпише обрстар Шимић. Тад се Лазо из шуме поврати. У том прође неко вријеме, а дође позив из Беча, од цара Фрање, да тај Лазо Шкундрић и не знам још који његов друг, да ли Дане Цагало, дођу у Беч, онакви наоружани какви су били у ајдуцима, да он њих види. Скоче ови наши и власти, па набаве велики нож, дугачку пушку, кратку пушку, па ће њи’ учити тај обрстар кад дођу у Беч, пред Фрању, да кажу, ако их упита зашто им је пушка: „Да убијамо вука, медведа у шуми“. – „А зашто овај велики нож?“ – „Па да наложимо ватру“. Тобож да они нису чинили никакво зло…

А кад су дошли у Беч, пошто су били развијени, горостаси, наоружани и страшни, да кад и’ је Фрањо видио, боме он њи’ баци у Терезинштат, у затвор. Па два месеца тако, а родбина овамо каже: „Ето, власти овамо дале гаранцију, а нема их!“ Онда тај обрстар из Госпића оде лично, ипак је човјек био, у Беч, у аудијенцију код цара, па стане одлагати одликовања и чинове. Каже Фрањо: „А зашто то?“ – „Зато што ја више нисам човјек на свом мјесту, ја сам изгубио своје ја… Из шуме сам ајдуке помирио и ваше одобрење и своју гаранцију дао, дошли су ту у Беч, и сад се не зна јесу л живи ил нису, и цијела Лика о том говори“.

И боме, Фрањо њи’ пусти и дођу кући.

***

Из исте дружине тијех ајдука био је неки Бјелан Пава из Горњег Срба. Па, пошто је ту граница шуме босанске и личке, имо је жену, њој односио оно што упљачка, а суботом ишо на преобуку, тобож као да је био на неком раду. Пошто између Осредака и Срба постоји нека драга*, куд се једино може проћи, стражанима који су терали ајдуке неко докаже да Павле иде туда кући. Засједну једно вече, шест на једну страну грмине, а шест ниже, на путу, да га ту сачекају. А Пава био мудар; иде, кишица пада, не види се прст пред оком, и пјева:

Ај, Бјелане Павле,
на теби су, кажу, токе двије…
Ако Бог да – моје обадвије!

И тако они нису пуцали, убиће права човјека и пропусте га, а он оде и пјева даље. А буљубаша рече: „Превари!“… Већ је Пава одмакô на двесто, триста метара, и викну за њим: „О, Бјелане Павле!“ – „Вала, шта је?“ – „Е превари ли, превари!“ – „Е, брате, богме превари“. – „Е, нећеш други пут!“ – „Е, нећу други пут овуда ни ићи!“

***

Од тијех ајдука неки су официри примали мито, подкријући, тако да је неки Ковачевић одлазио чак у шуму с њима на договоре. Тамо пекли јаловице, пили вино, па ту ди је било пића, било и шале, и један ајдук њега зграби за ноге и повуче низ шушањ. Неки човјек што је нешто тражио по шуми, то је примјетио, па кад је случајно пошао за Лапац и свратио се у гостиону, ту су били официри и Ковачевић њега упита: „Кад си најпослије био у шуми? Знаш ли ајдуке и шта о њима?“ А овај одговори: „Не знам, господине, тако ми Бога, него онај пут кад су вас вукли за ноге у Јелењској драги“.

А Ковачевић потегне сабљу: „Кога вукли! Шта збориш!“ А овај одговори: „Ма, ја се шалио!“

***

И тако био неки Никола Грбић звани Никашин, па је дошô с оцем у сукоб, завадили се у име неке дјевојке, јер је он ту дјевојку ’тео, отац није био вољан, и тако, ’вако, и он оде у ајдуке.

Е, отац ће наћи неког од ти’ ајдука, Пећана Десницу, па ће њему рећи: „Молим те, добро га истуците, ради чега да он оде у ајдуке, ди је он за ајдуке…“

А они пристану и сами, знајући да у оног човјека немају повјерења који није зло учинио, јер их може у свако доба издати. И тако је он био десетак дана с њима, пекли су јаловице и он је, кад је самоток цурио доље, рекô: „Јадни Никола, да је сада сводак!“* А сви га погледаше – шта ће ајдуку у шуми сводак! Па њему арамбаша рече: „Чуј, Никола, иди ти и уби Пешевића на Малом Цветнићу, који је убио Луку Лабуса“. А он вели: „Па, Божји човјече, ко ће сад убити човјека?“ – „Е, ниси ти за ајдуке“. И, пошто их је његов отац наговорио, оду и одсјеку неколико штапâ, притисну га једни за руке, други за ноге, па му отпарају двадесет и пет по туру и рекну: „Марш кући!“ И додаде Пећан Десница: „Иди кући, кукавељу, на слободу, како би и ја ишô да ми море бити… И куни, мајко, свакога свога да не једе крува мога“.

***

Како су ајдуци крстарили већином по ноћи, а наши турмари* гонили пиће из Далмације, напили се, па неки Ђуро Кењало имâ поуздано грло и запјевâ турмашки:

Серивуче, најстражњи ајдуче
ил те није, ил не смијеш на ме!

А на неки сто метара под једним грмом баш били ајдуци и тај Серивук, по презимену. Он нанишани отприлике на оно мјесто одакле је чуо глас, и погоди Ђура Кењала у уста, тако да му је кроз уста прошô метак, и мој покојни отац памти тога, пошто смо били комшије, да је Ђуру све до смрти цурила пљувачка низ ону рану која није могла зарасти…

***

Прошлог вијека, да би сузбила ајдуке у овој нашој околини, и турска власт је против њи’ стварала стражане, тако да је на челу страже био буљубаша Турчин, а дванајест људи, за њим, Срби. Кад су једном путовали ти стражани и буљубаша Џапо, дошли су у село Дугопоље, пошто је ту, насред села граница – онамо Босна, а овамо Лика. Деветдлаку кога су Турци по казни истукли, распопили и протерали, па је он носио оне поповске књиге, идући од куће до куће, негде молећи Бога о благу, негде ово, негде оно. И, кад су га срели, Џапо га зграби за браду и продрма: „Влашки јарче, ти вараш народ!“ И удари га песницом два, три пута, а он заплака и, онако плачући, упери овамо у десно, на личку страну, у куће Танкосића. Био је тамо неки Давидац Танкосић, спреман, сигуран у све, и на освету. Кад је видео попа, сажалио се, и запита га: „Куд одоше?“ – „Одоше даље од Калдрме, према Тишковцу“. А Давидац: „Знам ди ће они на конак, свакако у куће Баукове“.

Одма’ то каза свом комшији, неком Зељковићу, сигурном ка’ и он: „Узми пушку, идемо убити Џапу“. Тако су отишли; од њиове куће било је једно седам, осам километара до ти’ Баука, дошли су ноћу, провирили – у кући добро ватра гори, људи полегали, а увр’ ватре Џапи је направљено од биљаца и од јастука, тако да је уздигнут’ рамена лежô на леђима.

Кад је Давидац све то видио кроз брвна, он је рекао Зељковићу: „Чујеш, ја ћу отворити врата, јер су откључата, пуна је кућа оружанијех људи, ко би ту закључавô – па ћу ући и опалити у Џапу, а ти ме зграби за рамена, да се не би ја зблануо, па – у ноћ!“

Тако су и учинили, отворили су врата и он је одма’ опалио на Џапу и погодио га у стомак. Овај је још толико био јак, пошто му је у глави био Давидац, чим је ударио попа, а поп окрену кући његовој, одмâ се он покајô и Давидац му је био у памети, да ће му се осветити. Па је дрекнуо из све главе: „Уби ме Давидац Танкосић!“ А они – одмах напоље, и пошто је овамо била Аустрија, Лика, никоме нису полагали рачуна, нити су одговарали.

***

Пошто је сједиште турске власти био Кулен Вакуф и из њега су примали наређења, турске власти су дошле на то да се питају како да увек погине само буљубаша. Срби ајдуци, Срби стражани, па врана врани очи не вади. И поставе Србина за буљубашу… први је био неки Дмитреш. А у знак да је буљубаша носио је неку челенку, почасну капу. Тај Дмитреш сукоби се с ајдуцима негде при вечеру, у селу Дреновцу, а пошто су ту ајдуци излазили из једне куће, у мраку су се помјешали. Наста вика: „Ко је? Ко је?“ – „Наши смо, наши смо!“

У мраку запуцају обе стране, и погину два, три стражана и неколико ајдука. Онда ајдуци намјере да се освете и чекали су прилику. Дошло је Преображење, био је сајам у Босанском Грахову, па су стражани под вођством Дмитреша, пошли из села Трубара, преко Леске планине. У тим стражанима био је неки Стојан Бабић, па му је отац савјетовао, као и свима: „Немојте ићи кроз планину, у завадњи сте с ајдуцима, него идите около на Стрмицу, тамо вам је слободније“. А Дмитреш му рече: „Зар да се кријемо ко жене?“ А он призва сина Стојана: „Чујеш, остани као да опанак мало поправљаш, па иди за њима на једно сто метара, тако ти је сигурније“.

Збиља, тако је и било, ајдуци су знали да ће они наљећи, па су отишли на згодно место, покрај једне труле јелетине, па у њу заболи грања и лишћа, да се прикрију, и засјели иза пушака. Бацили на пут детињи опанчић; ови наишли па се око њега сјатили, опанчић био опутом испреплетен: „Откуд ово у шуми? Гледајте да није ту и пар њему?“… Тако их ајдуци згомилане побили, а Јаков Шкундрић је још прије рекô: „Удри ко кога, а ја морам Дмитреша и његову скинути челенку!“… Скочио је на Дмитреша, отсјекао му главу, и тако се то завршило.

***

А аустријске власти су прогониле ајдуке и браниле становништво од пљачке, и дошле су на помисао коју су и примјенили. Код сваке цркве читало се, кад се служба заврши, и кад се изиђе, колико је уцјена на којем ајдуку. И где ајдуци дођу, та им кућа мора дати јести, али у року два сата, ко их не пријави најближој жандармеријској станици, биће стријељан.

То је народ примио, али била су два брата Павлице, на Удбини, на сајму, а они су из села Клапавица, па су ајдуци у њиовијем кућама ручали. Кад су се ови вратили са сајма, комшије су им рекле: „Ајте, јавите властима да су ајдуци били у вашој кући, јер ћете одговарати“. А они су рекли: „Ми смо били на сајму, не знамо ништа од тог“. И тако су се оглушили, нису ишли јављати, и аустријске власти су стријељале оба брата Павлице.

Тада су и сами ајдуци рекли: „Нема више ајдуковања“. А и јатаци који су им све дотуривали, и они су одустали, и у томе се та ајдучија завршила.

О ДВОБОЈИМА ЂУРЕ ЦРНОЈЕВИЋА

„Слушао сам ово као дјечак, нарочито од старих људи који су служили у војсци негде од 1890, у Требињу. За вријеме бивше Аустрије било је тако стање да је постојао двобој, официр нижег чина мого је позвати официра вишег по чину на мегдан, бацити му бијелу рукавицу, а није могао виши нижему… Десило се како су ми причали очевидци, Дмитар Танкосић из Личког Дугог Поља и и Петар Каменко из мог села, рођени негде око 1870-те. Они су били у чети Ђуре Црнојевића који је био мегданџија без устука. И Ђуро дође код неког свог колеге, оба су били поручници, и затекне га где плаче. Ђуро га упита: „Зашто плачеш?“ – „Па, како нећу, жао ми је старога нашега“. А то је њихов командант пука, неки обрстар, стар шездесет година, коме је један Мађар у најбољим својим годинама бацио бијелу рукавицу и позвао га на мегдан. А постојало је и то да се могла наћи замјена, то иде у Беч генералштабу, Фрањо Јосиф потпише и одреди се дан и у колико сати, и каква је погодба – или о прву кап крви, или о мртву главу.

Кад је саслушô, Ђуро Црнојевић је рекô: „Нека ми господин обрстар мало дигне две три чврке под вратом“ – где су се онда носили ти чинови – „и ево замјене“. – „Говориш ли ти то озбиљно?“ – „Говорим“. – „Ајдмо код њега“. – „Ајмо!“.

Они дођу тамо, Ђуро се представи и стари обрстар видјећи у Ђури спремна јунака и да мишица његова одговара, одма’ је стеко поуздање и рекô му: „Мој синко, ако ти то успије, неће теби само у чиновима бити, од мене ћеш добити и друге награде“. И према томе, то оде на одобрење генералштабу, у Беч, и отуд је дошло када и у колико сати, већином се то одигравало около три сата. Ту стоји комисија у дворани, и та двојица који ће вршити двобој немају на себи ништа, него гаћице. И закрајдано је на поду, ђе ће стати лијевом ногом, па на команду, кад официр даде знак, они почну и – ко ће кога.

Кад су дошли у ту дворану ђе ће се одиграти двобој, тај се Мађар стао свлачити, па је почео своју блузу раскопчавати помњиво, пуце по пуце, а Ђуро га је гледао, па му каже: „Зашто их тако пажљиво разапињеш, ка’ да ћеш је још када облачити. Никада више!“ Па је ухватио за доње скуте своје блузе и тргнуо лево и десно, тако да су пуца поскакала, ударила о плафон, једно тамо, друго овамо – и тијем га је одма’ убио у појам. Кад је пала команда, Ђуро га је спремио у неколико, јер је имао тако јаку мишицу, извежбану у мегданима, да зарије сабљу у сабљу, па је ономе слабијоме истргне из руку и онда бира куда ће га. И тако је сасјекао тог Мађара.

Дан по дан, то се прочуло, и Ђуро је ко заменик ишао на више мјеста, а једном приликом је неки мађарски генерал инспекцију чинио, па су се они закачили и њему наједанпут баци Ђуро бијелу рукавицу. Он ју је примио нарочито, као што сви с вишим чиновима морају примити, кад је баце они од нижих чинова… Кад је дошао међу друге официре а он каже: „Један лички козар“ – пошто је Ђуро родом од Удбине – „бацио ми бијелу рукавицу!“ Кад су се распитали ко је и кад су сазнали да је то Ђуро, они рекоше да се слабо пише, јер њему нема равна и он свагде побјеђује. Пошто је тај генерал имао жену, грофицу, она је за то чула, дохитила Ђури и нудила му откупа, да се Ђуро мане тога и помире се, и нудила му је у оно време 4000 форинти. Он није ’тео ни да чује, па је она и 5000, па пет и по. Кад је 6000 примио, то је у оно вријеме био велики новац, он га се мануо.

Дочим, другом приликом свадили се коњушари, његов и једног генерала, и ту је дошло до двобоја и Ђуро је и тога сасјекао, и даље и даље, тако да је седамнајст мегдана однио, и у току тог времена пристарио, напунио шездесет година, али није био још пензионисан. А неки млади поручник, Ковачевић – његов отац се населио са Великог Цветнића у околину Санског Моста и као добростојећи, сина је школовâ – кад је постао официр хтео је да себи припише све Ђурине мејдане, и једном приликом баци њему бијелу рукавицу. Ђуро га узе савјетовати: „Ма немој, сине. Срби смо, а ја сам стари човјек, тога сам се више мануо“. А овај упорно неће, него – на мегдан. Па је Ђуро опет њему савјетовâ, и други официри, али узалуд. Кад је видио да он упорно стоји, Ђуро му је рекâ: „Ама, слушај, синко. Ја још не дам сећи ово старијех костију. Добро пази на кога удараш!“

И кад је дошло вријеме и одређен дан, на том двобоју пред комисијом, кад је команда пала, Ђуро га је ударио по врату и заватио сјечивом мало рамена, да му је одма’ клонула глава и готов је био.

На сахрану дошао му је и отац из Санског Моста, стари Ковачевић, чуо је како се то одиграло, па се Ђуро њему извињавâ. „Слушај, чико, теби је осамдесет а мени је шездесет година. Ја сам твога сина молио на сваке начине, и сви официри настојали су да се мане тога, али никако није могло; ја кад сам вагнуо да не море бити ништа друго, него или он мене или ја њега, тако је морало бити. Немој на мене зажалити“.

Стари му је пружио руку и пољубили су се на растанку.

Тај Ђуро је имао таква својства, прича његов посилни, да онај дан кад ће ићи на двобој, на пример у три сата по подне, он је лепо ручâ и рекô посилном: „Пробуди ме у пола три“. А овај у себи мисли – како може спавати кад је сабља као бритва наоштрена и иде тамо – или жив или мртав. А Ђуро хрчи и спава… Кад га пробуди у пола три, он се умије и спреми и – готово. А поједини би на осам дана раније имали узрујане живце, не би се могли смирити, можда нису могли ни заспати поштено.

О ПАВЛИНИ

Павле Пејић, звани Павлина, мога ћаће неки стричевић, био је развијен и јак, од два метра и двадесет висок, а у плећима читав јунак. Кад су једном ајдуци пресрели људе у Међугорју, који иду с пазара у Книну, они су код некијех колиба растоварали ствари, заклали су једну јункару* и сви су пробали ко ће онај крављи ножањ моћи да згули, да увати сву кожу с гњата а другом руком за гњат, и да оголи гњат. Испробали су сви, и ајдуци и путници, али нико није могао. Павâ је пришао полако, уватио руком за гњат и ону кожу наједном смуждрио, тако да је упао у очи ајдуцима. Неки ајдук Сукњајић, сјео је с њим на кабаницу, па га је задиркивâ, а пошто су ајдуци наоружани, Пава није смио ништа, док арамбаша није рекô: „Пусти човјека, дали му Бог и природа снагу, немој га зафркавати, нека оде у друштво“. – „Не дам, док не попије брему вина“. А та је брема могла да држи около осам литара. И њу је Павлина у једном душку попио, да се курталише биједе, и пустише га.

***

Тако је слободан био, а толико јаки и оглашен, да је у селу Вагани, испод Међугорја, неки Торбица матери рекао, јер је био сличан Павлу: „Моја мајко, јаки ти је Пејић Пава!“ А она: „Ђе ти знаш, сине?“ – „Како да не, кад пођемо у Козју јаму отискивати камење, па којега не моремо руками, а Пава леже, па га ногами, колико је пола кукурузане, у Козју јаму: ррррр!“.

Пошто смо ми Пејићи имали у Међугорју ливаде и колибу, тамо смо зими и зимовали. Мој покојни отац и тај Пава, који је онда имô око осамдесет година, дошли у ту колибу, уочи косидбе, колибу мало почистили, а Пава каже: „Ма, Милошу, ишô би ја ’вамо, оставио сам прољетос лонац земљани у шушањ… идем га наћи“. Мој отац за њим, и он открије у шушњу лонац од пет до шест литара, а у њему се смотала змија и само јој глава вири. Пава је поздрави неком соварицом*, штапом и умлати. А мој отац рече: „Баци, Павле тај лонац!“ – „Не, како баци, како ћу ја до другог?“ И он лијепо у колибу, па како је имо сувије’ дрва, он лончину у ватру, па кад се засјала и добро ожегла, опра је у две три воде, свари у њој пуру и они јели.

Пошто је Пава био двапут старији од мог оца, а био је мајстор правити дрвена кола, осовине, потежнице, поткове и све од јаворовине, по планини је тражио грађу. Кад су пролазили самоћом, и наишли на вратиште, а он вели: „Овде сам прије осам дана ноћио“. А вели мој отац: „Пајо, па како си смео у планини, сам?“ – „Ајде, болан, неће на стара ни ђаво!“

О ЗЕМЉАНИМ КЉУЧИМА

 Кад сам био дете то сам слушао од старије’ људи: у нас имају букагије од гвожђа што се сапињу коњи кад се пусте на пашу, па коњ пасе некад и ноћу. Они закључају букагије а закључ је тврд и добар, али понекад нађу букагије отворене и нису на коњу. И они сматрају да је те букагије коњ навука’ на травку која отвара све браве на свијету, и да су то земљани кључи.

Појединац који ’оће да дође до таквије’ кључа, свеже за коноп букагије и закључа, па вуче букагије по оном простору куд је коњ пасô, тамо, амо, док не наиђе на земљане кључе, и букагије се саме откључају. Али пошто је то квадратни метар земљишта, он није сигуран која је то трава, па лепо заокружи ножем, седне, закључа поред себе букагије, па узме травку по травку и мане по закључаним букагијама. Па која неће да отвори, ону баци, баца, баца док не наиђе на ону која збиља отвара букагије. Да се увјери, опет закључа букагије, мане опет травком, и оне се отворе. И то се сматра земљаним кључима.

О ЛЕЧЕЊИМА

„Мој покојни отац, рођен 1855, служио је војску за време окупације Босне, у Петровом Селу. Допало га је да коначи код неког старца, а он је увек волио старе људе да од њи’ нешто чује, па је тај стари њему причô како се лечио. На примјер, кад коси, па није близу куће загађена ливада, он је вазда напијао из козолице (у Босни се рече водијер) где су брусеви и квасилица и где се купају разне траве. Таква је вода из козолице најбоља за окрепљење.

А имô је неку сипњу, па је пио мокраћу од малог дјетета, од пет, шест година, и то четрдесет дана на ташто.

Кад је завршио војску, мој покојни отац дође кући, и пошто му је старији брат био болешљив, увек се тужио на своје унутра, он њему исприча шта је чуо. Е, пошто су имали колибу и благо у планини, и тамо био неки дјечачић, а он, онда су се кожуни носили, удоли кожун, нареди малом да се помокри на кожун, па се слегне на колена и на лактове и оно попије. Па тако, тако, четрдесет јутара. Кад се почела унутра одваљивати пљувачка, он само баца, баца, баца бале око себе и тако се прочистио, да је живио 84 године, никада се није ни накашљао…“

***

„Наши су увјек ишли у Далмацију по оно што успева доље, а одовуд гонили грах и кромпир. Једном мој дједа и његов кум пођу из Книна с натовареним коњима; кад су били у Голубићу, овај се његов кум сукоби с неким мјештанином, па га удари плочом и разбије му главу, овај пане на цесту, а рунда, сеоска патрола, најури за њима, мој отац и кум убрзају коње, али кад виде да ће их стигнути, кум клисне, а вели мом дједу: „Гони ти, куме, коње!“ Дјед, мислећи да није ништа крив, није бјежô… кад ови допану, удари га један стражар обема рукама пушком у леђа што је икако могао, у томе се њему устави пара, није мого дихати, па брже њега у Дреновац, пошто је ту имао удату сестру, простру му крај ватре и ту ће лежати осам дана. Па се покупе људи с плактама*, пошто од наше куће до Дреновца има неки’ 25 километара, па га донесу на пла’тама кући, и како је ватра на огњишту горела и било оно пердо* где се простире најстаријем човјеку или болеснику, њега ту положе и он је ту лежâ шест недеља. У то вријеме, иако су се они бројили у имућније људе, није се свиња ранила на зиму, него се клало стоке, оваца, коза, па чак и говеда, а само је понеко клао свињу. Тако је неки Маћа, клао свињу и продаво оку сланине за форинт. И постојала је изрека: „Нису Осредци за коња зобника, ни за прасца рањеника“.

И онда Пејићи слали њему цурицу да купи сваке недеље оку суве сланине, па то лепо изрезали, на тигању стопили, и болесник је на ташто, изјутра рано пио – недељу дана једну оку, недељу дана другу, па за шест недеља, шест ока сланине. И то је њега излечило као руком да је однесено; живио је осамдесет и једну годину, и ништа га није болело. А мој покојни отац, био је дијете тада, прича како је дједу она мастика избијала у виду зноја, да му се није могло прићи од силе и задаха. Онда су у шали говорили: „Стари су људи изнутра руњави, па им машчурина није могла ништа нашкодити“.

***

„Мој комшија Гајо, млађи човјек, запослен на станици Личка Калдрма као скретничар, оболи прије неколико година по рукама, нешто у виду кожне болести. Руке му се искрижају и дођу грбаве и рапаве као борова кора. То му је сметало радити, ишо је лекару у Книн, слали га специјалисти у Шибеник, у Сплит, у Загреб неколико пута… Али, руке га не пролазе. Утом он чује за Јову с Романије. Крене тамо. Дође, нађе Јову, пожали се и покаже руке, а Јово њему: „Слушај, ја не знам теби другога лијека, него иди кући, па увати јежа и јежовом мокраћом мажи руке“. А Гајо опсова: „Како ћу доћи до јежове мокраће, ко би јежа…“ – „Па, лако, брате, ја ћу те напутити; уватиш јежа и затвориш га, па метнеш под њега цедило, а под цедило посуду, и држиш га два, три дана – није јеж враг да се неће помокрити…“

И збиља, Гајо тако и учини, оном мокраћом мазао руке и прошло му. Сад нема по рукама ништа, а да ли је од јежа, или је нестало само од себе, не знам…“

О ПАВЕЛИЋЕВОМ ЋАЋИ И СТЕВАНЏИ

 „Около 1900, двије прије, почела се градити „Шипадова“ пруга преко Бобаре. Ту је био подузетник Миле Павелић, и имао неколико стотина радника на послу. Једном приликом закачио се с неким Стеванџом Пејићем, и овај га изудара, сруши на земљу и погази цокулама, па напусти рад.

Тај Павелићев отац отиде затим тамо негде иза Сарајева, и Анте се родио у некој Брадини, и ту је стари Павелић радио, па је код њега био на послу Дане Зорић, као слободан минер. Једном приликом, пошто је тај Стеванџа који је истукао Павелићева ћаћу, био Дани ујак, па је Стеванџа водио људе у Славонију и радио, немачки знао говорити, али како је већ остарио, па му се отперило* наћи посла, навратио до Дане: „О, ди си, нећаче?“ – „Ево ме, како си ујаче?“ – „Ајде, питај старог Павелића не би ли ме примио на посô“.

Дане уђе унутра, нађе Павелића где обједује. – „О, здраво, Зорићу, ајде изволи“. – „Фала, папа, него имам молбу – да ми примите једног радника, комшију, баш ми је то ујак“. – „Ма, Зорићу, ја ћу за твоју вољу примити једног међу тристо радника, па да ми и не треба“.

А кад Стеванџа изиђе пред њ: „Зорићу, је л теби Стеванџа ујак? Је л за њега молиш?“ – „Да“. – „Не би ти Стеванџе примио, да ми он сам пругу сагради. Ево његовијех цокула на мени, неће ме излечити, мада иловача…“

„ЈЕДИ ШТО СИ…“

Пошто сам дуго година радио у Дрвару, неки Петар Каменко нађе једном нешто неугодно у месу, па су га радници изигравали, међу њима мој помоћник, неки Владо Кесић из Граова. Петар му каза: „Иди у оно што је онај јео колико није мого појести.“

Људи су питали шта је то и ко је то. Он је испричао, знајући као стари човјек, да постоји у Граовском пољу, идући од Ливна, турски гроб. И бегови – тада није било аутомобила – посједају на коње као на аждаје, па пољем само лете…

А тог Владе ђед и један његов комшија стану вршити нужду на гробу турскоме. У том избише пред њи’ три бега на коњима. Нађу и’ на лицу мјеста, па им мајку влашку и потргну сабље: „Свако мора своје појести, или глава доље!… Од оволиког поља нисте имали нигдје вршити нужду, него ту на гробу, а ми понели цвијеће!“

За спас живота, они су морали да то поједу, па једном се упорило било ваљда па је, кроз зубе, реко ономе другоме: „Ма, дај помози“. А онај је одговорио: „Ма нећу. Што си с… више него што можеш појести“.

О МЕДВЈЕДУ

„Слушао сам од старијех људи како се лове медвједи, а то су Личани разговарали, па веле да једног треба спустити у јаму, јер нису сигурни је ли збиља медо у јами или није. Па предложе да Јову свежу конопом и спусте: „Јово, ти си најспремнији, и пази кад те спустимо, а ти види је ли медвјед тамо или није, задрмај конопом а ми ћемо те одма’ горе вућ’…“

Свежу Јову, спусте га у јаму, а кад је медо видио човека, скокне се часком и одврне Јови главу. Задрма се и конопац, а ови горе – вуци, вуци, извуку Јову а нема на њему главе. Сад се постави питање шта би од главе човјеку, па је ли имô, је ли није имô, једни кажу: „Не знамо ни је ли имô главу, прије него смо га спустили у јаму“. А други: „Јест, брате, имô је главу!“ А један ће: „Ма јест, на Јови је била глава, ја знам да је на Божић певô из ње…“

О ДАНИ ЗОРИЋУ

„У Осредцима, поред нас Пејића живе Зорићи, и неки Дане Зорић знао је бити шаљивчина, а пошто се тих дана давала отказа, неколике букве за сјечу сваком домаћинству, лугар иде, носи колоброј и означује букве. Пошто је Дану првом дата буква, он је букву посјекô лијепо и сјео јести ону зоју, курузовницу, а више себе на пањ запалио свијећу, усред дана. Иду људи, кад из далека лугар опази да гори свијећа, а доље човјек. – „Па, јеси ли ти то, Дане?“ – „Јесам“. – „Па, побогу брате, што ће ти свијећа запаљена?“ – „Па, како нећу, људи моји, сваки час може ми стати у грлу ова сува зоја, па могу умријети без свеће“.

***

Кад је тај Дане био клапче, тако од 15 година, а њему се ишло на прело свако вече, отац му не да и једном забрани да му оставе вечеру. Кад се он врати с прела, како је лежô у запећку, он стави десетак крумпира у пећњак, да се испеку и да он вечера, а да нико не примјети. Кад је оним крумпирима ватра узела маха, један крумпир зацијука: „Цијууууу!“, а Дане га гурну клипом да ушути. Дочим онај други: „Трууууу!“ Он и онога гурну. Кад, трећи запјева из свега гласа: „Ој, Краљевићу Марко!“ А онда се пробуди отац па га навре: „Нећеш више на прело!“

***

Тај исти Дане, пошто је у задрузи живио, имао је шесторо говеда. Она умркну у шуми, а како је Дане имао млађега брата, дигну се њи’ двоје, троје и пођу тражити говеда. Оду на једну чуку, па на другу, па овамо, онамо, па говеда нема, а њему било досадно што се муче, па изиђе и, како му је кућа била на брду, из свег гласа зовне брата: „О, Стево!“ Тако два, три пута, а овај кад је чуо: „Шта је?“ – „Ајте кући, ево говеда, ајте!“ А они весели, ајде, ајде, и кад дођоше пред кућу, врата отворена, ватра на огњишту добра, и брат одма, с нокта, каже: „Ма, је ли, Дане, ди су говеда?“ А он им опсова говеда: „Ено их вуку под репом! Каква говеда, ајд спавај, ено сутра дана, па тражи!“

ОПКЛАДА

„На рачун појединаца који имају апетит, једном сам слушô од очевидца Мића Зорића који је био код стрица Стеве и Мане, добровољаца, насељених у Жеднику, у Бачкој. На католичку Малу Госпојину шездесет Буњеваца седе у кафани и пијуцкају, био врућ дан а мухоловка виси на зиду. Један каже: „Ух, како су се наџиџале, ма вала, не би имô једну још где прилепити“. А други: „А има ли неког ко би ово појео?“ Трећи: „Ко? Ко?“ А Стево: „Ја, ја! За иљадарку“. То је у оно време, 1932, била важна пара, пото је во био. Извади Буњевац иљаду динара, даде том домаћину Стеви, овај извади своју иљаду… Каже Буњевац: „И папир“. – „И папир, и папир“.

И Стево је лијепо устао, скинуо оно полако, да ниједна муха није пала, извадио ножић из џепа, узô неку дашчицу, па оно пререзо попола, па опет предвостручио, тако да је дошло четвероструко, па опет оно, тако да је дошло осмоструко, као кад реже турица* дувана. Па ситно режи, режи, режи, кад је све збрашнио на новине, протрљо рукама, његова жена донесе му раљику* граха, и он усу, кашиком промеша и удри, удри, удри, поједе и рече: „Дај амо иљадарку!“

ЛИЧАНИ У ПОСЈЕТИ ЦАРУ ВРАЊИ

„Врањо позво Личане у Беч, да и’ види. Петорица крену, на свакоме кожун од три овнујске мјешине, и оставили реп од оне једне, да се диви народ. За широким пашњачама, кубуре с јабукама, па ножеви коричанци, дрво си могâ с њима сјећи, па око врата теркија, кајиш што нож држи. Сваки упртио торбу и у њој крув велики као колски точак, осам кила сланине, десет комада сирева и дволитра ракије. То попрте и крену Врањи, па ајде, па ајде, па ајде, па избију у Беч. Ђе и’ год ко види, стане се сакривати од тијех вунених људи, оруњених брковима. Они питају: „Ђе је брат Врањо?“ Његова жена Лиза вели: „Што би ви с Врањом? Отишâ је у лов“. А они: „Врага ће уловити, ако не убије“. А царица нареди да се принесе што за гристи, сијено тој дивној стоки. Али, ето Врање из лова, и сад ће госпоја изјести паприку. Он трчи њима, брже боље нареди одају и послугу. А они му кажу: „Брате Врањо, добру си кућу направио, само немаш никаква плота. Човјек дође с коњом, нема га ђе привезати, и немаш прибијену куку, да ове кожурине објесимо…“

Врањо их запита шта пију? А они: „Да болесна се пита, а здраву се дава“. – „Какво јело најволите?“ – „Дај меса и крува, и да залијемо да се не би запријечило“.

Сјутра, кад је свануло, Врањо пошаље кочије, у сваке по једног Личанина, па их стане водати куд треба и дичити се с њима. Тако су намирили петнајест дана. Кад су се добро испочивали, на поласку им је Врањо дао сву опскрбу до Београда. А они му на поласку опет споменуше за плот и куку“.

***

КАЗИВАЊА СИМА ГРБИЋА – ЋАЋЕ, ИЗ ЛИЧКИХ ОСРЕДАКА, РОЂЕНОГ 1897.

 ОПКЛАДА

 „Илија Торбица, звани Јаруга, из села Вагана, кренуо са друштвом у Книн, да доћера пиће за крсну славу, св. Стевана. И тамо је одлио пиће преко дана, и цијели су дан пили, па кренули навечер. Кад су дошли у Голубић, тамо је његов побратим, Давид Чакац, држао гостиону. Он наврати код њега и затражи литру вина. Овај му одговори: „Побратиме, што ће ти вино, кад ти још капље из очију?“ – „Ма, побратиме, ја ћу попити десет литара вина, и то из варићака“. – „Ма, побратиме, нећеш“. – „Ево моја петурина*, ако не попијем, а ти дај своју овђе, на астал“. Онда је Давид узео Варићак, налио вино, донио пред побратима, али је оклад био да попије у два душка. Илија узô варићак, нагнуо вино, попио до половице и онда предушио, можда пар минута. Други пут је узô варићак и казо: „Здрав, Илија Јаруга!“, попио до капи, изврнуо варићак на астал, узо обе петурине, метнуо у џеп и рекô: „ Побратиме, лаку ноћ!“ И са друштвом отишо путем кући, који је био дугачак сигурно дваест пет километара, и то преко Плавна, Тромеђе и Међугорја, и дошао у Ваган, а да му се ништа десило није“.

О ГРБИЋЕВОМ ДОРАТУ

 „На крај Осредака, има нас једно двадесет, тридесет кућа Грбића. Некад су неки Грбићи имали дората, па једном приликом нестане дората, неко га украде. И, нема га данас, нема сутра, прође тако девет година. А једне зимске ноћи, пошто је била мећава, зарза коњ пред кућом, изиђе домаћин, бивши господар тог коња – кад његов дорат, натоварен. Познаде га он. Растовари га – сто литара вина, кава, шећер, па девет ђечерма*, па разне ђаконије у антрешељу* – све што се гони за славу. Након девет година то се сматрало зарадом овога коња. А ово причам због изреке. Кад су они што су украли коња путовали, множина их било, па се ту попило, и била мећава и сумрак, коњ је сврнуо мало у страну, и на раскршћу, куд се иде за Грбиће, стао и дуго се размишљао куд да окрене. Спазила су га нека дјеца и причала. Онда, кад се вратио бившем домаћину, народ је створио изреку: „Шта се мислиш, ко Грбића дорат“.

О УСКОКУ РАДОЈИЦИ

 „Био ти је у Лијевну ускок Радојица, презиво се Филиповић. Живио је добро, доста је био богат и и он се са безима у Лијевну нешто погађа’, тражио је од бега неке лýке*, а бези су од њега тражили жену. Отишли су у суд и направили уговор, да ће он стићи из Лијевна у Нови и вратити се од сунца до сунца. Стигне ли, добиће лýке, не стигне ли, губи жену.

Сјутрадан њега су провјерили, да не би крено раније, и тама кад је сунце грањивало, он је узјашио коња, и преко Грмеча и Санског Моста, дошо је тачно у подне у Босански Нови, кад је велики везир излазио из џамије. Потписо му је књигу, тако да се зна да је био у Новом, и појахо коња смјеста назад. Кад је био у Грмечу, онда му је коњ мало малаксо. Он је сјашио, па је истрљо коња земљом и опет се бацио на њега, али се сунце већ окомило према почитку.

У Лијевну су дошли његовој кући бези и рекли његовој жени: „Ево од нас колико нас има, бирај кога ти оћеш“. А она им је одговорила:

„Оканте се Турци Лијевљани,
нешто ори у Грмеч планини,
ил је тица, ил је Радојица!“

У том тренутку је и Радојица стигâ, прије заласка сунца, али кад је одјашио коња, коњ му је цркâ. Он је добио окладу, тако да су му припале све лýке за које су уговор направили у суду, и живјео је дуже вријеме послије тога.

Имâ је брата и, кад је био на самрти, брату је рекâ овако: „Слушај, брате, ти се не мореш борити против Турака, и не можеш одржати ово имање, него се ти потурчи, па ћеш тако лако спасти имовину“.

Тако су проистекли Турци Филиповићи од ускока Радојице и његова брата“.

О ПОКРШТЕНОМ БЕГУ

 „Тодор Срдић из Дрвара био је у вријеме Аустрије народни посланик у Босанском сабору. И, у Сарајеву, кад је сабор засједао, тамо је био народни посланик и бег Вилдус.

Једног јутра, поп Срдић и остали дођоше у дворану и онђе су се мало зафркавали. Поп Срдић је пришао Вилдусу и уватио га за чело и пита’ га шта му је то. Бег му је одговорио, да је чело. Онда га уватио за штумик*, па вели: „Шта ти је то?“ – „Па, видиш, то је пупак и штумик“. Кашње га уватио за десну сису, па вели: „Шта ти је овђе?“ – „Па, то је десна сиса“. Ондај га је уватио за лијеву: „Шта овђе имаш?“ – „То је лијева сиса“.

После се поп Срдић повуко, сјео на столицу и добацио му: „Беже, сад немој рећи да те нијесао прекрстио“.

Од јада, скочио је бег Вилдус, уватио се за пиштољ, да убије Тодора Срдића, али су другови са стране се намакли и спријечили да овај пуца у попа.

Вилдус бег се повуко намах из дворане и трећи дан је завршио са животом, ваљда се убио“.

***

КАЗИВАЊА МАРКА ВЛАДЕТИЋА ИЗ ДОЊЕГ ЛАПЦА, РОЂЕНОГ 1880.

„Моји стари, по причању, најприје су доселили из Црне Горе у Далмацију, а касније из Далмације неким случајем пребјегли у Босну. Кад је Лика била ослобођена од Турака, преселили су се из Босне у Доњи Лапац. Дошле су двије породице. Када су се дијелили, мајка тијех наших стари’ оцјенила је своје синове, који ће бити срећни у ситном, а који у крупном благу. Она је легла на земљу и слушала кад благо излази из тора, слушала је тај топот блага и по томе просудила шта ће благо направити којој породици. И збиља се догодило дуго година да је једна породица увек напредовала у ситном благу, овцами и козами, а у говедима је имала честе штете, дочим је друга била срећнија у говедима но у ситном благу“.

***

„За вријеме турске владавине у Лици, био је у Доњем Лапцу турски мајор, крупан човјек, страшан гледати, а и народ се њега много плашио. Кад је долазио у Добросело, сав је народ бјежао ближе шуми, да се сакрије. Једино једна баба није ћела од куће никуда. Кад је дошао на коњу, она га је пред кућом дочекала. Он је њој назва: „Помози Бог, баба!“ Она је њему одговорила: „Бог ти помогâ, царски делија“. – „Баба, ти дочека мене код куће, а нико други није. Откуд то може бити?“ – Па, царски делија, што би ја бјежала од тебе. Ја мислим да мени нећеш ништа слаба начинити, већ да ћеш ми одобрити све, што сам те дочекала“. Он је онда похвали и упита: „Баба, сад реци шта би ти најрадије да те дарујем?“ Баба се промисли, па каже: „Највољела би да ми дадеш добре земље доста, и да је моја, да ми нико не може сметати у раду“.

И збиља јој мајор дозначи један лијеп крај у Доброселу, и то баба прими, даде јој писмено да јој нико не смета и да ужива сав приход. Тај крај се и данас зове Бабин крај“.

***

„У Доброселу живила је једна стара жена, имала је четири сина. У оно вријеме синови и снахе слушали су је добро, све су је питали шта треба радити. Било је већ близу прољећа, а имали су велико благо. Једно јутро дођоше синови да кажу мајци да нема довољно хране за стоку, а у бега је било много сијена, у близини куће њихове. Синови рекоше мајци да оде у Лапац код бега и да тражи да им прода сијена за готове паре.

Мајка је имала добра коња, Зекана, она пристане и дјеца спреме коња, она га узјаше и оде у Лапац, код бега. Однјела је бегу и беговици милоште – меда, сира и другог, и пошто ју је примио, бег је запита којим је добром дошла. Баба Стана рече: „Беже, ништа лоше није, једино требам сијена. Ти имаш доста, па да ја купим од тебе сијена и да издржим оно благо, биће боље и за тебе и за ме“.

Бег рече: „Добро, све то може, једина је ствар, сијено не дам за паре, него – подај ми Зекана, па узми сијена колко оћеш“. Баба одговори: „Беже, ја не могу дати коња, па макар шта било, него ћу ти платити, ако оћеш, дукатима“. А бег: „За паре не требаш говорити, ако нећеш дати коња, нема сијена“.

Баба Стана се наљути, затражи коња и своје бисаге и одма’ крене кући. Дође и каже синовима шта је бег тражио. Сви се сневеселише, али шта се догодило – по ноћи пирне јужњак вјетар, и сав снијег окопни до дана, мајка је још лежала, кад јој дођоше снаје и ватају муштулук: „Мајко драга, сав је снијег ноћас окопнио и ено блага већ пасе“.

***

„Концем 17. вијека, кад су Турци прогнати из Лике, онда су многа мјеста остала пуста, требало је населити народ. Српски народ који је живио у дубљој Лици, око Госпића, повучен је у Доњи Лапац и насељаван, а земљу која је била пуста војна команда је парцелисала, означила и на сваки посјед дала по бројку. Онда су исписали бројеве и на папиру, ставили у једну посуду, и сваки онај који је имâ да се насели, завукô је руку у посуду и извукâ број. И који је број добио, морâ је с њим ићи на подјелу. Тако је било и за неког старог Влатковића који доби број да се насели на једну парцелу у Доњем Лапцу, на врло доброј земљи. Али он је волио да иде неђе у крај да живи, ради стоке, изван мјеста. А командант му је рекâ да не може данас ријешити ништа, већ да до три сата сутра промисли, и донесе своју одлуку.

Сутра, у три сата поподне, дошâ је командант с официром и неколико војника и донијели су клупу и неколико штапа. Старог су понудили опет да прими ону парцелу, он није хтио, они су му заповједили да легне на клупу, стари је морао лећи потрбушке, а онда су два војника, један с једне стране, а други са друге, тукли по њему. Кад је добио неколико, стари је запомагâ и плакâ, и река је да ће примити своју парцелу, и тако је стари Влатковић примио парцелу усред Лапца“.

***

„За време Војне крајине, кад је Аустрија држала Лику, био је строг надзор прелаза границе из Лике у Босну, из Босне у Лику. Тада је у мјесту званом Раштела била команда батаљона, и пијаца одређеног дана. Ту је озидан зид, између Босне и Лике, у зиду бијаху окна, људи су се договарали, погађали за робу и кроз та окна изручивали робу, догоњену из Босне – мед, сиреве и масло. Тако се ту тржило и кроз зид се погађало, мијењала роба и новац“.

КАЗИВАЊА РАДЕТА МЕДИЋА, ВОДЕНИЧАРА НА ВРЕЛУ УНЕ, РОЂЕНОГ 1896.

Жаљења и чуђења

 Жалим што човјек човјека убија, кад га не једе.

Приговарам што млад доктор прегледава младу жену.

Жалим што тријезан пјана не разумије.

Жалим што се троше милијарде долара на пусто пусту земљу.

Жалим што лаже народ,

а чуди ме што лаже природа – зими киша, а у прољеће суша.

Жалим што гладан иде радити а нахрањен спава.

Чудим се што човјек лаже ако не мора.

Не чудим се што је вук гладан опасан, већ што је човјек сит опасан.

Чудим се што човјек плаћа адвоката, па га мора учити шта да говори.

***

ПРОРИЦАЊА ЗА 2000. годину

Луди’, ћелави’и ћорави неће бити.

У зраку ће бити више народа но на земљи.

Мјесец ће бити пристаниште.

Народ ће бити мален, али лијеп.

Женидбе и удадбе неће бити.

Народа ће се рађати колико буде умирало.

Све грађевине ће бити рушевине.

Поскупиће плацеви у Црној Гори, Ерцеговини и Лики.

КАЗИВАЊЕ ДРАГИЊЕ ВУКМИРОВИЋ, РОЂЕНЕ ПРИЈИЋ

АНЂЕЛИ ДЈЕДА СТЕВА ПРИЈИЋА

 „Рођена сам деветсто двадесет друге у Бискупији, код Книна. Онај кога се најрадије сјећам је мој дјед Стево Пријић. Он се добро слагa(o)  с мојом мајком, јер моја мајка, удајом, није затекла свекрву него свекра, њега је глела  као свог родитеља. Свакога јутра кад дјед дође у нашу кућу, мајка га умије, брише, чешља, веже му чисту мараму за споницу (закачку) његова гуња, и пољуби. Никад се свађали нијесу. Моја мати је родила четири сина и три кћери. А дјед је њу свагда пазио и чувао, да не изгуби здравље. Гајио је и нас, унучад, и говорио нам: ‘Анђели моји’. Никада није просипа’ зло на злога. Кад би се наљутио, само би река’: ‘Курвин закон’.

И једном, за вријеме Аустрије, дјед о’сује ‘курвин закон’ некој дјеци. И њега туже, па с њим у Задар, у затвор. И шта ће бити? Дигне се десеторо људи њега бранити. Ишли су сто километара пјешке, два дана тамо и два назад, од Бискупије до Задра. Одбранили га и власт га пустила.

Дјед бјеше лијеп ка’ ђевојка, румена лица ка’ ружа. Живио је сто година мање једну, чини ми се. Ми смо сви поносни били што се зовемо његови. А и Бискупљани што имаду таквога главара села.

Он је био угледник, да су му људи долазили на савјет кад се жене, кад удавају, оклен би, чију би, какву би. Није дао свађе у селу, два пута је сачува’ Свету Тројицу, цркву, није је дао рушити. Ко није има’ да узоре, а у њега бијеше четири вола, он оде па тој сиротињи оре. А моја мати, кад нека сирота жена роди дијете, иде па помаже, носи јој проје, млијека, гледа да подигне ту јадну сироту, да остане жива.

И у нашој кући није било никада свађе ни бештиме (псовке). Кад се помолимо Богу, пред објед, мајка даје дједу увек што је најљепше, а кад дјед не може јести, упита нас: ‘Ко ће ово јести, јањци дидини’? А ми, нико се дједа свог није гадио, пољубимо његову руку и узмемо оно што нам дјед даде. Тако су се поштивали старији, нијесу дани били ко данас. То што сам у њега примјетила, узела сам као школу и закон мојој дјеци. Никад их нијесам ’совала, клела и заврагала (послати врагу).

Све је добро било док је дјед био млађи, али кад је остарио, треба ми да пазимо њега. Кад иде спавати, а зима и лед, мајка нас свако вече пошаље по двоје да идемо угријати дједи леђа у постељи: ‘Кад угријете дједа, онда се вратите у кућу’. А ми љубимо га, гријемо дувајући. А он: ‘Анђели диде свога, Бог вам да’ срећу!’

***

У заселку Бискупије, живили су Хрвати, Брачићи. Мој дјед је поштива’ Хрвате. Нијесмо се орођивали с њима, ни доводили Хрватицу у кућу. Али он је помага’ и њи’. Једном кад је голем снијег пао, једноме од њи’, сиромашку, крепа во, и он дође дједу, сав у плачу: ‘Стево, крепа’ ми во’. – ‘А зашто ћеш плакати? Даћу ти дозволу, па скупи по селу помоћ, а ја ћу ти дати половину, па ћеш купити вола’. А он: ‘Ја би преша’ у твоју вјеру, ако ми то даш’. А мој дјед: ‘Немој ме тим вријеђати, то је као да те ја присиљавам. Ако ти треба, даћу ти и своју вјеру. Оћу да останемо пријатељи, да имаш вола, а да ја и ти будемо ко браћа’.

И дјед је с њима наставио пријатељство, и то пренио моме оцу, тако да су били ко једна вамилија у селу. Људи се нијесу тукли, нијесу туђе њиве преоравали, нити ишли по судовима. И мој отац је тако слуша’ свог оца, и браћа су ми га слушала; нас шесторо дјеце смо се слагали, поштивали родитеље, и одрасли смо срећни.

И тако, захваљујући дједу и лијепим односима с тим Брачићима, црква Свете Тројице није срушена ни до дан данас. Првога свјетског рата није дао дјед, Другога светског рата не дадоше браћа, његови унуци, и тако светиња остаде жива[1].

А дјед је има’ седам кћери и мога оца, осмог, рођеног покасно. Баба га је родила у својој педесет другој години, и дојила га до осме године. Био је најбољи ђак у школи.

А од тијех седам дјединих кћери, једна оде чувати благо у поље, а момак који је њу заволио, приђе јој с пушком, и шалећи се, неотице је пушком убије. А мој дјед јадан, био је на орању и као да је предосетио, повика: ‘Ајме мени, погину моја Драгиња!’ И отрчао је тамо гдје је чувала благо и нађе је мртву. Тај њен момак оде, и сам себе пријави жандарима. А моја баба повика: ‘Главу за главу!’ А мој дјед рече: ‘Немој, Ико, остави се тога ћорава посла. Ми смо изгубили своје дијете; немамо ништа више, ако њега убијемо’.

И оде у суд и рече: ‘Славни суде, ја му прашћам, а радите своје’. Суд га осуди и посла у Шибеник, у затвор. А мом оцу, кад је одлазио купити рибу, уочи славе Светог Николе, у Шибеник, дјед рече: ‘Доведи оног кукавца из затвора, нек иде прославити славу са својом мајком, па ћеш га опет вратити’. И тако и би.

А моја мати, из велике куће Гркинића, из села Рамљана, имала је шесторо браће и четири сестре. И њезин брат, јадан Петар, кад је доша’ из војске, бијаше слабога здравља, ожени се, и после годину дана умре. Оста млада, годину дана била у свекровој кући, и једно вече дође једанајст просаца да је проси. Толико бијаше чувена, оставши удова у чувеној кући. И кад се преудала, онда је свекар отиша’ до ње на облазак, а кад је дијете родила, онда јој је свекар иша’ на бабине, да види мушко дјетешце. И у повратку, први пут је запјево, три године после смрти свог сина.

А кад би иша’ на пазар, онда би јој река’: ‘Кад чујеш бронзу на моме коњу, дођи да те видим, пољубим и дарујем’. Тако је до смрти ту своју бившу снашицу поштивао“.

Бискупија код Книна 1966.

Речник непознатих и мање познатих речи

гредање – туча камењем
јармати се – натеже се
подуторњак – оруђе којима се на дугама издубљује место за дно (данце) бурета (којим се прави утор)
бујрум – (тур.) изволи, изволите
варићак – дрвени суд за мерење жита, 12 kg
азнадар – (тур.) благајник
мутап – (тур.) покровац од кострети
обрстар – (нем.) пуковник
штреца – трза
драга – увала
сводак – коританце у које се хвата самоток кад се пече печење
турмари – кириџије
јункара – јуница
соварица – ракљасти штап
плакта – простирка
перде – дрвена клупа; банак поред зида
отпери – измакне
турица – лист смотан у трубац
раљика – здела
петурина – педесетица
ђечерма – (тур.) врста извезеног прслука без рукава
антрешељ – место на седлу или самару
лука – земљиште поред реке
штумик – стомак (?)

Напомене

[1] Захваљујући дединим праунуцима, црква Свете Тројице у Бискупији није срушена ни у овом рату, 1990-1995.

Владета Кошутић, рођен уочи Бадњег дана 1926. године у Београду, од оца Радована, чувеног слависте, и мајке Миле. Основну, средњу школу и Филолошки факултет завршио у Београду. Постдипломске студије провео у Паризу. Више деценија бавио се научничким и преводилачким радом. Радни век провео као предавач опште књижевности на Филолошком факултету у Београду. Преминуо 2005. године на Светог Јована (крсна слава)

Изводи из књиге: Владета Р. Кошутић, Пастирења – Вуковим стопама, Балканија, Нови Сад, 2020.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. ВЛАДЕТА Р. КОШУТИЋ И СУДБИНА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

    Владета Р. Кошутић је писац једне од првих књига посвећених борби Срба за своје писмо (ћириличко, разуме се) у 20. веку, када је договорно — под строгом присмотром и полускривеним наредбама комуниста, уведен званичан назив „српскохрватски/хрватскосрпски језик“ у складу с Новосадским договором у формалној организацији Матице српске у Новом Саду у децембру 1954. године. Тада је, у 3. тачки Закључака тог договора, уведена формална „равноправност латинице и ћирилице“, а „испод жита“ (што је у комунизму у Југославији увек било јаче од онога површинског и видног, истина није превише боље ни данас у Србији, бар што се српског писма тиче) уведена је пракса велике фаворизације латинице (хрватске, разуме се) с коначним, уопште нескриваним, циљем да се, не баш одмах, него постепено, ћирилица међу Србима замени хрватском верзијом абецеде да би се и Срби тако „прикључили свету и напретку“. То није скривано у расправама на Договору, а формално је записана споменута (свакако лажан) „равноправност писама“. Таква тадашња и каснија „равноправност, довела је ћирилицу од већинског у Југославији, а у Србији, готово, разуме се, јединог писма међу Србима, до данашњих највише десетак процената ћирилице, уз постојање чак и исправне народне одлуке у Члану 10. Устава Србије (из 2006) у коме је са српским језиком, повезано само српско (свакако ћириличко) писмо, како је то иначе и код свих других језика који се пишу само (једним) писмом сваког дотичног језика. Али, шта се онад догодили и после 2006. године?
    Српски лингвисти нису схватили да више нема српскохрватског језика и обавезног двоазбучја, да нови устав (и народ преко већинске одлуке у Уставу) налаже једноазбучност и српског, као и сваког другог, језика, па су и у изменама и допунама Правописа српскога језика у Матици српској јогунасто задржали двоазбучност као у време српскохрватског језика и тако су практично зацементирали у пракси у Србији наставак односа према српском писму као у комунистичкој Југославији. Власт им се придружила тако што еј све до данас задржала на снази стари, неусклађен с уставном одредбом, Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. г одине, а донели су, тобож формално ради „спасавања ћирилице“, и нови Закон о употреби српског језика и ћирилице који је у много чему још неуставнији, али је и крајње апсурдан јер у њему, као нигде у свету данас, постоје одредбе које нису истоважеће за све грађане, него је урађено нешто што је далеко од нормалног мозга: употреба српског језика и ћирилице зависи од тога какво је власништво у одређеној фирми, рецимо, и било којој другој асоцијацији у Србији. Истина, Уставни суд Републике Српске (где је усвојен исти закон исте 2021. године) одмах је такав апсурдан закон огласио неуставним, па, дакле, и неспроводив, а у Србији Уставни суд се још није огласио. Али се закон не спроводи, јер је стварно, такав, немогуће ни спроводити јер није исти за све грађане ни у правима ни у обавезама. (То еј што се тиче стања ствари у вези са српским језиком и писмом у Србији.

    Остаје ад довршимо причу о Владети Р. Кошутићу и његовој споменутој књизи којој нисмо рекли наслов. Реч је о његовој књизи на непуних 70 страна. Наслов јој је прави: „Страдања језика ћириличног“, а није смео нико други да је објави тада (1988. године) па је објавио „Глас Цркве“ у Шапцу. У тој књижици у то време српски интелектуалци и српски лингвисти смели су да дају изјаве само о томе да у пракси ћирилица није довољно равноправна и залагали су се за већи њен проценат. Иако је то било веома благо и много пажљиво истицано, то је била прва књижица крајем 20. века у којој се смело спомињати у Србији да је „мало ћирилице“. Тек 1994. године ми смо се усудили да објавимо књигу „Српски језик и ћирилица“, а тек у 21. веку књиге о пропасти и прогону српске ћирилице усудили су се да објаве вишее од 20 књига у „Ћирилици“, да Н. Видић о томе објави три књиге, као и познати лингвиста М. Ковачевић који је објавио такође три књиге о нужности спасавања српске ћирилице, али он није нигде спомињао ИСТИНУ — да српску ћирилицу данас није више могуће спасти и довести је у нормалан статус ако постоји нормиран српски језик у правопису и струци и даље у двоазбучју (с алтернативним хрватским писмом које је наметнуто до данас Србима преко 90 одсто).

Оставите коментар