Да не пече, / да не тишти, / да не жуља / непотребно је то бреме / за ово време, / ћутимо, да не кваримо, / далеко било, крваримо /  зарудела би од те крви зора

Фото: Pexels

И пуче зора,
ал’ се не поверова.

Пуче зора,
ал’ се не узора.

Пуче зора,
ал’ се не хајдукова.

Пуче зора,
ал’ не пуче!

Не утабасмо стазу Пута,
лакше је човеку да лута –
да не пође пут Косова,
да не пође пут светиња,
да не зна за Метохију,
ни Стару Србију,
да спава Јасеновац,
да Јаме ћуте,
да се ране не подљуте,
да се заборавом лече,
да живот нас мртвијех тече,
само тече…

Да не пече,
да не тишти,
да не жуља –
непотребно је то бреме
за ово време,
ћутимо, да не кваримо,
далеко било, крваримо –
зарудела би од те крви зора
која пуче
да не пукне.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јасеновац, КиМ, Снежана Костић, Српство, Стара Србија, поезија