Ал’ Светлошћу вођена, / Светлошћу си се испунила, / и, себе потиснувши, / у свет Је излила. / Смрт победила, / Живот прославила, / Свету Тројицу потврдила
Снежана Костић
Братислав Милановић: Молитва Богородици Тројеручици
Кад би твоја рука од сребра / легла на моју душу, и ближњих ми, / светлост би ушла у свако срце
Снежана Костић: Праскозорна
Да не пече, / да не тишти, / да не жуља / непотребно је то бреме / за ово време, / ћутимо, да не кваримо, / далеко било, крваримо / зарудела би од те крви зора
Јереј Огњен Станковић: Напиши КРАЈ
Буди се, не дај се, бори, не предај се, / са пода горе на чуђење свих! / У рукама нек’ је и најкраћи стих, / он међа је између људи и злих
Снежана Костић: Гвозден и Пук
Мајко, / гледај оне звезде бројне, / онај сјајни лук! – / „То те, чедо моје, / с Неба гледа Други пешадијски пук
Момо Капор: Споменик
Неко се лепо досетио да се споменик Дучићу постави на улазу у парк који је сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ“
Момо Капор: Округли сто
Кад се рат заврши он настави да блеји, те га лијечили по болницама, али га не излијечише. На срећу, нијесу га школовали, те није постао професор, јер би му и студенти проблејали, а то би била велика штета
Момо Капор: Земља
Мрви нас и таре већ петсто година, па ево нас још има живих, да крв до задње капи пролијемо за слободу, говорили су устаници у Херцеговини
Снежана Костић: Духовна географија
Не, нисам те сањала. / Из тебе сам потекла, / одавде у Господу поникла. / Ти ниси на Земљи, / на Небу си, / не могу нам те / никада, никада, / отети!
Момо Капор: Змија
Када те задеси каква невоља, господине мој, не тражи никада лијека далеко од мјеста ђе те је невоља задесила. Он мора бити одмах ту неђе, покрај тебе
Момо Капор: Кућа на дрвету
Понекад смо спавали у тој кући Пеђе Исуса, будећи се заједно са птицама из оближњег гнезда. Пошто је дрво расло, кућа је сваке године бивала виша за један спрат
Снежана Костић: Молитва св. Георгију Победоносцу
Устани у одбрану Србије! / Дојаши, / и опет аждаху убиј! / Повуци им дизгине. / Умртви страсти њихове. / Зауздај пошасти!
Снежана Костић: Колико до краја?
И Мајку Природу на крст разапесмо. / Вилу младу у изнурену старицу претворисмо. / Косе јој увеле, / Она би још да нас милује
Снежана Костић: Стремљење
Од доста до Поста, / од незнанца до Госта, / да се, пред Христом, пребројимо / колико нас оста
Снежана Костић: Војсци кнеза Лазара
Зар уистину / то Зрно Зарно / што нам даровасте / загубисмо, / ту Зору Часну / угасисмо, / зар уистину / вас, Богом Озарене, / издасмо?!
Снежана Костић: (О) Јелени Ковачевић
Хвала Ти, Господе, / што нам Јелену дарова, / хвала ти, Јелена, / што се Призиву одазва! Хвала Ти, Пресвета Богородице, / што је благослови / да све Страдалнике наше / душом мајке пригрли
Снежана Костић: Мислите прошло је?
Стајаћете у строју / и бићете сви на броју, / ал’ се тада неће лицитирати / и неће се амнестирати…
Снежана Костић: Резолуција резолуције
Ни не слутите / да ћемо дочекати Дан / у који ће Сунце гранути, / у који ће сва непочинства ваша / Светлост са нас спрати
Снежана Костић: Огњиште Огњем
’Престонице‘, / зашто заборави / Престонице Пређашње?! / Огњиште, / не дај /да Те претворимо / у згариште!
Снежана Костић: Опрости нам, Господе!
Помиловао их је / по коси, / чекајући стрпљиво / да помилује и нас, / и врати нам, / покајанима, / Косово