Неко се лепо досетио да се споменик Дучићу постави на улазу у парк који је сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ“
Споменици Његошу и Дучићу, Парк пјесника, Требиње (Извор)
У сред рата, у априлу 1993, Требињци су подигли споменик свом највећем песнику Јовану Дучићу, педесет година након његове смрти у Чикагу.
Чемпреси су се самозаљубљено огледали у мирној Требишњици.
Процветали су и олеандери. Шта знају олеандери да ли је рат или није.
Далеке 1934. године Јован Дучић је платио из свог џепа вајару Томи Росандићу да изваја и излије у бронзи бисту његовог омиљеног песника Петра Петровића Његоша и поставио је под високе платане на најлепшем херцеговачком тргу.
Његош (Цртеж: Момо Капор)
Шта се све није догађало са Његошевим попрсјем. Ко год би наишао кроз овај прелепи градић најпре је искаљивао свој бес на црногорском владици: скидали га, вукли по граду, фарбали у црвено… Требињци су га сваки пут кад се ослободе од нечисти поново, као светињу, враћали на његово постоље.
Када је Требиње засула киша граната, прво што су учинили било је да споменик са свих страна заштите кашетама од муниције напуњеним песком. Та кула од сандука представљала је споменик за себе. Била је лепша од споменика које је Американац бугарског порекла, чувени Кристо, замотавао у своје беле тканине и тако се прославио.
Вук Мандушић (Цртеж: Момо Капор)
Неко се лепо досетио да се споменик Јовану Дучићу постави на улазу у парк који је он сазидао, тачно преко пута Његоша, тако да се „владика Раде и Кнез песника гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ…“
Али, кад је смакнута тканина са Дучићеве бисте, испоставило се да, истина, тај велики Херцеговац гледа у Његоша, али да владика Раде некако скреће поглед у страну. Вероватно због оне границе на Вилусима.
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. 102–104
За Стање ствари приредила: Снежана Костић
Categories: Гостинска соба
Нек’ се неко лепо досети још једном да се споменик Алекси Шантићу постави тачно између Његоша и Дучића тако да се сва тројица гледају очи у очи и до миле воље разговарају кад падне ноћ …
А кад се јави рујна зора првим зрацима изнад Леотара и обасја Парк, Требиње и Херцеговину да се Петар, Јован и Алекса малчице одморе од ноћних разговора и очи у очима погледају оне који се шетају Парком поред њих троје загледаних једне у друге не скрећући поглед једних са других чак и кад очи оће да трепну од погледа и гледања до миле воље.
Парку у Требињу у средини Србске Херцеговине је најлепше место где Петар,
Јован и Алекса коначно могу да без коначно разговарају и без коначно се гледају очи у очи.
Нек’ се неко лепо досети.
Алексе.
да, да на Вилусе!
дуго већ чемерне због срамоте шта сад представљају!