Стајаћете у строју / и бићете сви на броју, / ал’ се тада неће лицитирати / и неће се амнестирати…

Мислите прошло је?

Чујете – хучи…
Чујете – бучи…
Чујете – стишало се…
Мислите – прошло вам је…

У недело бисте ново,
већ заборависте ово?

Лицитирате,
амнестирате,
по жици ходате,
још бисте да додате,
да одузмете,
па да продате,
да тргујете,
да врбујете,
да једне газите,
а друге мазите,
да себе пазите,
да подилазите –

док поново не захучи,
док поново не забучи,
док опет не помислите:
Гле, прошло нам је!

Ал’ проломиће се…
И нећете знати шта вас је снашло,
и биће за свако кајање касно,
јер сте се заиграли,
преиграли,
па одиграли
последњу улогу своју –

стајаћете у строју
и бићете сви на броју,
ал’ се тада неће лицитирати
и неће се амнестирати…

Твориће се Воља Његова,
и видеће се иза свих ваших брегова,
и стишаће се све,
ал’ не као пре –
само Стрпљени,
ваистину Његови,
спасиће се!

Снежана Костић: Резолуција резолуције

Пут

Само се с Добротом
може добро бити,
с онима који у то верују
треба гнездо свити.

Да у њега слети
Она Птица Бела
што уз Глас се Оца
с Неба одапела.

Гранчицу ће донети,
с благодарношћу је прими,
и утири пут Светлости,
као херувими.

Не посустај онда
кад то тешко буде,
кад наиђу олује
несносне и худе,

само даље иди,
веруј, воли људе,
слушај Вољу Господњу, уз:
„Нека тако буде!“

Categories: Гостинска соба

Tags: Снежана Костић, поезија