Хвала Ти, Господе, / што нам Јелену дарова, / хвала ти, Јелена, / што се Призиву одазва! Хвала Ти, Пресвета Богородице, / што је благослови / да све Страдалнике наше / душом мајке пригрли

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

„Патриотски вапај изазвао је песнички хук, побуну против лудила и зла у корист лепоте живота и смисла. Загрмела је Јелена Ковачевић из ведра неба, из чисте узнемирености која се не да задржати, не штедећи никога, чинећи за свакога и све. Уосталом то и јесте позвање поезије. Поезија не одговара на питање савремености директно, она се не обраћа постојећем него постојању и зато је њена мисија од суштинског значаја. Или разумљено у обрнутом кључу, сви они који су против нормалности уједно су и против поезије, јер је она крајњи домет нормалног и моралног. Како рече бесмртни Његош „нова нужда нову силу рађа“ и заиста је тако. Патриотско рефлексивна, лирским тоновима озвучена, поезија Јелене Ковачевић јесте управо та нова сила у нашем нехеројском времену која је одговор на нову националну српску нужду пред којом смо се као народ нашли. Нешто из сопственог немара, али и пре свега и из зломара наших непријатеља.“[1]

Боривој Рашуо: Певање и страдање или Лет у дубине

Благодарност

Хвала Ти, Господе,
што нам Јелену дарова,
хвала ти, Јелена,
што се Призиву одазва!

Хвала Ти, Пресвета Богородице,
што је благослови
да све Страдалнике наше
душом мајке пригрли
и да их, за Вечност,
у песме васкрсне угради.

Хвала ти, Јелена,
за читалачке сузе
којима Сећање заливамо,
којима злочине непојмљиве
умивамо,
хвала ти што
кроз „Страдање“ твоје о Страдању Њиховом –
БИВАМО![2]

П. С.

Драга браћо и сестре,

Ваљало би учинити све што можемо да ова немерљиво вредна књига доживи и своје друго издање. (Прво је имало тираж од свега 500 примерака.)

Јелена Ковачевић: Страдање

Да је временом, уз Божју помоћ, има свака библиотека. Да – О, светле ли визије! – постане део средњошколске лектире… 

[1] Боривој Рашуо: Певање и страдање: лет у дубине – рецензија књиге Јелене Ковачевић: Страдање, УГ Јадовно 1941, Бања Лука, 2021, 1. издање, стр. 92.

[2] Нав. дело, стр. 93:

„У опеваном Српском Страдању Јелене Ковачевић видим разлоге Српском националном надању. Делује једновремено охрабрујуће и утешно да се у времену равнодушности некога нешто и тиче. Оно смо чега се сећамо и што памтимо.“

Categories: Гостинска соба

Tags: Јелена Ковачевић, Снежана Костић, страдање