Зар уистину / то Зрно Зарно / што нам даровасте / загубисмо, / ту Зору Часну / угасисмо, / зар уистину / вас, Богом Озарене, / издасмо?!
Светомир Арсић Басара, Оклопници цара Лазара, 1989. (Извор: Википедија)
Клечим,
челом земљу дотичем,
срам ме је
поглед к вама подићи.
Земљу крвљу светом натопљену
бих да сузама залијем,
срце бих да вам принесем,
покајањем бих, и чињењем, да душу спасем.
Нисмо вас достојни!
Ми, овакви,
нисмо вас достојни!
Слава вам, Јунаци!
Стидимо се, Потомци!
Зар, Свети царе Лазаре?!
Зар уистину
то Зрно Зарно
што нам даровасте
загубисмо,
ту Зору Часну
угасисмо,
зар уистину
вас, Богом Озарене,
издасмо?!
Зар је могуће, Лазаре?!
Светомир Арсић Басара, Цар Лазар, 2015. (Извор: САНУ)
Не реци, Свети царе Лазаре,
оћути
ту реч потврдну,
ту реч претешку,
не реци ништа –
ни реч заслужили нисмо,
ни Твоју,
ни Онога Који Реч Јесте!
Ћутите,
пустите,
да видите
докле ћемо
да не знамо ко смо,
одакле смо,
где смо…
Молите се у тишини
за нас, најдубље грешне,
пустите,
да схватимо
зашто нам громови небо парају,
зашто се воде наше изливају,
зашто тло подрхтава
и под ногама нам нестаје,
зашто жега не престаје.
Пустите,
док не завапимо
(и наш Свети Сава за нас!):
„Доста је!
Опрости, Боже!!!“[1]
Пустите,
док СВИ не клекнемо,
док челом земљу Хранитељку не дотакнемо,
док је, Свету, не само уснама,
но и душама својим, не целивамо,
док се чињењем
за Њу не изборимо!
Пустите,
Свети царе Лазаре,
а онда нам опростите
и учините –
к себи нас примите.
[1] У Небеској Литургији Светог владике Николаја.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар