Мајко, / гледај оне звезде бројне, / онај сјајни лук! – / „То те, чедо моје, / с Неба гледа Други пешадијски пук
Припадници Гвозденог пука (Фото: Википедија)
Бесмртном Гвозденом пуку,
и свим Звездовидцима нашег времена,
у славу.
Гвозден ми је име.
Још у утроби каза ми Мати
да тим ће ме именом звати.
„Гвозденом ћу те, чедо моје, звати.“
– Зашто тако, мила Мати? –
„Дотакла нас, синко, Сила,
шапнула ми горска вила,
на зденцу сам воде пила,
пила, па санак уснила:
Вијорила се у њем застава,
застава наших дедова,
сијала је у њем Србија,
храбра и силовита.
Ропство да оконча,
ка југу је кренула,
у ногама уморна,
ал’ срцем ношена.
Босиоком мирисала,
Богом дисала,
Моравска дивизија,
Чашћу записала:
Против силе силом-воље[1],
с вером јаком – биће боље,
до слободе – љубављу,
крај ће доћи зулуму!
Сањаше војник
и село своје, и родну земљу, и Бели град,
ал’ поглед сваки беше упрт Горе,
свачији једнако – и стар и млад.
Србија њему на уснама беше
и прва и последња реч,
невен којим га, успут, закитише
њему је био Свет.
И побеђиваше, зато,
и кад се победити не би могло,
за Краља свог, и с њим,
неустрашно, крепко, гвоздено моћно,
јер – сваки српски војник
беше свачији син.
За Род свој,
за Претке и Потомке,
за оно што је већ било
и оно што доћи ће тек,
за све оно што у Вечност
претаче век.
Након великих битака,
засијаше одличја,
на њиховим грудима
најмногобројнија.
Отета нам земља враћена,
љута нам патња, синко, окончана.“
⁓
– Мајко,
гледај оне звезде бројне,
онај сјајни лук! –
„То те, чедо моје,
с Неба гледа Други пешадијски пук.
Није видљив сваком,
тај звезда сој,
срцем га угледа онај
ко за Отаџбину
не оклева поћи у бој.
Благослов је то Предака,
очит је знак,
носиш га, сине,
са Звездовидцима
јуришај на мрак!
Вратите Србији
њено часно име, сине!
Уздигните је опет
у висине!
Родољубљем засвођујте,
јунаштвом завређујте,
крсним знаком побеђујте!“
⁓
Гвозден ми је име.
Још у утроби каза ми Мати
да тим ће ме именом звати.
Благословите, Часни Преци,
да, вама, Пуком Гвозденим, предвођен,
са Звездовидцима у бој пођем!
[1] Егон Ервин Киш:
„Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана – да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.“
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар